|
Pise Radmila Stankovic
20.01.2001.
Stefan Milenkovic, violinista
Sada bih mogao i da se vratim
U anketi citalaca "Vecernjih novosti" nas slavni violinista je proglasen najboljim izvodjacem ozbiljne muzike u 20 veku. Koncertom u Sava centru 14. januara Stefan Milenkovic (23) obelezio je 20 godina od prvog javnog nastupa
Imati nepune 24 godine, a slaviti 20 godina rada, to znaci biti cudo od
deteta. Stefan Milenkovic je to zapravo to i bio kada se sa tri godine
prvi put poklonio publici. Sa dve i po je poceo da svira, a sa tri je na
internom casu u muzickoj skoli "Kosta Manojlovic" svirao sin
profesora Zorana Milenkovica i pijanistkinje Lidije Kajnaco. Ovog 14.
januara, svirao je u sali Sava centra u Beogradu, na radost svojih
obozavalaca koji, evo vec sesti put, o Srpskoj novoj godini, dolaze da
uzivaju u njegovim zvucima sa violine. Sada je u njegovim rukama bila
"nova" Stradivarijusova violina iz 1702. godine koju mu je
ustupilo na koriscenje drustvo "Stradivarij" iz Cikaga.
Za proteklih 20 godina Beogradjanin Stefan Milenkovic je odrzao vise od 2000 koncerata sirom sveta. Ovaj poslednji u Beogradu, posvecen skandinavskim kompozitorima (izvodio je dela Sibelijusa, Griga...) bio je zanimljiv i utoliko sto je prvi u "novoj Srbiji" kako su to novinari zabalezili. A Stefanova prica o dogadjajima koji su promenili ovdasnju istoriju, glasi:
"Tog 5. oktobra bio sam u Dzordziji i na televiziji sam video sta se dogadja u Beogradu. U pocetku sam mislio da su u pitanju jos jedne demonstracije kakvih je proteklih godina bilo kod nas. Medjutim, kada sam video ulazak u Skupstinu i Televiziju, shvatio sam da je nesto zaista ozbiljno u pitanju. I zaplakao sam. Bilo mi je jasno da je sa onim starim gotovo i da je ovo sada nova era za Srbiju. I jedva sam cekao da ponovo dodjem u moj Beograd."
Stefan Milenkovic posednjih godina zivi u Njujorku. Predaje na cuvenom Dzulijardu, najprestiznijoj muzickoj skoli, a poslednje dve godine i na letnjem kursu na Long Ajlendu, kao asistent slavnog violiniste Isaka Perlmana. Onaj vragolasti deckic je porastao, i uozbiljio se koliko mora. Vec duze vremena zivi sa svojom devojkom, celistkinjom Anom Aznavurijan, Jermenkom:
"Proslog leta je prvi put sa mnom dosla u Beograd, ali bilo je to daleko od ociju javnosti. Ana ima puno obaveza kao i ja i jedino me neko kao ona moze razumeti. Normalno je da razmisljam o braku, ali ne zelim da u njemu budem samo formalno. Ako se vec odlucim na to, hocu da to bude stvarno. Odavno mislim da je bolje biti sam nego u nekoj losoj ili samo formalnoj vezi koja se zove brak."
Nema velikog soliste u svetu koji se ne predaje i pedagoskom radu. Stefan je to poceo veoma rano:
"Mogu samo da citiram Janosa Starkera, jednog od najvecih celista u istoriji: ne bih mogao da sviram da ne predajem, i ne bih mogao da predajem da ne sviram. Meni je posebno drago sto predajem na Djulijardu. Mislim da je kod tih mladih ljudi kojima se obracam najvaznije prepoznati ono sto smo svi mi nosili u sebi. Hocu reci, njihovi problemi i dileme su mi prepoznatljivi. Ja imam dvadesetogodisnje iskustvo u ovom poslu i nameravam da pisem knjigu koja bi sluzila onima koji nameravaju da krenu mojim putem, odnosnom putem umetnosti. Naravno, sada se susrecem sa problemom da to sto govorim pretocim u pisanu rec. A to mi ne polazi bas lako za rukom."
