|
Pise Walt Petrigo
26.05.2000.
KAKO BISMO MI BEZ ADVOKATA, DOKTORA I BANKARA?
DEO DRUGI...
Voznja kolima hitne pomoci do bolnice bila je interesantno iskustvo.
Moj sin i ja sprijateljili smo se sa bolnicarem koji me je pratio. I njega
su jako zanimali kompjuteri kao mog sina i mene. Posle nekog vremena rekao
sam: "Bas dobro, da obavim taj test pa da najzad vidim sta mi
je." "Ne budite tako sigurni. Posle toga dolazi jos jedan test,
kroz koji cete morati da prodjete hteli vi to ili ne," rekao mi je,
smeseci se. "A zasto?" zacudjeno sam ga upitao. "Sta
mislite, koliko vas kosta samo ova voznja?" Kostala je nekoliko
stotina dolara.
Po dolasku u bolnicu uveli su nas u cekaonicu. Bilo je tamo jos pacijenata
koji su se tu nalazili iz istih razloga kao i ja. Svi smo morali da cekamo
oko jedan sat dok se nije pojavio lekar.
U mojim godinama nije bas ugodno sedeti u invalidskoj stolici, neudobnoj,
uostalom, citav cas. To je stres. A posto su svi pacijenti koji su tamo
cekali bili srcani bolesnici, bio je to jedan nepotreban stres. Da.
Nepotreban stres.
Rekose mi da skinem kosulju kako bi na mene prikljucili raznorazne
elektrode koje ce beleziti reakcije mog organizma i srca. To je potrajalo
neko vreme, a onda nam je operaterka mahnula rukom, dajuci nam znak da je
zavrsila. Moj sin je zapitao kako stvari stoje. "Vrlo dobro, nema
nikakvih problema," odgovorila je.
Potom je usledio pregled pluca...
Onda ponovo u kola hitne pomoci i jos jedan sastanak sa Dr Y. "Hm, pa
vi niste obavili kompletan test," rekao je zamisljeno gledajuci u
papire koje je drzao u ruci.
"O, jesam," rekoh.
"Sudeci po ovome ovde," rece mahnuvsi papirom,
"niste."
"Doktore, uopste me ne zanima sta pise na tom papiru. Ja sam bio
tamo." Do tog doba, imajuci u vidu sve dosadasnje greske i
nesporazume, dosao sam do odredjenih zakljucaka koji su poceli da mi
zaista dizu pritisak. Tu mi je bilo neudobno, nalazio sam se medju
strucnjacima kojima nisam mogao da verujem, i zeleo sam da odem odatle.
"Doktore, koliko mislite da bih se losije osecao ukoliko bih iz ovih
stopa izasao odavde?"
"Paaa, izmedju dva i pet posto," odgovorio je smireno. Znao sam
da svako ko izadje u grad ima sve sanse da svoje zdravlje pogorsa za pet i
vise posto istog casa.
Zna li taj covek sta govori, i je li ga uopste briga?
"U redu. Zeleo bih onda da idem. Sada," rekao sam mirno.
"Pa ne mozete odmah, primili ste lekove i morali biste da sacekate
nekoliko sati!"
"Najlepse zahvaljujem, doktore, rizikovacu..."
Za nekoliko minuta vec sam bio na ulici, osecajuci se sjajno. Vazduh je
bio svez, Sunce je sijalo, a ubrzo se predamnom nasao veliki biftek sa
svim mogucim prilozima. Sve recepte koje mi je doktor dao na odlasku,
ignorisao sam.
Dva dana kasnije moj "Specijalista" za dijabetes telefonirao mi
je. "Ako ne prodjete Angiogram, umrecete!"
Sacuvao sam snimak razgovora. Zapitao sam se sta bi se desilo nekoj
sedamdesetogodisnjoj gospodji kada bi zatekla takvu poruku na telefonskoj
sekretarici. Verovatno bi umrla na licu mesta ili bar dobila srcani udar.
Od kolike li je to vaznosti jos jedan test?
Pa, pretpostavljam da sam ja bio jedini koji je provalio procedure koje su
dokazani izvori novca. Svi ti skupi testovi vode ka operaciji na otvorenom
srcu, plastiogramu ili bajpasu. Neke od tih procedura zaista su neophodne,
ali se kladim da mnoge druge nisu.
