http://www.chroniclesmagazine.org/NewsST110300.htm

3. novembar 2000.

Srdja Trifkovic: 

Srbija u oporavku

Srbija posle Milosevica je kao pacijent ciji je maligni tumor konacno, zakasnelo, uklonjen, ali koji se sada suocava sa dugim i nesigurnim periodom oporavka. Njegov tempo i konacni rezultat su neizvesni. Da nije uradjena operacija, ishod bi bio fatalan - i neizbezan. Puno je izazova, domacih i stranih, s kojima se suocava predsednik Vojislav Kostunica. Koliko god da su neki od njih teski - odnosi izmedju Srbije i Crne Gore, ekonomski kolaps, Kosovo - oni se cine manje zastrasujucim u poredjenju sa zadatkom obavljenim u prvoj nedelji oktobra.

Cetiri su kljucna faktora doprinela padu poslednjeg "komunistickog" rezima u Evropi.

1. UZIMANJE BAZE ZA VLAST KAO NESTO STO SE PODRAZUMEVA. Milosevic je dozvolio svojoj univerzalno omrznutoj zeni Mirjani Markovic da povlaci poteze unutar vladajuceg establismenta, da vrsi postavljenja i razalovanja i da daje ideoloski ton javnim i privatnim govorima svog muza - besramno marksisticki, ksenofobicni, jugonostalgicni, pun prezrenja prema obicnom narodu, bucan do neuravnotezenosti. Njene kleptokomunisticke kolege iz sicusne i irelevantne stranke JUL ("Jugoslovenska ujedinjena levica") mogle su da se obogate i postanu mocne u ovom procesu. U medjuvremenu su obicni aparatccici SPS-a - koji je bio prava kicma Miloseviceve strukture moci - sve vise osecali da vise nemaju udela u toj igri.

2. GUBLJENJE KONTAKTA SA REALNOSCU. Nakon bombardovanja prosle godine, koje je bilo od potencijalne koristi za njegovu reputaciju koja se osipala, Milosevic je imao zakasnelu priliku da se ponovo afirmise kao patriotski lider svih Srba. On je izabrao da umesto toga sledi svoje duboko ukorenjene autoritarne instinkte. I ako su neki iz njegove svite imali drugacije ideje, oni ih nisu izneli na svetlost dana. On nikad nije bio ljubazan prema onima koji bi mu govorili stvari koje nije zeleo da cuje, a tokom poslednje godine njegove vladavine njegov najuzi krug nije vise ukljucivao nikoga ko je bio spreman da preduzme takav rizik. Ovo se pokazalo fatalnim kad se pocetkom jula nijedan Milosevicev pomocnik nije usudio da mu ukaze na opasnosti od stavljanja svog imena na glasacki listic: svako takvo upozorenje bi podrazumevalo da mu se kaze istina o njegovom rejtingu medju narodom. Ta istina je bila poznata sluzbenicima nizeg i srednjeg polozaja, ali oni nisu mogli prodreti do vrha. Zapanjujuce je da je do poslednjeg trenutka 24. septembra Milosevic bio ubedjen da ce lako dobiti vecinu u prvom izbornom krugu.

3. OSTALI BEZ TRIKOVA. Sa ekonomijom u slobodnom padu i zivotnim standardom vecine Srba ravnim onom u Latinskoj Americi ili centralnoj Aziji pre nego Evropi, Milosevicevo prikazivanje Potemkinovih sela na drzavnoj TV - slavljenje rekonstrukcije i oporavka pod vodjstvom SPS/JUL - vecina Srba je videla kao uvredu za svoju inteligenciju. Ali kad se ova Alisa-u-zemlji-cuda "pozitivna" tema spojila sa stalnim histericnim predstavljanjem svih opozicionih stranaka kao placenih agenata NATO i CIA, "zecevi, pacovi i hijene" (Milosevicevim sopstvenim recima), bilo je ocigledno da ovaj rezim vise nema "pricu" s kojom moze da zagolica bilo ciju mastu.

