Speakout.Com
9. april 2001. 

Christopher Lord:

Losi postupci na Balkanu

Vise je Srba i Cigana koje su Albanci ubili i isterali iz njihovih domova od kraja Kosovskog rata, nego sto su pre toga Srbi ubili Albanaca i isterali iz njihovih domova. NATO je postao ucesnik u nacionalnom sukobu na Balkanu i sada se zapravo bori na obe strane istovremeno: promovise planove albanskih ekstremista, a u medjuvremenu saradjuje sa Srbima i Makedoncima koji su mete ovih planova. 

Kako je moguce da smo se nasli u takvoj uzasnoj zbrci? Koren uzroka je neuspeh politike. NATO nema viziju kako bi trebalo da izgleda Balkan kad sve bude zavrseno, a bez takve vizije svaka vojna akcija mora biti nasumicna, a rezultati nepredvidljivi. Originalni plan je bio prosto da se pokaze Slobodanu Milosevicu ko je gazda. Sada kad je on skinut sa vlasti u Beogradu, NATO vise nema nikakav realan politicki cilj. Medjutim, posto njega nije skinuo NATO, vec narodna pobuna u Srbiji, nema nacina da se proglasi pobeda i ode. Bas naprotiv: ako bi NATO sada otisao, a albanski ekstremisti eskalirali svoje programe etnickog ciscenja na Kosovu, plus gerilske napade na granicama, bilo bi tesko videti to kao nesto drugo do poraz snaga Zapada. 

Isti paradoks politike vidi se veoma jasno u Makedoniji. NATO je jos uvek posvecen zastiti etnicki pomesanog drustva tamo. Makedonija je jedini deo bivse Jugoslavije gde je prezivelo pomesano drustvo socijalistickog perioda i gde nema organizovanog sukoba. Medjutim, na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, gde je NATO (a narocito americko) ucesce dovelo do drasticnih politickih promena, ono sto je rezultiralo iz toga nije bilo etnicki pomesano drustvo, vec drustvo koje se bazira na etnickoj odvojenosti. 

U Bosni bi trebalo da bude dva entiteta, koja je ustanovila SAD nakon Dejtona, a koje stiti NATO: Republika Srpska i Hrvatsko-Muslimanska Federacija. Ovi bi onda trebalo da saradjuju u zajednickim politickim aranzmanima za rukovodjenje zemljom. Ovo nije nikad zazivelo, a jedini razlog zbog kojeg ovaj sistem opstaje je sto ga sprovode strane trupe. U vreme kad ovo pisem bosanski Hrvati su se povukli iz hrvatsko-muslimanskih vojnih struktura, iz politickih razloga, a ove tri nacionalne grupacije saradjuju sve manje. Prica se o saradnji i harmoniji; realnost su separatizam i konfrontacije. 

Dok je zvanican stav Zapada da je sve ovo veliki uspeh, odsustvo slicnog pokusaja da se razviju "kooperativne" politicke strukture na Kosovu pokazuje da niko ne veruje da vredi ponovo pokusati tako nesto. Umesto toga, prica se o Demokratiji. Medjutim, etnicko ciscenje Albanaca je osiguralo da bi se svaka demokratska odluka vecine o buducnosti Kosova sastojala od skoro jednoglasnog zahteva za totalnom nezavisnoscu. 

Medjutim, vec smo videli da cak ni ovo nije dovoljno ekstremistima. Oni forsiraju da se i druge teritorije gde zive Albanci (u Makedoniji i SR Jugoslaviji) pridodaju Kosovu, a u samoj Albaniji postoji strah da bi oni zeleli da preuzmu i tu zemlju i dodaju je "Velikoj Albaniji" tako stvorenoj. Ovo bi bilo neprihvatljivo za druge drzave u ovom regionu, koje bi se s pravom plasile opsteg rata oko teritorija. Ovo bi moglo uvuci i zemlje koje do sada nisu bile uvucene, kao sto su Grcka i Bugarska. 

Makedonija ima jos gori problem: ona bi mogla lako prestati da postoji ako bi se desilo nesto ovako. 

