http://www.london-daily.co.uk/ld-rebec.htm

Novi svetski poredak

Pise: Rebeka Samner

Dok su se odvijali dogadjaji na Kosovu malo njih je dovodilo u pitanje imperative za ratom. Ali nejasnoce pregovora u Rambujeu otkrivaju tajnu agendu, onu koja je utrla put za NATO-vu buducu zloupotrebu moci bez odgovornosti. Rebeka Samner otkriva ono sto nam nikada nije receno.

Tu je bio NATO, otvoreno militaristicka organizacija pod vodjstvom Amerikanaca, koja se angazovala u ratu u kome naizgled nije imala mnogo toga da dobije. Mogli smo imati primedbe na propagandu i osudjivati ubistva civila, ali malo nas je dovodilo u pitanje fundamentalni imperativ za rat. Sa pogresnim stavom, stajali smo zbunjeni, sa oklevanjem se slagajuci sa Gleniz Kinok kada je tvrdila da je ovde, konacno, u pitanju opravdana zapadna intervencija.

Milosevic je ubio 2.000 civila u godini pred NATO bombardovanje. Nas su bombardovali slikama umirucih kosovskih Albanaca. Neprijatelj je bio demonizovan najemotivnijim izrazima, igralo se na nasu kulturnu pustos iz drugog svetskog rata. Zaista, Bler je tvrdio da je njegov motiv nacisticki holokaust (Newsweek) a Kler Sort je osudila laburistickog clana parlamenta koji je zahtevao parlamentarno glasanje, kao "ekvivalenta onim ljudima koji su se udvarali Hitleru."

Mi smo bili snage svetlosti. Nas motiv humanitaran. Ipak, ovaj humanitarni argument ima bitan nedostatak, jer su iste one vlade koje su ga koristile podrzale najveci pojedinacni slucaj etnickog ciscenja u Jugoslaviji 90-ih godina - u Krajini 1995. godine. Amerika i Britanija - koje su bile na celu Kosovske kampanje - obavljale su zlocine globalno, pomazuci progon i ubijanje Kurda, Istocnih Timoraca, Kolumbijaca i Iracana - i mnogih drugih.

Bez obzira na to, mi smo konacno bili na Pravoj strani, stitili smo prava i zivote nevinih. Pa, nekih od njih. Prema jugoslovenskoj Provizornoj proceni razaranja i steta (koja nije objavljena u Britaniji), Nato-vo bombardovanje je ubilo nekoliko hiljada civila; "Skoro osam stotina hiljada civila je bilo prisiljeno da bezi. Milioni su bili izlozeni otrovnim gasovima. Skoro 2,5 miliona gradjana nema sredstava da zadrzi minimalne zivotne uslove." Unistena infrastruktura - ukljucujuci tu i 480 obrazovnih ustanova, 365 religijskih centara i 34 bolnice - obrazuje depresivno dugacku listu.

Kako se odvijala kampanja, sve vise je izgledala kao tragicna parodija humanitarizma. Tvrdnja Dzejmi Seja da su akcije efikasno usmerene protiv vojnih objekata bila je apsurdna. Nakon sto nam je receno da je dve trecine jugoslovenskih aviona MiG-29 i 40% njenih tenkova unisteno, mediji su prikazali da je tri-cetvrtine ovih aviona i 95% tenkova netaknuto. Kako je istina o civilnim zrtvama izbijala na povrsinu (ubijeno je tri-cetiri puta vise civila nego vojnika), Alister Kempbel je napao medije sto su izvestavali o njima. Usli smo u carstvo Orvelijanske Dvomisli, koju je briljantno predstavio Dzeremi Hardi; "Neki kazu da se humanitarna katastrofa koju je izazvala NATO-va humanitarna intervencija moze resiti samo sveobuhvatnim kopnenim humanitarizmom" (The Guardian)

Ali rat je krvav. Kosovski Albanci su ubijani. Mi smo morali nesto da uradimo. Da ostavimo po strani smesnu logiku (ako je cilj da se spasu zivoti, onda sigurno eskaliranje nasilja nije pozeljnije od eskaliranja nasilja), nema realisticne osnove za pretpostavku da ce intervencija pomiriti ove dve etnicke grupe. Ako su lekcije iz Bosne shvacene, to ce uciniti upravo suprotno. Zaista, sadasnji nivoi nasilja na Kosovu otkrivaju da je pomirenje neodrzivo - barem za jos jednu ili dve generacije.

