www.transnational.org 
22.decembar 1999.


Fondacija za mir Bertran Rasel, Notingem

Ken Coates

"Opravdanja" za NATO intervenciju u Jugoslaviji

Nesumnjivo je da je NATO bombardovanje Jugoslavije bilo nezakonito, posto je bilo u suprotnosti sa fundamentalnim principima Povelje Ujedinjenih nacija, koja naredjuje svim clanovima da se suzdrze "od pretnji ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti bilo koje drzave"; i koja obavezuje sve clanove "da mirnim sredstvima i u skladu sa principima pravde i medjunarodnog zakona, dovedu do prilagodjavanja ili razresenja medjunarodnih sporova ili situacija koje bi mogle dovesti do prekida mira".

Ovo su tacke odstupanja za clanak svedskog pravnika, Ove Bringa, objavljenog u jesenjem broju NATO revije 1999. Profesor Bring kaze da postoje samo dva opravdanja za upotebu sile koja su prihvatljiva prema Povelji UN. Jedan od njih je prikazan u Clanu 51 i prema njemu su dozvoljene samo akcije samoodbrane "sve dok Savet bezbednosti ne preduzme neophodne mere da odrzi medjunarodni mir i bezbednost". Drugi je isto prikazan u Poglavlju 7 Povelje, i njime se ovlascuje Savet bezbednosti da utvrdi postojanje "bilo kakve pretnje miru, prekid mira ili akt agresije" i "donese preporuke, ili odluci koje ce se mere preduzeti da se odrzi ili povrati medjunarodni mir i bezbednost".

Savet bezbednosti nije ni na koji nacin bio ukljucen u odlucivanje NATO-a da pocne bombardovanje Jugoslavije, te tako nije ni zamoljen da donese svoju ocenu. Opravdanje samoodbrane se ne moze odrzati ni za momenat, a opravdanje za lansiranje rata prema Povelji 7 bi se ocigledno moglo primeniti samo ako je Savet bezbednosti vec primio pozitivnu odluku. Ukoliko se ne prijavi namera o vojnoj akciji, da ne spominjemo stvarni napad, to je direktno krsenje uvodnika same Severnoatlantske povelje. Ovo reafirmira "veru u svrhu i principe Povelje UN" - a Clan 1 preduzima "kako je postulisano u Povelji UN da razresi svaki medjunarodni spor u koji su mozda ukljuceni, mirnim sredstvima i na takav nacin da se ne dovedu u opasnost medjunarodni mir i bezbednost, i pravda, i da se uzdrzi u svojim medjunarodnim odnosima od pretnje ili upotrebe sile na bilo koji nacin koji nije dosledan svrsi UN".

Ove obaveze leze u temeljima sadasnjeg medjunarodnog zakona, i one ne mogu nestati samo zato sto bi to neko zeleo. Sigurno da se ne mogu ponistiti na bazi navodne pozeljnosti drugih reformi o kojima jos nije postignut dogovor. Tako da nije nimalo cudno da, prema profesoru Bringu, "je bilo sumnjive odsutnosti pravnih argumenata u odbrani NATO pozicije od samog NATO-a. Kada je grupa medjunarodnih studenata prava sa Stokholmskog univerziteta posetila NATO stab u Briselu u aprilu 1999. receno im je da nema konsolidovane NATO pozicije, ali da vlade zemalja clanica koje ucestvuju su te koje procenjuju situaciju u odnosu na medjunarodno pravo i pruzaju opravdanja koja smatraju podobnim."

Nema sumnje da je sa studentima profesora Brigsa razgovarao neki prilicno mladi portparol. Ipak, ovaj odgovor odrazava totalni nihilizam americke strukture moci koja dominira u NATO-u. Ova se jos odavno zamorila od afirmisanja bilo koje vrste "vere" u Povelji UN i izgradila je obimnu arhivu prezira za to telo. Na ovo pitanje cemo se kasnije vratiti. Medjutim, ne dele svi manji saveznici ovo glediste. Vecina evropskih drzava, u potpunom kontrastu sa SAD, se u proslosti borila da odbrani i ojaca UN. Cak su i Britanci ponekad urgirali na SAD da ozbiljnije shvati UN, na primer, tako sto bi platila svoje obaveze, dok su Francuzi, za razliku od Britanaca, stvarno branili odluke koje je UN donosila protiv flagrantnih americkih krsenja Povelje, kao u slucaju Iraka. Moze se pomisliti da je ovo razlog za takav neuobicajeni pluralizam u NATO stabu. Ako se ne moze postici dogovor oko jedne doktrine, onda konfuzija nekoliko njih moze biti pozeljnija od nijedne. Moze biti rigoroznog, iako napetog, jedinstva tokom bombardovanja, ali pravno i moralno opravdanje za bombardovanje moze se ostaviti otvorenim za podredjene ucesnike, bez obzira na to kakva kontradiktorna objasnjenja oni mogu smisliti. Prof. Bring, da budemo pravedni, smatra da ovo nije zadovoljavajuce stanje stvari, i naredjuje NATO-u da formulise obuhvatno obrazlozenje koje bi stajalo iza njegove kolektivne akcije, koja ce, insistira on sa nadom, "verovato uci u istoriju kao slucaj humanitarne intervencije". Ali nema zakonskih temelja za takvu humanitarnu intervenciju van okvira UN odluka i odluke relevantnog Medjunarodnog suda, cak iako je generalni sekretar Kofi Annan dao razlicite izjave u kojima je izrazio zelju da se ona "polako pojavi".

