New York Times
15. oktobar 2000.

STEVEN ERLANGER i ROGER COHEN

Kako je Jugoslavija dobila svoju bitku za slobodu

 
BEOGRAD, 13. oktobar - Rano ujutro na dan ustanka kojim je svrgnut Slobodan Milosevic, Ljubisav Djokic je primio poziv u kojem su organizatori opozicije trazili njegovu specijalnu pomoc. G. Djokic, gradjevinski radnik, vozi veliki buldozer i zamoljen je da ga poveze na masovne demonstracije u centru Beograda.  

Kad je stigao ispred zgrade savezne skupstine nesto pre 15h tog cetvrtka 5. oktobra, suocio se sa policijacima za suzbijanje nereda. "Mislio sam da ce biti mirno", kaze on. "Ali kada je suzavac poceo da se siri, a ljudi poceli da beze, suocio sam se oci u oci sa policijom. Onda sam se zapitao: 'Zasto si dosao? Sta cekas? Jesi li dosao na paradu ili zelis nesto da zavrsis?' " 

G. Djokic je ukljucio svoju masinu i krenuo napred, oborivsi dve betonske zardinjere pre nego sto je podigao svoju veliku lopatu da polomi prozore skupstine. Dok su neki demonstranti bacali boce sa zapaljenim benzinom u zgradu u renesansnom stilu, on je upotrebio svoju lopatu da podigne druge demonstrante u proboj. 

Nakon trinaest ocajnih godina pod g. Milosevicem Srbija je ustala. Sve je izgledalo haoticno. Ali, kako nagovestava prica g. Djokica, iza ovog marsa na Beograd lezi vise planiranja nego sto ukazuje konacni metez. Ipak, ono sto niko nije mogao znati je koliko su policija i vojska spremni uguse ustanak.

Pazljiviji pogled na pobunu otkriva planiranje koje je ukljucilo i pazljivu selekciju ciljeva, penetraciju u tajni komunikacioni sistem policije, regrutovanje nekih misicavih - ali nelojalnih - policajaca i padobranaca van duznosti i slanje izaslanika u Budimpestu da obavesti vladu Sjedinjenih Drzava.

"Morali smo da imamo kombinaciju organizacije i spontanosti", kaze Vuk Obradovic, bivsi general u vojsci a sada lider male Socijademokratske stranke. "Masovna gradjanska neposlusnost zahteva spontanost da bi uspela. Ali mi smo ovo pazljivo planirali. To je bio organizovani nered i to je jedan od razloga sto policija nije mogla da izadje na kraj s tim."

Dva dana pre ustanka g. Obradovic, koji je napustio vojsku zbog politike g. Milosevica, uputio je pismo generalu Nebojsi Pavkovicu, vrhovnom jugoslovenskom vojnom komandantu, urgirajuci na njega da se pokaze uzdrzanost. "Stanite na pravu stranu!" molio je. "Stanite na stranu naroda!"

Ostar odgovor

General Pavkovic je odlucio da ga udostoji odgovora, samo jedan dan pre nego sto je pao Milosevic. Odgovor je bio ostar i mnogo je govorio. On je optuzivao g. Obradovica za "prejudiciranje izbornih rezultata i nepostovanje izborne procedure."

Ovo pismo je jasno pokazalo da je uoci revolta ovaj vojni komandant ostao lojalan g. Milosevicu, odbacujuci stav opozicije da je Vojislav Kostunica jasno pobedio na predsednickim izborima 24. septembra.

Dok su se gomile ljudi slivale u Beograd narednog dana, g. Obradovic je ispalio poslednje pismo svom starom prijatelju generalu Pavkovicu, zaleci sto njegov napor da "vam otvori oci" nije uspeo. Zakljucio je sa: "Nasa komunikacija je zavrsena. Neka vam Bog pomogne!"

