|
The Economist,
29.januar 2000.
Gresi svetovnih misionara
Grupe za pruzanje pomoci i vodjenje kampanja, ili nevladine organizacije, sve vise dobijaju na znacaju u svetskim desavanjima. Ali one su cesto daleko od toga da su "nevladine", kao sto tvrde. I one nisu uvek snaga dobra.
Jedan mladic pruza svoju sirovo odstampanu vizit-kartu posetiocu. Iza njegovog imena odstampana su tri slova: NVO (nevladina organizacija). "Cime se vi bavite?" pita posetilac. "Ja sam osnovao NVO." "Da, ali cime se ona bavi?" "Cime god zelite. Cekam da dobijem neki novac, pa cu onda napraviti projekat."
Nekada su bile tek nesto vise od dronjavih dobrotvornih drustava, a danas su nevladine organizacije (NVO) veliki biznis. Somalija, gde se odigrala ta promena, je za njih raj. U velikim delovima ove zemlje zapadne vlade, Ujedinjene nacije i strane agencije za pomoc ne mogu direktno da rade, jer je to isuvise opasno. Tako da ljudi `spolja` moraju da rade preko lokalnih grupa, koje postaju mocan izvor patronata. "Svako ko je nesto je danas NVO," uzdise jedan zvanicnik UN.
I to ne samo u Somaliji. NVO sada idu tako daleko u krizne zone koliko i novinari: rat, poplava, izbeglice, namesteni izbori, cak i svetska trgovinska konferencija, privuci ce ih kao cup sa medom. Proslog proleca Tirana, glavni grad Albanije, je bio preplavljen sa nekih 200 grupa koje su tu dosle s namerom da pomognu izbeglice sa Kosova. Na samom Kosovu sada ima toliko stranih grupa koje se takmice da odneguju demokratiju, izgrade domove i pruze robu i usluge. Aktivisti za zastitu zivotne sredine u Norveskoj ukrcavaju se na brodove kitolovce; dobrocinitelji se okupljaju radi Ciapas pobunjenika u Meksiku.
Poslednjih godina takve grupe su se namnozile. Izvestaj UN iz 1995. o globalnoj upravi ukazao je na to da postoji skoro 29.000 medjunarodnih NVO. Sve je cak i vise takvih domacih organizacija. Prema jednoj proceni sada ih samo u Americi ima 2 miliona, osnovanih u proteklih 30 godina. U Rusiji, gde skoro nijedna nije postojala pre pada komunizma, ima ih najmanje 65.000. Svaki dan se osniva na tuce njih; samo u Keniji se svake godine osnuje nekih 240 NVO.
Vecina njih male ribice; neke su kitovi, sa godisnjim prihodima od na milione dolara i operacijama sirom sveta. Neke su pre svega pomagaci, koji rasporedjuju pomoc gde god je to potrebno; neke se uglavnom bave vodjenjem kampanja, one i postoje da bi promovisali pitanja koja njihovi clanovi smatraju vaznim. Javno mnjenje ih obicno vidi kao uniformno altruisticne, idealisticke i nezavisne. Ali termin "NVO", kao i same aktivnosti NVO, zasluzuje mnogo ostrije ispitivanje. Marionete vlada?
Etiketa "nevladina organizacija" je prvi put upotrebljena na osnivanju UN. Ona implicira da nevladine organizacije drze distancu od zvanicnih tela; one rade stvari koje vlade nece, ili ne mogu da rade. U stvari, NVO imaju puno toga zajednickog sa vladama. Nije sve od toga zdravo. Uzmimo samo nevladine organizacije za pomoc. Sve veca potrosnja za razvoj, hitnu pomoc i transfer za pomoc prolazi preko njih. Prema Kerol Lankaster, bivsem zameniku direktora organizacije USAID, americkog tela za razvoj, NVO su postale "najvaznija izborna jedinica za aktivnosti razvoja agencija za pomoc". Veliki deo hrane koju je prosle godine Svetski program za hranu, telo UN, isporucilo Albaniji je zapravo predat od strane NVO koje su radile u izbeglickim kampovima. Izmedju 1990. i 1994. udeo pomoci Evropske unije koji je kanalisan preko NVO porastao je sa 47% na 67%. Crveni krst racuna da NVO sada isplacuje vise novca nego Svetska banka.