4. KANDIDOVANJE PROTIV KOSTUNICE. Vojislav Kostunica je bio jedini covek koji je mogao da porazi Milosevica - kako su konacno shvatili drugi srpski opozicioni lideri - upravo zato sto on se nije uklapao u gornji opis. Ono sto su njegovi kriticari cesto predstavljali kao manu ("nedostatak harizme, monotono govorenje, bez goruceg srca") pokazalo se da je njegov najveci plus. Kostunicina misaonost, njegov stabilan nacin pricanja bez glumljenja i njegova sustinska osnovna pristojnost, stajali su nasuprot histerije i iznurenosti koji su karakterisali i rezim i najveci deo opozicije.

DON BEZ ODECE

Ostalo je, kako kazu, istorija. Posto je izgubio predsednicke izbore 24. septembra, a onda pokusao da falsifikuje rezultat (rezultat koji bi mu dao drugu sansu u drugom izbornom krugu 8. oktobra), Milosevic je ucinio da izgleda kao kum koji uspeva na nasilju i iznudjivanju, ali koji ne zeli da se zna da je takodje i dzeparos. Do kraja septembra on se sveo na kradju novcanika po dnevnoj svetlosti, a njegovi podanici su posmatrali svaki njegov potez. On je takodje pokusao da tvrdi da je novcanik zapravo njegov, preteci da isprebija ili ubije svakoga ko kaze drugacije, ali je magije nestalo.

Sve do tada su cak i njegovi neprijatelji imali malo postovanja, preko volje, za Milosevicevu kreativnu lukavost. Uoci tog sudbonosnog cetvrtka oni su izgubili postovanje za njega i tako ga se vise nisu plasili.

Da ga je Kostunica potukao sa manje od 10% glasova, Milosevic bi mogao da ukrade novcanik a da ne bude uhvacen. Ali njegove konvencionalne metode - punjenje kutija gomilama izbornih listica, zastrasivanje fabrickih radnika i seljaka javnim glasanjem, ili cak dovlacenje na desetine hiljada albanskih "glasova" sa Kosova - nisu bili dovoljni da nadoknade jaz koji je zjapio. Uz to, Kostunica i njegovi opozicioni partneri (Demokratska opozicija Srbije, DOS) su bili pripremljeni za pokusaj kradje i imali su svoje detaljne izvestaje iz vecine okruga, dok je Milosevic jos uvek bio neodlucan kako da smuva rezultat. Oni su odmah osudili Saveznu izbornu komisiju, koja je bila pod kontrolom vlade, njenu laznu i zakasnelu tvrdnju da Kostunici nedostaje jedan odsto za prostu vecinu,, i pozvali su na generalni strajk. Njihov stav je pojacan secanjem na nacin kako je Miloseviceva Socijalisticka stranka pokrala predsednicke izbore 1998. godine preko slicne sheme drugog izbornog kruga, kada je njihov covek, Milan Milutinovic, bio nekoliko poena iza nacionalistickog kandidata Vojislava Seselja.

Da bi dobili na vremenu, Milosevicevi izaslanici su ponudili aranzmane za podelu vlasti i kompromis Kostunici, ali uzalud. Godinama je Milosevic odlicno prolazio u mracnim balkanskim sporazumima, ali samo dok je mogao da nadje voljne partnere na strani opozicije. Kod Kostunice je naisao na kameni zid i nije znao kako da se nosi s njim. Njegova nesigurnost je doprinela stvaranju svezih pukotina unutar vladajuceg establismenta, te je do kraja septembra opozicioni vagon jednom izgledao nezaustavljiv. Kostunica je doprineo raspolozenju time sto je delovao i zvucao kao mirno samouvereni izabrani predsednik.

