20.05.2000.

Momo Kapor, slikar i knjizevnik 

JA SAM PISAC IZ PROSLOG VEKA

Jedamput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.

Knjige Moma Kapora su, uz Seleniceve i Paviceve, najtrazenije u beogradskim knjizarama. Ovih dana je predao u stampu novi roman "Cuvar adresa" koji predstavlja treci deo Sarajevske trilogije ("Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo") i zanimljivo je objasnjenje otkuda ovaj naziv:

"Pre nekoliko godina, jedna devojka je u Parizu intervjuisala slikara Batu Mihajlovica i pitala ga je gde se rodio i ko sada zivi u toj kuci. Bata je rekao da se rodio u Beogradu, na Cuburi u ulici Filipa Kljajica, da su mu otac i majka umrli, brat se odselio, a tamo zivi samo sestra koja je cuvar adrese. Moj novi roman je cuvar adrese Sarajeva koje vise ne postoji, a koje je postojalo pre rata".

- Za Kapora (63) se mirne duse moze reci da je cuvar rasutih vrednosti jednog vremena, i zato nije ni cudo sto za sebe mirne duse govori da je pisac iz proslog veka:

"Ja sam jedan veoma staromodan covek koji jos uvek ne zna kako radi telefon, da li se u radio-aparatima zaista krije mnogo malih ljudi koji pricaju, sviraju i pevaju, a o televiziji nemam pojma i uvek se zapanjim kada se pojavi slika. Poslednje cudo o kojem takodje nista ne znam je kompjuter. Naravno, vi u ovom trenutku, kao da vas vidim, sedite ispred svog kompjutera, i ako citate ovo sto sam pricao mojoj koleginici Radmili Stankovic, onda znaci da ste veoma usamljeni. Sedite u tisini i buljite u ekran, a napolju, ma gde se nalazili, napolju je zivot. Pazite da ne udjete suvise duboko u kompjuter i da se zauvek ne odstranite iz zivota."

- Sada je svima jasno da vi nemate komjuter?

"Ja nemam kompjuter niti umem da radim na njemu. Ali sam cuo da se mnogi dopisuju putem onoga sto se zove e-mail. Cuo sam da je to citava suma poziva, adresa, pa cak salju i svoje fotografije da se vidi kako izgledaju. U moje vreme to su bile rubrike "Usamljena srca" i "Upoznajte se preko novina" i to je bilo, cini mi se, mnogo iskrenije i spontanije. Medjutim, visoka tehnologija nije izmislila nista novo. Tu se predstavljaju mladi i manje mladi, navodno uspesni ljudi, i traze emotivne veze sa slicnim osobama koje bazaju po e-mail-u, sto sve skupa odaje njihovu usamljenost. I tako je mnogo udobnije predstavljati se preko e-mail-a u svetlu koje vam odgovara, nego se zaista videti sa osobom i prici joj uzivo, kao sto se to radi jos od antickih vremena."

- Pa dobro, zbog cega kompjuter ne koristite prosto za pisanje, ako vec ne zelite da se dopisujete?

"To pitanje mi cesto postavljaju kolege koje pisu na kompjuteru. Ja im odgovaram da sam jedva naucio da sa dva prsta kucam na staroj pisacoj masini. Oni kazu da se na kompjuteru mnogo brze pise, a ja im odgovaram da pisem onom brzinom kojom mislim, ne mogu brze. Oni me ubedjuju da se na kompjuteru lakse ispravljaju greske, a ja im odgovaram da ne gresim kad pisem, valjda sam toliko naucio.

Pokojni Branko Copic, moj prijatelj, pisao je olovkom koju bi, kada se istrosi do kraja, produzavao komadom trske (to vise ne postoji, pa mladi ljudi i ne znaju kako izgleda) i prakticno je koristio do poslednjeg santimetra. Ivo Andric je pisao nalivperom, takodje u svesku, Dobrica Cosic pise flomasterom "Pilot" koji je vrlo tanak i sa njim se ispisuju lepa slova, a ja sam poceo da pisem price u isto vreme uceci i da pisem na masini. Zbog toga su moje rane price od pre 35 godina mnogo sporije od ovih danasnjih. Andric je govorio da se, kada se pise rukom, postize prava veza izmedju srca i krvotoka koji klizi niz ruku, kroz prste, u ono cime se pise. Kada je za vreme bombardovanja Beograda nestalo struje, vratio sam se olovci kao srednjevekovni monah i shvatio kako je tacna ona stara izreka da 'olovka pise srcem'."

- Pa nije, valjda, da nikada niste seli za kompjuter?

"Pisanje na kompjuteru je sigurno korisna stvar, pre svega za ljude koji se bave naukom. Mene su nekoliko puta pokusavali da nauce. Jedanput su me u Njujorku moji prijatelji zakljucali u sobu i ostavili pred kompjuterom. Kad su se posle dva sata vratili, ja sam buljio u prazan ekran i na pitanje sta radim, rekao sam im da cekam da pocne kriminalisticka serija na drugom programu.

U ovom vremenu koje je mnoge ljude zavelo i odvuklo daleko od sustine, jos uvek postoje sela, trava, drvece, drveni sto, musema, postoje manastiri, kaludjeri, postoji vino koje se pravi od grozdja, a ne sinteticki, postoji hleb koji se mesi, mladi sir i mladi luk, postoje mirisi i znacenja koji ne smeju i ne mogu da se pretvore u elektroniku. Zbog toga je za mene, i pored sve korisnosti za planetu, svet kompjutera jedan potpuno izmisljen svet koji postoji paralelno sa mnom, ali me se uopste ne dotice."

[ Prethodna Kazivanja ]