I vlade su srecne da obezbede taj novac. Od Oxfam-ovih 98 miliona funti (162 miliona USD) prihoda u 1998.godini, cetvrtinu, 24,1 milion funti, su dale britanska vlada i Evropska unija. World Vision US, koja se hvali da je svetska "najveca hriscanska organizacija za pomoc i razvoj koja se finansira iz privatnih izvora", prikupila je te godine robu u vrednosti od 55 miliona USD od americke vlade. Doktori bez granica, dobitnici proslogodinje Nobelove nagrade za mir, dobijaju 46% svog prihoda od vladinih izvora. Od 120 nevladinih organizacija koje su nikle u Keniji izmedju 1993. i kraja 1996. godine, sve osim njih devet su dobijale sav svoj prihod od stranih vlada i medjunarodnih tela. Takav zvanicni doprinos ce se nastaviti, narocito ako javnost postane sve skrtija. Danasnji mladi, obrazovani i bogati daju manje od svojih prihoda nego sto su to radili - i rade - njihovi roditelji.
U Africi, gde medjunarodna pomoc ima najveci uticaj, zapadne vlade vec dugo sele svoju pomoc na NVO. Americka pomoc, nekih 711 miliona USD prosle godine, sve vise ide odobrenim organizacijama, cesto preko organizacije USAID. Evropski donori takodje kazu da bilateralna pomoc treba da ide za NVO, koje su generalno otvorenije i efikasnije od vlada. UN ih takodje sada posmatra kao da se bez njih ne moze. Novi sef Programa za razvoj UN kaze da ce ovo telo "mnogo vise naglasiti odnose sa NVO". Vecina takvih agencija sada ima na stotine NVO partnera.
Tako da je glavni razlog za skorasnji bum NVO u tome sto ih finansiraju zapadne vlade. Ovo nije stvar milosrdja, vec privatizacije: mnoge "nevladine" grupe sada postaju izvodjaci radova za vlade. Vlade vise vole da pruzaju pomoc preko NVO jer je to jeftinije, efikasnije - i bezbednije - nego direktna zvanicna pomoc.
Vlade takodje nalaze da su NVO korisne na nacin koji je vise od distribucije hrane i cebadi. Neki vracaju korisne informacije, i to je deo njihovog izvestaja. Neke, kao sto su Medjunarodna krizna grupa i Globalni svedok objavljuju detaljne izvestaje sa mesta pogodjenih ratom ili drugim katastrofama. Rad organizacije Globalni svedok u Angoli zapravo finansira britansko Ministarstvo spoljnih poslova.
Diplomate i vlade, kao i druge NVO, novinari i javnost, mogu dobro da iskoriste ove izvestaje. Kako se smanjuje osoblje stranih ambasada, a raste potreba da se bude u toku sa dogadjajima u drugim zemljama, vlade se neizbezno okrecu privatnim izvorima informacija. U nekim neprosvecenim delovima sveta, ponekad samo NVO mogu danas otkriti sta se zapravo desava.
Uzmimo, na primer, ljudska prava, biznis jedne od najvecih NVO koja se bavi kampanjom, Amnesty International. Amnesty ima oko 1 milion clanova u preko 162 zemlje, a njene kampanje protiv politicke represije, narocito protiv nepravicnog zatvaranja, su poznate sirom sveta. Informacije koje ona sakupi su cesto nedostupne iz drugih izvora.
Tamo gde se interesi zapadnih vlada poklapaju sa interesima NVO koje vrse kampanju, one mogu formirati efikasne saveze. 1997. godine je koalicija od preko 350 NVO agitovala za, i postigla da se napravi povelja protiv upotrebe kopnenih mina. Ovu kampanju je podrzao uobicajeni krug zabrinutih vlada (Kanada, Skandinavske zemlje) i ona je dobila Nobelovu nagradu za mir.
NVO su takodje interesantne i korisne za vlade jer rade usred sukoba. Mnoge su i kreirali ratovi: Crveni krst nakon Bitke na Solferinu 1859.godine, Fond Save the Children (Spasimo decu) nakon prvog svetskog rata, MSF nakon rata u Bijafri. Posto su "blizu akcije" neke NVO, mozda i nenamerno, pruzaju dobru masku za spijune - sto je tradicionalnije sredstvo kojim vlade prikupljaju informacije.