Kada govorimo o "Makedoncima", moramo shvatiti da ove etikete o nacionalnosti imaju razlicito znacenje na Balkanu. Istorijski, politicke podele u Makedoniji nisu bile nacionalne ili jezicke, vec religijske. Kako je bila provincija Otomanskog Carstva, sve odluke u njoj su donosili turski zvanicnici, a politicki status stanovnistva zavisio je od njihove religije. Oni su svi ziveli zajedno pod turskom vlascu. Kasnije su svi ziveli zajedno pod specijalnim socijalistickim sistemom Jugoslavije, gde je postojao visi politicki ideal, barem zvanicno: medjunarodni socijalizam. Sada kad je i sve ovo nestalo, sve sto moze da ga zameni je nacionalizam, koji neizbezno dovodi do etnickog razdvajanja, jer razlike postaju nepomirljive. 

Medjutim, ako uzmete makedonskog Slovena i preselite ga preko granice u Bugarsku, on se odmah pretvara u Bugarina. Nema prave razlike u jeziku kojim se govori u ove dve zemlje, a one su istorijski clanovi istog pravoslavnog dela (miljeta, na turskom) Otomanskog drustva.

Razlog, onda, sto je Makedonija do sada opstala nije direktno zato sto je makedonskom narodu potrebna njihova istorijska domovina (tvrdnja koju cesto iznose Hrvati, Srbi, Albanci i drugi): vec zato sto se slovenska vecina plasi da bi nacionalni rat prosto doveo do toga da se njihova drzava raspadne, a njihova "nacionalnost" nestane. Balans snaga sa albanskom manjinom (iako ima i jos mnogo drugih manjina: skoro svaka nacionalnost na Balkanu je predstavljena u Makedoniji) pogoduje glavnim igracima s obe strane. Albanci imaju sopstvene skole, specijalno politicko predstavljanje i druge privilegije; a Sloveni mogu da nastave da imaju ono sto je barem na papiru njihova sopstvena zemlja. 

Makedoniju mnogi specijalisti za Balkan vide kao kljuc za ceo ovaj region: "Makedonsko pitanje" je tema rasprava istoricara i drugih naucnika vec generacijama. Ako se Makedonija raspadne, poslednji bastion visenacionalne politike pada. Medjutim, NATO je sada uvezao nacionalni konflikt kojem su se oni tako dugo odupirali unutar svojih granica. Albanski gerilci, koji bezbedno operisu iz baza na Kosovu koje su navodno pod vojnom kontrolom NATO, a sa politickim planom koji se pojavio samo kao rezultat NATO-vog rata, prave upade, s jedne strane, pokusavajuci simbolicko prigrabljenje teritorije. S druge strane, makedonsku vojsku, koja prvi put ide u borbu, pomaze NATO na vojnom i politickom nivou, i ohrabruje je da sipa benzin u plamen artiljerijskim i helikopterskim napadima. 

To jos nije veoma ozbiljan konflikt i trebalo bi da se razresi mirnim putem, ako je to ikako moguce. Ali Bosna i Kosovo su pokazali da sta god bismo mi voleli da verujemo, i koliko god da se cine ciste nase namere, ako Makedonci naprave gresku da slusaju nas, nedostatak smera u nasoj politici ce proizvesti iste rezulatte kao i obicno: radikalizaciju etnickog konflikta, neuspeh medjunacionalnog politickog dijaloga, etnicko ciscenje, paravojni gangsterizam i rat. 

Nakon toga, ako budu imali srece, mi cemo upasti i prisiliti ih da prihvate neizvodljivi politicki sistem, koji ce nastaviti da postoji samo onoliko dugo koliko smo mi spremni da tamo saljemo nase trupe da ga stite. 

Kristofer Lord je glavni urednik lista Perspectives - The Central European Review of International Affairs, kojeg izdaje Institut za medjunarodne odnose u Pragu. Njegova skoro objavljene knjige su "Politika" (1999) i "Porodicne vrednosti" (2000), zbirka prica objavljena u SAD. 

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.