Jedan zakon moze biti rezultat neke specificne odluke, bilo u okviru drzave, putem zakonodavstva, ili izmedju drzava, preko Povelje. Ako je tako on ce, recima Statuta Medjunarodnog suda, koji je integralni deo Povelje UN, "ustanoviti propise koje ce drzave koje ga osporavaju ekspresno priznati". Medjunarodni sud moze takodje primeniti "medjunarodni obicaj kao dokaz opste prakse prihvacene kao zakona; opste principe zakona priznatog od strane civilizovanih drzava;" i "sudske odluke i ucenja najkvalifikovanijih publicista iz razlicitih drzava."

Naravno, bilo je i bice pokusaja da se stvori novi "obicajni" propis da NATO, sto u praksi znaci SAD, bude ovlascen da vojno intervenise protiv drzava s kojima je u neprijateljstvu. Nesrecnih presedana ima puno: ali da li ce sudovi prihvatiti da su oni "obicajni"?

Jedan presedan koji se dogodio pod vodjstvom SAD je u pocetku imao odobrenje UN: to je intervencija u Iraku. Ali brojne druge intervencije nisu je imale. Odluka da se bombarduje El Sifa farmaceutska fabrika u Sudanu 1998.god. je opravdana kao akt samoodbrane nakon teroristickih podmetanja bombi u americke ambasade u drugim zemljama u Istocnoj Africi. Ali je ovo bombardovanje izvrseno prema pogresnim obavestajnim podacima, a u najvecem stepenu nije verovatno da bi ijedan sud prihvatio takvo opravdanje kakvo je dato, cak i da je predlozena meta stvarno bila vojna meta, sto nije bila. Jos jedan vazdusni napad je montiran protiv Avganistana pod slicnim izgovorima. 

Nadogradjivanjem presedana na presedan, covek bi mogao citirati neprestane vojne intervencije protiv Nikaragve, u kojima su SAD vrsile niz napada s ciljem destabilizacije i svrgavanja nikaragvanske vlade. Ali je Medjunarodni sud stvarno razmotrio ovaj presedan i doneo presudu na stetu SAD. Amerikanci su pokazali svoje postovanje za UN i medjunarodni zakon namernim ignorisanjem ovih presuda. Sve su ovo relativno skorasnji prekrsaji. Ima i mnogih drugih, sirom zemaljske kugle, pocev od Libije, do Paname ili Granade. Mozda se smatra da takvi kontroverzni presedani mogu postati deo obicaja ako se naknadno ponavljaju bez ozbiljnih posledica. "Narocito vas molimo", rekao je Bertolt Breht, "kada se neka stvar stalno desava - da je ne smatrate prirodnom zbog toga". Jos manje bi je trebalo zvati zakonitom. 

Cesto se tvrdi da su NATO akcije u Jugoslaviji preduzete u ime "medjunarodne zajednice". Ali van UN nema takvog pravnog tela kao sto je medjunarodna zajednica, iako ima brojnih formalnih sastajalista izmedju drzava i mnogo medjunarodnih kartela i udruzenja koji mogu delovati u okviru sopstvenih pravila, koja za njih mogu sasvim imati snagu zakona. Svako od ovih tela, medjutim, je izuzimanje svih van njega, dok bi medjunarodna zajednica, sta god da tvrdi da znaci, normalno tezila da bude opste obuhvatna. Istina je da jedini ozbiljan temelj za humanitarnu intervenciju mora biti odluka sadasnjih vrhovnih vlasti, a to su UN. Stvaranje boljeg instrumenta za potvrdjivanje humanitarne svrhe bi zaista bio cilj dostojan hvale, ali rad na tome je i sam podvrgnut istim procesima zakona kao i druge odluke. On se ne moze unilateralno proglasiti, a da i ne spominjemo generisati putem osmoze u bilo kom skupu mocnih drzava, osim celog okvira UN. S obzirom na ove cinjenice, ne samo da je istina, vec je i neophodan preduslov za napredak ka medjunarodnoj politici u kojoj ce vladati zakon, da se insistira na tome da je NATO bombardovanje zaista bilo nezakonito.

