www.antiwar.com

30. novembar 2000.

http://www.antiwar.com/malic/m-col.html

Nebojsa Malic: 

Banditi na granici

Nije lako biti Vojislav Kostunica ovih dana. Vas Broj 2 kuje zaveru za vas kraj; drugi partner u vasoj federaciji preti secesijom; militantni americki intervencionisti vas pozivaju da popustite tom zahtevu, a i da date Kosovu nezavisnost; vas narod je gladan, hladno mu je i svakog dana je sve vise ljutit; vasi protivnici, iako priznaju poraz, vam dobacuju iz redova opozicije; najgori neprijatelj vase zemlje je odlucan da popravi svoj politicki rejting time sto ce se sastati s vama na vaznoj konferenciji; a povrh svega toga, morate da resavate problem bandita koji su napali vasu juznu granicu.

Manji covek bi poludeo. Kostunica jos uvek nekako uspeva da ostane hladnokrvan. Koliko dugo moze potrajati ova situacija niko ne zna. Ova zagonetka je prvi veliki test nove vlade, a naredne tri nedelje ce pokazati koji ce oblik poprimiti stvari u srcu Balkana.

SUOCAVANJE SA HIDROM

Tesko je Kostunici da odluci koji je problem s kojim se suocava njegova vlada najhitniji. Kao i mitske glave Hidre, svaka koju on odsece samo mresti jos njih. Do 5. oktobra je glavna stvar uglavnom bila svrgnuti MIlosevica. Sada mora da se bori sa ambicijama Zorana Djindjica, separatizmom Crne Gore, Milosevicem ponovo i ozivljenim albanskim terorizmom.

Ako ne spreci da Zoran Djindjic postane predsednik Srbije na decembarskim izborima, Kostunica ce izgubiti posao i zemlju nakon sto Djindjic uredi secesiju Crne Gore. Ima indikacija o paktu izmedju dve frakcije nove vlade, koji bi zastitio poziciju Kostunice i zauzdao Djindjica. Koliko je verovatno da ce Djindjic postovati taj pakt kad jednom dodje na vlast je druga stvar.

Zatim tu su sve glasniji i odvratni zahtevi za nezavisnoscu od strane rezima Mila Djukanovica u Crnoj Gori. Ovaj rezim je vec stvorio de facto posebnu drzavu, a sada zeli da ona bude priznata samo na osnovu tog fait accompli. Njihove akcije u protekla dva meseca su ucinile savrseno jasnim da Milosevic nikad nije imao nikakve veze sa teznjom Crne Gore za nezavisnoscu. Skorasnji postupci Djukanovica takodje ukazuju na to da on ima jaku podrsku Vasingtona da uspesno primeni svoje secesionisticke planove. Klintonova administracija je mozda javno izjavila svoje protivljenje secesiji Crne Gore. Ali dodeljivanje 89 miliona USD "pomoci" Crnoj Gori dok se Srbiji - u kojoj zivi 95% jugoslovenskog stanovnistva - daje samo 109 miliona USD ukazuje na to da je ovaj stav cista laz. To ne bi bilo prvi put.

Nakon mesec dana povucenosti Slobodan Milosevic se takodje vratio u politiku. On je senka onoga sto je ranije bio, dok je veliki komad njegove stranke otisao a njegova politicka platforma je u dronjcima. Njegova zena je jos uvek najomrazenija persona u Srbiji. I pored svega toga, Milosevic nemilosrdno eksploatise Djindjicevu zelju za moci da predstavi vladajucu koaliciju kao placene agente Zapada, a svoje socijaliste kao jedinu nezavisnu snagu u Srbiji. Ironicno je da je on mozda u pravu u necemu - da bi Djindjic stvarno prodao Srbiju za 30 srebrnjaka i da albanski revolt, NATO napadi i Djukanovicev separatizam stvarno nemaju nista sa njim - ali zbog njegove reputacije kao vladara Srbije malo njih ce biti spremno da ga slusa 23. decembra.

