14.05.2002.
 
Vrlo prljavi mali rat
 
Anthony Loyd
 
Istraga o bombi bacenoj na autobus koja je ubila 11 Srba je blokirana na svakom koraku a cetvorica osumnjicenih su sada na slobodi. Nas dopisnik pise o mracnom svetu UN i NATO mirovnjastva na Kosovu
 
16. februar 2001.: Bilo je toplo jutro sa cistim nebom i raspolozenjem putnika, a vojnici u pratnji su bili opusteni. Sve u svemu bilo je sedam autobusa punih srpskih civila koji su se vracali iz Nisa u Srbiji svojim kucama na Kosovu na zadusnice, jedan od tri dana mrtvih godisnje u pravoslavnoj crkvi. Vecina njih su bile izbeglice koje su pobegle iz ove jugoslovenske pokrajine da izbegnu osvetnicka ubistva od strane Albanaca posle dolaska NATO snaga 19 meseci pre toga.
 
Zadrzan na pokrajinskoj granici izmedju Kosova i Srbije da im se provere dokumenta i saceka pratnja svedskih i britanskih trupa koje su deo NATO kontingenta u ovoj pokrajini (KFOR),ovaj konvoj je bio na putu za Gracanicu, mali srpski grad u centralnom delu Kosova.
 
Stojan Kostic, star 52 godine, je sedeo u prvom autobusu dok je konvoj ulazio na Kosovo. Pored njega sedela je njegova zaova Planinka. Stojan je dremao i probudio se na kratko dok je vozilo ubrzavalo, pre nego sto je opet zatvorio oci. U 11.12h na brdu iznad puta jedan Albanac je posmatrao kako prvo vozilo koje se priblizavalo selu Merdare dodiruje izlozene krajeve kabla iz akumulatora, bas dok je autobus prolazio preko strujnog kanala.
 
Eksplozija bombe je bacila Kostica u zadnji deo autobusa i kroz pod koji se otvorio. On je zavrsio u odeljku za prtljag, prekrivenom vrucim uljem iz motora. Njegov nos je presecen na pola. Njegova rebra i noga su polomljeni. Podigao je ruku i dodirnuo usta a dva zuba su mu ispala.
 
U medjuvremenu, Planinka je ostala zalepljena za sediste. Eksplozija ju je ostavila skoro nedirnutom, ali je ubila sve one ispred nje, ostavljajuci je nepokretnim svedokom trenutnih posledica bombe.
 
"Svi ispred mene su razneseni u komade", kaze ona. "Ispred mene je bio iskrivljeni metal i svetlo. Ispred mene je bio citav mozak. Na svakoj strani autobusa sam videla tela kojima nedostaju udovi.  Krov se podigao, ali je visio, a komadi ljudi su bili zalepljeni preko njega. Bas iznad mene je neko raznet na pola puta kroz otvor krova. Njihove noge su visile iz rupe".
 
Jedanaest Srba je bilo mrtvo, ukljucujuci i Danila Cokica, dvogodisnjeg decaka. Dvadesetoro drugih je povredjeno, osmoro kriticno.
 
POSTAVLJENA u strujni kanal, bomba je bila napravljena od oko 100kg TNT a detonirala je komandna zica koja je isla skoro kilometar do tacke aktiviranja na brdu. To je bio najhladnokrvniji i najproracunatiji teroristicki napad od kad je NATO usao u ovu pokrajinu u junu 1999. Ali je izazvao vise od samo odvratnosti. Za kriticare NATO-a ubistvo 11 Srba u autobusu koji je bio u sendvicu izmedju NATO-vih oklopnih vozila cinilo se da otelotvoruje nesposobnost ove  organizacije da kontrolise albanske ekstremiste, da zastiti Srbe ili da ima moralisticku osnovu za svoje opravdavanje rata.
 
A za Britance je tu bio osecaj krivice za bombaski napad. Od novembra 2000. godine NATO obavestajni izvori su upozoravali na mogucnost albanskog napada na putu, koji je u britanskom sektoru, specificirajuci pretnju od postavljanja bombe u strujni kanal. Ipak, na dan napada, losa provera puta od strane britanskih trupa koja je ostavila dve bombe neotkrivenim, losa komunikacija i losa sreca, sve se to zaverilo da proizvede katastrofu.
 
UN i NATO su znali da, sa toliko svoje kredibilnosti koja se dovodi u pitanje na Kosovu, jos uvek ima sanse da spasu obraz i povrate nesto izgubljene inicijative, kroz uspesno hvatanje i sudjenje osobama odgovornim za ovu bombu.
 
