http://people.ft.com/ft/gx.cgi/ftc?pagename=View&c=Article&cid=FT3YR6I5QDC&live=true&tagid=IXLAI5JTS7C&useoverridetemplate=IXLUBP2SS7C

3. oktobar 2000.

Pred izbijanje veoma licnog rata

James P. Rubin 

To je bila najgora noc u mom zivotu. 24. marta 1999. NATO je poceo da bombarduje Beograd. Moja zena, Kristijan Amanpur, koja je radila za CNN, je bila tamo, kao sto je bila i za vreme americkog bombardovanja Bagdada par meseci ranije. Ali ovo je bilo drugacije. Imao sam veci osecaj odgovornosti i slutnje. Kristijana je godinama izvestavala o zlocinima Milosevica i njegovih zastupnika. A ja sam napadao beogradski rezim iz dana u dan sa podijuma Stejt Departmenta.

Moji strahovi su se uskoro obistinili. Sedeo sam u kancelariji drzavnog sekretara Medlin Olbrajt, ucestvujuci u njenoj svakodnevnoj sednici o strategiji za Kosovo, kad mi je sekretar dodala pisamce. Bilo je obelezeno kao hitno. Zvao je Ison Dzordan, predsednik medjunarodne rubrike CNN-a.

Kad sam se javio na telefon on je rekao da ima lose vesti. Kristijana je nestala, a moguce je da je u opasnosti. Rekao mi je da su, par sati ranije, nakon sto je udarila prva NATO bomba, srpske siledzije sa mitraljezima pocele da cesljaju hodnike Hajat hotela u Beogradu i druge novinske kancelarije. Upali su u jednu sobu za novinare, poredjali grupu novinara uza zid i zahtevali: "Gde je Amanpur?"

Nisam mogao da progovorim. On je obecao da cemo biti u kontaktu. Spustio sam slusalicu i povukao se u moju kancelariju u dnu hodnika i zatvorio vrata. Osecao sam se bespomocno, znajuci da sta god bih zeleo da uradim to bi pogorsalo stvari. Nije bilo americkih zvanicnika u Beogradu. Svako javno izrazavanje zabrinutosti od strane americke vlade bi moglo imati lose posledice, bilo sto bi time alarmirali Srbe da ona nedostaje ili je time praveci mnogo vrednijom kao taocem.

Pitao sam se stalno da li bi oni stvarno ubili ili povredili glavnog dopisnika CNN-a iz inostranstva? Srbi su bili opsednuti propagandom. Sigurno su znali koliko bi to naudilo njihovom cilju. S druge strane, ova novinarka je slucajno udata za portparola vlade koja bombarduje njihovu zemlju. Sto je jos gore, njeno neustrasivo izvestavanje je ucinilo metom stalnih pretnji smrcu od strane srpskih siledzija, kao sto je bio ozloglaseni ratni zlocinac "Arkan".

Bila je to duga, duga noc - neka vrsta nocne more, dok sam cekao na vesti. Nisam mogao da spavam niti da jedem, pa sam prezivljavao na umirujucim glasovima par bliskih prijatelja. Stalno sam razmisljao o tome kako bih ja mogao biti odgovoran ako ubiju moju zenu. Mi smo bili u braku tek sedam meseci. Ja sam radio tako pazljivo na tome da izbegnem svaki konflikt izmedju mog posla i profesije moje zene. Sad je to bilo van moje kontrole.

Secam se da sam lezao u krevetu i razmisljao o tome kako je zapad dosao do ove tacke, pitajuci se, kao i mnogi kriticari administracije, da li se ovaj rat mogao izbeci, da li ce kampanja bombardovanja biti uspesna i kako ce se sve to zavrsiti. Profesionalni deo mene je bio siguran da smo bili u pravu sto smo se suprotstavili Milosevicu, da smo dali Beogradu svaku razumnu sansu za diplomatsko resenje. Vazdusni napadi su bili jedina opcija koju smo imali. Ako ista, voleo bih da smo i ranije delovali. Ali kao suprug, bio sam veoma uplasen.