Za diktatorske ili autokratske rezime koji se suocavaju sa narodnim revoltom nije preporucljivo da pocnu da prave ustupke, a to je bilo tacno ono sto je Milosevic sledece uradio, 26. septembra, kad je prihvatio da zaostaje za Kostunicom. Da zaostaje bilo koliko je samo po sebi bilo bolno za coveka koji je uvek svaku opoziciju sebi smatrao za nezakonitu po definiciji. Ali katastrofalni izborni rezultati su bacili njegov establisment u stanje panike, jer je postalo ocigledno da ih Milosevic nije ocekvao i da nema spreman scenario za ovu mogucnost. Njegova udaljenost od realnosti je takodje bila evidentna u fijasku pro-vladinih demonstracija koji su otkazane na noc izbora, 24. septembra, jer niko nije dosao.

Sve do te veceri je Milosevic nameravao da proglasi pobedu u prvom krugu, ali lojalisti u Socijalistickoj stranci - na celu sa njegovim bliskim poverenikom Nikolom Sainovicem - okupljali su se da se usprotive gdji Markovic. Oni su upozorili Milosevica na nekontrolisanu eksploziju narodnog gneva koji bi sigurno usledio nakon svake takve velike kradje i upozorili ga da ne moze da racuna na bezbednosni aparatus da zadrzi taj gnev. Sainovic je zagovarao delimicno povlacenje, u formi skromnije prevare: hajde da uzmemo 6% od Kostunice i damo Milosevicu 5%. To ne izgleda tako bestidno - bio je njegov argument - a moze da stavi opoziciju u pat polozaj: ako odbiju da ucestvuju u drugom krugu, Milosevic ce biti izabran bez protivnika. Ako pristanu na ovu igru, on ce dokazati da jos uvek moze da nametne svoju volju svojim protivnicima - a vladajuci aparatus bi imao deset dragocenih dana da povrati tempo, pregrupise se i pripremi pravi rezultat, ovaj put bez gresaka.

DIES IRAE

Odgovor Srba je bio da izadju na ulice i do 5. oktobra su oni to radili u tako masovnom broju da rezim vise nije mogao da zadrzi kontrolu. U zimu 1996-97. jedva je preziveo proteste koje je izazvao pokusaj kradje lokalnih izbora od strane rezima. Ovaj put motivacioni nivo demonstranata je bio visi, kao i ulog, dok je spremnost bezbednosnog aparatusa da slusa bila niza. U toj fazi posleizborne igre Milosevicev glavni problem je bio sto su izgledi za trenutni prestanak njegove 13-godisnje vladavine zagolicali mastu miliona Srba. Oni su vizuelno predstavili sebi kraj katastrofalne Miloseviceve ere, kraj sankcija i institucionalizovane paranoje koja je cvetala na srbofobnoj americkoj politici na Balkanu.

"Prevara i izvrdavanje su ropski poroci", primetio je Burk, poroci koji "se ponekad pojave iz potrebe, uvek iz navike, ropskih i degenerativnih duhova". Njegova mudrost je lepo ilustrovana pricom o Milosevicevom padu. Dok se na stotine hiljada ljudi skupilo na ulicama, dok su demonstranti upali u parlament i jos malo pa zauzeli omrznuti stab drzavne televizije, Milosevic je pokusao da prevari, a onda da izvrda. On je konacno zahtevao od svojih generala i policijskih komandanata jos drasticnije mere. Trazio je od generala Pavkovica, nacelnika generalstaba, i drugih da izvedu tenkove na ulice, da ispuste otrovni gas iz helikoptera na gomilu, i konacno da koriste prave metke. Ispostavilo se da je ovo i previse za njegove prethodno verne lojaliste. Pavkovic je odbio da poslusa i rezim je bio osudjen.