Lupanje na vratima njegovog stana u Pristini podiglo je Cele Gasija iz sna. Krmeljivih ociju, ustao je iz kreveta i prikacio pojas za pistolj oko struka. Bilo j e 16.30h 19. marta. Gasi je upravo zavrsio svoju 12-casovnu smenu u kasarni TMK u Pristini, gde je sluzio sa cinom pukovnika.
 
TMK, akronim u prevodu za Kosovski odbrambeni korpus, stvoren je u leto 1999., pod zastitom NATO i UN, posto su se Srbi povukli sa Kosova. Njihovih 5.000 pripadnika su svi bivsi borci OVK. Njih finansiraju, izmedju ostalih, EU i americki Stejt Department. TMK je zamisljen kao jedinica za "civilnu odbranu". Njeni pripadnici su prosli kroz niz obuka u tom cilju, koje su drzale razne organizacije, ukljucujuci tu i britansku i francusku vojsku. Najvisim oficirma, njihovim telohraniteljima i strazi je dozvoljeno da nose oruzje, a kad su na duznosti svi nose beretke i uniforme; koja god da je njihova uloga, oni izgledaju kao milicija, a misle da su buduca armija Kosova.
 
Iako NATO i UN tehnicki kontrolisu njene pripadnike, od svog stvaranja TMK je isto tako sporna kao i njen roditelj OVK. Neki visi UN zvanicnici je smatraju za monstruma. Cesto umesana u ubistva i zastrasivanje srpskih civila, organizovani kriminal i pobune preko granice, u Srbiji i Makedoniji, TMK ipak prezivljava kao primalac strane finansijske pomoci i obuke.
 
Otvorivsi vrata Gasi je ugledao grupu ljudi u britanskim uniformama kako stoji u hodniku. "Nisu nista rekli", seca se. "Bez reci su skocili na mene, bacili me na tle i stavili mi lisice na ruke iza ledja".
 
Gasiju je stvaljena kapuljaca preko glave, odvezen je odatle i konacno su ga izvadili iz vozila i uneli u neku malu prostoriju. "Tu su mi skinuli kapuljacu. Stajao sam na maloj drvenoj plocici. Ispred mene su bila tri naoruzana coveka koji su uperili u mene oruzje, i jedna zena. Svi su bili u uniformi. Zena je govorila los albanski jezik. Rekla mi je: 'Ako ista pokusas, ovi ljudi ce te ubiti'".
 
Gasija su upravo uhapsile britanske specijalne snage vezano za bombu koja je raznela niski autobus. On kaze da je proveo narednih 12 sati stojeci na drvenoj plocici, dok su ga ispitivali o tom napadu, a dozvoljeno mu je bilo da sedne samo 20 minuta kad je hteo da se onesvesti, pre nego sto je predat u zatvorski objekat UN narednog dana. Gasi nije nista priznao. On je bio tvrd covek. Kao bivsi gerilac, bio je obavestajac OVK u zoni Lap, najsevernijoj od sedam operativnih zona OVK koje su delile Kosovo.
 
Specijalne britanske jedinice su tog dana uhapsile hos dvojicu OVK boraca u Lapu: Avdija Behlulija i Jusufa Veliu; ovaj poslednji je bio kapetan TMK u vreme hapsenja. Snazna vojno obavestajna operacija, koja je koristila punu opremu NATO sredstava, uperila je prst u ove ljude da su bili deo devetoclane aktivne jedinice i da su izvrsili ovaj bombaski napad.
 
Britanski vojnici su te noci pritvorili i cetvrtog osumnjicenog. Za razliku od drugih, Florim Ejupi nije imao nikakvo vojno iskustvo. On je bio mali kosovsko-albanski kriminalac koji je ziveo u Nemackoj tokom rata. On je u Nemackoj bio cetiri puta u zatvoru zbog trgovine drogom, pokusaja ubistva, provalne pljacke i napada, dok su borbe ovde bile na vrhuncu. Ipak se od pocetka cinilo da je on kljucna stavka u istrazi. Cinilo su Ejupija njegov sirovi kriminalni dosije i neiskustvo doveli do toga da napravi gresku. Od cetvorice zatvorenika on je bio jedini povezan sa scenom zlocina fizickim dokazima. Opusak cigarete pronadjen na mestu aktiviranja bombe na brdu, zajedno sa papiricima pocepanog papira kojim je bio omotan kabl, nosili su trag njegove DNK, koi je proveren radi potvrde sa DNK otiskom u dokumentaicji nemacke policije.
 
Medjutim, uprkos njegovom hapsenju, UNMIK ceta za regionalni ozbiljni kriminal zaduzena za ovu istragu vec je imala teskoce, a sapati o zaveri su poceli da prekrivaju ovaj slucaj.
 