NATO-v rat protiv Slobodana Milosevica i Beograda je postao veoma licni rat za Olbrajtovu - i za mene. Nase prijateljstvo je formirano 1992. i 1993. kada je zapad stajao po strani tri godine dok su Milosevic i njegove srpske kohorte u Bosni lansirali svoju uzasnu kampanju masovnih ubistava i etnickog ciscenja. Mi smo se borili 1993. i 1994. da objasnimo zasto zapad cini tako malo da zaustavi genocid u Bosni. 1995. godine stavovi Olbrajtove su opravdani kad su NATO vazdusni napadi prislili Srbe za pregovaracki sto i te jeseni je konacno postignut bosanski mirovni sporazum.

Sada je Olbrajt ambasador postala ministar spoljnih poslova i bio je red na nju da oblikuje dogadjaje, da bude autor istorije u Vasingtonu, umesto da brani politiku u UN. I ona je i bila autor istorije. Olbrajtova je bila tako centralna za odluku NATO-a da se suprotstavi Milosevicevom rezimu oko pitanja Kosova da taj rat cesto nazivaju "Medlinin rat".

U mesecima pre i posle rata, njena uloga i politika Klintonove administracije na Kosovu podvrgnute su znacajnim kritikama. S jedne strane mnogi su nagovestavali da je administracija sporo reagovala i da je trebalo mnogo ranije da se suprotstavi Milosevicu. Posto je odlozila akciju, tvrdili su ovi kriticari, nije trebalo da se oslonimo samo na vazdusne napade, vec je trebalo da planiramo ili rasporedimo NATO invazione snage sposobne da isteraju srpske snage sa Kosova. S druge strane, neki kazu da je rat mogao biti izbegnut, da je bio rezultat lose diplomatije na sada cuvenoj mirovnoj konferenciji u Rambujeu u februaru 1999. Zapad je sabio Milosevica u ugao, tvrde oni, a nije istrazio mogucnosti za diplomatski kompromis.

Posto sam gledao ove dogadjaje izbliza, buduci pored Olbrajtove tokom protekle dve godine, verujem da vecina kriticiara nije bila svesna koliko je bilo tesko podstaci zapad da deluje pre 1999. i koliko je Vasington zapravo bio fleksibilan u potrazi za diplomatskim resenjem sve do poslednjih dana bombardovanja:

* Sama administracija je bila duboko podeljena u prvoj polovini 1998. oko toga koliko je mudro pretiti upotrebom sile;

* Skoro svi nasi saveznici, ukljucujuci tu i Britance, stavljali su blokade na put odlucujucoj akciji pre mirovne konferencije u Rambujeu 1999. godine. A za vreme konferencije u Rambujeu Francuzi i Italijani su delovali na nacine koji su mogli da izbace iz koloseka napore administracije da ujedini NATO protiv beogradskog rezima;

* Administracija je uvek razumela da je Rambuje sredstvo za postizanje cilja. Ili ce se postici dogovor i NATO mirovnjaci rasporediti da se zavrsi rat, ili, sto je bilo verovatnije prema nasem iskustvu, ce Srbi odbaciti svaki razumni mirovni sporazum, a to bi konacno ubedilo Evropljane da podrze Albance putem NATO vazdusne kampanje;

* U kljucnim nedeljama pre nego sto je pocelo NATO bombardovanje, Olbrajtova je telefonirala Milosevicu i predlozila mu da se sastanu u Zenevi, jer je administracija u to vreme bila spremna da razgovara o izmenama sporazuma iz Rambujea koji su Srbi odbacili. Ovi ranije neotkriveni kontakti pokazuju jasno da je zapad nudio Milosevicu svaku razumnu priliku da razresi Kosovsku krizu diplomatskim putem.

U retrospektivi, kriticari su bili u pravu u jednoj stvari. Bila je greska javno se odreci upotrebe NATO kopnenih trupa. Na kraju, ja verujem da bi administracija bila spremna da posalje kopnene snage, jer su predsednik i nasi kljucni saveznici razumeli da je ovo bio rat koji NATO prosto ne moze da izgubi. Ali naizgled odbacujuci kopnene trupe od samog pocetka mi smo Beogradu dali bespotrebnu utehu i verovatno otezali dobijanje podrske za stav da je ta opcija neophodna. Na srecu, Milosevic je kapitulirao i prekinuo debatu o tome dok se ona zagrevala.