Ali na kraju krv nije prolivena. Ovo nije bila lenjinisticka revolucija. Napravljena je pauza, u nekoj vrsti srpske kuce na pola, gde je g. Milosevic smenjen a g. Kostunica proglasen za predsednika Jugoslavije, ali ostavivsi na mestu - za sada - mnoge od autoriteta stare vlasti - ukljucujuci tu i generala Pavkovica.

Kraj g. Milosevica je dosao uz porazavajuci ispoljeni narodni gnev, pripremljen napornim radom koji je sirio otpor kroz unutrasnjost, da bi se stvorio srpski narodni pokret skolovan u pasivnom otporu a izbacen u klimaks osecanjem da, po recima jednog od vaznih organizatora, "do cetvrtka to je bilo mi ili oni."

Mnogi su se plasili da ce zli madjionicar Srbije smisliti nacin da ponovo prezivi. On je porekao pobedu g. Kostunice u prvom krugu izbora i naredio drugi krug glasanja za koji se opozicija zaklela da ce bojkotovati.

"Bio sam vrlo zabrinut pocetkom prosle nedelje, jer se cinilo da opozicija sledi kurs koji bi je sprecio da izadje na drugi krug izbora, a da pri tome nije dovoljno aktivna da donese promenu", rekao je Vilijam D. Montgomeri, ambasador SAD koji je vodio ambasadu u egzilu u Budimpesti.

Ali pokazalo se da zabrinutost nije bila na mestu. Jednom nije opozicija bila ta koja je pogresno odigrala; vec je to bio g. Milosevic.

On je izmanipulisao Ustav proslog jula da sazove izbore u septembru, dajuci Srbima sansu da glasaju protiv njega. Ali on je pogresno procitao ankete i nije uspeo da ukrade dovoljno glasova. Kada je izmanipulisao brojanje da porekne pobedu g. Kostunice, njegova pobeda je za mnoge Srbe bila isuvise. Tokom protesta jedna od najpopularnijih parola bila je "Izvuci nas iz ove ludnice, Kostunice."  

Sudovi koji ne dele nikakvu pravdu, poslovi koji ne donose nikakav novac, policija koja ne pruza zastitu, drzavna televizija koja ne nudi nikakvu istinu i oblik vladavine koji ne nudi nikakvu ociglednu svrhu osim odrzavanja rezima, sve se to zavrsilo uverenoscu vecine Srba da je neko lud, a da to nisu oni.

Ali ovaj difuzni gnev je bilo potrebno usmeriti. Studentski pokret `Otpor`, osnovan 1998., pruzio je nesto toga. Hapsenje u protekle dve godine vise od 1.500 njegovih clanova proizvelo je siroko nezadovoljstvo i podstaklo roditelje da slede svoju decu i otresu se svog straha.

"Mi smo bili mladi Srbije, stit koji je prihvatao udarce i ugrize rezima, omogucavajuci g. Kostunici da mirno vodi kampanju," rekao je Srdja Popovic, lider Otpora. "I mi smo rekli nasim clanovima da uvek citiraju Borhesa kada izlaze iz zatvora," govoreci o pokojnom Horhe Luisu Borhesu, argentinskom piscu: " `Nasilje je poslednji izalz slabih' "

Poruka Otpora je bila jednostavna - "Gotov je". Snabdeveni novcem od zapadnih grupa za pomoc i zapadnih vlada, u roku od tri dana od kada je g. Milosevic objavio 27. jula odrzavanje predsednickih izbora, Otpor je imao sest tona spremnog stampanog materijala za kampanju. Cilj je bio jasan: proizvesti uverenje da se nemoguce moze desiti, da bi g. Milosevic mogao biti svrgnut sistematskim prenosom straha vec dugo zaplasenog naroda u same organizacije koje su podrzavale rezim.

Unutar vojske i policije decenija sukoba je ucinila svoje, kazu ljudi bliski ovim institucijama. Porazi u Hrvatskoj i Bosni su bili praceni ponizenjem na Kosovu prosle godine. Dok je g. Milosevic iskoristio mogucnost da osudi novog neprijatelja, NATO , mnogi mladi Srbi su videli masovna iseljenja i ubijanja izbliza po prvi put. Oni su bili narocito razjareni kada je g. Milosevic proglasio kapitulaciju na Kosovu kao pobedu.