Profesor Bring nije srecan zbog ovoga. On bi voleo da se pronadje nacin da se osigura da "ne prevagne glediste o nezakonitosti". Ali on priznaje da se NATO akcija moze objasniti na jedan od sledeca tri nacina: kao odstupanje od zakona; kao uskladjivanje sa novim tumacenjenm Povelje UN u skladu sa modernim medjunarodnim zakonom; ili kao progresivno razvijanje zakona. 

Nazalost, NATO kao organizacija nije optirao ni za jednu od ovih pozicija, a studenti Prof. Brigsa bi mogli smatrati za interesantnu vezbu da pokusaju da predvide rezultate koji bi usledili nakon usvajanja jednog od njih. 

Sta je zackoljica kod prve opcije, da je bombardovanje bilo "izuzetno odstupanje od medjunarodnog zakona"? Prvo, ignorisanjem ovog pitanja NATO drzavnici bi se mogli nadati da se ono nikada nece postaviti. Niko ne zeli da prizna krsenje medjunarodnog zakona, bilo da je ono "izuzetno" ili ne. Ali drugo, posto je nakon ovog flagrantnog krsenja veoma verovatno da dodje i do drugih izuzetaka, nije politicki pledirati na ovaj nacin. Kada ce sledece krsenje biti "neophodno"? Koliko krsenja mozemo ocekivati pre nego sto se rodi novi milenijum? Iznad svega, ako se SAD dozvoli niz izuzetaka, i onima koji ih podrzavaju, kako se oni mogu uskratiti, recimo, Kini ili Rusiji? Zaista, rusko bombardovanje Cecenije, koje je usledilo nakon upada snaga muslimanske gerile u Dagestan, i niz bombaskih eksplozija u Moskvi i drugim gradovima, vec su sasvim specificno "opravdani" inovacijom jugoslovenskog presedana. Moze se pretpostaviti da ce se u praksi takva "odstupanja" pokazati prihvatljivim ako budu ogranicena na priznatu sferu uticaja sila koje ih iniciraju, a bice snazno osudjivana u protivnom. Sigurno je da bi ovo oznacilo odstupanje od univerzalistickih principa proglasenih u Povelji UN. To moze takodje prizvati buduce konflikte, cak i otvorene ratove, tamo gde su povoljni izgledi za njih. Ali mozda SAD ne mare toliko za to. SAD imaju nameru da odrze povoljne izglede za sebe, ako mogu. 

Sta bi bila posledica druge opcije, bazirati opravdanje "na novoj interpretaciji Povelje UN u skladu sa modernim medjunarodnim zakonom"? Ovde se celo pitanje vrti oko toga ko je spreman da sebe ovlasti da da to novo tumacenje, a koga treba izuzeti od njegovog uokviravanja? Ako se neko izuzme, prema kom opravdanju drugi brane svoju prenagljenost u njegovom proglasavanju? Postoji propisan nacin na koji se medjunarodne organizacije mogu sloziti oko novih tumacenja svojih statuta. One se sastanu, razmotre ih, sloze se oko forme reci, a onda osiguraju ratifikaciju novih sporazuma od strane svih ucesnika. 

U teoriji bi UN tako mogle izmeniti svoju Povelju, ili razjasniti znacenje koje ona prenosi. Kako bi drugacije neki reformista pozeleo da nastavi? Naravno, mogao bi da zamoli neke medjunarodne pravnike za misljenje; ali spoljne drzave se verovatno ne bi priklonile nekom takvom misljenju, osim ako ono nije vec osiguralo njihovu adheziju kroz odgovarajuci proces.

Treca opcija je velika. Da li je NATO pokusavao "pomeranje medjunarodnog zakona na novu poziciju gde, u humanitarnim krizama, suverenitet drzava mora da popusti pred zastitom ljudi"? Snazan je slucaj za takvo pomeranje, ali ono nosi sobom vise od nekog "tumacenja". Novi zakon ne moze se uokviriti na selektivnoj osnovi. Stavise, pod bilo kojim istinskim novim zakonom nece biti moguce birati i mesati razlicita krsenja ljudskih prava. Ako saveznici vrse masakre, oni moraju biti podvrgnuti istom zakonu i istim mogucnostima za intervenciju i kaznjavanje kao i njihovi protivnici. 

Sigurno bi bilo veoma tesko ubediti UN da prihvate ovo "pomeranje", jer toliko mnogo sila ima snazne posebne interese u sprecavanju nepristrasnih medjunarodnih intervencija u oblastima koje su pod njihovom kontrolom ili uticajem. Ali kako je javno mnjenje i dalje vrlo zabrinuto za pitanja ljudskih prava, tako se, vremenom, mogu ove odbrambene reakcije prevazici? Prva medju silama koje moraju da ih prevazidju su same SAD. Vlada SAD stalno odbija da preda ijednu svoju suverenu autonomiju bilo kojoj agenciji UN. Mnogo godina je ovo bio razlog koji se navodio za njeno odbijanje da ratifikuje Konvenciju o genocidu. Na kraju, kao odgovor na onu vrstu pritisaka koju smo razmotrili, dat je neki osnov: konacno su se slozili oko ratifikacije, ali koja je podlozna rezervi da je pre svakog spora koji se podnese jurisdikciji suda, a u kome su SAD jedna od strana, "potreban specifican pristanak SAD".