Na mestu eksplozije na dan kad je bomba eksplodirala, detektiv Stju Kelok, kanadski sef ove cete, zatrazio je da UNMIK postavi namensku radnu grupu da radi zajedno s njima na ovoj istrazi, sto bi bilo uradjeno u svakoj zapadnoj zemlji. Taj zahtev i naredni zahtevi su ignorisani.
 
"Bilo je ocigledno od samog pocetka da je bilo drugih stvari koje su se odvijale o kojima policija nije nista znala", kaze Kelok. "Tehnicki smo mi bili zaduzeni za istragu, ali nikad to nije tako izgledalo. Nama su bili uskracene obavestajne informacije o osumnjicenima. Informacije je zadrzavao KFOR. Mi smo uvek bili poslednji kojima se govorilo sta se desava. Od protoka reci stekao sam veoma zloslutan osecaj o celoj toj stvari".
 
Policija tvrdi da cim su cetvorica osumnjicenih prebaceni u  UNMIK zavore na Kosovu, nekih 12 sati nakon sto su ih uhapsili Britanci, UN naredba je ogranicila policijsko ispitivanje ovih ljudi. Zaista, Kelok nije nikad uspeo da licno dobije pristup ijednom razgovoru sa zatvorenicima.
 
Jos jedan kanadski oficir zaduzen za ozbiljne zlocine, Dzo MekAlister, se seca: "Receno nam je: 'Ovo su osumnjiceni - ispitajte ih'. A ipak nismo imali nikakve informacije na osnovu kojih bismo bazirali nase ispitivanje, niti ikakav pravac, a ionako nismo mogli da dobijemo propisan pristup zatvorenicima". Do pocetka maja zatvorenici vise nisu bili u pritvoru UNMIK-a, i teorije o zaveri su bile na putu da postanu legenda.
 
Navodno progonjen mogucnoscu da osumnjiceni pobegnu, UN je naredio njihov transfer u najsigurniji zatvor u pokrajini: zatvor unutar americke baze Bondsteel. U ovoj bazi je bilo vise od 5.000 americkih vojnika; u njegovom zatvoru osumnjiceni su camili u fluorescentnim narandzastim odelima u stilu Gvantanamo zaliva, okruzeni harmonika rolnama bodljikave zice, reflektora i strazarskih kula.
 
Osumnjiceni su prebaceni u Bondsteel 3. maja. Ali pre godinu dana, u noci 14. maja, Florim Ejupi, najnaivniji osumnjiceni i jedini covek protiv koga su postojali fizicki dokazi, "nestao" je iz baze.
 
PREMA Cele Gasiju, cetvorica osumnjicenih su drzani zajedno u centralnoj zatvorskoj zoni u bazi Bondsteel - sto je postupak koji je omogucio zatvorenicima slobodno druzenje i samo po sebi omeo dokazni postupak. Kasno uvece 14. maja, Gasi, Behluli i Veliu su zaspali dok je Ejupi ostao budan i slusao radio. Sledeca stvar koju Gasi kaze da je se seca je da su americki vojnici upali u njihove sobe malo posle 4h ujutru. Ejupi je nestao, a njego tranzistor je lezao na njegovom praznom krevetu.
 
Amerikanci su kasnije rekli da je pobegao koristeci makaze za zicu sakrivene u piti od spanaca koju je u zatvor poslala njegova porodica. Kazu da su kljucni reflektori bili u kvaru i da postoje tvrdnje da je neiskusna jedinica nacionalne garde ostavila jedan deo perimetra bez kontrole 100 minuta.
 
Uskoro medjutim, ogorceni policajci UNMIK-a su ponudili drugaciju pricu. Oni tvrde da od trenutka kad su cetvorica osumnjicenih prebaceni u bazu Bondsteel, pristup razgovorima, ionako tezak, su dalje ometali Amerikanci.
 
Neki oficiri dalje tvrde da je Ejupi bio izvor americke obavestajne sluzbe. Oni smatraju da je Ejupi oslobodjen iz baze Bondsteel bilo zato sto americke obavestajne agencije nisu zelele da budu uvucene po toj vezi u podmetanje bombe na autobusu Nis Ekspresa, ili zato sto su zeleli da ustanove identitete ljudi koji su ovlastili napad bombom, da bi to iskoristili u sopstvene ciljeve. I teorija bega i teorija zavere su sumnjive. "U svakom slucaju je to sumnjivo", priznaje jedan visoki UNMIK zvanicnik. "Mi stvarno ne znamo sta se dogodilo sa Ejupijem. Moguce je da je pusten, ali ako je to slucaj, onda je to bio cin neke agencije koja radi bez odobrenja Stejt Departmenta ili Pentagona. Na velikom planu Amerikanci imaju vise da izgube nego da dobiju od ovog  'nestanka', kako god da je do njega doslo".
 
