|
The Globe and Mail
10. januar 2000.
JAMES BISSETT
TRAGICNA GRESKA NA KOSOVU
Mi smo bili na celu kada je bila Suecka kriza, zasto onda nismo bili pametniji, nego smo dozvolili da nas povedu u flagrantno krsenje medjunarodnog prava, pita Dzejms Biset, bivsi ambasador Kanade u Jugoslaviji.
Bombardovanje Jugoslavije u poslednjim danima 20. veka postavilo je neka uznemiravajuca i neresena pitanja u vezi medjunarodne bezbednosti, koja se moraju razmotriti. Pozdravljeno kao pobeda NATO, bombardovanje, kad se blize analizira, moze se videti kao apsolutni neuspeh sa dalekoseznim posledicama po svetski mir. Kanada mora zahtevati vise od svojih politickih lidera pre nego sto nas povedu u jos neki rat.
Ucesce Kanade u ovom neobjavljenom ratu protiv jedne suverene drzave izvrseno je a da javnost nije bila svesna njega, niti je bilo debate o tome u Parlamentu. Bombardovanje je vrseno bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i bilo je direktno krsenje ne samo Povelje UN vec i Clana 1 same NATO povelje, koja zahteva da NATO razresi sve medjunarodne sporove mirnim sredstvima i da se uzdrzi od pretnje ili upotrebe sile "na bilo koji nacin koji nije dosledan ciljevima Ujedinjenih nacija." Ministar spoljnih poslova Lojd Oksvorti i ministar odbrane Art Egleton nas uveravaju da je ovo flagrantno krsenje medjunarodnog prava bilo neophodno da se zaustavi etnicko ciscenje i krsenje ljudskih prava protiv albanskog stanovnistva na Kosovu.
Sest meseci je proslo od zavrsetka bombardovanja. Sada kada je rat zavrsen, vreme je za trezvenu analizu o tome zasto se on vodio. Javnost je bombardovana NATO propagandom, ne samo u vezi razloga za intervenciju, vec i u vezi rezultata. Mislim da smo izlozeni dvolicnosti i obmanljivim informacijama. Prva zrtva rata na Kosovu je istina.
Nasi politicki lideri i veci deo medija govore da je bombardovanje Jugoslavije zapoceto da bi se zaustavilo etnicko ciscenje i zlocini. Ovo je mit. Svi dokazi pokazuju da je bilo priblizno 2.000 zrtava na Kosovu pre NATO bombardovanja - po svim standardima to nije vanredna cifra, s obziorm na to da je gradjanski rat bio u toku jos od 1993. godine. Nasuprot tome, racuna se da je broj jugoslovenskih civila koji su poginuli u NATO bombardovanju mnogo iznad 2.000.
UN su procenile da je skoro 200.000 etnickih Albanaca raseljeno pre NATO vazdusnih napada - sto je opet zalosna cifra, ali koja i ne iznenadjuje s obzirom na to da su ovi ljudi isterani iz svojih domova kao rezultat gradjanskog rata. Nakon sto su NATO bombe pocele da padaju, vise od 800.000 Kosovara je bilo prisiljeno da pobegne od srpske odmazde i od NATO bombi.
Toliko sto se tice humanitarne intervencije.
Nakon sto je doneta rezolucija UN, jugoslovenska vlada je u novembru 1998. dozvolila da 1.300 OEBS posmatraca dodje na Kosovo da posmatra i pokusa da smanji intenzitet borbi. Koliko ja znam, zvanicni izvestaj OEBS-a nije nikad objavljen. Da je objavljen, mogli bismo da verifikujemo tvrdnje da su etnicko ciscenje i zlocini bili dovoljno ozbiljni da zahtevaju vojnu intervenciju. Posto izvestaj nije objavljen, to snazno ukazuje na to da navodna represija na Kosovu nije opravdavala intervenciju.
Stavise, jedan broj kredibilnih OEBS posmatraca je javno izjavio da u nedeljama pre bombardovanja nisu bili svedoci nikakvih ubistava, deportacija, niti icega sto bi se moglo opisati kao sistematsko proganjanje. Jedan od ovih posmatraca, bivsi ministar spoljnih poslova Ceske Republike, Jirzi Dinstbir, je jos svedocio da je NATO bio potpuno svestan da ce bombardovanje naterati Srbe da isteraju kosovske Albance, kao vojnu taktiku. Ipak nam nasi politicki lideri i dalje govore da je bombardovanje smisljeno da bi sprecilo - a ne izazvalo - etnicko ciscenje.
Neposredan razlog za vazdusne napade bio je odbijanje Srba da potpisu sramotni Rambuje sporazum - dokument od 57 stranica koji je pozivao na referendum o autonomiji Kosova i obezbedjivao pristup NATO snaga po celoj teritoriji Jugoslavije. Nijedna suverena drzava ne bi mogla da prihvati takve uslove. Ovaj dokument nije bio dostupan javnosti sve dok bombardovanje vec nije odavno bilo u toku. Predsedavajuci Komiteta za odbranu francuske nacionalne skupstine nije primio kopiju sve do 3. juna, nakon sto su Srbi vec prihvatili uslove primirja! Sumnjam da se ijedan clan Kanadskog parlamenta potrudio da trazi kopiju. U svakom slucaju, Rambuje dokument, za koji su nacrt napravili Amerikanci, bio je jasno dizajniran da osigura da ga Srbi odbiju. NATO-u je ovaj rat bio potreban.