Vec smo spomenuli najdramaticniju instancu ovog ukorenjenog i trajnog americkog izuzimanja: to je bio stav americke vlade na jurisdikciju Medjunarodnog suda u Hagu, tokom slucaja Nikaragve. Vlada Nikaragve je podnela tuzbu protiv SAD zbog stalnih i sistematskih krsenja medjunarodnog zakona, ukljucujuci tu i miniranje nikaragvanskih luka, stalne prelete, napade na patrolne camce i napade na mornaricke baze Puerto Sandino, Korinto i Potasi. Sve su ove akcije, naravno, preduzete tokom niza tajnih operacija. Medjunarodni sud, koji je najvisi pravni organ SAD, doneo je 15 specificnih presuda protiv vlade SAD, odredivsi velike sume za reparacije nikaragvanskoj vladi. Sve ove presude su ignorisane. 

Ovo nisu jedini slucajevi americkog nepostovanja institucija UN. Ovo nepostovanje je sveobuhvatno i mozda se najbolje razume kada se setimo da je americki deficit u UN doprinosima najveci i do sada najvise kasni. 

Kad bi vecina zemalja clanica u okviru NATO mogla da se dogovori da "pomeri" medjunarodni zakon na novo priznavanje ljudskih prava, nema apsolutno nikakvih dokaza da bi SAD mogle da pristanu da prihvate takvo pomeranje. Ovo oklevanje se ne zasniva na izuzetnoj ranjivosti SAD na kritike u ovoj oblasti. Istina, u nekim vezama, kao sto je obimno oslanjanje na smrtnu kaznu, SAD po svojim standardima zaostaje za vecinom liberalnih demokratija. Ali ima drugih oblasti u kojima su gradjanske slobode u SAD dobro razvijene, izdrzljive i cak na zavidnom nivou. 

Americko protivljenje pomeranjima u medjunarodnom zakonu potice od drugacijeg izvora: u osnovi SAD sebe smatraju za davaoca zakona, a ne za njegovog podanika. Ova imperijalna pretenzija na zastitu je jedan od glavnih izazova sa kojima se svi mi moramo suociti u potrazi za pravicnijim medjunarodnim poretkom. Mora se reci da je americko carstvo isto tako snazno ukorenjeno u vasingtonskoj politici kada je vlada demokratska, koliko je i za vreme republikanske vladavine. Ima nekih dokaza da je kolaps komunizma osnazio ovu nacionalnu pretenziju i oslabio sve racionalne napore da se ona ublazi. Strah je indukovao neku vrstu racionalizma. Sada se nema cega plasiti, mocne fantazije mogu da slobodno vladaju.

Ovo je glavni problem kod trece opcije. Biranjem takve opcije, profesor Bring smatra da bi "NATO mogao uticati na zakonsku situaciju". Ali NATO je veoma tih oko svega ovoga i za to ima dobar razlog. Ovo, smatra profesor, "rizikuje da se oda utisak da sam NATO vidi svoju akciju kao nezakonitu i da nije spreman da bije intelektualne bitke za medjunarodni poredak koji bi bio vise fokusiran na ljudska prava, a koji stiti koncept humanitarne intervencije".

Ne, poslednja stvar koju vlada SAD zeli je pretnja humanitarne intervencije u sopstvenom dvoristu. Kada bi se zakon izmenio, doslo bi do odgovarajuceg procesa, a oni cija su prava zgazena bi dobili obestecenje. Ali zahtevi koje bi oni hteli da podnesu verovatno bi podrili izabranike SAD makar isto toliko cesto, ili cesce, nego sto bi ugrozile druge krvozedne diktatore koji bi usli u pravosudni okvir. Rezultat bi bio bolan za imperiju i zato verovatno ne bi ni bila inicirana nikakva diskusija po ovom pitanju. Profesor Bring je iz ovog razloga veoma srecan sto je njegov clanak objavljen u NATO reviji. On zeli da obezbedi pravno pokrice za intervencije kao sto je ona na Kosovu, prvo prizivanjem odluke Generalne skupstine UN iz 1950.g. da se omoguci kvalifikovanoj vecini Skupstine da odlucuje o pitanjima medjunarodnog mira i bezbednosti kad god to Savet bezbednosti ne moze ili nece da uradi. Ova odluka je potekla od diplomatske konfrontacije koja je pratila Korejski rat. To je bio pokusaj da se prevazidje sovjetski veto. Nakon toga, ova gola kolizija je bila uctivije maskirana. U godinama intervencija, uprkos velikoj propagandi koja navodi na pogresan put, daleko najdosledniji korisnik veta su bile SAD. Britanija je iza njih. 