Koliko juce vlada Alberte odobrila je dodatnih 54.000.000 dolara za nekih
1000 operacija srca.
Kada postanete pacijent, osecate se kao u stali na kojoj je neko zatvorio
vrata. Drze vas zatvorenog, tretiraju kao kravu i stalno muzu. Pregled za
pregledom, recept za receptom, sve vas to drzi blizu lekarske ordinacije,
ali nikada potpuno izlecenog.
Bolnicu i svu tu "zdravstvenu zastitu" napustio sam 9. juna
1999. Danas, godinu dana kasnije, osecam se jos uvek odlicno i ne fali mi
nista.
Ne zelim da kazem da nam u zivotu medicina ne treba. Ne tvrdim da ne bi
trebalo traziti medicinsku pomoc. Ne kazem da su lekari sarlatani i
pljackasi. Ali, zelim da kazem da tu ima mnogo zamki i zbrke, kao i da bi
lekari trebalo da budu placani mesecno (ma o kakvom se iznosu dogovorili).
Da bi se dobila istinska lekarska pomoc, lekar i pacijent moraju da
saradjuju. Ne bi trebalo da bude tajni, onog osecanja da ja znam nesto,
ali ti to ne bi razumeo, pa nema potrebe ni da ti objasnjavam. Lekar je
neko ko vam pruza uslugu. Ni manje ni vise d toga. Vi ste ga unajmili da
obavi posao. Ne bi trebalo da bude vazno ko placa racun.
Novac koji placate direktno iz svog dzepa, ili preko osiguranja, vas je
novac. Vi placate premije.
Neki lekari novac od osiguranja smatraju svojim sopstvenim, a pacijent
nema pojma koliko ce ga lecenje kostati i koliko ce dugo trajati. Lekarski
racuni su nerealni i granice se sa ucenom i drumskim razbojnistvom.
Lekari se, sa svoje strane, pravdaju da su silne godine tesko radili kako
bi naucili to sto znaju, pa da neko mora da plati za to. Slazem se, ali
cene moraju da budu realne i fer.
Kad smo vec kod toga, ne radi li kopac kanala tesko iz dana u dan... moze
on tako da radi godinama, ali da se ne nada da ce dobiti neku naknadnu
nagradu za sve te godine. Ima svoju platu i tacka.
Trenutno se u Alberti izmedju Vlade i gradjana vodi spor oko Clana 11. Taj
Clan dozvoljava privatnim klinikama da rade u provinciji Alberta. Vlada
tvrdi da ce se na taj nacin smanjiti pritisak na postojece zdravstvene
kapacitete. Licno mislim da ce to jos vise upropastiti i tako klimavi
sistem zdravstvene zastite.
Mi u Alberti nacinili smo mnostvo medicinskih rezova a da o njima nismo
prethodno dobro razmislili. Lako je unistiti, ali je ponekad nemoguce
ponovo izgraditi. Svako smanjenje troskova lecenja moze voditi zatvaranju
neke bolnice. Bolje iskoriscenje kapaciteta i njihova sinhronizacija sa
raspolozivom radnom snagom, kao i njihova pristupacnost, mozda vise nikada
ne bi bili postignuti jednom kada budu unisteni. Ili, kako se to kaze,
"Ne koljete kokosku koja nosi zlatna jaja samo zato sto vam se jede
piletina za veceru."
Eticki medicinski kod trune u prasini zaborava. Gde su oni dani kada je
lekar dolazio da poseti pacijenta po najgorem vremenu, u sred noci? To su
sada samo price o plemenitosti kojih se poneko seca, dok se ovaj nas svet
polako menja...
Vecina danasnjih lekara u stvari su maskirani bankari i investitori.
I tako, do sledece prilike, vas
Walt
Italijani nisu stari Rimljani. Danasnji Grci nisu kakvi Spartanci od
starine behu... Ipak, postoji nesto sto zauvek vredi u ovom svetu... Srbi
se ne menjaju mnogo... Srbi su Srbi, uvek ponosni, uvek hrabri... (ne
nuzno i uvek za svoje dobro...)