5. novembar 2000.

Intervju beograd.com-a: profesor Dr Dragoljub Dragan Nedeljkovic

Kako sacuvati srpstvo

Profesore Nedeljkovicu, bili ste svedok dogadjanja koja su se u poslednjih 25 dana odigravali u Beogradu i Jugoslaviji, koja predstavljaju jedan istorijski trenutak. Da li biste mogli da nam date svoje utiske i vidjenja tih dogadjaja.

Ja zivo pratim stanje u nasoj zemlji. Mnogo putujem i Srbijom i Evropom. Poznajem znaci i maticu i dijasporu. Promena je bila neophodna. Led se otopio, ali ne sasvim. Pukao je led i sad su tu ove sante koje ugrozavaju i velike brodove, a kamoli male brodice. Jos se stvari nisu sredile, definisale.

Verujem u novoizabranog predsednika Dr Vojislava Kostunicu, koga poodavno poznajem. S njim sam u jednom odnosu koji bih mogao nazvati cak i prijateljskim, tako da imam puno poverenje u njega. U one koji ga okruzuju to vec tako nesto ne mogu reci - u neke da u neke ne. Medjutim, tu je predsednik, koji je covek od vrlina, koji nije ni na koji nacin kompromitovan i koji nije slucajno stekao harizmu. Juce je on nije imao, danas je vec ima. On uziva veliko poverenje, mogu cak reci i ljubav naseg naroda. Taj trenutak nece predugo trajati. Ja sam mu skrenuo paznju da je sada na vrhuncu i da posle toga obavezno dolazi i padina za koju treba spremiti kocnice i okruziti se najboljim mogucim saradnicima.

Takodje, sugerisao sam da se stvori oko njega jedan savet mudraca, ljudi iz svih pokolenja, iz raznih sredina i razlicitih politickih uverenja. To je imao Degol, pokusavao da ima oko sebe i predsednik Kenedi. Znaci, savet ne istomisljenika, nego ljudi razlicitih shvatanja, pa cak i protivnika. Predsednik je duzan da saslusa sva misljenja, da proveri svoje zamisli u zacetku, da ih izlozi kritici - sve saslusa ali i ne poslusa. On je taj koji odredjuje pravac i cilj, no bitno je da prethodno to savetovanje odrzi. Taj Savet republike nikako ne bi smeo liciti na Savet federacije, u kome su bili ljudi od zasluga, a vec ovestali i vec isluzeni. Nikako to ne bi trebalo da bude ono sto je imao nas premili car i kralj Franc Jozef Prvi, koji je imao Tajni krunski savet u kome su se ljudi nalazili po polozaju, nego zaista bi to morali biti ljudi od visokog moralnog autoriteta, velike mudrosti, a nije vazno kojih shvatanja, ljudi od casti, koji ce po savesti govoriti i koje ce predsednik osluskivati pre nego sto donese odluke.

Mislim da bi predsednik trebalo preko stranaka, a ne kroz stranke da razgovara sa svojim narodom, upravo onako kako je to cinio jedan Degol koji je stvorio pokret, koji je konsultovao francuski narod o svim teskim pitanjima i koji je organizovao referendume i koji nije bio covek kome je bilo stalo do vlasti, nego do principa. Mislim da je i predsednik Kostunica takva cista figura, iskreni rodoljub, kome i nije stalo do vlasti, ali mu je stalo do nacela i do dobra ovog naroda. Mislim da ce on verovatno iznaci puteve kako da osluskuje svoj narod i kako da dejstvuje u njegovom interesu - to sto prosla ekipa nije cinila. Bivsi predsednik se retko obracao narodu i nije konsultovao naciju. Ovoga puta sve bi trebalo da bude suprotno.

U svakoj promeni ima i histerije, ima i zloupotreba pa i u ovoj. Ja sam star covek. Najsrecniji sam bio 27. marta 1941. kada je srusen pakt. Obozavao sam generala Simovica, a nisam hteo ni da se sretnem u Parizu sa princom Pavlom. Napravio sam gresku, imao sam sta sa njim da razgovaram. Tada to nisam razumeo.

Pratio sam prohujavanje nada i splasnjavanje nada, ne jedamput, jer sam ziveo u tri-cetiri drzave, kao i neki moji preci. Hteo bih da danasnje nade budu opravdane. Da se ne desi ono sto se redovno desavalo, po onoj narodskoj, malo vulgarnoj recenici "Sjasi Kurta da uzjasi Murta". Nova vlast trebalo bi da dejstvuje ozbiljno. Izvesna hajka na direktore mi se ne dopada. Trebalo bi svakog proveriti i svako bi trebalo da preispita svoju savest, ali oni koji su dobro radili i mogu jos bolje da rade trebalo bi da ostanu. Oni koji su lose radili, trebalo bi da odu, bez obzira kome pripadaju. Tu ne bi trebalo primeniti ideoloski princip, nego princip rada, stvaralastva, graditeljstva, korisnosti - pragmaticni princip i moralni princip, tako da bi trebalo da odu svi koji su zloupotrebljavali polozaj i koji nisu dobro radili, a oni koji su dobro radili, bez obzira na njihova politicka uverenja, koja me ne zanimaju, vec njihovi plodovi rada, oni bi trebalo da ostanu.

