Los Angeles Times
17.maj, 1999.

PAUL WATSON

U JEDNOM SELU ALBANSKI MUSKARCI SU POSVUDA

SVETLJE, Jugoslavija - Nesto cudno se desava u ovom kosovskom selu, koje je nekada bilo uporiste tvrdolinijske gerile, a za koje NATO optuzuje Srbe da su tu izvrsili genocid. Procenjeno je da 15.000 raseljenih etnickih Albanaca zivi u i pored Svetlja, na severu Kosova, a na stotine mladih ljudi je posvuda, setaju prljavim drumovima ili leskare u travi u prolecni dan.

Toliko puno muskaraca u godinama za vojsku, u regionu gde je OVK bila neke od svojih najzescih bitki protiv srpskih snaga, su izazov za crno-bele verzije onoga sto se desava ovde. Prema njihovim sopstvenim pricama, muskarci ne zive u koncentracionom logoru, niti su prisiljeni da rade za policiju ili vojsku, niti sluze Srbima kao ljudski stitovi. Umesto toga, oni cekaju sa svojim porodicama da dobiju dozvolu da slede na hiljade njih koji su rizikovali da se vrate kuci u obliznja sela, jer ne zele da odustanu i napuste Kosovo, pokrajinu Srbije, glavne republike Jugoslavije.

"Mi smo zeleli da ostanemo ovde gde smo rodjeni," rekao je Skender Velia, 39 godina, preko prevodioca. "Oni koji su zeleli da odu, preko Makedonije u Evropu, vec su otisli. Mi nismo hteli da ih sledimo."

Jedan strani novinar je proveo dva sata u Svetlju preko vikenda, to je bila njegova druga poseta za manje od nedelju dana, bez policijske ili vojne pratnje, ili nekog srpskog zvanicnika koji bi nadgledao sta se gleda ili govori. Najblize srpske snage bezbednosti su bila dva policajca koja su sedela na kontrolnom punktu pola milje uz prljavi drum, kojima nije bilo drago da vide toliko mnogo izbeglica kako se vracaju u zonu Podujeva.

Isto kao sto NATO optuzuje jugoslovenske snage da koriste albanske izbeglice kao "ljudske stitove," Srbi kazu da se OVK borci kriju medju albanskim civilima da bi izvrsavali svoje "teroristicke napade." Ali Velia i drugi etnicki Albanci koji su intervjuisani u Svetlju rekli su da nisu imali nikakvih problema sa srpskom policijom od kad im je policija dozvolila da se vrate. "Za mesec dana koliko smo ovde policija je dosla samo da proda cigarete, ali nije bilo nikakvog uznemiravanja," kaze Velia.

To nije ono sto generalni sekretar NATO-a Havijer Solana veruje da se desava na Kosovu. Solana je rekao za BBC TV u nedelju da ocekuje da se jos mnogo dokaza o "etnickom ciscenju" u pokrajini pojavi kada se zavrsi rat. "Ne vidite muskarce izmedju 30 i 60 godina," rekao je on. A na TV CBS, u emisiji "Suocavanje sa narodom" u nedelju, ministar odbrane Vilijam S. Koen je rekao da je cak 100.000 albanskih muskaraca vojnog doba nestalo na Kosovu i da su ih mozda ubile srpske snage.

Tvrdnje i protivtvrdnje su jedini deo zamrsene mreze koja preti da uhvati u zamku NATO nakon skoro dva meseca bombardovanja ciji je cilj da ovde napravi mir. Kosovski Albanci i dalje beze iz Jugoslavije, cesto sa detaljnim pricama o zlocinima koje vrse srpske snage bezbednosti ili paravojske. Ipak, na hiljade drugih Albanaca izlazi iz skrovista po sumama i planinama, gladni i uplaseni, i, ili se vracaju kuci ili cekaju dozvolu policije da to urade.

Dok srpska policija oduzima identifikaciona dokumenta kosovskih Albanaca koji prelaze granicu i idu u Albaniju ili Makedoniju, zvanicnici vlade u Pristini, glavnom gradu pokrajine Kosovo, izdaju nove ID kartice Albancima koji jos uvek zive ovde. Kosovska demokratska inicijativa, albanska politicka stranka koja se protivi borbi OVK za nezavisnost, deli pomoc, nudi clanske karte i prikuplja imena Srba optuzenih da su pocinili zlocine.

"Kao Albanac, ja sam ubedjen da srpska vlada i snage bezbednosti ne vrse nikakav genocid," rekao je Fatmir Seholi, portparol ove stranke, u intervjuuu u nedelju. "Ali u ratu cak i nevini ljudi umiru," kaze Seholi. "U svakom ratu postoje oni koji zele da profitiraju. Ovde postoji jedna manjina ljudi koji zele da kradu, ali to nije genocid. To je samo kriminal."

Kao Albanac, Seholi takodje zna za rizike od dovodjenja u sumnju tvrdnji da jugoslovenski lideri, policija i vojska vrse zlocine protiv covecnosti na Kosovu. Njegov otac, Malic Seholi, ubijen je 9.januara 1997., navodno zato sto je isuvise saradjivao sa srpskim vlastima. OVK je kasnije preuzela odgovornost za ubistvo, u izjavi koja je objavljena u Bujku, lokalnim novinama na albanskom jeziku, rekao je njegov sin.

