James Bisset
 
GODISNJICA SRAMOTE: MART 1999. - MART 2002.

Bajronika, mart 2002.
 
24. marta srpski narod sirom sveta ce se sa uzasom setiti sramotnog unistenja njihove zemlje od strane NATO saveza pod vodjstvom SAD. Pre tri godine, 78 dana i noci, NATO avioni su udarali po Jugoslaviji nanoseci uzanu stetu civilnoj infrastrukturi zemlje.
 
Upotreba kasetnh bombi i oruzja sa osiromasenim uranijumom prouzrokovala je smrt i povrede civila. Psiholoski oziljci naneti ljudima mozda nikad nece biti izleceni. Ovo je bio nezakonit i neopravdan akt gole agresije. To sto su ga izvrsile demokratske zemlje Zapadne Evrope i Severne Amerike samo je doprinelo zaprepascenju i uzasu.
 
Tekuce sudjenje bivsem srpskom predsedniku, Slobodanu Milosevicu, moze se videti samo kao ocajnicki pokusaj da se opravdaju zlocinacke akcije NATO-a. To nece uspeti. Legat Medlin Olbrajtovog rata ce biti sramota koju je doneo NATO-u. Kosovo je bila fatalna greska NATO-a.
 
Vise od cetrdeset godina NATO je stitio Zapad od vrlo realne pretnje agresivnog sovjetskog  komunizma. To je bila organizacija koju su postovali i divili joj se svi slobodni ljudi. NATO je bio vise od samo mocnog vojnog saveza. On je osnovan na temeljima moralnosti i visokih principa. On je branio principe Povelje UN. On je branio demokratiju, vladavinu prava i sve one stvari za koje su se nasi ocevi i dede borili u dva kataklizmicna svetska rata. Sve se to promenilo u prolece 1999. kada su NATO bombarderi lansirali svoju neisprovocirani i nezakonti napad na suverenu drzavu Jugoslaviju.
 
Ideja za NATO izrasla je od predloga kojeg je 1948. izneo kanadski ministar spoljnih poslova Luj Sen Loren, da se Evropski odbrambeni savez od pet evropskih zemalja prosiri da ukljuci i SAD i Kanadu. Godinu dana kasnije, u aprilu 1949., Povelja je potpisana u Vasingtonu i rodjen je NATO.
 
NATO je bio odbrambeni savez. Prvi clan Povelje je to jasno navodio. Clan 1 je glasio delimicno: "Strane preuzimaju na sebe, kako je navedeno u Povelji UN, da resavaju sve medjunarodne sporove u koje su umesane, mirnim sredstvima na takav nacin da se ne ugroze medjunarodni mir i bezbednost i pravda i da se uzdrze u svojim medjunarodnim odnosima od pretnji ili upotrebe sile na nacin koji nije dosledan sa ciljevima Ujedinjenih Nacija".
 
Nakon pada Sovjetskog Saveza i kraja Varsavskog Pakta u Istocnoj Evropi, razlog za daljnje postojanje NATO-a je pocelo da se ozbiljno dovodi u pitanje. Zasto odrzavati tako veliku i skupu vojnu organizaciju u Zapadnoj Evropi kad je svaka pretnja od Sovjetskog Saveza isparila? Pre nego sto se ovo pitanje moglo razresiti, medjutim, otkrivena je nova uloga za Alijansu. Nasilni raspad Jugoslavije pocetkom 1990-ih pruzio je za NATO novu misiju - misiju cuvanja mira.
 
Kako su se nasilje i krvoprolice sirili u Hrvatskoj i Bosni, uloga cuvanja mira se pretvorila u direktnu vojnu akciju. Pod vodjstvom SAD, NATO je intervenisao u gradjanskom ratu u Jugoslaviji i izvrsio vazdusne napade na srpske snage u Hrvatskoj i Bosni. Ovi vazdusni napadi nisu se vrsili iz odbrambenih razloga. Nijedna od NATO zemalja nije bila ugrozena jugoslovenskim konfliktom.
 