Ovakvi osecaji su pomogli da se stara uporista Milosevica u centralnoj i juznoj Srbiji pretvore u centre opozicije. Nezadovoljstvo je takodje omogucilo ljudima kao sto je Velimir Ilic, gradonacelnik grada Cacka u centralnoj Srbiji, i narocito nabusit opozicioni lider, da regrutuje uspesno ljude iz policije i vojske i dobije obavestenja iz prve ruke o policijskim aktivnostima.

"Godinama smo se skupljali i kritikovali Milosevica a onda odlazili kuci a on je jos uvek bio tu," kaze g. Ilic, lider stranke Nova Srbija. "A ovaj put smo odbacili taj metod jer smo se plasili da bi se to razvuklo u 100 dana lupanja u serpe i drzanja beba budnima. Pa smo odlucili, mi smo muskarci, hajde da to uradimo."

G.Ilic, koji je vodio 10.000 ljudi, od kojih su neki bili naoruzani, 100 km na sever u Beograd tog odlucujecg cetvrtka, dodao je da je on imao visoke policijske agente iz Beograda i Cacka koji su radili za njega, kao i padobrance van duznosti. "Znali smo za svako naredjenje izdato u MUP-u," kaze on. "Znali smo sta planiraju. Videli smo njihove faksove."

Ovaj gradonacelnik nema nameru da promovise svoju ulogu, a njegova bravura moze na momente da osvetli neke detalje. Ali njegovu pricu podrzavaju i drugi lideri koji jasno kazu da su informacije o policijskim pokretima - i oklevanjima - bile znacajne u vreme kad se ogromna gomila ljudi skupila u centru Beograda.

Tajno glasanje

U Valjevu, 60 milja jugoistocno od Beograda, dobijena su naredjenja iz glavnog grada cetiri dana pre ustanka da se uhapse cetiri politicka lidera. Ali je tamosnji policijski komandant, dugogodisnji simpatizer opozicije, odrzao tajno glasanje sa svojim ljudima. Glasovi su pokazali da su oni protiv hapsenja.

"Milosevic nije predvideo ova lica u Beogradu," kaze Slobodan Homen, osnivac Otpora. "To nisu ljudi iz srednje klase. To su ljudi sa istinskim gnevom u ocima, lica radnika i seljaka koji su dosli u prestonicu da zavrse posao."

Ali nisu dosli svi koji su mogli da dodju. G. Obradovic, bivsi vojni general koji je sada opozicioni lider, koji je rekao da je njegova uloga bila da ne dozvoli vojsci i policiji da sredi svoje snage, dao je instrukcije da samo jedan autbous dodje u Beograd sa radnicima iz rudnika uglja Kolubara gde je bio strajk, 30 milja od glavnog grada. Ovaj strajk, koji je zapoceo pet dana nakon izbora u septembru, bio je presudan. On je prosirio opozicioni pokret na radnike i uplasio rezim, kome je bio portreban ugalj iz ovog rudnbika da bi mogao da obezbedi struju.

Licni apel generala Pavkovica upucen pred zoru, koji je bio kombinacija molbe i pretnje, nije uspeo da slomi pobunu u rudniku i kada je policija usla unutra u sredu ujutru 4. oktobra, ona je ustuknula kad se suocila sa sve vecom ljutitom gomilom onih koji su podrzavali g. Kostunicu i strajk.

Onda, uoci velikih demonstracija u centru Beograda, g. Kostunica je po drugi put posetio strajkace u Kolubari i ta poseta je imala trijumfalno osecanje. Njegova nagrada je bila sve bliza i sledeceg dana je pola miliona ljudi doslo u Beograd u njegovo ime. Neki od njih su bili spremni i pripremljeni da se bore i umru za tu nagradu, iako oni koji su organizovali "revolucionarno nasilje" insistiraju na tome da su sakrili detalje od g. Kostunice.

