The Independent
31. december 1999.

Robert Fisk

Licemerje i greske na Balkanu - Kosovski rat

Ove godine je jedna brutalna armija, delujuci po naredbama jednog nemilosrdno ambicioznog politicara, opustosila jednu od svojih istorijskih pokrajina, ubijajuci na hiljade ljudi, izgoneci cak pola miliona ljudi van njihovih domova. Organizacije za borbu za ljudska prava, Evropska unija i SAD su upozorili da ovo ubijanje mora stati. Razjarena armija tvrdi da se bori protiv separatistickog "terorizma". A sta smo mi na Zapadu uradili protiv toga? Apsolutno nista. Nismo bombardovali mostove po Rusiji, niti elektrane, niti zeleznicke pruge, niti vojne kasarne, niti televizijske predajnike, niti, greskom naravno, autobuse ili putnicki voz i bolnicu i izbeglicke konvoje. Ne, mi smo coktali i apelovali za politicko resenje za Ceceniju. A Medlin Olbrajt, bic za predsednika Slobodana Milosevica, nam je rekla kako je vazno da se ocuvaju dobri odnosi sa Rusijom, da se Moskva ne bi otudjila. Mozda bi ovi dvostruki standardi bili jos ostriji da su se ove dve stvari desile u isto vreme. Da je ruska armija bombardovala Grozni dok je NATO bombardovao Beograd, postavilo bi se jos par pitanja o "ljudskim vrednostima" koje je Zapad navodno podrzavao na Kosovu. 

Ako mozemo da idemo u rat zato sto Srbi progone Albance na Kosovu, zasto ne bismo mogli da idemo u rat kada Cecene isteruju iz njihovih domova i sela? Umesto toga, NATO kampanja se zavrsila bas na vreme da predsednik Jeljcin i njegov premijer ustvrde da je ona dala Rusiji pravo da slomi pobunjenike njihove neposlusne juzne pokrajine. Jednog dana, mozda, istoricari ce dodati mrtve Cecene zrtvama Kosova i Srbije. 

To jest, ako ikad saznamo broj zrtava. Jer mrtvi jedinog rata koji su evropske sile vodile od 1945. godine tek treba da se prebroje; vise od pola masovnih grobnica na Kosovu tek treba da se otvori, a Srbi jos nisu dali konacnu cifru svojih poginulih civila i vojnika. 

Moguce je da ima 4000 albanskih leseva - zrtava srpskih snaga - koji jos nisu iskopani iz zamrznutog tla Kosova ove zime; oko 2000 njih je vec otkopano. A gradski ratni spomenici po Srbiji ukazuju na to da poginulih vojnika jugoslovenske armije mozda ima vise of 600, koliko Milosevic tvrdi da ih ima. Mozda je NATO ubio 1500 srpskih civila. Sve u svemu, vise od 8000 ljudi je poginulo u ratu za Kosovo. Nijedan od njih nije bio vojnik NATO alijanse. Jer, ako smo usli u rat sa kosovskim Albancima, nismo bili spremni da umiremo za njih.

U Pristini se vrti u krug jos jedna varijacija na stari vic da je NATO spreman da se bori do poslednjeg Albanca. Kako je to jedan preziveli rekao francuskom reporteru kada su NATO trupe konacno usle u ruine Kosova: "Dok ste vi leteli visoko na nebu iznad nas, mi smo ovde dole umirali." I to je tacno.

Kada je pocelo NATO bombardovanje Srbi su se okrenuli sa mnogo vecom zestinom protiv svojih neprijatelja kosovskih Albanaca koji - posto su s entuzijazmom ocekivali bombe koje ce ih osloboditi od njihovih srpskih ugnjetavaca - su otkrili da ih NATO ne moze spasiti. Dok su Stamatovic i drugi srpski ratni zlocinci ispoljavali svoju surovost nad Albancima, skoro pola miliona ljudi, zena i dece je isterano iz njihovih domova. Samo nesto vise od cetiri meseca kasnije je NATO portparol Dzejmi Sej to cinicno rezimirao. "Ponekad," rekao je, "stvari treba da se pogorsaju da bi se poboljsale." Oni to tada nisu bili rekli Albancima. 

Cilj rata - prisiliti Srbe da prihvate politicko resenje za Kosovo koje bi takodje dalo Albancima referendum da odluce sopstvenu buducnost - morao je brzo da se redefinise. Umesto bombardovanja Srbije da bi se spasli Albanci, mi smo sada zapravo bombardovali Srbiju da bi se albanske izbeglice "vratile svojim kucama" - od kojih je vecina bila u svojim kucama kada je bombardovanje pocelo. A kada je, nakon 79 dana bombardovanja, NATO umarsirao na Kosovo, referendum koji bi mozda dao nezavisnost kosovskim Albancima tiho je izbacen iz mirovnog sporazuma. 