Prizivanje glasanja kvalifikovane vecine moglo bi lako da poremeti americku politiku, recimo, na Bliskom Istoku. Naravno da bi ovo imalo ozbiljne posledice za samu organizaciju UN. Veto je neprivlacan mehanizam, ali je namenjen da odrzi rudimentarni medjunarodni okvir uprkos pretpostavljenim daljim konfliktima velikih sila. Ovaj okvir bi bio unisten ako bi veto bio uporno i unilateralno ostavljan po strani, u bilo koje vreme pre konvergencije svih glavnih drzava na, uglavnom, politici konzensusa. Naravno, nakon takve konvergencije nije potreban nikakav veto, jer je jednoglasnost moguca. Medjutim, pravilo jednoglasnosti ce ostati potrebno sve dok se to ne desi. Nista od ovog ne znaci da bi veto trebalo da ostane takav kakav je. Ima puno razloga za reformu, ali do takve reforme se moze doci samo putem slaganja.

Druga linija odbrane daljnjih intervencija je ponudjena predlogom da NATO postane regionalna organizacija prema Poglavlju VIII Povelje UN. Ovo je podlozno istim prigovorima koje smo vec razmotrili. Amerikanci ne zele da se postave pod kontrolu UN i ne zele da ogranice svoju slobodu kretanja, bez obzira na to sta drugi u UN mislili. Neki clanovi NATO su skoro sigurno nesrecni zbog ove cinjenice, narocito sada kada im je jugoslovenska intervencija dala goli izbor, izmedju NATO kao izvora moci i UN kao legitimne vlasti. U proslosti im je NATO bio prihvatljiv samo zato sto su mogli da ga neutralizuju prizivanjem potrebe za podrskom UN i tako ublaze americko ponasanje. U buducnosti postoji opasnost da UN, posto je sudaljena iz igre, prestane da bude od znacaja.

Kazu da kad bi se NATO ozvanicio kao jedinica podredjena UN, mogao bi da apeluje na Generalnu skupstinu da preglasa Savet bezbednosti kad god mu je zapreceno upotrebom veta. Ali ova vrsta deljenja pravde bi se prinudno i na bilo koju drugu relevantnu regionalnu organizaciju koja bi mogla da se pojavi i tako bi mogla da povredi sfere uticaja SAD, stvarne ili planirane. NATO je uvek bio "region" koji je definisan na najcudniji nacin. Od jubilarnog samita ova definicija je relaksirana i ako su njeni aranzmani ukljuceni pod Poglavljem VIII Povelje UN, ovo bi prizvalo slicno ekscentricne sablone drzava, koji bi sledili slicne nasumicne oportunisticke agende da se formiraju. Nema sumnje da bi njihova pravila dolazila u konflikt. 

Najveca zackoljica za Amerikance u vezi podvodjenja NATO pod UN okvir je da bi NATO onda bio podvrgnut Poglavlju VII Povelje. Clan 47 ustanovljava Vojni komitet koji bi savetovao i asistirao Savetu bezbednosti, a odgovornosti ovog Komiteta su usko definisane. Ali jedna od stvari koju smo naucili iz kosovskog konflikta je da kontrola NATO operacija nije ni priblizno tako podrobno opisana. BBC je 20. avgusta citirao generala Vesli Klarka, vrhovnog komandanta saveznickih snaga tokom bombardovanja Jugoslavije, kako obavestava g.Havijera Solanu, tadasnjeg Generalnog sekretara NATO, da "se rat ne bi mogao voditi na bazi resenja najmanjeg zajednickog imenitelja". BBC izvestaj dalje glasi:

"30.marta su g.Solana, general Klark i general Nauman zajednicki obavestili NATO ambasadore da je odbacen stari plan o faznom ratu, sa njegovim politickim obezbedjenjima. Zauzvrat za obecanje da bi NATO samo gadjao 'strogo vojne mete' mlaki saveznici su onda ubedjeni da ih podrze. Onda je general Klark pogodio stab Miloseviceve stranke, Predsednicku palatu i TV stanice - sto su sve mete sa liste faze tri za koje je nekoliko saveznika odbilo da glasa. Vrhovni komandant je onda nastavio sa svojom eskalacijom, povremeno telefonirajuci kljucnim politickim liderima da bi dobio odobrenje za posebno osetljive mete. 

Naredno bombardovanje elektrana onemogucilo je pumpe bez kojih vodovod nije u radnom stanju i vitalnu opremu u bolnicama stavio van rada." Sve ove akcije su bile sumnjivo legitimne prema Zenevskoj konvenciji. 