Kljuc je bio u tome da se spreci da policija konsoliduje svoje snage. "Zeleli smo da drzimo policiju stalno zauzetom na razlicitim mestima," kaze g. Obradovic. "Zato sam ja rekao `Samo jedan autobus iz Kolubare.' Nase poslednje pribeziste bi bilo da dovedemo celu Srbiju u Beograd ako g. Milosevic upotrebi specijalne jedinice."

Angazovanje specijalnih jedinica se nije moglo iskljuciti. Nekoliko opozicionih licnosti je dobilo smrtne pretnje pocetkom nedelje, kazu oni. Jedna zena koja radi na visokom polozaju u oruzanim snagama je rekala da su svi u vojsci bili opomenuti pre izbora da se g. Kostunica zakleo da "profesionalizuje" i srezati velicinu vojske. "Poruka je bila `Setite se svog posla pre nego sto glasate,' "kaze ona.

Nakon prve runde glasanja, nastavila je ona, nova poruka je bila da je sve pod kontrolom i da ce g.  Milosevic prevagnuti.

Kad su se opozicioni lideri sastali u svom stabu 4. oktobra, dan pre marsa na Beograd, mrak poslednjih 10 godina u Srbiji je i dalje bio prisutan. Ali oni su ponovili svoju odlucnost da ce naredni dan biti "odlucujuci," kako su ga nazvali. G. Milosevicu je dat rok do 15h tog cetvrtka da prihvati rezultate izbora i da ostavku.

"Znali smo da je cetvrtak presudni dan, jer u nedelju, na takozvanom drugom krugu, MIlosevic bi sam sebe izabrao i sve bi bilo gotovo," kaze Zarko Korac, vodeca opoziciona licnost.

Odredjeni su ciljevi koji su bili simboli rezima: savezna skupstina, zgrada RTS koja je sirila propagandu g. Milosevica citavu deceniju, stab njegove SPS stranke, glavna opstinska policijska stanica i ponovno preuzimanje nezavisne radio stanice B-92 koju je vlada bila preuzela.

Ali nista nije bilo tako precizno kao plan bitke.

"Ono sto nam je bilo potrebno je bio simbolican cin koji ce osloboditi ljude," kaze g. Jovanovic. "Znali smo da se ne mozemo zadovoljiti nicim manjem od toga."

Dok su koordinirani konvoji protestanata poceli da se kotrljaju ka Beogradu u cetvrtak - sa severa, juga, istoka i zapada, u autobusima i kamionima, traktorima i automobilima - jedan opozicioni lider je bio odsutan, na putu ka Budimpestu.

To je bio g. Homen, osnivac Otpora, koji je isao u americku ambasadu u Budimpesti gde se sastao sa g. Montgomerijem, americkim diplomatom zaduzenim za Jugoslaviju. "Objasnio sam ambasadoru da je ovo odlucujuci dan, da nam je potrebno da zavrsimo ovu pricu i da smo spremni da zauzememo zgradu savezne skupstine i RTS-a ," rekao je on.

Nije bilo ponude za pomoc

Tokom ovog sastanka g. Homen je takodje pitao koja bi bila americka reakcija ako bi snage lojalne g.  Milosevicu pucale na demonstrante. "Receno mi je da nema mogucnosti za vojnu pomoc," kaze on.

G. Montgomeri je potvrdio da se odrzao ovaj sastanak. "Kad god bi neko pitao obeshrabrio bih svaku ideju da bi moglo biti bilo kakve vojne intervencije," kaze on. "Ali sam jasno stavio do znanja da se pritisak mora odrzati, ne moze zaustaviti - i cini se da su oni to i sami shvatili."

Naravno, impuls je bio divlji. Dok se jedan dugi konvoj protestanata kotrljao ka Beogradu iz Kraljeva u centralnoj Srbiji suocio se sa policijskom blokadom koja je odbila da se skloni.