"Nezavisnost za Kosovo - jedini nacin za mir na Balkanu," pise danas na albanskim nalepnicama na odbojnicima kola u Pristini. Ali medeni mesec je zavrsen. Vojnici iz "mirovnih" snaga pod vodjstvom NATO cepaju ove nalepnice sa kola koja ulaze u ono malo preostalih srpskih podrucja. Policijske snage UN u pokrajini se javno zloupotrebljavaju. Albanci zele sopstvenu zemlju, a ne administraciju povezanu sa Srbijom koju ce stvoriti UN. Sto se tice preostalih Srba koji su u manjini, samo oko 40.000 od predratnog broja od 250.000 je jos uvek tu. Srbija je isterala 50% albanskog stanovnistva iz ove pokrajine. Sada su kosovski Albanci isterali 80% manjinskog srpskog stanovnistva iz pokrajine. "Mirovnjaci" nisu mogli da odrze "mir". 

Da li je trebalo da pokusamo da spasimo Albance u njihovom trenutku agonije? Da li smo mogli da predjemo granicu i borimo se sa Srbima umesto da se skrivamo duz makedonske granice dok se predsednik Klinton protivio kopnenoj ofanzivi? Srbi barem ne bi imali vremena da ubiju toliko nevinih civila. Ali rat za Zapad sada mora biti bez troskova. Mi bombardujemo. Drugi umiru. Nama se ovo dopalo tokom Zalivskog rata 1991. godine, a onda opet tokom jednogodisnje kampanje bombardovanja Iraka, koja je zapocela ponovo u decembru 1998. Kosovski rat je bio dostignuto savrsenstvo. Nijedan srpski metak nije pogodio nijednog NATO vojnika. Samo je jedan NATO pilot oboren - a i on je spasen. 

Nasi zapadni lideri - Toni Blerov "portparol" Alister Kempbel i NATO - zahtevali su da se ono malo stranih novinara u Jugoslaviji "oslobodi" od Srba koji su ih pratili, da bi izvidjali po Kosovu. Ali NATO nije imao hrabrosti da posalje ijednog tesko naoruzanog NATO vojnika na Kosovo da spasava Albance. Nasi vojnici nikad nisu zaposlili neprijatelja. Umesto toga, u strahu da bi zapadna alijansa mogla poceti da se dezintegrise kako bombe nisu uspele da nateraju Milosevica da klekne, ciljevi NATO bombardovanja postali su jos slobodniji. Bombardovane su elektrane, stambene zgrade, mali mostovi, cak i fabrika duvana. NATO se izvinio kada je bombardovao masovni konvoj izbeglica koje su Srbi isterali iz njihovih kuca. Ali tek nesto malo na pola puta bombardovanja je NATO doneo stratesku odluku. Nece se vise izvinjavati ni za sta sto uradi. Tako da kada su americki mlaznjaci pogodili uski most na reci Varvarin usred seoskog pijacnog dana - bacajuci srpske civile u reku Moravu - a onda dosli 20 minuta kasnije i ubili spasioce, nije bilo ni reci zaljenja. 

Kada je NATO stigao na Kosovo posmatrao je srpske ratne zlocince kako odlaze svojim kamiona zajedno sa jugoslovenskom armijom. I nista nije uradio. Nije bilo vredno nijedne NATO zrtve da se uhapsi ijedan srpski pripadnik paravojnih jedinica - iako ce na stotine istrazitelja Haskog suda za ratne zlocine kasnije raditi mesecima u ovoj pokrajini na identifikaciji istih ovih zlocinaca. Vecina Srba ubica povukla se u Crnu Goru ili centralnu Srbiju, uvereni da ih NATO nece progoniti. I bili su u pravu. NATO je takodje tiho odustao od svog prvobitnog zahteva za potpunim pristupom sirom Srbije - koji je izneo na "mirovnim" razgovorima u Parizu koji su prethodili ratu, a koji zahtev su Srbi odbili - kada je Milosevic dozvolio NATO trupama da udju na Kosovo. Za sada ce NATO ostati na Kosovu, kao sto ce ostati i u Bosni. I za sada ce Milosevic ostati na vlasti. Njegovi protivnici ne mogu da podstreknu narod koji koristi svu svoju energiju na to da prezivi zimu nista vise nego sto americko podsticanje moze da isprovocira skrhani narod Iraka da svrgne Sadama Huseina. Osim toga, Milosevicevi neprijatelji u Beogradu protestvuju jedino zbog njegovih greski - a ne zbog zlocina koji su u ime Srbije izvrseni na Kosovu. 

Mi smo se osvetili Milosevicu zbog Bosne. Mi smo "Srbe naucili lekciji". Mi smo se borili za "ljudske vrednosti" u Evropi. Sto se tice Cecenije, zao nam je. Rusija ima nuklearno oruzje. Srbija nema.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.