Medjutim, napadi su izvrseni sa ovlascenjem i odobrenjem Saveta bezbednosti UN. Stoga, dok je jasno krsila duh Clana 1  NATO-ve Povelje, moglo bi se tvrditi da je vojna akcija bila u skladu sa ciljevima UN. Posle Bosne nije vise bilo razgovora o raspadu NATO-a. Naprotiv, vazdusni napadi su dali novi zivot ovoj organizaciji. Sada se govorilo o ekspanziji i preduzimanju novih misija. NATO je bio na klizavom putu. .
 
Oruzana pobuna u srpskoj pokrajini Kosovo, [ohrabrivanja, kako sada znamo, od strane obavestajnih sluzbi najmanje tri NATO zemlje] pruzila je SAD priliku da zaposli NATO u pokusaju da svrgne prezrenog srpskog lidera, Slobodana Milosevica. Koristeci kao izgovor to sto nije potpisala ozloglaseni Rambuje sporazum, NATO je poceo da bombarduje Jugoslaviju u martu 1999. Bombardovanje je trajalo 78 dana, sve dok posredstvom Rusa i UN nije sklopljen mirovni sporazum.
 
Ovo bombardovanje je bilo krsenje NATO-vog Prvog Clana, krsenje Povelje UN i suprotno medjunarodnom pravu. Ironicno je - i sramotno- da niko od demokratskih lidera zemalja clanica NATO [sa izuzetkom Grcke] nije osporio ovo bombardovanje pod vodjstvom SAD. Kad je Medlin Olbrajt, drzavnog sekretara SAD, malo pre bombardovanja obavestio britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk da pravnici u njegovom ministarstvu smatraju da bi bombardovanje bilo nezakonito ako se obavi bez odobrenja UN, ona je glatko odbacila njegovu zabrinutost govoreci mu da "Nabavi nove pravnike!"
 
Dok je bombardovanje bilo u toku, NATO je proslavio svoj pedeseti rodjendan u Vasingtonu. Ovo je bila prilika da se najavi novi "Strateski koncept" za organizaciju. Sad se nije spominjao Clan 1 Povelje, nije se spominjalo resavanje medjunarodnih sporova mirnim sredstvima ili uskladjivanje sa principima Ujedinjenih nacija. NATO vise nije "odbrambena organizacija". Njega treba modernizovati i spremiti za novi vek. Finese medjunarodnog prava i formalnosti dobijanja odobrenja UN pre intervenisanja u unutrasnje poslove neke suverene drzave teba ostaviti po strani u korist "sprecavanja konflikata", "resavanja kriza" i "operacija u odgovor na krizu".
 
Ovo su termini koji su potpuno preokrenuli originalu povelju. Ali cinilo se da nikog nije briga. Sada imamo "povelju na tockovima" koja se moze iskorisititi za svaku svrhu za koju SAD zeli da je koristi. Preokrenuti je kad god je pogodno i koristiti je kad je nezgodno dobiti zakonsko ovlascenje za vodjenje rata. Tuzno stanje stavri i uzasna optuznica o spremnosti danasnjih politickih lidera da prekrajaju medjunarodne instrumente i povelje u sliku koja sluzi njihovim trenutnim potrebama.
 
Ako se neka povelja treba dopuniti ili izmeniti, to mora da odobri i ratifikuje zakonodavstvo ugovornih drzava. Ovo nije uradjeno u slucaju NATO-a i verovatno nece ni biti uradjeno. NATO je postao samo jos jedno orudje americke spoljne poltiike. On sluzi kao korisna politicka maska da opravda upotrebu sile od strane SAD.
 
NATO-vo bombardovanje Jugoslavije ce buduci istoricari smatrati za cin koji je potpuno rasturio medjunarodni bezbednosni okvir kojeg su tako pazljivo izradili demokratski drzavnici nakon dva svetska rata i nastupa nuklearnog oruzja. To ce biti obelezeno kao tacka u istoriji kad su drugi takozvani demokratski lideri delovali necasno da vrate sat unazad na dane pre drugog svetskog rata kad je vojna moc bila jedini kriterijum koji se racunao u vrsenju medjunarodnih odnosa.
 

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.