G. Jovanovic, koji je bio u radio vezi sa liderom demonstranata, cuo je kad se ovaj okrenuo gomili i rekao da svi veterani srpskih ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu treba da istupe napred. Oko 1.000 ljudi je istupilo.

Onda je jedan od njih prisao sefu policije na drumskoj bklokadi i bez reci ga dva puta osamario i nalozio mu da se skloni. U efektnoj ilustraciji kako se psiholoska moc preselila sa rezima na opoziciju, policija se sklonila s puta.

G. Obradovic i Momcilo Perisic, nacelnik generalstaba koga je g. Milosevic otpustio 1998. godine, imali su veze unutar vrhovne komande sa kojima su bili u kontaktu nedeljama i znali su da g. Milosevic naredjuje vojsci da zaustavlja kolone demonstranata koja se krece ka Beogradu.

Do cetvrtka ujutru, dok se narod skupljao u Beogradu, general Pavkovic, vrhovni vojni zapovednik, zakljucio je da njegove trupe ne bi poslusale naredjenje da pucaju. "Pavkovic je rekao Milosevicu da ako bi naredio da izadju tenkovi sledeca slika koju bi video bi bila demonstranti na tenkovima kako daju cvece vojniku koji place," rekao je jedan oficir.

General Pavkovic, koji je vezao svoju karijeru za politicku podrsku g. Milosevicu, se preokrenuo, shvativsi da je bolje rizikovati da bude otpusten nego obesen. Vojska je ostala u svojim kasarnama kad je prosao rok od 15h , a ogromna gomila naroda jurnula je ka saveznoj skupstini.

U oblaku jakog suzavca, demonstranti su culi sledecu policijsku komunikaciju u koju su prodrli: "Posaljite nam pojacanje! Posaljite pojacanje!" Odgovor je bio: "Pokusavamo, sacekajte dok pokusavamo."

Ali ubrzo nakon toga poruka od spoljnog policijskog prstena oko gomile naroda onima u zgradi skupstine bila je tmurnija: "Ne znamo sta da radimo, neki nasi ljudi bacaju oruzje."

Uprkos suzavcu, g Djokic, sa svojim buldozerom, bio je nezastrasen. "Bio sam siguran da cu da idem u zatvor do kraja zivota, pa sam pomislio, da ocistim onda i RTS," rekao je on, misleci na Radio televiziju Srbije, omrznuti drzavni medij poznat kao Televizija Bastilja.

Bilo je policijskih redova ispred zgrade koji su ispaljivali suzavac i g. Djokic je kretao napred tri puta, pa se zaustavljao. Iznenada, kaze on, neko sa bradom mu je dao gas masku "i ja sam nastavio napad." Pucali su u njega i napravili dve rupe u zadnjem prozoru.

On je probio beton glavnih vrata zgrade i demonstranti su jurnuli unutra.

U skupstini je g. Jovanovic, lider medju demonstrantima, nosio neprobojni prsluk i bio medju prvima od oko 200 ljudi koji su usli unutra. Policija je ispaljivala gumene metke - on ima jedan kao suvenir - ali nije pravu metke. Policija je ispaljivala sok granate, jos suzavca i neke hemikalije sa efektom gusenja.

U donjoj skupstinskoj prostoriji skupstine policijska jedinica je odlucila da se ne bori. Oni su pozvali svog nadredjenog oficira i trazili dozvolu da napuste zgradu. "Receno im je da upotrebe sva moguca sredstva da se odupru," rekao je g. Jovanovic. "Ali je onda zapovednik jedinice skinuo oruzje sa boka a ostali su ga sledili." Spustili su oruzje i opremu za suzbijanje nereda i napustili zgradu.