To bi trebalo raditi na jedan pozitivan nacin, nimalo histericno i ne politikantski, nego eticki. Mislim da su tu o ovom pale dobre izjave od sada vladajucih, ali u praksi to biva i drukcije i vrlo je vazno kontrolisati stanje, usmeravati ljude i davati im pravac. Predsednik Kostunica je previse zauzet da bi sve to sada mogao da cini. On ima silne drzavnicke obaveze, brojne susrete i medjunarodne poslove. Ubrzano ce se resiti pitanje vlade i ministarstva inostranih poslova, pa ce stanje biti pod kontrolom. Kad kazem pod kontrolom ne mislim pod nekom cenzurom, nego jednostavno treba usmeravati ljude ka dobru.

Promene koje su se odigrale u zemlji imace neminovno odraza i u dijaspori. Sta mislite da je u tom smislu potrebno ciniti kako bi se u novim uslovima ucvrstile veze dijaspore i matice.

Na zalost, dijaspora nam je bila podeljena, posvadjana kao i mi u zemlji. Ova nova klima trebalo bi i tu da se odrazi. Dijaspora bi trebalo da bude solidarna i jedinstvena. Jedno su nase stranacke rasprave koje ne bi trebalo da postanu raspre. U nekim osnovnim pitanjima moramo biti solidarni. Nasi susedi, nasi Kaini, ja ne mogu da kazem, dobra braca Hrvati, uveli su princip koji bi i mi trebalo da usvojimo - "Hrvat je Hrvatu mio ma koje ideologije bio". To je i Tudjman prihvatio. Oni su prihvatili Tudjmana, a i on njih. Oni su stekli odredjena prava,m nogo bolja i mnogo veca negoli nasi Srbi iz dijaspore ovde.

Dijaspora ne bi trebalo preterano da se politicki svadja. Mi mozemo u svetu opstati jer smo u 91 drzavi, na svim kontinentima, samo ako smo solidarni, kad osecamo da imamo neke zajednicke interese, neke opste interese koji su iznad nasih licnih i iznad partijskih i stranackih strasti. To je ono sto ja uvazavam. Uverenja su slobodna, kako kazu Francuzi: Le convictision son libre, ali mi kao slobodni ljudi, kao slobodni duhovi, kao ljudi moralno nezavisni. Ipak, moramo uvazavati zajednicki interes.

U kojoj oblasti biste prvo napravili promene? Sta nasu dijasporu narocito tisti?

Do sada nasa dijaspora nije imala gotovo nikakva prava. Moram da kazem da je bila ponizavana cim bi presla granicu. Tu se mnogo sta sada mora resiti, regulisati, urediti zakonima. To je prioritetni zadatak. Pre svega, mislim na pravo glasa, a promene bi trebalo da se vide vec na prvim sledecim izborima. Nije to tesko resiti ako se ima dobra volja. Na predsednickim izborima se to moze ostvariti odmah - mislim na predsednicke izbore u Srbiji. Svaki drzavljanin nase zemlje, a mnogi imaju jos uvek nase drzavljanstvo, a neki i dvojno drzavljanstvo, trebalo bi da glasa za predsednika Srbije u nasim diplomatsko-konzularnim predstavnistvima. Za parlament je problem nesto slozeniji, ali ne toliko slozen da se ne bi mogao lako resiti. Oni koji su prijavljeni i ovde - glasaju u svojim rodnim mestima. Oni koji imaju samo jedno mesto stanovanja glasaju tamo, opet u konzularno-diplomatskim predstavnistvima, koja bi trebalo da se preobraze, da budu objektivna.

Svaki nas gradjanin je i nas prijatelj i nas brat. Tu ne sme biti deoba kao do sada. Kako ce se to regulisati, stvar je pravnika, a u svakom slucaju bar osam nasih dijaspora trebalo bi da je zastupljeno i u parlamentu Srbije i Jugoslavije: Sjedinjene Americke Drzave, (sa vise centara); Kanada (takodje sa vise centara); Nemacka, Francuska, Svajcarska, Skandinavija, zemlje Beneluksa, Engleska. Svi oni moraju imati svoje predstavnike. To se pravno lako moze regulisati - na koliko stanovnika koliko poslanika. Da li ce oni biti na svim zasedanjima saveznog i republickog parlamenta, to je drugo pitanje, ili samo onda kad se resavaju problemi dijaspore. Sve se to moze regulisati i mora se sto pre regulisati, jer van granice nase zemlje zivi trecina naseg naroda, koja mora ucestvovati u radu parlamenta Srbije i parlamenta Jugoslavije.