Do proleca 1998. Kosovo je bilo na putu da postane sledeci deo bivse Jugoslavije odlucan da se oslobodi etnicke mrznje generisane u Beogradu. Nakon decenije represije, na Kosovu se razvio sistem slican aparthejdu, pri cemu je vise od 90% od 2 miliona Albanaca bilo uskraceno za posao, obrazovanje, zdravstvenu negu i sva druga osnovna ljudska prava. Otpor je nailazio na brutalnu silu, hapsenja i zatvor. Do 1998. mnogi Albanci su bili isfrustrirani nenasilnim otporom kosovske usamljene ocinske licnosti Ibrahima Rugove. Male bande pobunjenika poznate kao OVK izazivale su srpsku vlast cesto ubijajuci srpske policajce i povremeno civilne radnike. Srpske vlasti su odgovorile brutalnim napadima na gradove i sela. Malo je pokusaja napravljeno da se razlikuju nevini od krivih, izmedju pobunjenika i civila.

Vecina zapadnih zvanicnika se protivila srpskim napadima, ali se nije slagala po pitanju legitimnosti OVK i toga da li je mudro podrzati albanski cilj. Ovo sam licno video tokom sastanaka Kontakt grupe (Nemacka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Rusija i SAD) tog proleca.

Ove sednice su bile kao ziva verzija Dana Mrmota (Ground-hog Day). Srbi bi strogo kaznili Albance, uz velike gubitke zivota. Sazvao bi se sastanak. Osudili bi se srpski zlocini. Urgiralo bi se na Albance da prestanu sa otporom. Nakon puno prepirki uvele bi se neke umerene ekonomske sankcije Beogradu. Onda bi ih se Milosevic otarasio i prosto nastavio da gleda svoj posao.

Saznao sam iz prve ruke koliko su duboka Olbrajtina licna osecanja bila kada me je prekorila na jednom od ovih sastanaka. Ministri su se cenjkali oko jedne recenice vezane za ekonomske sankcije i ja sam ustao da joj sapnem da smatram da bismo mogli prhvatiti promenu reci. Ona je glasno rekla: "Mi to ne mozemo prihvatiti. Sta mislis gde si? U Minhenu?" Vratio sam se na svoje mesto uz smejuljenje americke delegacije.

Jednom drugom prilikom sam sedeo preko puta nje u privatnoj kabini njenog aviona pred sletanje u London 9. marta na sledeci sastanak Kontakt grupe dok je ona davala oduska svojoj frustraciji. "Muka mi je i umorna sam od odlazenja na sastanak za sastankom. Sada vidim kako se dogodila Bosna. Koja je poenta Kontakt grupe ako nema nikakvog efekta?" Bila je utucena. "Zasto ne kazete to ostalim ministrima?" Predlozio sam.

Par sati kasnije, u kitnjastoj konferencijskoj sobi u Lankaster Hausu, sastanak se odvijao na tipican nacin. Kao predsedavajuci sastanka, Robin Kuk, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, efikasno se usredsredio na necuveno ponasanje Srba. Ali Rusi su krivili albanske "teroriste" za izazivanje problema i pozivali nas da kaznimo pobunjenike. Neki ministri, narocito nemacki ministar Klaus Kinkel, iznosili su argumente za jedinstvo sa Rusima, sto je znacilo nepreduzimanje nikakve akcije. Italija nije zelela da odustane od svojih unosnih poslova sa susednom Srbijom, tako da se italijanski ministar brinuo o teskocama stvarnoog nametanja bilo kakvih ozbiljnih ekonomskih sankcija.

Ocajna, Olbrajtova je konacno uzela rec, pogledala direktno ostale ministre i rekla: "Nasi prethodnici su sedeli u ovoj istoj prostoriji u kojoj mi sedimo danas i pravili gresku za greskom kad se radilo o Bosni. Istorija ce strogo prosuditi o nama ako ponovimo greske nasih prethodnika. Ne mozemo stajati po strani i pustiti Milosevica da radi na Kosovu ono sto vise ne moze da radi u Bosni."

Njena dramaticna intervencija nije izmenila ishod u Londonu tog dana - skromni paket ekonomskih sankcija protiv Srba je bio sve oko cega su se mogli sloziti - ali je ona postavila marker u korist odlucujuce akcije. Medjutim, do delovanja prema njenoj deklaraciji bice potrebno jos 10 meseci i stvaranje nove politike - diplomatije potpomognute silom - u Vasingtonu i Evropi.