STA GOD da je prava istina, vesti o Ejupijevom begu su slomile moral policijskih istrazitelja. Kelok kaze: "Ja bih upotrebio rec 'razorno'. To je dovelo u pitanje ceo razlog zbog kojeg smo mi na Kosovu, a sva pitanja koja smo imali vezano za Ejupjev beg su do danasnjeg dana ostala bez odgovora. Od tog trenutka, sudbina nase istrage je zapecacena".
 
Iako su trojica osumnjicenih, Gasi, Behluli i Veliu, i dalje u zatvoru, ovo je mala uteha policiji. Oni kazu da nemaju nikakve trake ili tajni nadzor da prate kontakte zatvorenika. Svedoci se plase da istupe iz drustva u koje tradicionalno policija ne moze da prodre. NATO i dalje ne ustupa svoje obavestajne podatke. A grupe za zastitu ljudskih prava u UN i OEBS-u su se pobrinule da se prava osumnjicenih tako rigorozno cuvaju da su onih par policijskih intervjua koji su obavljeni bili veoma ogrnaiceni.
 
Istraga se vec smanjuje. U odsustvu namenske radne grupe, ceta za ozbiljne zlocine koja broji 18 ljudi morala je da skrene svoj rad i na druge zlocine. Do sredine leta bilo je samo tri detektiva koji su se jos bavili ovim slucajem. A veliki promet UN sluzbenika znacio je da je preostalo malo od onih originalnihih istrazitelja.
 
MekAlister je preuzeo posao glavnog istrazitelja u junu, ali je sklonjen sa tog polozaja od strane  UN u avgustu jer je razgovarao sa novinarima o svojim frustracijama. Nakon njegovog odflaska dokumentacija o Nis Ekspresu je postala odgovornost jednog jedinog detektiva, a istraga je prekinuta.
 
Paradoksalno, ovo je bilo jedinstveno vreme kad je UN trebalo da gurne ljude u sirenje opsega istrage. Prisustvo preostale trojice osumnjicenih u zatvoru je pocelo da postaje pravna sramota. Njihov daljnji zatvor je bio rezultat naredbe Hansa Hakerupa, visokog UN administratora na Kosovu; ovo je bila opcija u specijalnim okolnostima koja je omogucila vansudski zatvor, ali je sve vise pod kritikom grupa za zastitu ljudskih prava.
 
Na jesen je UNMIK kreirao Komisiju za pregled pritvora koja se sastoji od trojice medjunarodnih sudija koji treba da ispitaju ovaj slcuaj, odobre (ako je odgovarajuce) Hakerupovu naredbu i vrate pritvor osumnjicenih u pravni okvir.
 
Trojica sudija su dobila pristup NATO-vim obavestajnim informacijama koje su bile iza hapsenja. U septembru 2001. oni su zakljucili da su te informaicje dovoljno ubedljive da omoguce daljnji zatvor od 90 dana pre nego sto se ovaj slucaj preda Vrhovonom sudu Kosova.
 
Stoga je ostalo na policiji da proizvede jos dokaza da ih podnese Vrhovnom sudu. Ipak njena istraga je vec bila mrtva a nijedan pokusaj nije napravljen da se ona ozivi. 90 dana je isteklo i 18. decembra prosle godine slucaj je otisao pred Vrhovni sud. Ovo telo nije dobilo pristup NATO-voj obavestajnoj dokumentaciji, i u odsustvu novih dokaza, ono je preporucilo trenutno oslobadjanje trojice osumnjicenih.
 
SVE preostalo poverenje koje kosovski Srbi imaju u UNMIK, KFOR ili pravdu u ovoj pokrajini se raspalo nakon sto su ovi ljudi oslobodjeni. Ovu trojicu, jos uvek osumnjicenih terorista u nezatvorenom slucaju, sacekale su dobrodoslice kao lokalnim herojima nakon sto su izasli iz zatvora. Cele Gashija i Jusufa Veliu su javno zagrlili visoki TMK oficiri. U januaru se Gasi vratio na svoj posao kao TMK pukovnik u Pristini; Veliu je vracen na mesto kapetana TMK. NATO zvanicnici na Kosovu su porekli da je ovaj postupak zvanicno sankcionisan. A ipak sest nedelja kasnije obojica su bila u kasarni i u uniformama.
 
U UNMIK-u postoji konfuzija oko toga da li su Gashi i Veliu ikad uopste i suspendovani iz TMK, neki zvanicnici cak kazu da su osumnjiceni dobijali platu iz budzeta kojeg regulise UN dok su bili u zatvoru.
 
Sto se tice Florima Ejupija, njega i dalje "nema"; posle godinu dana, misterija oko njegovog bega ostaje nesmanjena.
 

[ Ostali clanci i misljenja ]

 

Copyright 1995-2001 beograd.com. All rights reserved.