Nasa dijaspora je izuzetno obrazovana. Mi u ovom trenutku mozemo stvoriti vrlo jake fakultete, kad bi to imalo smisla, a nema smisla, i sa ove i sa one strane okeana: tehnicke velike skole, stomatoloski fakultet, medicinski fakultet, od vrsnih strucnjaka. Niko nema toliki procenat intelegencije u dijaspori kao mi. To i jeste nasa tragedije. Te snage treba ukljuciti, objediniti.Treba ih organizovati. Treba im dati prava. Kad im budemo dali odredjena prava, onda ce oni imati i duznosti. Do sada nisu imali nikakvih prava, a mi smo se stalno pozivali na njih da obave svoju gradjansku duznost, a bili su takoreci obezpravljeni od same granice, tj. cim granicu predju. To se mora regulisati.

Ne moramo mi izmisljati propise. Dovoljno je da se ugledamo na druge zemlje koje imaju brojnu dijasporu. Italijan su prilicno dobro zakonski regulisali pitanja vezana za dijasporu. A moramo znati da je italijanska dijaspora ogromna. Sigurno su ta iskustva dragocena. Takodje, nasi prvi susedi i nasi veliki neprijatelji - Hrvati uspesno su resili mnoga pitanja. Zasigurno su ih resili dobro - u svom interesu i za svoje dobro. Svako ko je Hrvat i ko hoce da ima drzavljanstvo Hrvatske moze da ga ima. Kod nas se prave strahoviti problemi sa izbeglicama, sa prognanicima, sa ljudima sa Kosova. Deca im se nisu mogla upisivati u nase skole. To je sramotno. Izbeglice su u prvi mah prihvacene, ali njihovi problemi nisu reseni trajno.

Sta mislite o neprestanom odlasku mladih obrazovanih ljudi iz Jugoslavije?

U ovom trenutku ima sto hiljada molbi za iseljenje u ambasadama Australije, Kanade, Holandije i itd. To su najbolji, najmladji, najstrucniji ljudi, koje te zemlje preuzimaju. Svaki dan sam svedok njihovih odlazaka, umesto da je Srbija iskoristila te ljude, da im je dala kakvu-takvu perspektivu. Srbija je opustela, ima napustenih mesta, neobradjene zemlje. Dozvolili smo da ti dobri zemljoradnici, vinogradari, zanatlije odlaze u Holandiju, Australiju, Kanadu.

To je nedopustivo. To je ruzno. Taj odliv treba spreciti i stvarati uslove za povratak ili uslove da nekako odrzavamo mostove sa tim nasim ljudima u rasejanju, u 91-oj zemlji. To je dobra trecina naseg naroda, to je velika glavobolja i oko tog problema ne sme biti stranackih svadja. Svi se moramo ujediniti, to je zajednicka briga.

Kako biste prokomentarisali pokusaje organizovanja redovnih okupljanja predstavnika dijaspore?

Imali smo nedavno sastanak "Dijaspora 2000", koji je organizovao tadasnji ministar inostranih poslova Zivadin Jovanovic. Radilo se o rezimskom sastanku. Ja sam organizovao pre toga sa Srpskom vezom Prvi Kongres dijaspore, cija akta jos uvek nisu izasla. Izlazenje je neko stalno sprecavao, a sve je stampano. Tu su bili predstavnici svih tendencija i Majkl Djordjevic iz Amerike i Bilbija i oni koji su bili protiv prethodnog rezima i oni koji su ga podrzavali. To je bio ozbiljan sastanak. Zato mene nisu zvali na ovu zvanicnu "Dijasporu 99". 

Na "Sabor 2000" su me pozvali, jer nisu mogli izbeci. Bili su neki pritisci. Pozvali su me, ali sam morao da za tri minuta izlozim svoje zamisli. Naravno, ja nisam hteo da govorim u tim uslovima i uz proteste prisutnih predsedavajuci je jedva dopustio da ipak govorim 10-15 minuta. Taj govor je i stampan. Ukazao sam da tu na saboru nema neistomisljenika. Ne mozemo praviti sabor samo istomisljenika, a problem je zajednicki. Nema predstavnika drugih stranaka sem vladajucih. To i nije neka prilika za neka stranacka i partijska prepucavanja, nego da se svi zajedno ozbiljno zamislimo i da zajednicki i solidarno razmisljamo o tom teskom pitanju - kako da se odrzimo u svetu.