Dalje u lancu komande zapocelo je dezerterstvo, cak i pre dana obracuna. Milosevic nije znao da su mnogi uniformisani policijski komandanti vec videli natpis na zidovima i odlucili da ga ne prate do samog kraja. Cak se i uniformisani ogranak omrznute drzavne sluzbe bezbednosti pridruzio tajnim razgovorima sa nekim kljucnim opozicionim liderima, ukljucujuci tu i bivseg gradonacelnika Beograda Nebojsu Covica, i obecali da nece reagovati, ako vec ne pruze otvorenu podrsku. Uz to, mnogi policajci koji nisu bili na duznosti prikljucili su se demonstrantima koji su isli za Beograd iz unutrasnjosti, naime iz grada Cacka u centralnoj Srbiji. Njegov gradonacelnik Velja Ilic, koji je u prestonicu doveo buldozere i kamione pune dobro opremljenih demonstranata, bio je jedan od onih opozicionih lidera koji su shvatili da samo spremnost da se pribegne nasilju moze da zavrsi sa rezimom koji nije voljan da razmotri neke nenasilne metode sopstvene zamene.

Jedan izuzetni i za vecinu ucenih ljudi potpuno iznenadjujuci aspekt ovog srpskog finala je bilo odsustvo krvoprolica. Milosevic je pao a da se njegov "mocni bezbednosni aparat" jedva i cuo. Oni su ga pustili da ode, jer nisu bili spremni da vezu svoje sudbine za izgubljeni slucaj, jer nije vise bilo slucaja kojeg treba braniti.

POZADINSKA AKCIJA IZ VASINGTONA

Ali dok je vecina srpskih policajaca i jugoslovenske vojske bila u najboljem slucaju mlaka po pitanju ocuvanja rezima Slobodana Milosevica, bilo je mnogih ljudi van Srbije koji su zeleli da ocuvaju status quo. Nije beznacajno da su se mnogi Hrvati, bosanski muslimani, kosovski Albanci i crnogorski separatisti nadali da ce Milosevic pobediti, a samo ce neupucene iznenaditi da se to nadala i Klinton-Gor-Olbrajt administracija.

Vec dugo americki Stejt Department odbija da prizna da je Kostunica stvarna snaga u srpskoj politici. Krajem avgusta su njegovi planeri osiguraju: ako Milosevic padne, postavice njegovom nasledniku restriktivne mere preko Kosova i saradnje sa Haskim "tribunalom", dok ce prisvojiti za sebe zasluge za "ohrabrivanje demokratije" u Srbiji. Ako prezivi nemire i pokrade izbore - sto je veoma preferabilnija opcija - oni ce imati stalno opravdanje za sankcije i cak buduce bombardovanje.

Dok je Olbrajtova lizala prste u ocekivanju jos jednog krvavog obroka, njena igra je vrsena sa karakteristicno malo vestine i finese. Verbalna osuda Milosevica i izrazi podrske opoziciji bili su neubedljivi, toliko da je macka pobegla iz vrece cak i u medijima establismenta. "Kostunica nije covek Klintonove administracije" izvestio je reporter UPI, Martin Zif, 25. septembra, jedva jedan dan nakon jugoslovenskih izbora:

"Ispostavilo se da je uspon Kostunice daleko od dobrodoslog za Klintonovu administraciju, narocito za drzavnog sekretara Medlin K. Olbrajt. Olbrajtova je bila na celu napora da se napravi primer od Milosevica time sto ce ga se predati Medjunarodnom sudu pravde u Hagu, glavnom gradu Holandije, i tamo mu se suditi kao ratnom zlocincu. Ali Kostunica se neumoljivo protivi tome da se Milosevicu ili nekom drugom istaknutom Srbinu sudi kao ratnom zlocincu, bez obzira koliko je grozno bilo njihovo ponasanje tokom poslednjih devet godina sukoba u rasparcanoj bivsoj komunistickoj saveznoj drzavi. On takodje redovno osudjuje proslogodisnje NATO bombardovanje Jugoslavije kao zlocin".