Bombardovanje je pocelo 25. marta 1999. NATO je ocekivao da ce Jugoslavija kapitulirati za par dana. Kada se to nije desilo, a bombardovanje je prosireno na sve vise civilnih ciljeva, javna podrska u nekim NATO zemljama je pocela da bledi. Alijansa se nasla u nevolji: nijedan od njenih ciljeva nije postignut, a bombardovanje je stvorilo humanitarnu katastrofu i pustosenje jedne moderne evropske drzave.
Bio je neophodno potreban sporazum putem pregovora. Ali NATO je morao da spase svoj obraz. Iako je zapravo iskljucio Ruse kroz uvredljive uslove Rambujea, Alijansa se sada okrenula Moskvi da je izvuce iz skripca u kome se nasla. Bivsi ruski premijer Viktor Cernomirdin je ubedio NATO da odbaci dva najspornija uslova - referendum i pristup NATO trupama po celoj Jugoslaviji. NATO je napravio jos neke ustupke - priznavanje jugoslovenskog suvereniteta nad Kosovom, stavljanje okupacije Kosova pod kontrolu UN i dopustanje da jugoslovenske trupe stite srpska sveta mesta.
UN je odobrio uslove ovog mirovnog sporazuma; ostaje jos da se vidi da li ce ih NATO postovati. Ja pretpostavljam da, posto je napravio citavu zbrku sa ratom, NATO ce napraviti zbrku i sa mirom. Vec je vrhovni komandant NATO snaga za Evropu, americki general Vesli Klark, upozorio da ce NATO spreciti sve pokusaje Jugoslavije da vrati svoje trupe na Kosovo. Ovo se tesko moze protumaciti kao znak postovanja UN od strane NATO-a.
Bombardovanje Jugoslavije je bila tragicna greska. Bilo je uzasnih ljudskih zrtava i finansijskih troskova. Etnicko ciscenje i ubistva se nastavljaju na Kosovu. Ono sto je jos ozbiljnije je da su nezakonite akcije NATO-a slomile okvir svetske bezbednosti koji je postojao od kraja drugog svetskog rata. One su destabilizovale Balkan i otudjile druge velike nuklearne sile, Rusiju i Kinu. NATO je odbacio vladavinu prava i izgubio svaki moralni ugled koji je mozda imao tokom godina hladnog rata. Napustanjem diplomatije i pribegavanjem sili, NATO je demokratske zemlje Zapada doveo na nivo diktatura za kakve je stvoren da im se suprotstavlja.
Kanadski ministar spoljnih poslova bi hteo da mi verujemo da je Kosovo oznacilo prekretnicu u nacinu na koji medjunarodna zajednica treba da reaguje u buducnosti kada dodje do krsenja ljudskih prava unutar neke suverene drzave. Od nas se trazi da verujemo da se stari princip drzavnog suvereniteta moze prenebregnuti u interesu humanitarne intervencije. Od nas se trazi da prigrlimo nove koncepte "meke moci" i "humane bezbednosti." G. Oksvorti nas uverava da ce Kanada uvek donositi svoje spoljno-politicke odluke samostalno.
Ipak, kada su bile u pitanju velike stvari na Kosovu - stvari zivota ili smrti - rata ili mira, ignorisanja Saveta bezbednosti UN, krsenja same povelje NATO-a - glas Kanade se nije cuo. Mi smo se zustro prikljucili ratu, bez postavljanja pitanja i bez konsultacija sa predstavnicima kanadskog naroda.
Nije moralo da se sve odigra na ovaj nacin. Jedan drugi kanadski ministar spoljnih poslova se suocio sa slicnom situacijom 1956. godine. Na pocetku Suecke krize, Lester Pirson je istupio protiv bombardovanja Sueckog kanala od strane kanadskih, britanskih i francuskih saveznika i odigrao kljucnu ulogu u navodjenju UN da spreci invaziju.
Ako ce Kanada da igra efektnu ulogu u medjunarodnim poslovima, ona mora i dalje da zastupa vladavinu prava, Povelju UN i demokratsko odlucivanje kada bi se njena vojska mogla ukljuciti u agresivne akcije protiv suverenih drzava. Ako je g. Oksvorti ozbiljan po pitanju guranja agende humane bezbednosti, neka on zahteva da NATO reafirmise svoje pridrzavanje Povelji UN i njenog obavezivanja da se medjunarodni sporovi ne resavaju pretnjama ili upotrebom sile. Ova prosta reafirmacija bi uverila Kanadjane da dok ulazimo u novi milenijum svi znamo da se osnovna pravila nisu promenila.
Dzejms Biset je bio ambasador Kanade u Jugoslaviji od 1990. do 1992., odgovoran jos i za Albaniju i Bugarsku.