Najuznemiravajuca mana u humanitarnom argumentu je ova: mocni definisu pojam 'humanitaran' tako da odgovara njihovim potrebama. Tako Amerika istovremeno podrzava ubijanje turskih Kurda i nezavisnost irackih Kurda. I tako, vojska zuri da zastiti Albance na Kosovu, dok je smanjen broj mirovnih snaga UN koje stite Tutse u Ruandi (kojih je ubijeno preko pola miliona) - na insistiranje SAD.

Ako je neka zemlja mocna, njen legitimitet da sprovodi 'humanitarizam' ne pociva na njenoj dotadasnjoj istoriji, vec na njenoj retorici. Dok nikakva kolicina lepog govora ne bi mogla spasiti Iran od podsmeha kada je ponudio da spreci masakre u Bosni, Amerika - potpomognuta sacicom doktora za propagandu i stalnom strujom slika - navela je NATO da intervenise u gradjanskom ratu na Kosovu starom 600 godina, bez apsolutno ikakvog mandata.

Humanitarizam je karta u rukavu post-Vijetnamskih vlada, to nije iskrena motivacija za rat.

Verodostojniji motiv je bio zadrzavanje - sve dok nije izgledalo da ce izbeglice destabilizovati region, NATO nije bio zainteresovan. Medjutim, regionalna turbulencija ne bi verovatno izazvala bas toliko remecenja koliko napor NATO-a da ogranici sukob, koji je ozbiljno pogorsao odnose sa Rusima i Kinezima, a neko vreme je izgledalo da ce mozda izazvati i treci svetski rat.

Cinik bi mogao dodati ekonomske motive. Rat je naterao NATO drzave da uveliko povecaju svoj vojni budzet, kao i podvukao potrebu za dugorocnim vojnim budzetom. A zatim, americki ministar spoljnih poslova, Olbrajt, je rekla: "Sta imamo od ove odlicne vojne sile ako je nikada ne mozemo koristiti?"

Ovi imperativi sami po sebi nisu nista novo - uprkos marketingu koji je tako glatko - vise nego ikad - pratio bombardovanje (mi smo konzumenti rata - pitajte samo list `The Sun`). Pravi presedan koji je postavljen je mnogo zlocudniji.

Prema medjunarodnom pravu - i osnivackim dokumentima NATO-a - NATO mora biti podredjen Ujedinjenim nacijama i delovati u skladu sa medjunarodnim pravom. Na Kosovu, medjutim, Alijansa je vodila rat a da ga nije objavila (nezakonito), koristila je kasetne bombe (stavljene van zakona zbog izuzetne necovecnosti) i stalno odbijala da podredi svoje akcije UN.

Drugi aspekti medjunarodnog prava su jos problematicniji. S jedne strane, prava pojedinaca protiv ugnjetackih drzava su zagarantovana (sto tvrdnji o 'humanitarnom bombardovanju' daje tanki legitimitet). S druge strane, upotreba sile - osim u samoodbrani, ili ako je ovlascena od Saveta bezbednosti UN nakon sto je zakljuceno da mirna sredstva nisu uspela da postignu cilj - je nezakonita.

NATO ocigledno nije delovao niti na humanitarnoj osnovi, niti u samoodbrani. Ali mirna sredstva - zar nisu ona dozivela neuspeh? Mi smo svi culi da pregovori u Rambujeu nisu uspeli jer je Srbija odbila da saradjuje.

Puni tekst Rambuje sporazuma je bio nepoznat sve dok nije objavljen na Internetu par nedelja posto je zapoceo rat. Kontakt grupa (koja je vodila razgovore) slozila se s tim da cuti. Kada je konacno na njega ukazano dvojici visokih zvanicnika u nemackom ministarstvu spoljnih poslova, oni su bili "potpuno iznenadjeni"; ovaj tekst im je bio "potpuno nov".

Ucesce Jugoslavije je bilo uslovno, bilo se osiguralo da bi se o vojnim merama razgovaralo samo nakon sto se otpise autonomija Kosova. Prema tome, Rambuje dokument je izbegavao vojna pitanja. "Mi smo prihvatili taj tekst," rekao je srpski predsednik Milan Milutinovic, "i spremni smo da damo siroku autonomiju Kosovu."