Vrse se pritisci da se pokore partijskoj liniji i u selima kao sto je Svetlje, gde je jedan covek kad je cuo Veliju kako prica sa jednim Srbinom, dopisnikom agencije Frans Pres, rekao mu da prestane. "Nemoj da razgovaras sa Srbima," rekao je taj covek ljutito na albanskom jeziku. "Oni su krivi za sve sto se desava." Velija, njegova zena Hajiri, njihovo troje dece i njegova majka Farita (56 godina) bili su medju cak 100.000 kosovskih Albanaca koji su pobegli iz severnog grada Podujeva na pocetku NATO vazdusnog rata. Neki su rekli da su ih Srbi isterali iz njihovih domova, dok su drugi rekli da su bili prosto uplaseni i da su otisli po sopstvenoj volji. Ali su svi zavrsili seleci se iz jednog sela u drugo, pokusavajuci da pobegnu od borbi izmedju OVK gerile i srpskih snaga bezbednosti. Sada moraju da zive sa jednom drugom opasnosti - NATO bombama koje padaju sve blize Svetlju kako alijansa intenzivira svoje napade na jugoslovenske snage sirom Kosova.

Prosle nedelje jedna bomba je eksplodirala tek 200 jardi od skole sa pet ucionica u kojoj je trenutno smesteno 60 izbeglica. Eksplozija je ubila Albanca po imenu Basota, koji je imao oko 22 godine i bio iz susednog sela Lapastice, kaze Velia. Kada je jedan strani posetilac upitao Veliju da li misli da NATO bombardovanje pomaze ili steti, on se promeskoljio na drvenom stolu na kome je sedeo u jednoj od skolskih ucionica. "Moja krv je ista kao i vasa," rekao je. "Ja samo zelim da se situacija stabilizuje. Ljudi nisu bas zainteresovani za to sta se desava sa velikim [politickim] diskusijama tu i tamo. Njih samo zanima da idu kuci."

Uprkos masovnom egzodusu kosovskih Albanaca tokom NATO bombardovanja, nekoliko stotina hiljada njih je ostalo u ovoj pokrajini, mnogi od njih se jos uvek kriju bez odgovarajuce hrane, lekova i sklonista. Nakon sto su talasi pljacke, paljenja, ubistava i drugih napada pretvorili mnoge kosovske gradove u virtuelne gradove duhova, vlada je preduzela korake da povrati red, a Albanci su poceli da se vracaju, cesto pod policijskom zastitom. Od procenjenih 100.000 ljudi koji zive u Pristini, otprilike 80.000 su Albanci, a cetvrtina ovih su raseljeni ljudi iz podrucja Podujeva koji zive kod svojih rodjaka, prijatelja ili u napustenim kucama, kaze Seholi. Jos dodatnih 32.000 Albanaca zivi u i oko samog Podujeva, dodao je. Ukupno 120.000 Albanaca ceka da se vrati u svoje domove u cetiri zone - kod Podujeva, Pristine, Stimlja i Prizrena - dok drugih 350.000 njih ima prave kuce, procenio je Seholi.

Dom za Zajdu Hasani (76 godina) i 10 drugih iz njene porodice je ucionica i susedno skladiste, gde su police pune knjiga pisaca kao sto su Mark Tven i Lav Tolstoj. "Ja nemam nikakvih problema," rekla je Hasani izmedju dva duboka dima cigarete. "Ja sam opustena." U Svetlju je najveci problem nabaviti dovoljno za jelo. Nijedna od stranih agencija za pomoc koje isporucuju hranu izbeglicama van Kosova ne moze da dodje da nahrani Albance koji su ostali ovde. Agencije kao sto je Kancelarija Visokog komesara UN za izbeglice pregovara sa jugoslovenskim vlastima vezano za bezbednosne garancije i druge stvari, kao uvod u ponovno zapocinjanje posla na Kosovu. U petak je Medjunarodni komitet Crvenog krsta poslao konvoj od cetiri kamiona sa lekovima, hranom i drugom pomoci, sto je prva posiljka od kada je NATO lansirao svoj vazdusni rat 24. marta. To nije bilo ni priblizno dovoljno da se nahrane desetine hiljada onih koji su gladni. Poslednja pomoc koju je primila Velijina familija primljena je od jugoslovenskog Crvenog krsta, koji im je pre mesec dana dao po 4 funte brasna i malo kvasca.

Kao i mnoga deca u Svetlju, Velijina 7-mesecna cerka Erinisa je bolesna. Ova beba je primila cetiri inekcije, a treba da primi jos sest. Njena majka mora da stane u red sa drugim izbeglicama na kraju Podujeva, da dobije policijsku dozvolu da udje u grad i poseti bolnicu.

Izbeglice su aktivirale malu pijacu pored puta u Svetlju, na kojoj se prodaje testo, kafa, luk, gumene sandale, cigarete i par drugih stvari. Ali u odsustvu bilo kakvog posla, malo ljudi moze sebi da priusti da kupi mnogo toga. "Po ceo dan sedimo ovde ili setamo i lutamo unaokolo," kaze Velija. Iako niko nije prisiljen da radi za policiju ili vojsku, "Ko zna sta se moze sutra desiti?" dodao je on. Samo par minuta dalje odatle peske je uzasni podsetnik koliko je buducnost nesigurna. To je bila ljudska lobanja, delimicno ugljenisana u vatri. Lezala je na travi ispred jednospratne zgrade gde su nekad se sklonile izbeglice, u oko 6-7 prostorija koje su prethodno bile opstinske kancelarije. Podovi su bili pokriveni senom gde su porodice spavale, a odeca i druge stvari koje su ostavili za sobom bile su svuda razbacane. Jedan jedini, spaljeni, les lezao je nasred jedne prostorije, sto nije dokaz o genocidu, ali je nagovestaj mracne misterije koja je Kosovo.

Copyright 1999 beograd.com. All Rights Reserved.