Sarmantan i neposredan, Stefan Milenkovic kaze da kad god ima prilike voli da uziva u zivotu:
"Za to imam malo vremena, ali kad god mogu uzivam u neradu, setnji, vecerama, kafanama, u razgledanju izloga. Na zalost, jedino kad dodjem u Beograd ja sam slobodniji i mogu da se opustim. Sve ostalo podrazumeva stalni rad, odrzavanje kondicije, poslovne pregovore... Ovda slusam iste price kad je rec o umetnosti, a sve one svedu se uglavnom na isto: nema para. Nije za utehu, ali prosto, ta istina vazi i za takozvani razvijeni svet. Na primer, sve je bilo dogovoreno da nastupam sa Kamernim italijanskim orkestrom. Bili su stampani i plakati, turneja je trebalo da traje sedam dana, ali je sve palo u vodu jer nije bilo para. Umetnici su navikli na to i moraju da se snalaze u zavisnosti od prilike."
Slavnog Isaka Perlmana Stefan je pozvao da dodje u Beograd:
"Letos sam sa gospodinom Perlmanom predavao u Izraelu i pitao ga da li bi hteo da dodje u Jugoslaviju. Nije odbio, sto znaci da bi mogao doci. Imam ideju da napravimo neku vrstu kampa, majstorskih kurseva, sto bi, verujem, bio veliki podstrek za mlade talentovane violiniste u nasoj zemlji. Mislim da ce sada, posle promena koje su dogodile u nasoj zemlji, sve ici lakse. Slika o nama je ponovo onakva kakvu mi, kao talentovan narod, i zasluzujemo."
Ne krijuci svoje zadovoljstvo zbog proslogodisnjih izbornih rezultata, ovaj violinista koji je u anketi citalaca "Vecernjih novosti" proglasen za najboljim domacim izvodjacem klasicne muzike u 20. veku, kaze:
"Sada mogu i da razmisljam o povrtaku u svoj grad, u svoju zemlju. Ovog januara sam prvi put dosao u Jugoslaviju sa tom mislju. Naravno, umetnik mora da ide tamo gde ga traze, treba da radi tamo gde ima najbolje uslove za rad, da predaje na najboljoj skoli... ali ja iza svega toga uvek imam jednu misao: da pomognem onima koji bi odavde da krenu u svet kao sto sam ja krenuo. Ta pomoc je u pocetku neophodna. Kasnije, umetnik shvati da je u sustini sam. Nema tog pedagoga koji moze da vam pomogne da resite ono sto kao muzicar niste u stanju sami da vidite i uradite. Znam da zvuci otrcano, ali kada me pitate sta stoji iza svega ovoga sto sam uradio za proteklih 20 godina, mogu da odgovorim samo u jednoj reci: rad. Nema tog talenta koji moze da traje sam od sebe."
Stefan se hvali lepim dzemperom na sebi i kaze da je to nasa firma "St.Dzordz" cije dzempere veoma rado nosi. Na pitanje da li bi reklamirao njihove prizvode za pare, jednostavno odgovara:
"Bih, zasto da ne. To se radi svuda u svetu i ne mislim da bi nekome zbog toga opala umetnicka slava. Doduse, to cesce rade filmske i sportske zvezde nego neko od umetnika iz tzv. klasicne muzike, i ne mislim da u tome ima ista lose. Znate, ma sta mi mislili o umetnosti i ona je roba. Njena cena se odredjuje na trzistu. I umetnik je roba. Vredi onoliko koliko ga traze. I kada neko trazi od umetnika da mu reklamira neki proizvod, to znaci da se veruje u njegovu popularnost na trzistu, u to da ce ljudi zbog njega kupiti ovo ili ono."
Od planova za blisku buducnost, Stefan otkriva:
"Ana i ja cemo 5. februara svirati zajedno u maloj sali Karnegi hola. Taj kocert se zove "Stefan i prijatelji", a meni je posebno vazan jer hocu da promenim menadzera i to ce biti prilika da me cuju oni koji su zainteresovani za moj rad."