Poslednjeg dana prvih pregovora je konacni nacrt predstavljen sa novim dodatkom. Dodatak B je zahtevao da se Jugoslavija odrekne svog suvereniteta i prepusti celu zemlju (ukljucujuci tu i Crnu Goru i Srbiju) NATO okupaciji:

"NATO personal, kao i njegova vozila, brodovi, avioni i oprema, uzivace slobodan i neogranicen prolaz i neometan pristup sirom Savezne Republike Jugoslavije, ukljucujuci tu i vazdusni prostor i teritorijalne vode. Ovo ce ukljucivati, ali ne i biti ograniceno na, pravo bivacenja, manevrisanja, pravo razmestaja po stanovima i koriscenje bilo koje oblasti ili objekta."

NATO je takodje zahtevao bezuslovni imunitet za svaku kriminalnu i disciplinarnu akciju, upotrebu svih ulica, aerodroma i luka i pravo emitovanja u celom elektromagnetskom spektru.

O ovom neverovatnom dodatku nisu bili obavesteni - ni javnost ni politicari. Ni bilten americkog ministarstva spoljnih poslova (Razumeti Rambuje sporazum) ni poruka diplomatama britanskog ministarstva spoljnih poslova u kome je bio sumiran sporazum nisu spomenuli ovaj dodatak.

23. februara su ko-predsedavajuci razgovora (Robin Kuk i njegov francuski kolega Iber Vedrin) objavili izjavu u kojoj se tvrdi da ovaj sporazum "postuje nacionalni suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije." Pregovori, rekli su oni, su zapoceli proces "spajanja onih koji su vec dugo podeljeni". U stvari, srpskoj delegaciji je stalno odbijana mogucnost da se 'spoji' sa kosovskim Albancima, dve delegacije se nisu nijednom sastale, uprkos zahtevima Srba da se to uradi.

Covek bi s pravom mogao da tvrdi da bi odlaganje vojnog pitanja islo u korist Srba, koji bi kasnije mogli odbiti medjunarodno prisustvo. Ovde lezi srz problema; Srbi su bili voljni da imaju medjunarodno prisustvo - sve dok to nije NATO. UN snage su bile odobrene. Da mirnim putem obezbedi autonomiju Kosova, Zapad je samo trebalo da ponudi UN umesto NATO snaga.

24. februara Kuka je intervjuisao Radio 4. "Stavili smo veoma jak pritisak na srpsku stranu da prizna da mora da prihvati medjunarodno vojno prisustvo... Zelimo da ono ima komandnu strrukturu NATO-a."

Ove izvanredne okolnosti ukazuju na to da su 'mirni pregovori' imali cilj da pruze izgovor za rat. U stvari, temelji su postavljeni mesecima ranije. U avgustu 1998. Republikanski politicki komitet americkog Senata je komentarisao: "Planiranje NATO intervencije na Kosovu pod vodjstvom NATO-a je sada uveliko u toku. Jedini element koji nedostaje cini se da je dogadjaj - sa odgovarajucim medijskim pokrivanjem - koiji bi mogao uciniti intervenciju politicki prihvatljivom. Sve je vise ocigledno da Klinton ceka na 'okidac' na Kosovu."

Ove delegacije su se slozile da se ponovo sastanu 15. marta. 5. marta su Kuk i Vedrin "naglasili da su pozvane medjunarodne vojne snage integralni deo ovog paketa. Oni koji su tome postavljali prepreke na put bice smatrani odgovornim."

Jugoslavija se suocila sa teskim izborom - ili da se odrekne svog suvereniteta ili da odbaci ceo Sporazum.

17. marta je jugoslovenski zamenik premijera, Markovic, izjavio; "Delegacija srpske vlade nije dobila nikakav odgovor na pitanje zasto se nacrt vise ne moze izmeniti. Razgovori su zakljuceni na nacin suprotan svakom normalnom metodu pregovora."

Srbi su odbili da potpisu. Iznenadjujuce je da su i kosovski Albanci takodje odbili, pa su potpisali kasnije, 18.marta. Kuk i Vedrin su dali novu izjavu za stampu: "U Parizu je kosovska delegacija iskoristila priliku ... Daleko od toga da iskoristi priliku, jugoslovenska delegacija je pokusala da prepravi Rambuje sporazum." NATO je imao svoje opravdanje.

Milosevic je poslao ovaj odgovor: "Mi ostajemo pri nasem cvrstom stavu da resimo problem Kosova... Cinjenica da se pregovori nisu odrzali u Rambujeu i u Parizu ne znaci da mi treba da odustanemo."

