Vudrou Vilson Medjunarodni naucni centar
8.decembar, 1999.

Komentar i analiza

Robert M. Hayden

UN TRIBUNAL ZA RATNE ZLOCINE DAJE PARODIJU PRAVDE

Pravda je pravo da se uradi ono sto mi mislimo da mora da se uradi, zato pravda moze biti bilo sta.
                                                                     - Mesa Selimovic, Dervis i smrt


Mnogi americki pravnici, komentatori i politicari posmatraju medjunarodni Tribunal za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju (u daljem tekstu Tribunal) kao manifestaciju trijumfa zakona i pravde u medjunarodnim odnosima, posto one koji su prekrsili medjunarodni humanitarni zakon i zakone rata ne stiti drzavni suverenitet. 

Tribunal, medjutim, daje pravdu koja je pristrasna, gde se odluke tuzioca baziraju na licnim i nacionalnim karakteristikama optuzenog, pre nego na onome na sta ukazuju raspolozivi dokazi da je data osoba uradila. Ova pristrasnost se vidi i u tome sto se NATO personal ne progoni za dela koja su uporediva sa delima ljudi koji su vec optuzeni, i u tome sto se NATO personal ne progoni za prima facie ratne zlocine. Ovaj sablon politicki vodjenog progona pracen je upotrebom Tribunala kao orudja zapadnih zemalja, narocito SAD, da se promovisu politicki ciljevi na Balkanu. Dalje, pravila Tribunala - od kojih neka podsecaju na pravila spanske inkvizicije - i proceduralne odluke otezavaju optuzenima da dobiju pravedno sudjenje. 

Politizacija Tribunala je sama po sebi vazna tema, ali tu je jos znacajnije pitanje. Cinjenice ove situacije su dobro poznate. Ipak moje argumente sigurno ne prihvata vecina onih koji tvrde da zagovaraju ljudska prava. Zasto ne? Odgovor lezi u transformaciji koja se odigrava u konceptima ljudskih prava: umesto da protestvuju protiv primene drzavnog nasilja na nenasilnim disidentima, aktivisti zahtevaju primenu masovnog nasilja na drzavama koje se smatraju inferiornim. Ja vidim ovu transformaciju kao transformaciju sa ljudskih prava ka ljudskom-prav-izmu, i dodavanjem sufiksa "izm," zelim da pokazem koliko daleko se pokret za ljudska prava odrekao principa za koje tvrdi da ih otelotvoruje. Haski Tribunal je narocito upadljiva manifestacija ljudskih-pravizma, zbog visokih principa koje rutinski priziva da ga opravdaju. Jedan upadljivi primer politizovane pravde je sto tuzitelj Haskog tribunala nije podigla optuznicu protiv NATO lidera zbog upotrebe kasetnih bombi. Ovaj standard krivicnog gonjenja je ustanovljen u julu 1995. godine kada je Milan Martic, predsednik samoproklamovane Srpske Republike u Hrvatskoj, optuzen zbog krsenja zakona i obicaja rata, na temelju toga da je naredio raketni napad na Zagred u maju 1995.godine. Prema optuznici ono sto je ovo bombardovanje ucinilo ratnim zlocinom je sto su rakete bile punjene kasetnim bojevim glavama. Sedam civila je poginulo, a mnogi su ranjeni, a ostecen je i dom za starije osobe i jedna decja bolnica.

Zasto, onda, nema optuznice protiv NATO-a zbog napada 7. maja na grad Nis, gde su kasetne bombe pale na pijacu, ubile petnaest ljudi, a takodje pogodile i glavnu gradsku bolnicu? Nije prihvatljivo reci da je NATO samo ciljao vojne ciljeve i promasio; na kraju krajeva, i Martic je tvrdio da je ciljao vojne ciljeve po Zagrebu. Tuzilac Haskog tribunala, Karla del Ponte, je zauzela zvanican stav da su kasetne bombe pogodne ne za upotrebu protiv vojnih ciljeva, vec samo da ubijaju ljude. Dok tuzilac kaze da je Martic namerno gadjao gradove, ovo je takodje istina i za NATO generale, narocito za americke generale, koji su se cak zalili da im francuski politicari ne dozvoljavaju da gadjaju vise ciljeva u jugoslovenskim gradovima. 