I on se izricito protivi davanju nezavisnosti Kosovu, izvestava Zif, sto ce Vasingtonu predstavljati daleko veci problem nego sto je bio Milosevic:

"Americki lideri - i Republikanci i Demokrate - su sada navikli da se Milosevic napada kao, ako ne kao Hitler, onda barem kao Sadam Husein. Oni su jasno stavili do znanja da se nadaju da ce ga na kraju naslediti pro-americki opozicioni kandidat i pristali su na resenja za Bosnu i Kosovo sa posredovanjem Amerike. Ali Kostunica nije pro-americki nastrojen. On je isto toliko ostar kriticar skorasnje americke politike koliko i sam Milosevic. I on je rekao da je odlucan u tome da ne popusti ni za pedalj po pitanju Kosova... Sa stanovista Klintonove administracije, problem sa Kostunicom je upravo to sto se cini da on precizno izrazava demokratske aspiracije srpskog naroda. Jedina nevolja je da to nisu aspiracije kakve bi volela Klintonova administracija".

Ovo je bilo precizno. Administracija se shodno tome posluzila neuobicajenim sredstvima da potopi svaki moguci dogovor izmedju Milosevica i njegovih protivnika koji bi podrazumevao mirnu tranziciju. Kad je ruski predsednik Vladimir Putin ponudio da posreduje time sto je pozvao i Milosevica i Kostunicu u Moskvu (2. oktobra), gdja Olbrajt je brzo torpedirala ovu inicijativu. Stejt Department je objavio da SAD ocekuju da Rusija izruci Milosevica Haskom tribunalu onog trenutka kad se pojavi u Moskvi. "Postoji optuznica koja poziva svaku zemlju da ga preda Hagu", rekao je portparol Stejt Departmenta Filip Riker u utorak 3. oktobra. "Mi ocekujemo da se optuznica postuje". Upitan kako bi se mogla sprovesti Putinova ponuda da posreduje ako bi se onog trenutka kad se MIlosevic pojavi suocio sa ekstradikcijom Hagu, Riker je rekao: "To je pitanje koje treba da razmotre Putin i MIlosevic". Rikerova krajnja primedba nije ostavljala nikakvu sumnju o stavu Vasingtona: "Mi smatramo da on (Milosevic) treba da bude van vlasti, van Srbije i u Hagu da se suoci sa pravdom. Tacka".

Kostunica je sasvim razumno otpuzio SAD da stavljaju sudbinu jednog coveka ispred sudbine citave drzave, ali je priznao da haska optuznica "nam donosi puno glavobolje": "Ona je pomogla da se ubedi Milosevic da su za njega ovi izbori pitanje zivota ili smrti. Cela Srbija je taoc jednog coveka." Rusi su bili direktniji. "Vasington je time ucinio jos jednu uslugu g. Milosevicu: On sad ima izgovor da ne putuje u Moskvu", komentarisao je cak i inace prozapadni list Kommersant 4. oktobra, kritikujuci nadmeni ton kao i politicku srz upozorenja iz Vasingtona:

"Moskva nece da tajno pruzi utociste predsedniku Milosevicu, vec nasuprot tome zeli da ga ubedi da napusti konfrontaciju i ne protivi se predaji vlasti demokratskoj opoziciji, ako je njena pobeda u prvom krugu izbora dokazana. Ovo je od koristi i za Rusiju i za Zapad. Zato je do inicijative predsednika Putina doslo nakon konsultacija sa zapadnim liderima".

Jos jedna linija americkog napada na Kostunicu bila je u obliku bujice zvanicnih "curenja informacija" iz Vasingtona o tome koliko je novca americka vlada dala opoziciji u Srbiji. Uvodni pucanj je dosao 19. septembra, pet dana pre izbora, sa detaljnom pricom na naslovnoj strani u listu The Washington Post, koja je pala pravo Milosevicu u ruke time sto je toboze potvrdjivala njegovu stalnu temu: da opoziciju placaju zapadne sile. Ova prica je brzo prevedena na srpski, a preneli su je na naslovnim stranama Milosevicevi drzavni mediji. Isto se dogodilo i deset dana kasnije, 29. septembra, dok se intenzivirala postizborna borba u Beogradu. Americke diplomate u Budimpesti su pruzile agenciji Associated Press jos pro-Milosevic municije. "Amerika finansira jugoslovenske reformatore", izvestio je Dzordz Jan iz madjarske prestonice.

