|
Pise Walt Petrigo
19.05.2000.
KAKO BISMO MI BEZ ADVOKATA, DOKTORA I BANKARA?
DEO PRVI...
Verovatno ne bas narocito... A moze li gore? Sve je u zivotu neki
zanat... Kao sto to i inace u nasim zivotima biva, uvek moramo da damo
vise u zamenu za manje...
Ne tako davno preziveo sam nekoliko stvari koje su me veoma preplasile.
Pusto ostrvo, sa basticom i bunarom izgleda mi kao utopijski odgovor na
ludilo danasnjeg sveta.
Secam se kako je pre mnogo godina u Beogradu moj otac radio u
"Prometnoj banci". Preko njega je cela porodica bila zdravstveno
osigurana. Sve sto je trebalo da ucini bilo je da iz kancelarije uzme
medicinski formular i, eto nas na putu za "Ured".
"Ured" se nalazio kod stare zeleznicke stanice. Ne znam postoji
li i danas.
Imao sam tada osam ili devet godina, pa mi je "Ured" izgledao
kao neko veeeliko mesto. Cak i kada danas razmislim o tome, imajuci u vidu
moderne standarde, cini mi se da je to ipak BILO veliko zdanje. Da se
podsetimo, govorim o kasnim tridesetim i ranim cetrdesetim godinama ovog
veka.
Nas medicinski formular dali bismo sluzbeniku na salteru, on bi na njega
udario pecat sa imenom nadleznog lekara i rekao nam broj sobe. Posle
kraceg cekanja, majka i ja usli bismo kod lekara. Posle pregleda, dobili
bismo recept (recepte su overavali u prizemlju) ili uput za specijalistu,
u istoj zgradi, dabome, i za isti dan. Ako je bila potrebna neka operacija
ili tretman, i to se obavljalo na istom mestu i bez mnogo zadrzavanja.
Sve sto vam je u medicinskom smislu bilo neophodno, bilo je besplatno. Da,
cak i vasi vitamini. Nije bilo potrebno da platite bas nista posle posete
lekaru.
A sta se dogodilo u ovom novom savrsenom svetu? Zar nismo mogli da budemo
dovoljno pametni i Stare Dobre Stvari ostavimo onakvima kakve jesu? Da ih
malo poboljsamo, pratimo tokove, dobro, de, ali ne i da ih unistavamo i
zamenjujemo necim sto je gore. I to mnogo gore.
U ta vremena lekare je placala vlada, na hirurgiji se nije dodatno
zaradjivalo, nije bilo bezbrojnih poseta i visemesecnog cekanja na
zakazani termin kod specijaliste.
Sa te tacke gledista nije tesko reci Stara Dobra Medicina...
Evo jedne danasnje medicinske nocne more.
Sve se dogadja na Zapadnoj polulopti, pre nekoliko Nedelja...
Pricacu u prvom licu, da bih zadrzao kvalitet price i zastitio nevine, ma
koliko sve to bilo istina i samo istina. Iz razloga koji ce vam biti
jasni, sve se dogadja osobama koje necu imenovati.
Bez predrasuda...
Tog divnog nedeljnog jutra probudio sam se osecajuci se lose. Posle
hladnog tusa i otvaranja vrata terase, nista se nije promenilo. Pomislio
sam da bi tri para italijanskih kobasica, dva "Tuborga", kutije
belgijske cokolade i jos nesto malo lesnika mogli da imaju veze sa losim
osecanjem i odsustvom promene posle one dve kratke intervencije. Znao sam
da sam to uradio sam sebi. Znao sam da cu tako i nastaviti do kraja
zivota, dok mi to dozvoljava zdravlje, najverovatnije, dakle, do
poslednjeg daha.
Preko pedeset godina placam zdravstveno osiguranje, nikad ga nisam
koristio jer nisam znao sta znaci biti bolestan, a sada je trebalo
potraziti lekara, leciti se, dobiti recept, lekove… skoro da sam se
osecao zapostavljenim. Ipak, resio sam da odem do bolnice. Sada cu saznati
sve tajne koje moje telo godinama krije od mene. Voznja do ambulante bila
je kratka. Parkirao sam auto, usao i prijavio se.
U Severnoj Americi postoji u prijemnom odeljenju jedna procedura koja se
granici sa okrutnoscu i kosi se sa moralnim, medicinskim i ljudskim
zakonima. Moze vam se desiti da jedva stojite na nogama, izdisete
naprosto, da ste polusvesni ili na putu da iskrvarite do smrti, ali vam
niko nece pomoci dok ne popunite formulare.
Jednom kada to prodjete, na red dolazi nekoliko obaveznih pregleda pre
nego sto se predje na glavnu stvar, to jest na ono sta vam stvarno fali.
Tako i ja najzad prodjoh kroz tu birokratsku proceduru.
Dolazi Dr X, uzima mi krv na analizu, usput proverava secer. Naprave mi
kardiogram. Oko pola sata kasnije, Dr X dolazi da mi kaze da je sa mojim
srcem sve u redu.
Dva sata kasnije stize Dr Y i kaze mi da sam imao blagi srcani napad.
Uzgred, imam visok secer, i moram da pocnem sa injekcijama insulina.
Pokusavam da mu kazem kako sam pojeo veeeliku cokoladu nedavno. Dr. Y me i
ne cuje. Mozda i ne zeli. Ja sam smrtnik, on je bog sa Olimpa. Stresao sam
se...
Pre samo nekoliko sati sa mojim srcem bilo je sve kako valja. Tako mi je
rekao Dr X. Ne mogu da se oglusim o glas sopstvenog razuma, i on se tu
nesto pita, zar ne? A isti mi kaze da sacekam jos nekoliko sati da mi ona
cokolada napusti krv. Preterao sam sa secerom, to je to i nista vise. Dr Y
daje mi neke pilule, ali ja ih ne uzimam.
Narednog jutra dolazi Specijalista da me pregleda. Od secera u krvi ni
traga ni glasa, to jest, normalan je. Ili skoro normalan.
"Ne, gospodine, vama nisu potrebne te injekcije. To moze da se resi
dijetom i pilulama," kaze mi Specijalista. U tom trenutku ulazi Dr Y…
"Pa, sta cemo sa injekcijama insulina?" pita.
"Doktore," uzvracam pitanjem, "jeste li procitali vase
beleske i razgovarali sa specijalistom?" Jedini odgovor je glasna
tisina.
U datom trenutku ulazi medicinska sestra i donosi sest pilula.
"Protiv bolova!" objasnjava mi.
"Ali mene nista ne boli!" uzvracam. "Izvinite, to je za
pacijenta u sobi do vase..."
Vec pocinjem da se nerviram. Jesu li ljudi kojima poveravam svoj zivot
uopste profesionalci?
"Doktore, jeste li svesni sta znaci podvrgavati me insulinskoj
terapiji u mojim godinama? Vrlo brzo mogu da postanem zavisan od
njega!"
"Vidimo se sutra," odgovara on, "I ne zaboravite na Talon
test, imate danas zakazano..."
U medjuvremenu je moj sin stigao u grad. Ambulantnim kolima zajedno
odlazimo u bolnicu na Talon test, ma sta to bilo...
Walt