Diskusija u Vasingtonu nije isla nikuda u prolece 1998. Neki zvanicnici Bele Kuce su bili oprezni oko americkog mesanja u Kosovo, a najvisi zvanicnici Pentagona su se umorili od Balkana, gde se nikad nista ne resava, dok mi mozemo da se uvucemo u rasporedjivanje dodatnih trupa. Ali Olbrajtova je bila uporna u zahtevanju diskusije o upotrebi sile.

Jednom prilikom se mala grupa visokih zvanicnika SAD skupila u Beloj Kuci da razgovara o Kosovu. S obzirom na osetljivost, sastanak je odrzan van normalnog kanala zvanicnih sastanaka Saveta za nacionalnu bezbednost. Olbrajtova je pocela insistiranjem na tome da se suocimo sa pitanjem da li zapad treba da bude spreman da zapreti i, ako je neophodno, upotrebi vojnu silu. Ona je istakla da je 1992. predsednik Dzordz Bus izdao takozvano Bozicno upozorenje, preteci da upotrebi americku vojnu silu ako Milosevic upotrebi vojsku protiv Albanaca na Kosovu bas kao sto je to sada radio. U Bosni smo naucili, rekla je ona, da samo pretnja silom ima nekog efekta na Miloseviceve kalkulacije.

Usred njenog izlaganja jedan od njenih kolega je prekinuo i isfrustrirano eksplodirao: "Sta je to s vama u Stejt Departmentu, uvek zelite da pretite silom i bombardujete? Nije to uvek resenje. Sta je to s vama?" Ali Olbrajtova je ostala pri svome. "Secam se pre pet godina kad sam bila ambasador u UN, Toni Lejk (bivsi savetnik za nacionalnu bezbednost) me je stalno prekidao i prekidao i nije nam dao da stvarno prodiskutujemo o ovom pitanju. E pa sad sam ja drzavni sekretar i ova diskusija ce se odrzati."

Tokom sledecih par nedelja odrzala se formalna diskusija u Savetu za nacionalnu bezbednost i uskoro nakon toga, kada je to doslo do Ovalne kancelarije, predsednik je zakljucio da je pretnja silom neophodna.

Ali je predsednikova odluka bila samo deo jednacine. Svi nasi NATO saveznici su jos uvek oklevali. U pocetku su insistirali na tome da se upotreba sile razmatra samo ako bi je odobrio Savet bezbednosti UN. To je bila ogromna prepreka, jer bi Rusi, kao stalni clanovi, mogli staviti veto na takvu odluku. Cak i nas najverniji saveznik, Britanija, je postao veliki problem. Pocetkom juna 1998. administracija je bila besna kada su Britanci, a da nas nisu konsultovali, pokrenula plan da se trazi odobrenje UN. Sergej Lavrov, ruski ambasador u UN, nas je upozorio da bi Moskva stavila veto na svaki pokusaj da se odobri upotreba vojne sile protiv Srbije. Mi smo ovo stalno pricali Britancima. O cemu su oni razmisljali?

Usledila je serija zategnutih telefonskih razgovora izmedju Olbrajtove i Kuka, u kojima je on navodio probleme "sa nasim pravnicima" oko koriscenja sile u odsustvu UN odobrenja. "Nabavite nove pravnike," predlozila je ona. Ali uz pomoc premijera Tonija Blera Britanci su se konacno slozili da odobrenje UN nije legalno potrebno.

Nasa borba sa drugim NATO saveznicima se nastavila celog tog leta. Oni su jos uvek zahtevali rezoluciju UN. Bio je potreban masovan pokolj Srba protiv OVK koji je poslao na hiljade civila da beze u brda sa malo hrane i bez zaklona da oni promene misljenje. Pocetkom oktobra, uz nagovestaj pretece humanitarne katastrofe, NATO je konacno bio spreman da deluje. I sa izgledima NATO vazdusnih napada sada kredibilnim, Milosevic je konacno bio spreman da ucini kompromis.

U pregovorima sa nasa dva americka izaslanika za Balkan, ambasadorima Ricardom Holbrukom i Krisom Hilom, Milosevic je prihvatio iste uslove koje je svet trazio vec mesecima: prekid vatre, delimicno povlacenje srpskih vojnih snaga sa Kosova i verifikaciju sporazuma u vazduhu i na kopnu. Ponovo je postalo jasno da ga ne bi dirnuli ni medjunarodni gnev ni ekonomske sankcije, vec samo pretnja silom.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.