Ove i druge odnosne tvrdnje o Vrhovnom komandantu prenela je specijalna emisija BBC2, koja je cinila ceo program Newsnight u petak 20.avgusta u 22:30. Sva ova bombardovanja, koja se nisu dogodila uz izrazite sankcije Severnoatlantskog saveta sigurno su bila nezakonita, jer nije bilo odgovarajucih kontrola koje su mogle spreciti ozbiljna krsenja Zenevske konvencije tokom vojne akcije. [Ona su vec bila sporno nezakonita po tome sto nisu imala izrazite sankcije Saveta bezbednosti UN. (Povelja UN, 1945: Clan 1, Clan 2:~3~4~7, i Clan 37:~1~2, Poglavlje 7 Clan 39, Clan 41.) Ako se ovaj argument odrzi, onda su bili nezakoniti prema uslovima Severnoatlantske povelje, koji su narocito smesteni na Povelji UN (Uvod, Clan 1)]. Ali ova emisija takodje implicira da su bile nezakonite jer general Klark priznaje "Ja nisam uvek popustao onima koji su zeleli da se mete ne gadjaju". "Oni" su, naravno, bili kompetentne pravne vlasti koje je trebalo da imaju kontrolu nad NATO vezbom. Tako general preuzima licnu odgovornost za sve bombardovanje za koje nije dobio izrazito prethodno ovlascenje. 

BBC transkript ide dalje:

"Tako je NATO morao da izbaci iz igre svoje clanove koji su oklevali, da bi pobedio."

Transkript dalje glasi:

"'Trijumf odlucnoti NATO-a' o kojoj su neki pricali na sav glas nakon sto je Milosevic pristao da se povuce se zato javlja sada kao trijumf nemilosrdnog rukovodjenja savezom od strane Vasingtona. Kada im je to odgovaralo - na primer da se lobi 'pauze u bombardovanju' drzi pod kontrolom, oni su vesto koristili NATO ustav sa njegovim naglaskom na jednoglasnosti. Kada je Vasingtonu bilo potrebno da eskalira bombardovanje a to im nije odgovaralo, oni su prokrcili sebi put prema istim ovim pravilima. Za one koji su donosili odluke cilj je opravdavao sredstva." 

Ovu optuznicu je pojacala francuska vlada, kada je ministar odbrane objavio svoj Izvestaj o Lekcijama sa Kosova. U njemu je pisalo:

"Ne moze se izbeci zakljucak da je deo vojnih operacija sprovela SAD van strogog okvira NATO i njegovih procedura."

Braneci ovaj stav, Ministar odbrane, Alan Risar, je rekao da, dok su francuske snage operisale strogo u okviru NATO komandne strukture, "Vasington je radio sta je hteo". Francuski politicari su drzali strogu kontrolu nad svojom vojskom, ali "ovo ne odgovara americkoj tradiciji".

Verovatno kad bi NATO postao zvanicni region UN u Poglavlju VIII Povelje, njegove bi vojne operacije bile podvrgnute Poglavlju VII, sto bi osiguralo da neki clanovi same Povelje moraju da budu konsultovani u vezi sa operativnim pitanjima, ali bi i ukljucilo stalno ispitivanje svih stalnih clanova Saveta bezbednosti, kao stalnih clanova Vojnog komiteta.

Pitanje je da li bi Kinezi, cija je ambasada u Beogradu nezakonito bombardovana, zeleli da daju toliko autonomije svojim vojnim agentima u jednom takvom konfliktu. Ali sve u svemu, naravno, bilo bi odlicno dovesti NATO i sve njegove vojne inicijative pod kontrolu UN, cak i kad se ovo ne bi pokazalo popularnom kod SAD, iz razloga koje smo vec naveli. Realizam, medjutim, bi nas mogao navesti da posumnjamo da nece doci ni do kakve slicne reforme. Ovo ostavlja evropske clanove NATO u nekim teskocama, osim u slucaju da mogu da ponovo ustanove autoritet UN. NATO se vlada uveliko nezvanicnim konzensusom po pitanju odluka za koriscenje svoje vojne sile. Nema vladavine strukturisane jednoglasnosti, niti prava na veto kod takvih odluka, iako ima po pitanju prijema novih clanova organizacije. Svaki clan koji se ne slaze morao bi da podnese molbu Savetu bezbednosti ako bi zeleo da blokira neku vojnu odluku tokom neprijateljstava, nakon sto se slozio da ih zapocne. Dok se autoritet UN ne dovodi u pitanje, njegova sigurnost bi se mogla primeniti: ali pitanje je, nakon stetnog iskustva bombardovanja Jugoslavije, u kom stepenu jos uvek vazi staro pravilo. 