Krajem decembra 1999. tuzilac Haskog tribunala je ustvrdila da istrazuje ponasanje NATO-a tokom kosovskog rata, ukljucujuci tu i pitanje upotrebe kasetnih bombi. Medjutim, u roku od nekoliko dana zvanicnici Tribunala su izjavili da je ta istraga preliminarni dokument za koji je vrlo neverovatno da ce dovesti do podizanja optuznica ili cak da ce biti publikovan. Tuzilac je rekla da, ako je izvestaj ukazivao na to da je NATO prekrsio Zenevsku konvenciju, ona ce optuziti one koji su za to odgovorni; medjutim, cetiri dana kasnije je dala izjavu za stampu u kome se tvrdi da NATO "nije pod istragom od strane Kancelarije tuzioca... Nema formalne istrage akcija NATO-a tokom sukoba." Ovaj brzi preokret za 360 stepeni mozda nije imao veze sa osudama americke vlade vezano za prijavljenu istragu NATO akcija. Ali jos jedna mogucnost se nagovestava kada neko ispituje odgovore zvanicnog portparola NATO, Dzejmi Seja, na pitanja o mogucnosti NATO-vog odgovaranja za ratne zlocine ispred Haskog tribunala. Prema Seju, "NATO je prijatelj Tribunala. NATO zemlje su one koje su obezbedile finansije da se ustanovi Tribunal, mi smo medju vecinskim finansijerima" (16. maj); "NATO zemlje su ustanovile ovaj Tribunal [i] finansiraju ovaj Tribunal" (17. maj). Nije cudo onda da je Sej bio "siguran" da ce tuzilac optuziti samo "ljude jugoslovenske nacionalnosti." Kada tuzilac ne deluje, od organizacija za ljudska prava se moze ocekivati da pokusaju da ga postide i nateraju da deluje. Organizacija za zastitu ljudskih prava - Human Rights Watch (HRW) -, medjutim, je uradila suprotno, i izgleda pomogla da se zastiti NATO personal od moguceg odgovaranja ispred Tribunala. Doduse, tacno je da je organizacija HRW priznala da su NATO akcije u njegovom ratu protiv Jugoslavije signalizirale "uznemirujuce nepostovanje principa humanitarizma koji treba da usmerava svaku takvu akciju" (Svetski izvestaj HRW 2000) i narocito kritikovao NATO-vu upotrebu kasetnih bombi. Ovaj izvestaj je takodje pokazao da su neki NATO-vi napadi na jugoslovensku infrastrukturu bili jasno krsenje Zenevske konvencije. Ipak, dok priznaje da je "NATO prekrsio medjunarodni humanitarni zakon," HRW izjavljuje da nije nasla "nikakve dokaze o ratnim zlocinima" od strane NATO-a (Smrt civila u NATO vazdusnoj kampanji, izvestaj HRW, februar 2000). Osim svog javnog poricanja svake implikacije da su krsenja medjunarodnog humanitarnog prava manje ozbiljna od ratnih zlocina (na kraju krajeva, genocid je ovo drugo a ne ovo prvo), sudeci po njenom podizanju optuznice protiv Martica, tuzilac Haskog tribunala se izgleda ne slaze sa ocenom HRW o upotrebi kasetnih bombi. Istovremeno, HRW ne daje nikakva objasnjenja za svoje skretanje od standarda koje je postavio tuzilac. Sto je jos cudnije, HRW ne poziva na gonjenje Haskog tribunala za njegovo priznato kresenje medjunarodnog humanitarnog prava, vec pre samo za njihovu "nepristrasnu nezavisnu istragu" od strane NATO vlada! Ovo je upadljivi kontrast zahtevu HRW iz decembra 1999. da Savet bezbednosti UN ustanovi medjunarodnu komisiju za istragu ruskih akcija u Ceceniji sa ciljem olaksavanja sudskog procesa protiv onih koji su pocinili krsenja ljudskih prava. 