Na kraju razgovora, profesore, da li biste bili ljubazni da nam u najkracem ukazete na najaktuelniji problem prosvete i kulture, kako za maticu, tako i za dijasporu.

Najveci je problem nasa skola, koja se raspala. Ni 2% nase dece u dijaspori ne ide u nase dopunske, srpske, odnosno jugoslovenske skole, iz prostog razloga sto je drzava izgubila kontrolu i snagu da ih finansiraa nema ni ideju kako bi te skole trebalo da izgledaju. Pre su bile preterano rezimske, jos u Titovo doba. Skolovanje u dopunskim skolama traje osam godina. Imao sam priliku da na maturi pitam polaznike kad je nastala Jugoslavija. Kad bih postavio pitanje da mi pomenu neku licnost iz nase politicke, kulturne, umetnicke i druge istorije, a da to nije licnost marsala Tita, nisu znali! Posle osam godina skolovanja! Oni su slavili 8. mart. Slavili su 29. novembar, 1. maj. To su znali, ali nista drugo, vaznije nisu naucili.

I danas skole nase nemaju neki narociti program, jer ga nema ni maticna zemlja. Ni ovde ta pitanja nisu resena. Nasa skola je dobra u tom smislu sto daje solidno obrazovanje, opstu kulturu, pa i strucna znanja. Obrazuje, a ne vaspitava. To je njen osnovni defekt. Ne daje nacionalnu dimenziju, ne daje versku i ne daje gradjansko vaspitanje. Ta pitanja nisu resena u nasoj skoli, a to su osnovna pitanja kada je rec i o matici i o dijaspori. Skolu bi trebalo reformisati ovde u Srbiji da bi mogla da dejstvuje efikasno i u rasejanju. To je osnovno pitanje.

Iako ima dosta problema vezanih za polozaj nase dijaspore, da li biste ovom prilikom pomenuli jos neki?

Naravno. Neophodno je reagovati sto pre, jer ce generacije koje se radjaju u stranim zemljama uskoro zaboraviti nas jezik. Kad nestane jezik ne sme da nestane narod. Stefan Nemanja je govorio da je vaznije ocuvati jezik nego drzavu, jer kad se izgubi jezik izgubljeno je sve. Ne sme ni tada da bude izgubljeno sve. Imamo primer Jevreja, koji su zaboravili hebrejski, odnosno jevrejski jezik, a koji su opstali u svetu kao vazan cinilac zahvaljujuci Starom zavetu, zahvaljujuci Talmudu i Tori, zahvaljujuci nekim vrednostima civilizacije kojima su oni zaduzili citav svet.

Imaju i Srbi neke vrednosti, kako nase nacionalne, tako i univerzalne, koje su osnova za nas opstanak i bez jezika. Zato nasi ljudi iz dijaspore, posebno ing. Milicevic, stalno traze Srboslov, neki katehetnik srbizma. Potrebno je sabrati na jednom mestu sve one vrednosti zbog kojih ima smisla biti ponosan sto si Srbin, cak i ako ostanemo tamo, ako uspemo tamo i ako zaboravimo jezik. Da malo pojasnim. Zbog kojih vrednosti treba ocuvati srpstvo? Tih vrednosti ima. Oni od mene traze da ja sacinim Srboslov, a ja nikako ne stizem i ne usudjujem se da to uradim, jer to je znacajan, isuvise velik i svet zadatak. To su one vrednosti koje su sadrzane i u nasem narodnom pesnistvu, u nasem nacionalnom moralu. Ni po babu ni po stricevima, vec po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogresiti dusu. Od Majke Jevrosime, pa preko Banovic Strahinje, Jugovica majke, do himne Boze paravde. Jedino se mi u toj himni obracamo molitvi i Bogu pravde da nas spase. Drugim recima, ako smo na putu pravde imamo pravo da molimo spasenje, a ako nismo na strani pravde, nemamo pravo ni da se obracamo Bogu. On neka spasava one koji jesu pravedni, a ne nas. Takvu himnu nema ni jedan narod - himna molitva.

Dakle, takve vrednosti trebalo bi da udju u taj Bukvar srpstva, u taj Srboslov, da nas gradanin tamo zna zbog cega ima smisla da ostane to sto je, sto su su bili njegovi ocevi i preci. Kao sto su Jevreji ponosni, jer imaju Stari zavet, jer imaju Talmud, pa i kad zaborave jezik opstaju, tako i mi moramo razvijati solidarnost, zasnovanu na samosvesti, na nasoj kulturi i nasem moralu, na kojima bi nam mogli pozavideti i veliki narodi.

Profesore, beograd.com Vam zahvaljuje na iscrpnom izlaganju. Nadamo se da cemo ponovo imati priliku da za nase citaoce razgovaramo i o drugim temama od interesa za nasu zemlju, a u okviru toga i o vasem knjizevnom delu.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.