Boston Globe
02.01.2000., strana C04

Andrew J. Bacevich

Dragi g.Klinton i njegov rat

Sta bi bilo kada bi na programu bio rat, a niko ne bi dosao? Citaoci odredjenih godina ce se setiti ovog sentimentalnog izraza idealizma iz 60-ih godina. Protivnici ucesca SAD u Vijetnamu su mislili da, ako nema javne podrske, demokratska vlada ne bi mogla voditi rat. Verujte Bil Klintonu, koji je u svojoj mladosti bio simpatizer takvih stavova, da ce da smisli kako da spreci da se uopste pojavi protivljenje njegovim vojnim avanturama. Klintonova administracija vodi rat a da Amerikanci to uopste i ne primecuju. 

Koji rat? Istorija koju administracija pise o Klintonovoj eri predstavlja je kao eru neprekinutog mira, bez obzira na ucestalost kojom SAD koriste silu pocev od 1993. Tako, vojne akcije protiv Iraka, zapocete jos pre deset godina, a koje jos uvek traju, sa cetvorodnevnom ofanzivom poznatom pod nazivom Operacija pustinjska lisica, nisu okvalifikovane kao rat. Ovo, uprkos cinjenici da su u 12 meseci od Pustinjske lisice americki i britanski ratni avioni lansirali skoro 2.000 raketa i precizno navodjenih bombi na nekoliko stotina meta rastrkanih po Iraku. 

Svaka veza izmedju ovog otvorenog vojnog napora i toboznjih ciljeva americke politike je tanka, u najboljem slucaju. Prema zvanicnicima administracije ciljevi americke politike su da kontrolise Irak i spreci ga da nabavi oruzje za masovno unistavanje, i konacno skine Sadama Huseina sa vlasti. Posmatraci bi mogli ocekivati, stoga, da bi bombardovanje koje traje godinu dana tuklo po objektima za istrazivanje oruzja, vojnim stabovima, kljucnim vladinim instalacijama i predsednickim palatama - u zargonu kojim vole da pricaju danasnji zagovaraci vazdusne moci: `po svemu sto je drago rezimu`.

To nije slucaj. Principi skolskog dvorista, pre nego principi rata, rukovode kampanjom: To je igra milo-za-drago. Iracka vazdusna odbrana `farba` ili na drugi nacin izaziva avione koji lete u svakodnevnim patrolama po severnoj ili juznoj zoni gde su zabranjeni letovi. Sa ovim izgovorom, bombarderi saveznika se svete na mestima gde se nalaze radari, raketne baterije zemlja-vazduh i komandni centri, mete koje imaju jednu zajednicku stvar: sve su daleko od Bagdada. Rezultat svedoci o vestini americkih pilota - skoro 30.000 letova bez ijednog gubitka - ali nema dokaza da su ovi napadi poremetili san Huseina - u bukvalnom ili figurativnom smislu. 

Tako je razumljivo da je administracija marljivo radila na tome da spreci ispitivanje ovog vojnog projekta. 

Manje je razumljiva spremnost Kongresa i medija da ucestvuju u tome. 

Kao i kod svake druge americke vojne operacije lansirane nakon sukoba u Persijskom zalivu 1990- 91, sukob u Persijskom zalivu 1999. godine se nastavlja samo na izvrsnoj vlasti. Odlucan da izbegne svoju ustavnu odgovornost za objavu rata, Kongres precutno prihvata tezu administracije da sukobi na nebu iznad Iraka ne zahtevaju zakonsko sankcionisanje. Ono sto jos vise iznenadjuje je sto republikanska kongresna vecina, koja vodi puno racuna o budzetu, ne moze cak da se motivise da zapita sta nacija dobija zauzvrat za procenjenih 1 milijardu dolara koji su vec potroseni za ovu kampanju. 

Slicno tome, novinske organizacije uveliko ignorisu obnavljanje akcija protiv Iraka. Skorasnji izvestaj zakopan na unutrasnjim stranicama lista New York Times to ilustruje. Naslov glasi:`Irak: ponovo americke bombe` - ova blago umorna rec `ponovo` nagovestava na neuspeh ovog incidenta da se okvalifikuje kao istinski vredan pomena u vestima. 

Nista ne bi moglo biti dalje od istine. Vojno i strateski nezakonito, tajno bombardovanje Iraka svedoci opet o sklonosti ovog predsednika da traci americku moc. Umesto da nastavi politiku drugim sredstvima, rat koji se vodi protiv Iraka predstavlja izbegavanje politike, beskrajno odlazuci akcije koje bi bile potrebne za ozbiljnu angazovanost na eliminisanju Huseina. 

Ali van svojih vojnih i strateskih mana, vazdusna kampanja protiv Iraka je takodje i moralno problematicna. Kao nusprodukt rata, civilne zrtve su cesto neizbezne. One mogu u odredjenim okolnostima biti opravdane. Ali ne moze biti opravdanja za ubijanje civila kao pomoc ratu-koji-nije-rat, koji se vodi na takav nacin da su izgledi za politicki svrsishodan ishod prakticno nikakvi. Da li se broj poginulih civila od zalutalih bombi broji na stotine, kao sto to Irak tvrdi, ili je ogranicen na relativnu sacicu, kao sto to tvrde zvanicnici SAD, nije od znacaja: Takvo ubijanje je prosto pogresno. 

Predsednik Klinton ne bombarduje Irak zato sto ce tako skinuti Huseina ili ga spreciti da nabavi oruzje za masovno unistavanje, vec zato sto to moze nekaznjeno da radi: Ko ce americkom predsedniku da uskrati to pravo? Ali ako tajno bombardovanje, zajedno sa apatijom kongresa i nezainteresovanoscu medija, otupi nasu svest o moralnim implikacijama posedovanja americke nadmocne vojne sile, onda ce se posledice ovog frivolnog i zalosnog poduhvata tek pokazati zaista ubitacnim.

Endru Bacevic rukovodi Centrom za Medjunarodne odnose na Bostonskom univerzitetu. 

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.