Sustinskiji problem je, medjutim, tvrdnja HRW da se rat moze posmatrati kao humanitarni. HRW je predstavila svoj Svetski izvestaj 2000 trubeci u trubu drzavnog suvereniteta sa ljudskim pravima. Ovaj izvestaj otkriva da su sudovi sada voljni da podizu optuznice protiv politickih lidera, dok su organizacije kao NATO voljne da vojno intervenisu protiv rezima koji vrse zlocine protiv covecanstva, navodeci specijalno Haski tribunal i NATO vojne akcije protiv Jugoslavije. On zakljucuje da sve ovo "predvidja eru u kojoj se odbrana ljudskih prava moze pomeriti sa paradigme pritiska baziranog na medjunarodnom pravu o ljudskim pravima na policijski pritisak." Ova tvrdnja je ili naivna ili cinicna. Napadi protiv civila su neizbezni u svakoj pretpostavljenoj humanitarnoj intervenciji. Svaka drzava ima pravo da se brani, a na nivou prakticne politike drzava koja je napadnuta ce pokusati da se odupre napadacu. Tako, pobediti u ratu zahteva ne samo vojsku vec i drzavu - tj. civilno stanovnistvo. Zato je odluka da se napadne jedna suverena drzava, logicno, odluka da se napadne civilno stanovnistvo te drzave, a ne samo vojska. U ovom smislu, konstantno ponavljanje tokom kosovskog rata da "NATO nikad ne cilja civile" bilo je licemerno, verovatno namenjeno da prikrije neugodnu cinjenicu da humanitarna intervencija zahteva pocinjavanje humanitarnih ratnih zlocina. Ono sto je list New York Times sa odobravanjem opisao kao "podizanje nivoa" ljudskih prava na "vojni prioritet" (vidi uvodni clanak od 13.juna 1999.) je tako u stvari frapantna inverzija principa koji usmeravaju rast organizacija za ljudska prava. Na primer, organizacija Amnesty International vec dugo zahteva da njeni "zatvorenici savesti" ne budu zagovornici, ili oni koji u praksi sprovode nasilje. Medjutim, "humanitarna intervencija" pretvara moralnu kritiku nasilja u moralni krstaski rat za nasilje masovnih razmera.

Ostaje pitanje: zasto oni koji zagovaraju ljudska prava ignorisu akcije NATO-a i Haskog tribunala, a koje bi osudili da su ih pocinili na primer Kina, Rusija ili Indija? Ovo pitanje je razmotreno direktno u briljantnom i hrabrom clanku u listu Istocnoevropski ustavni pregled (East European Constitutional Review) (#97, 1999.), napisala ga je Dimitrina Petrovna, izvrsni direktor Evropskog centra za prava Roma u Budimpesti. Petrovna priznaje da je i sama bila za NATO intervenciju, sve dok nije shvatila, ubrzo nakon sto je pocelo bombardovanje, da to eskalira katastrofu s ljudskim pravima za svakoga u SR Jugoslaviji, na Kosovu i u Srbiji. Ona je pravilno primetila da je "od kampanje da se odbrane zivoti i prava kosovskih Albanaca, [rat] metamorfozirao u nesto drugo: monstruma eskaliranog rata." 

Dok je sama Petrovna onda pozvala na trenutno prekidanje bombardovanja i sklapanje mira putem pregovora, malo je njih u zajednici za zastitu ljudskih prava uradilo istu stvar. Ona primecuje da bi za istocnoevropske radnike u organizacijama za borbu za ljudska prava sam njihov status i finansiranje mogli biti ugrozeni kritikama NATO-a, a narocito SAD. NATO zemlje su, na kraju krajeva, glavni finansijeri vecine humanitarnih entiteta u istocnoj Evropi. U zapadnim zemljama narocito, medjutim, razlozi su jos problematicniji. Tamo, primecuje ona, "ljudska prava se vec ne mogu razlikovati od zvanicne politicke ideologije," sto proizvodi "postepenu uzurpaciju kulture ljudskih prava od strane dominantnih sila, a sam argument za ljudska prava se preobraca u apologiju za globalni status quo, sve u interesu samih ovih sila." Iz dokaza o NATO akcijama na Kosovu i tretmana optuzenih od strane Haskog tribunala, ovaj novi koncept ljudskih prava, koji vise ne pociva na premisama zastite ljudi od krsenja njihovih prava od strane drzave, tezi da opravda primenu masovnog nasilja od strane najmocnijih drzava sveta protiv onih slabijih. Sa ovom transformacijom, ljudska prava izdaju sopstvene premise i tako postaju sopstvena: ljudski-pravizam. 

Robert Hajden je vanredni profesor antropologije i prava na Univerzitetu Pitsburg i direktor njihovog Centra za ruske i istocnoevropske studije. Ovaj komentar je revidirana i azurirana verzija komentara koje je Robert Hajden izneo na diskusiji odrzanoj u ovom centru 8. decembra 1999. pod nazivom "Haski tribunal za ratne zlocine: Problemi i nepravicnosti."

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.