Da se vratimo pitanju regionalizma: revizija strateskih perspektiva NATO vec podriva sve granice njegovog prethodno ustanovljenog regiona. Jugoslavija nikad nije bila deo NATO `podrucja`, a igrala je istaknutu neutralnu i nesvrstanu ulogu tokom hladnog rata. Saopstenje sa samita u Vasingtonu, sa jubilarne konferencije NATO-a, iscrtano tokom bombardovanja, govori o tome sasvim odredjeno:

"Kriza koja i dalje traje na i oko Kosova preti da dalje destabilizuje podrucja van SR Jugoslavije. Potencijal za siru nestabilnost podvlaci potrebu za sveobuhvatnim pristupom stabilizaciji ovog kriznog regiona u Jugoistocnoj Evropi. Mi priznajemo i proglasavamo kljucni znacaj pravljenja Jugoistocne Evrope regionom bez nasilja i nestabilnosti. Tako je potreban novi nivo medjunarodnog angazovanja da se izgradi sigurnost, prosperitet i demokratsko gradjansko drustvo, koje bi vremenom dovelo do pune integracije u siru evropsku familiju. NATO je odlucan u tome da odigra svoju punu ulogu u ovom procesu."

Ko je prizvao ovo mesanje? Kako mogu odbiti da prihvate? Jasno je da ove elasticne granice izmenjenog NATO regiona prete novim ratovima, novim bombardovanjima i novim krizama, gde god narod neke zemlje postane nervozan zbog takve delimicne "stabilinosti". Saopstenje sa samita u Vasingtonu 24.aprila 1999. ide dalje od objavljivanja interesa van originalnog podrucja NATO. Clan 24 glasi:

"Svaki oruzani napad na teritoriju saveznika, iz bilo kog pravca, bio bi pokriven Clanom 5 i 6 Vasingtonske povelje. Medjutim, bezbednost alijanse takodje mora uzeti u obzir globalni kontekst. Na bezbednosne interese alijanse mogu uticati i drugi rizici sire prirode, ukljucujuci tu i teroristicke akte, sabotaze i organizovani kriminal i onemogucavanje protoka vitalnih prirodnih bogatstava."

Clan 29 to dalje elaborira:

"Vojne mogucnosti efektivne pod punim opsegom predvidljivih okolnosti takodje su osnova sposobnosti alijanse da doprinese sprecavanju konflikata i kontrolisanju kriza putem operacija odgovora na krize koje nisu u clanu 5", dok Clan 31 zaokruzuje povelju za globalni policijski rad:

"U potrazi za svojom politikom ocuvanja mira, sprecavanja rata, i pojacanja bezbednosti i stabilnosti i kako je to postulisano u fundamentalnim bezbednosnim zadacima, NATO ce teziti, u saradnji sa drugim organizacijama, da spreci konflikte, ili, ako bi doslo do krize, da doprinese njenoj efektnoj kontroli, u skladu sa medjunarodnim zakonom, ukljucujuci i putem mogucnosti vrsenja operacija odgovora na krize koje nisu u Clanu 5."

Ukratko, NATO sada obuhvata zemaljsku kuglu, celu. On daje sebi pravo da intervenise po svim pitanjima, sa svim neophodnim merama. On ne predlaze da pita ikoga za odobrenje ili opravdanje. Dajuci sebi pravo da sprecava remecenje protoka vitalnih prirodnih bogatstava, on insistira na priznavanju zedji SAD za naftom kao primarnim uslovom za odrzanje Pax Americana. 

Zgodan kratak prikaz ovoga je napravio Stratfor u svojoj nedeljnoj analizi 11.oktobra. Prvo, kazu oni, Kaliningrad jeste ruski grad, ali je on sada odsecen od uze Rusije jer je Litvanija nezavisna drzava. On bi mogao biti jos vise izolovan sa pristupom Litvanije Evropskoj zajednici i razvojem EZ politike "Severne oblasti". Da li ce "samopouzdanija" Rusija zeleti da zahteva jedan koridor da bi garantovala pristup? "Prema istom ovom scenariju" kazu oni dalje, na spekulativan nacin, "ruske snage se gomilaju duz granice sa Poljskom. Pro-NATO vlada pod izazovom neutralaca moli za NATO trupe. Da li ce SAD ucestvovati?" Prosirujuci ovu fantaziju: "Slovacka, sada iskljucena iz NATO, potpisuje sa Rusijom pakt o medjusobnoj odbrani i ruske trupe se razmestaju po Slovackoj. Sta ce SAD da uradi?" "SAD imaju znacajne investicije u Centralnoj Aziji. Kako bi gledale na bilo koji pokusaj da se ovaj region reintegrise sa Rusijom?"