"Sjedinjene Drzave su uputile 35 miliona USD protivnicima jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica (vesti na web sajtovima) za malo vise od godinu dana, kao deo napora da se on oslabi koji su kulminirali u njegovom ociglednom izbornom porazu. Ovaj novac je bio deo dugorocnog zapadnog napora da ojaca anti-Milosevicevske snage tokom protekle decenije. Americke diplomate u ovom regionu kazu da je ovaj americki novac potrosen na kompjutere za grupe koje se bore za ljudska prava, predajnike za nezavisni radio B2-92 i druge nevladine radio stanice i druge osnovne potrepstine za studentske organizacije i sindikate radnika, kao sto su faks masine i telefoni. Ovaj novac je cak platio i jednoj rok grupi koja je svirala na skupovima za mobilisanje glasaca pre izbora 24. septembra. Izgleda da je na putu jos novca. Predstavnicki dom je u ponedeljak usvojio predlog zakona kojim se odobrava 60 miliona USD za unapredjivanje pro-demokratskih aktivnosti u Srbiji".

SLOBINI PRIJATELJI NA BRDU TAKODJE SU POKUSALI

Zapravo je taj predlog zakona, daleko od toga da je pomagao demokratiji u Srbiji, bio jos jedan pokusaj da se nametne Klintonov i Olbrajtove pax Americana Srbima cak i ako Milosevic padne. Onima koji jos sumnjaju u to da je bilo mocnih sila u Vasingtonu koje su se jako plasile Milosevicevog poraza savetujem da procitaju komentare senatora Dzozefa Bidena (Demokrata) u vezi sa HR 1064 u Senatu dva dana posle izbora u Srbiji, 26. septembra. Biden je zapoceo govoreci da je "Slobodan Milosevic problem, a ne srpski narod", ali je onda objasnio da ce prema HR 1064 mreza sankcija koja kaznjava Srbiju - a ne Milosevica i njegove kolege - biti resifrirane i zadrzane sve dok Vojislav Kostunica (ili neki drugi naslednik Milosevica) ne pristane na svaki zahtev Vasingtona, ukljucujuci tu i isporuku svih optuzenih ratnih zlocinaca Haskom tribunalu.

Bacivsi izazov HR 1064 Kostunici - i uradivsi to bas u momentu kad je on bio zauzet borbom na zivot i smrt sa Milosevicem - bilo je ili potpuno suludo, ili duboko lukavo. Los, ili lud, ili oboje, Biden je veoma sef spoljnih odnosa Senata, a kontekst njegovih primedbi cini ociglednim da je njegov predlog uzivao punu podrsku Administracije. On nije promovisao demokratiju u Srbiji, vec je sprecavao. Na radost Milosevica, Biden je unapred osudio Kostunicu kao "ultranacionalistu" ako ne postane tacno onakav NATO-v prijatelj i kvisling za kakvog ga je optuzio rezim u Beogradu. Duh i prava namera ovog predloga zakona potpuno su se izdali sledecim komentarima na kraju Bidenovog govora:

"Da budemo direktni: postovanje Dejtona i saradnja sa Haskim tribunalom moraju biti litmus testovi za svaku demokratsku vladu u Srbiji. Ako g. Kostunica dodje na vlast i misli da ce mu njegove neporecive i hvale dostojne demokratske preporuke omoguciti da vodi agresivnu srpsku nacionalisticku politiku sa ljubaznijim licem, onda ga mi moramo razuveriti".

Bidenove zakljucne primedbe imaju prizvuk pretnje: "Ukoliko nasi zapadni saveznici izaberu da prigrle post-Milosevicevsku, demokratski izabranu, ali ultra-nacionalisticku Srbiju, onda bih im ja rekao srecno; mi cemo nasu politiku koncentrisati u bivsoj Jugoslaviji na pripremanje demokratske i prosperitetne Slovenije za sledecu rundu povecanja NATO-a, na dalje pomaganje da se ponovo izgrade Bosna i Kosovo i na pomoc demokratskim vladama u Makedoniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori."

