Le Monde (Francuska)
21.maj, 1999.

TACKA GLEDISTA

izvodi iz teksta

Od Gernike do Beograda

pise Zan Kler

PARIZ, prva sreda u mesecu. Odjeknule su podnevne sirene. Niko nije reagovao. Ton razgovora se nije ni malo snizio. Francuzi su nesvesni, kao pod anestezijom. Ja, kao i obicno, kada sam zacuo zavijanje, pozeleo sam da se sakrijem pod sto. Refleks klinca rodjenog 1940. godine, naglo probudjenog, koga otac uzima u narucje i zuri s njim u metro. Kad bi uzbuna prosla, ostajao bi potmuli strah da cemo zateci kucu srusenu. Postoji zajednicka crta izmedju sefova drzava koji su Beogradu objavili rat: rodjeni izmedju 1945. i 1955. godine, ne znaju sta je rat. Hoze Maria Aznar, Bler, Sreder: svi imaju lice jupi generacije. Klinton upravlja zemljom koja isto nikada nije bila bombardovana. Plivamo u nerealnosti. Budjenje ce biti surovo.

Aprila 1937. godine, Gernika je bila sok. Po prvi put, stanovnistvo je bilo na meti aviona koji su leteli tako visoko da su se jedva videli. Do tada su ratove vodili vojnici protiv vojnika. Ubijanje, da, ali koje je postovalo osnovno pravilo da se slabi stite u ime prava. Ovo vojno vitestvo je zamenila sramota sveta u kome je vojnik jedini zasticen, u kome civil postaje jedini talac i zrtva. Poznata je doktrina koncentricnih krugova Pentagona: unutrasnji krug je krug civila, koji ce prvi biti pogodjen i unisten. Zatim dolaze administrativni i politicki krugovi... Poslednji krug, spoljasnji, je krug vojnika, koji treba da bude postedjen.

Krajem marta, jedan americki pilot, koji je poleteo iz ovih sada veoma brojnih baza na severu Italije, odgovoran za to sto je pretvorio probni let u luping, presekao kabl zicare i prouzrokovao smrt dvadeset osoba, je odgovarao pred licem pravde u svojoj zemlji. Oslobodjen je optuzbe. Ispostavilo se da zivoti dve desetine evropskih civila malo vrede u odnosu na zivot jednog americkog vojnika.

Nekoliko dana kasnije, NATO je objavljivao rat Srbiji. Masakr civilnog stanovnistva, pod nosom OUN i parlamenata ukljucenih zemalja, je postao legalan.

Odakle odjednom ta mucnina kada se cuje medeni umilni glas Dzejmija Seja, te Kadum bebe "new tech" komunikacija? Reci koje on koristi, od "udara", do "kolateralne stete", njegov ton hipnoticara, podsecaju na bombasticni jezik Treceg Rajha koji je skrivao uzasnu realnost pod prividnom neutralnoscu tehnickih termina.

U svom pismu objavljenom u Le Mondu (Vasa stranica "Debate" od 13 maja) ne kaze nista drugo do ono sto sam cesto mogao da procitam u italijanskoj, nemackoj, americkoj i kanadskoj stampi - a retko u stampi moje zemlje. Ako je Francuska danas poslednja ratoborna zemlja Evrope, to je zato sto je francusko mnjenje, generalno gledano, izmanipulisano cudno pristrasnom stampom. Da li se, na primer, ikada moglo procitati u francuskoj stampi nesto o pravoj prirodi OVK, o klanovima i mafijama koji se u njoj sukobljavaju? Ne moze se nista razumeti o katastrofi koja pogadja Evropu ako ne postoji svest o tome da Amerika 1999. godine nije vise ona iz 1945. Blazeno divljenje koje Francuzi i dalje osecaju prema ovoj zemlji bice bez sumnje jedna od velikih misterija sa kraja ovog veka. Tehnicari koji upravljaju avionima koji se sunjaju, nisandzije Tomahavk raketa, nisu vise cestiti americki momci koji su se iskrcavali u Aromansu. Ne, danas tako cesto argonatna i nadmena Amerika nije vise ona nervozna i velikodusna Amerika koju sam upoznao u studentskim naseljima krajem sezdesetih godina. To je nacija u kojoj je analfabetizam u poslednjih dvadeset godina u porastu vise nego bilo gde drugde. Zemlja najveceg blagostanja, ali i zemlja u kojoj, kao nedavno u Los Andjelesu, izbijaju krvai neredi cije nasilje tera bogate da se zatvaraju u tvrdjave koje cuvaju privatni policajci. Svaki sto pedeseti Amerikanac je u zatvoru ili u kaznenoj ustanovi, sto je srazmera bez poredjenja ni u jednoj drugoj demokratiji... 