Predstojeci samit Kine i Rusije postavlja druge interesantne mogucnosti koje su zabrinule Stratfor i mnoge druge americke izvore. Kakav ce biti stav kinesko-ruske alijanse, na primer, u odnosu na Severnu Koreju? Konflikt sa Tajvanom bi se mogao razviti van diplomatije i razmene pretnji. Da li ce SAD hteti da intervenisu? Ova pitanja se sva ticu relativno ogranicenih stavki. Ali sta ce SAD da urade ako se kriza u Rusiji dalje razvije? Vec je Bzezinski upozorio da bi moglo biti neophodno da SAD intervenise ako bi se izgledi za ponovno ujedinjenje Rusije i Ukrajine shvatili ozbiljno. Ovo, rekao je on, nije bilo pitanje demokratije vec "strateskih interesa". U sadasnjim okolnostima niko ne moze da bude siguran u internu stabilnost Rusije ili cak Kine. I, ostavljajuci po strani spekulacije americkih analiticara, ima vise nego dovoljno problematicnih tacki u bivsem Sovjetskom Savezu da budemo puni zebnje od daljnih razvoja dogadjaja u intervencionistickoj politici. Tokom proteklih nedelja smo videli rat u Dagestanu, sukob u Ceceniji, eksplozije teroristickih bombi u Moskvi i drugim gradovima, prezentaciju leta helikopterom ministra odbrane Koena do Sevarnadzea u Gruziji, "da bi nadgledali granicu", i, na svetskoj televiziji, ubistvo jermenskog premijera sa njegovim parlamentarnim kohortama. 

Sve ovo nam nikako ne daje sveobuhvatnu mapu buducih problematicnih tacaka. Ali buduci problemi nisu ograniceni na tacke. Postoje fundamentalne ekonomske krize u Aziji kao i u Rusiji, a mi nikako nismo van opasnosti, u svakom slucaju. Vojni i bezbednosni problemi koji bi se mogli pojaviti mogli bi vise nego ikad uciniti neophodnim da se tezi da se definise neagresivna politika za Evropu, optimiziranjem sansi za mir i ljudska prava. Medjunarodni okvir je vec uveliko zategnut prethodnim odlukama i u svakom slucaju mu je neophodno potrebna reforma, kao sto je dogovoreno u maju na mirovnoj konferenciji nevladinih organizacija u Hagu. 

Ali ovo nas vraca na potrebu za temeljitom reformom celokupnog medjunarodnog okvira, koji nema bas nista sa "opravdavanjem" NATO intervencije u Jugoslaviji. Ima puno svojstava sadasnjeg medjunarodnog poretka i njegove osnove, Povelje UN, koja je jasno oznacena posleratnim sporazumom 1945.godine. Naravno, bilo je i stalnog rasta na skali ekonomskih organizacija i pratece polarizacije bogatstva i siromastva. Iduci krupnim koracima preko granica, biznis je koncentrisao znacajnu moc u svojim rukama. Ova moc sigurno moze da podrije slobodne izbore manjih zemalja i cesto se koristi da se opravda uvek prisutna retorika o "globalizmu". Kapital sigurno postaje sve vise transnacionalan, ali demokratije ne. Demokrate se jos uvek bore da se udruze i preko granica, a uspevaju samo uz velike teskoce. Prave regionalne asocijacije, kao sto je Evropska unija, ubrzale su ovaj proces sa nekim realnim uspehom: ali one su jos uvek daleko od postizanja integracije istinski evropskog gradjanskog drustva.

Demokratija je zato sputana i do nekog stepena oslabljena u poredjenju sa njenom pozicijom iz 1945. godine. Ovo implicira da u UN imamo uglavnom ujedinjenu organizaciju slabijih drzava. Ali tu je i jedan upadljiv izuzetak od ove opste oslabljenosti: SAD su jace nego ikad. Ako bismo mogli promeniti etos koji vlada tom silom, one bi mogle postati glavni i dinamicki deo resenja nasih teskoca, prosirujuci i produbljujuci demokratiju i pomazuci da procvetaju ljudska prava. Ali u medjuvremenu je sve vise neophodno da se spoje one uglavnom nacionalne demokratske snage koje mogu da uticu na i da cak obliku javno mnjenje. 

Zavrsetak ili fundamentalna reforma NATO i reforma samih Ujedinjenih nacija su hitni zadaci koji su vitalno neophodni ako zelimo da se odrzi mir nakon hladnog rata i stvore nove demokratske medjunarodne institucije. Ali razvoj demokratije i ljudskih prava je ocigledno radjanje gradjanskog drustva, a cak i sa prijateljskijim, saosecajnijim vladama nego sto su ove koje mi imamo, nije moguce videti kako se institucionalna reforma moze postici na svetskom nivou bez aktivnog ucesca istog tog gradjanskog drustva. 

Ken Koutsa mozete kontaktirati na adresu elfeuro@compuserve.com 

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 1999 beograd.com. All Rights Reserved.