INCIDENT U PRESEVU

Bas dok se Kostunica borio sa najnovijim aktom otvorene izdaje Mila Djukanovica (zaista, koliko ovakvih svaki politicar sme da uradi pre nego sto ga uhapse?), stigle su vesti o velikom napadu albanskih borbenih aktivista u presevskoj dolini. Ona se nalazi na istocnoj administrativnoj granici Kosova i u ovoj oblasti je velika albanska populacija i ona je na detaljnijim mapama Velike Albanije oznacena kao "Kosova Lindore" - istocno "Kosova." Slucajno, dobar deo ove oblasti lezi u tri milje sirokoj demilitarizovanoj zoni koju je NATO nametnuo jugoslovenskoj vojsci Kumanovskim sporazumom u junu 1999. Prema ovom sporazumu samo lako naoruzanoj jugoslovenskoj policiji je dozvoljen ulazak u ovu zonu, dok bi NATO trebalo da kontrolise granicu okupiranog Kosova i zaustavi upade svih borbenih aktivista ili trgovaca oruzjem. Cinjenica da ima izmedju 400 i 600 naoruzanih Albanaca koji drze demilitarizovanu zonu oko grada Konculj svedoci o NATO-voj efikasnosti i posvecenosti svojoj duznosti. Ovo nije neka domaca milicija, vec militantna formacija poznata vec skoro godinu dana pod nadimkom UCPMB - Ushtria Clirimtare Presheve, Medveja e Bujanovec (Oslobodilacka vojska Preseva, Medvedje i Bujanovca). Njene oznake, uniforme, procedure i taktika iste su kao one od "rasformirane" OVK (Ushtria Clirimtare e Kosoves). Ova "vojska" kontrolise selo Dobrosin vec godinu dana, pod budnim okom americkih KFOR vojnika. Da bi stvorili utisak da nesto rade, ovi vojnici su nedavno poceli da hapse UCPMB aktiviste koji prelaze iz i u Kosovo. Koliko to efektno rade ocigledno je.

PLAN U LUDILU

Zasto su ovi albanski borbeni aktivisti napali sada, kad su to mogli da urade 1999. godine, pa da ih NATO podrzi u tome? Logika iza ovog iznenadnog napada/invazije ovog granicnog pojasa je naizgled neshvatljiva. Ali moze biti da ima plana u ovom ludilu, na kraju krajeva.

Dok NATO ima sve manje neprijateljski stav prema Srbima, Milosevic vise nije na vlasti i svi su naizgled tako opcinjeni Kostunicom, lideri OVK mora da se osecaju isfrustrirano. Uz to, pobeda Rugove na lokalnim izborima oduzela im je bazu za vlast i umanjila njihov politicki uticaj. Suoceni sa ovim neuspesima, oni su odlucili da urade ono sto najbolje rade - da se bore. Tako da bi ovaj napad mogao biti samo pokazivanje sile koje ima za cilj da povrati podrsku OVK medju Albancima, koja je u padu.

Ili, kako isticu neki analiticari, ovo bi mogao biti pokusaj da se uvuce NATO u jos jedan rat protiv Srbije. Ova shema je neverovatno luda, posto NATO nema dovoljno volje i oruzja za takvu avanturu u ovom trenutku, a situacija sa javnim mnjenjem nije uopste povoljna. Verovatnije je da OVK pokusava da pokaze NATO-u da je ozbiljna u tome da zeli nezavisnost za Kosovo i da nece oklevati da osramoti ili se cak otvoreno suprotstavi Alijansi da bi postigla taj cilj.

Za one koji govore o zaverama, ovo je ocigledno deo veceg americkog plana da odvoji Kosovo od Srbije pokazivanjem da Albanci odbijaju da budu umireni.

U svakom slucaju, ima na stotine bandita na granici slobodne Srbije i okupiranog Kosova i cini se da oni nisu spremni da je napuste, osim ako ih neko ne natera na to. Za sada Kostunica uspesno zadrzava svoje trupe i stavlja jaje u gnezdo NATO-u sto je dozvolio da se uopste dodje do ove situacije. Kriticari NATO-a sada mogu s pravom da kazu ono sto pricaju sve vreme: da ova Alijansa nikad nije imala nameru da postuje svoje sporazume, koji i na koji nacin se suprotstavljaju Albancima ili stite suverenitet Srbije. Na kraju krajeva, oni su upravo vodili veoma prljavi i brutalni rat protiv Srba, pre samo oko godinu i nekoliko meseci.