To je nacija u kojoj se primenjuje smrtna kazna u odnosu na zene, na maloletnike, na mentalne debile. Zatvor za jedne, rat za druge: americka demokratija takodje ima svoje nacine da resava probleme svojih etnickih manjina. Toj naciji je Evropa poverila odbranu "ljudskih prava". Postoji medjutim jos nesto. Podrazumeva se da nijedan Amerikanac nece morati da rizikuje svoj zivot da bi spasio ta ljudska prava koja treba ponovo da uspostavi. U svojoj kabini, na 5000 metara, bombarduje na slepo. Snaga nacista je takodje bila takodje u slepilu. Oni su odbijali da se spuste na nivo svojih zrtava. Nikako nije trebalo videti one koje ste ubijali - ni u Ukrajini, ni u logorima. Videti svog protivnika oci u oci, to bi znacilo priznati da je i on napravljen od iste krvi i mesa kao vi.

Postedeti americke zivote je postala opsesija ove nove rase gospodara. Ova nova nacija, koja je uverena da personifikuje na zemlji bogatstvo, moc i lepotu, ima jedan najveci san: besmrtnost. Amerikanac ne treba da umre i shodno tome ne moze da umre. Odatle...taj kult uvek mladog tela koje ne sme da ostari, ta fobija od navika koje bi mogle da izazovu bolest is smrt, kao sto su cigarete ili alkohol.

Infantilni san o besmrtnosti i svemoci je i plast za zemlju koja se lose oseca u svom telu ispod laznog sjaja nepodnosljive higijene.

Ljudska prava? da li se ikada radilo o odbrani ljudskih prava? Ako bi trebalo zapocinjati rat svuda gde su ugrozena prava coveka, citava planeta bi bila zapaljena, od Koreje do Turske, od Afrike do Kine. Koja je to vojska ikada mobilisana za odbranu ljudskih prava? Vojnici Godine II nisu ginuli u Valmiju u odbranu prava koja su prethodno upravo bili proklamovali, vec da brane ugrozene granice nacije. Francuska je bila otelotvorenje ljudskih prava: radilo se, dakle, pre svega o odbrani Francuske. U Francuskoj kao zemlji sa sigurnom teritorijom bi se mogli sami od sebe nametnuti principi koje je ona postavila.

Onaj ko je izgubio osecaj za odbranu granica i vrednosti koje one brane je izgubio razum. Onog dana kada je Evropa, u ime supra-suvereniteta, odustala od granica zemalja koje je sacinjavaju, i istim potezom zamenila politicki aspekt "humanitarnim", krenula je stranputicom i utonula u bezumlje.

Rat u srcu Evrope, koji vodi strana sila i koji je pokrenut u ime supranacionalne Evrope: kraj veka nam je doneo taj krvavi apsurd koji bi umeli da razotkriju samo Sviftova ironija ili Volterov humor. Ko ce poverovati da su na prelazu izmedju dva milenijuma neke nacije postale zastarele, kao sto ce biti neki racunari posle 1999. godine? Postavimo to pitanje gradonacelniku Barselone Paskvalu Margalu, koji ne samo da je ponosan na kulturni identitet svog grada i na cinjenicu da se danas "govori katalonski u Perpinjanu, Monpeljeu, Narboni, Valensiji, na Balearima, na Sardiniji...", ali koji je katalonski nametnuo kao jezik Kataloniji. Postavimo pitanje Baskijcima, kod kojih se otkrivaju arsenali koji bi mogli da posluze sutra.

Flamancima...Korzikancima...Ircima. Izbor je veliki. Kojom privilegijom OVK, koju Amerika naoruzava ispod ruke i kojoj se natoizovana Evropa dodvorava na svojim ekranima, ima vise drazi u nasim ocima nego tajne vojske i teroristicke bande koje svuda u Evropi rade na rasturanju starih nacija? Kad se mali uzajamno sukobljavaju, veliki se prozdiru. Pocetak XX veka je video rusenje carstava, pocetak XXI ce videti pad nacija... Proglasavati supranacionalnu Evropu, mastati o njoj i o njenoj moci kada u stvarnosti vise niste sposobni da odrzite bedem nacije koje je sacinjavaju i koje garantuju jedinstvo i jednakost iznutra i slobodu spolja pred uvek postojecim opasnostima, to znaci bezati napred.

Zatvoreni izmedju Turske i Albanije, Grci tacno znaju koja je cena zrtvovanja principa evropske nacije velikim "humanitarnim" principima koji lose skrivaju mutne politicke vizije. Ako nam rat na Balkanu izgleda tako strasan, to je zato sto je on laboratorija onoga sto ce sutra biti balkanizacija citave Evrope.

Zan Kler je direktor Muzeja Pikaso, istoricar umetnosti i knjizevnik

Copyright 1999 beograd.com. All Rights Reserved.