EVROPLJANE SE VISE NE MOZE PRIDOBITI LASKANJEM

Ovakav izazov americki evropski partneri mogu ovaj put i prihvatiti. Oni su bezuslovno skinuli sve sankcije Srbiji nakon Kostunicinog trijumfa, a neki od njih su zeleli da to urade bez obzira na to ko pobedi u Beogradu. Ovo je bilo uprkos SAD, ali je natpis bio na zidu jos od kad su ministri spoljnih poslova EU najavili da ce se sve sankcije protiv Srbije bezuslovno skinuti ako Milosevic padne, a sama zemlja docekati "otvorenih ruku" u Evropi i finansijski pomoci.

Ovo je anatema za Dzozefa Bidena i njegove prijatelje i kolege istomisljenike u Vasingtonu, izabrana "Veca za akciju na Balkanu", "Medjunarodne krizne grupe" i drugo kupljeno-i-placeno orudje od specijalnog interesa. Oni ne zele da se demokratska Srbija reintegrise u zajednicu evropskih drzava, vec zele diktatursku koloniju u kojoj bi svaki pokusaj da se afirmise dostojanstvo coveka, a kamoli ponos covekovog identiteta, izjednacavao sa "agresivnim ultranacionalizmom". Toliko je postalo jasno u njihovom pokusaju da sabotiraju Miloseviceve protivnike dok se on bori da prezivi. Ali njihova usmerenost prema jednom cilju ce suociti narednu administraciju sa nekim ostrim dilemama na Balkanu, koje se mogu rezimirati kao "liderstvo ili marginalizacija".

Amerika sada ima priliku da ponovo proceni neuspeli Klinton-Gor-Olbrajt pristup Balkanskom poluostrvu, koji se zasnivao na tretiranju srpskog naroda, ne kao integralnog dela prosirene evropske ekonomske i politicke strukture, vec samo kao neprijatelja i ekonomske nistavosti - permanentne crne rupe u centru ovog regiona. Novi tim u Vasingtonu ce morati da odgovori na izazov moguce americke irelevancije na Balkanu. Evropa se brzo krece kao ponovnom uspostavljanju svojih odnosa sa Beogradom na osnovu jedinstvenog polozaja Srbije kao balkanske kljucne raskrsnice zeleznickog, drumskog i recnog saobracaja, kao i njene istorijske prozapadne (i proamericke) orijentacije. Ona koristi i poslovne prilike koliko god moze. Sta ce uciniti Sjedinjene Drzave?

Opasnost je u tome da ce uciniti vise ovog istog. Da li ce Vasington istrajavati na tome da vuce noge kad je u pitanju skidanje "spoljnog zida" sankcija? Da li ce i dalje da pravi skupe greske - o trnovitom pitanju krajnje nezavisnosti Kosova, na primer - to ce izazvati novi rascep u odnosima sa Evropljanima i konacno okrenuti americko rukovodstvo u samonametnutu marginalizaciju? To bi bilo stetno za interese SAD, sasvim daleko od izgleda za trajno resenje na Balkanu.

Amerika treba da preduzme odlucne korake da ponovo izgradi mostove - i to ne samo one preko reka Dunava i Save koje je NATO unistio prosle godine - sa deset miliona Srba koji sada imaju vladu posvecenu vracanju njihovih legitimnih nacionalnih aspiracija. Trebalo bi da iskoristi mnoge beneficije - politicke, strateske i trgovinske - koje ce ovaj novi pristup ubrzo pruziti. Trebalo bi da tako uradi zbog svojih interesa, kao i zbog regionalne stabilnosti. Srbi, na celu sa Kostunicom - postenim, racionalnim i dobronamernim covekom - ce razumeti i odgovoriti.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.