Demonstrati su preplavili zgradu i pored sve vecih plamenova i neki su poceli da pljackaju, uzimajuci stolice, civiluke, kozne akten tasne i druge suvenire, dok su neki demonstranti poceli da izbacuju izborne listice - vec obelezene u korist g. Milosevica - sa drugog sprata zgrade, koja je zapoceta 1907. a zavrsena 1936.

Zoran Djindjic, jedan od najvisih lidera opozcije, vodio je komandni stab iz kancelarija stranke Demokratske Alternative Nebojse Covica, bivseg gradonacelnika Beograda koji se razisao sa g. Milosevicem. Kancelarija ima celicna vrata i televizijsku kameru koja posmatra spoljasnost. Stepenice su bile pune jakih, kratko osisanih Djindjicevih telohranitelja, od kojih su mnogi nosili neprobojnu odecu, koji su isli na zadatke od kojih je nekim komandovao g. Jovanovic.

Svi su shvatili da je skupstina bila simbol, ali upad u nju ne bi naterao g. Milosevica da ode, kazu opozicioni lideri. Zbog toga je zauzimanje drzavnih medija, narocite RTS i Politike i glavne policijske stanice bilo presudno.

"To je bilo kao pohod na Zimsku palatu," rekao je g Jovanovic. Ekipe su se kretale iz zgrade B-92, nezavisne radio stanice koju je bila preuzela drzava, koju je Otpor pomogao da se oslobodi, ka zgradi RTS-a, koja je takodje zapaljena, a onda ka drugim drzavnim medijima i, sto je verovatno najvaznije, RTS studiju i predajniku na brdu tri milje juzno od savezne skupstine.

Glavni urednik Politike je pobegao preko pozarnih stepenica i preko krova, ali su sef RTS-a i glavni urednik vesti ozbiljno pretuceni.

Brzi pad

Posto  vojska nije nista ucinila, beogradska policija je pala. Oko 17:30h zapovednici su odlucili da ne mogu da se bore protiv neizbeznog i do 19h doslo je naredjenje preko policijskog radija: "Odustanite. Gotov je."

Zapovednici su uspostavili vezu sa g. Djindjicem i g. Kostunicom, obecavajuci da ce napadati samo ako budu napadnuti i da bi se inace povukli.

G. Obradovic je poslat da zapecati nagodbu, gde je pronasao uplasenog policijskog zapovednika generala Branka Djurica, u njegovoj kancelariji u zgradi glavnog policijskog staba u ulici 29. novembra.

U gradskoj skupstini, preko puta parka zgrade savezne skuprstine koja je gorela,. g. Kostunica je prosao kroz ogromnu gomilu naroda da odrzi govor trijumfa i pomirenja sa balkona, revolucionar protiv volje koji je proguran na vlast. "Dobro vece, draga oslobodjena Srbijo!" uzviknuo je on.

U holu je novi gradonacelnik Beograda, Milan Protic, istoricar, jedva kontrolisao svoja osecanja. "Dozivljavamo revoluciju," rekao je on, dok je na stotine hiljada napolju klicalo.

"Ja sam istoricar celog mog zivota," rekao je on. "Proucavao sam proslost da bih razumeo sustinu osecaja i razvoja jedne drzave. A ovo je stvarno nesto drugo - ovo je stvarno prozivljavanje istorije."

Dan kasnije, oko 23:30 u petak, g. Milosevic se pojavio na televiziji da prizna poraz na izborima od g. Kostunice. Ova dva coveka su se sastala par sati ranije, a spojio ih je general Pavkovic, u letnjoj kucici bivse Titove rezidencije u Uzickoj ulici u Beogradu.

Oni su razgovarali sami oko 20 minuta. Jedna od njihovih tema, rekao je g. Kostunica kasnije, bila je prelazna priroda vlasti. "Pricao sam o tome kako vlast, ako se jednom izgubi nije izgubljena vlast zauvek ," rekao je g Kostunica. Ali dugotrajan i krvav stisak podeljene drzave Jugoslavije g. Milosevica je zavrsen.

[ Ostali clanci i misljenja ]