24. marta je jugoslovenski parlament predlozio UN posmatrace na Kosovu, a NATO je zapoceo bombardovanje.

Ako je Rambuje sporazum bio orkestriran da opravda rat, a ako motiv nije bio humanitarizam, sta je onda bio cilj NATO-a? Gledajuci unazad na cinjenice, pojavljuje se sledeca slika:

1. NATO se dobro potrudio da pripremi rat

2. NATO je prekrsio medjunarodno pravo u nekoliko stavki

3. Po prvi put NATO je delovao van svoje jurisdikcije (svojih drzava-clanica)

4. NATO je odbio da se potcini UN

Brz pregled globalnih dogadjaja i misljenja objasnjava ovu sliku:

SAD su odbile poziv Francuske za Rezolucijom Saveta bezbednosti UN koja bi dala ovlascenje za rasporedjivanje mirovnjaka, insistirajuci na tome da "NATO treba da je u mogucnosti da deluje nezavisno od Ujedinjenih nacija". Slicno tome, nemackim planovima da se kontrola preda UN odbaceni su po kratkom postupku.

15. maja je Generalni sekretar UN, Kofi Anan, govorio protiv NATO-a, rekavsi da upotreba sile "mora da bude pod ovlascenjem Ujedinjenih Nacija". O ovoj konferenciji nije izvestavano.

Marko Boni, portparol ministarstva spoljnih polosva Juzne Afrike, je rekao: ''erozija Povelje UN i autoriteta Saveta bezbednosti UN se ne moze tolerisati." Bivsi americki ministar spoljnih poslova Henri Kisindzer je komentarisao da slanje NATO snaga predstavlja "prekoracenje NATO ovlascenja i krsenje medjunarodnog prava bez presedana."

U tom svetlu, ne bi bilo smesno zapitati da li je NATO agresija stvarno bila ciljana na Jugoslaviju, ili na medjunarodno pravo i UN. U svakoj mogucoj instanci, Alijansa je podrivala UN, sto je - do izvesnog stepena - proveravalo moc UN. Prikrivanjem cinjenica sa pregovora u Rambujeu, NATO je naterao medjunarodna tela da deluju preuranjeno, promovisuci sopstvene moci iz odbrambene organizacije za svoje clanove u agresivnu organizaciju koja ne priznaje granice.

Kada se hladni rat - i NATO-v raison d'etre - zavrsio, Alijansa je pocela da stvara novu ulogu za sebe. Par godina kasnije, NATO je delovao van uputa svojih drzava clanica, medjunarodnog prava i svojih osnivackih dokumenata, vodeci rat protiv jedne suverene zemlje bez ikakvog mandata. Od kraja hladnog rata NATO se - na urgiranje SAD - se siri.

Vremenski se ovo savrseno uklopilo sa objavljivanjem NATO-ve 'Nove bezbednosne agende'. 9. marta 2000. Dr. Havijer Solana, NATO-v Generalni sekretar, rekao je u Londonu: "Stara bezbednosna agenda, koja je vazila tokom prvih 40 godina NATO-a, bazirala se na relativno jednostavnom strateskom imperativu: teritorijalna odbrana. To je bila pasivna, agenda reakcije, koju su nametnuli diktati hladnog rata. Mi smo se sada, na srecu, oslobodili ove kosulje A sa ovom izmenom, mozemo oblikovati bezbednosnu agendu, a ne da nam ona upravlja. Mozemo prosiriti svoje vidike. Danas NATO postavlja bezbednosnu agendu na nacin o kome bismo mogli samo sanjati pre jednu deceniju."

U stvari, NATO je - u nase ime - vodio rat protiv medjunarodnog prava na srpskom tlu. Ova pobeda nije 'mir' na Kosovu; ova intervencija je ubila na hiljade ljudi, eskalirala nasilje i pogorsala situaciju za koju ce verovatno biti potrebne generacije da se resi.

NATO-va pobeda pre predstavlja briljantno orkestriran presedan. UN je ponizena i izbacena iz igre, a NATO je priznat kao najveca svetska sila. Cinjenice mole da se postavi zastrasujuce pitanje: kome je sada NATO odgovoran?

Rebecca Sumner, Freelance Journalist
Email: bexellent@ukonline.co.uk

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright 2000 beograd.com. All Rights Reserved.