MALO JE IZBORA

Nema puno toga sto akteri koji su umesani u ovo mogu sada da urade. NATO ce morati da uradi nesto da bi barem popravio svoj imidz. Nije verovatno da ce okupacioni garnizon na Kosovu stvarno razoruzati ili i na koji nacin se sukobiti sa UCPMB aktivistima. Umesto da to urade - sto Kumanovski sporazum diktira da treba da urade - KFOR je umesto toga "posredovao primirje" i zapretio da udje u demilitarizovanu zonu. Na taj nacin sve sto KFOR treba da uradi je da uredi prekid vatre svaki put kad borbeni aktivisti zauzmu jos jedan grad i uskoro ce se "Kosova Lindore" prikljuciti ostalom delu Kosova pod NATO okupacijom.

Naravno, jugoslovenske trupe bi mogle da preduzmu akciju i zbrisu UCPBM sa lica zemlje. One bi na to imali puno pravo, jer ne mogu da se pridrzavaju Kumanovskog sporazuma u slovo ako NATO ne ispunjava svoj deo pogodbe. Mada bi upotreba sile bi bila losa sa stanovista javnog mnjenja, a Kostunica bi verovatno isprobao svako drugo resenje pre nego sto bi stvarno naredio tenkovima da krenu.

BOGOJAVLJENJE

Bez obzira na to kako ce se ova situacija konacno razresiti, najdublji efekat upada albanskih bandita bi mogao biti bolje razumevanje proslogodisnjeg rata oko Kosova. Nekoliko izvestaja je spomenulo slicnost izmedju napada na srpsku policiju ovog vikenda i napada OVK na srpsku policiju i vojna lica na Kosovu 1998. godine. Naravno, ovi izvestaji i dalje pricaju da je jugoslovenski odgovor na ove napade bio da je usledilo "etnicko ciscenje". Ali sta je izazvalo napade?

Sta imaju zajednicko prva velika ofanziva OVK i prvi veliki napad PMBLA? Slobodan Milosevic i njegovo "ugnjetavanje" Albanaca se vise ne mogu prizvati kao izgovor. Niti krsenje ljudskih prava od strane nove vlade, koja je oslobodila mnoge bivse clanove OVK i naimenovala brojne aktiviste borce za ljudska prava na mocne pozicije. Nista drugo se ne cini verodostojnim.

Pa nije sasvim tako. Kako je to govorio Serlok Holms Sir Artura Konana Dojla, kad eliminisete ono sto nije moguce, sve drugo - koliko god da je neverovatno - mora da je istina. Moze biti da resenje zuri svima u lice sve vreme - ali da su svi isuvise zauzeti optuzivanjem Srba za rasizam, fasizam, genocid i diktaturu, da bi ga videli.

Da li bi mogli uzroci iza napada presevskih i kosovskih Albanaca na Srbiju biti istovetni i jedan jedini: mzrnja prema Srbima i zelja da se ima posebna, etnicki cista drzavica na Balkanu? Zar ova zelja za nezavisnoscu nije ono sto njihovi lideri ponavljaju tokom proteklih godinu i po dana? Zar nisu kosovski Albanci isterali skoro svaku drugu nacionalnost sa teritorija na Kosovu koje oni kontrolisu? Zar ne ubijaju i ne napadaju stalno ne-Albance tokom poslednjih godinu i po dana?

Da li bi moglo biti da stvarno postoji plan da se napravi Velika Abanija, koji nema nikakve veze sa Slobodanom Milosevicem ili beogradskom politikom prema ljudskim pravima, vec ima veze sa mrznjom i rasizmom onih militantnih Albanaca koji nisu spremni da zive zajedno ni s kim drugim?

Jer kad eliminisete ono sto nije moguce, to je ono sto preostaje.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.