U nekim slucajevima NVO preuzimaju direktno od diplomata: ne da bi pokusali da pomognu zrtvama rata, vec da bi zavrsili sam rat. Neki su pokusali da ogranice protok oruzja, kao Saferworld, koja je protiv rucnog oruzja. Drugi pokusavaju da pregovaraju o primirju. Italijanska Katolicka amaterska zajednica Sant' Egidio pomogla je da se zavrsi 13-godisnji gradjanski rat u Mozambiku 1992.godine. International Alert, mirovna istrazivacka grupa sa sedistem u Londonu, pokusala je to isto u Sijeri Leone sredinom 90-ih godina. Prosle godine su UNICEF (deo UN) i Karterov centar, koga je osnovao bivsi predsednik Dzimi Karter, postigli sklapanje neke vrste mirovnog sporazuma izmedju Ugande i Sudana. Sada ima oko 500 grupa registrovanih kod Evropske platforme za prevenciju i transformaciju konflikata. "Gradjanski rat zahteva gradjansku akciju," kazu organizatori.
Vece NVO se zaklinju da ne deluju kao "instrumenti spoljnih politika vlada". Ali ponekad se one bas tako gledaju. Vlade su voljnije da plate grupama da isporucuju humanitarnu pomoc nekoj ratnoj zoni nego da ih same isporucuju. Prosle jeseni je americki Kongres usvojio rezoluciju da isporuci pomoc u hrani pobunjenicima u juznom Sudanu preko USAID i slicnih hriscanskih grupa (religijske NVO se mogu svugde naci).
Mozda je najmocniji znak bliskosti izmedju NVO i vlada, pored njihovih finansijskih veza, razmena personala. U zemljama u razvoju, gde je drzavna sluzba losa, neke vlade mole NVO da pomognu sa papirologijom koju traze Svetska banka i druge medjunarodne institucije. Politicari, ili njihove zene, cesto imaju sopstvene lokalne NVO. U razvijenom svetu, medjutim, sve veci broj drzavnih sluzbenika uzima odsustvo da bi radili u NVO i obrnuto: ljudi koji su nekada radili u Oxfamu sada se mogu naci u britanskoj vladi, kao i u Ministarstvu finansija Ugande. Ovaj simbioticki odnos moze uciniti da vlade zemalja u razvoju bolje rade. Moze takodje pomoci i grupama za pomoc da efikasno obavljaju svoj posao. Ali tesko da odrazava njihovu nezavisnost.
NVO takodje mogu skrenuti isuvise blizu korporacijskog sveta. Neke, kriticarima poznate kao "poslovne NVO", namerno se ugledaju na, ili uveliko zavise od, odredjenih korporacija. Vece NVO imaju komercijalno oruzje, medijska odeljenja, agresivne metode lovaca na ljude i siroko polje strategija za prikupljanje privatnog novca i investicija. Manje NVO mogu biti preopterecene filantropskim poslovima ili njihovim vlasnicima: Bil Gejts, sef Majkrosofta, je dao 25 miliona USD prosle godine jednoj NVO koja traga za vakcinom protiv SIDE, pretvarajuci je preko noci iz male grupe sa dobrom idejom u mocnu grupu sa puno novca za trosenje.
Biznis pomaganja
1997.godine, prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, NVO su prikupile 5,5 milijardi USD od privatnih donatora. Stvarna cifra je mozda i veca: kako su se razvile industrije za zabavu, putovanja i drugo, tako su i dobrotvorne organizacije. 1995.godine neprofitne grupe (ukljucujuci tu i NVO, ali ne samo njih) proizvele su 12% radnih mesta u Holandiji, 8% u SAD i 6% u Britaniji.
Mnoge grupe sada zavise od svog medijskog prisustva koje im pomaze u prikupljanju novca. Ovo donosi NVO njihove najvece probleme. Oni se adaptiraju od odece u kutijama za cipele, punih koverti i slanja mozda jednog kontejnera lekova, na sofisticirane multimilionske dolarske operacije. U sada zagusenom trzistu za pruzanje pomoci grupe koje vrse kampanje moraju da se laktaju da bi privukle paznju: sve vise se NVO takmice i trose puno vremena i novca na svoju reklamu. One vece obicno trose 10% svojih fondova na reklamu i prikupljanje novca. Fokus takvih NVO se moze lako pomeriti sa pronalazenja resenja i pomaganja onima kojima je to potrebno na udovoljavanje svojim donatorima i dobijanje televizijske reklame. Dogadjaji u Gomi, u Kongu, 1994.godine, su istakli ovaj problem. Na desetine hiljada izbeglica iz Ruande, koji su nagrnuli u Gomu, zavisili su za hranu i skloniste od Visokog komesara UN za izbeglice i od NVO. Njihova dramaticna neprilika privukla je televizijske kamere i sa njima i sansu za publicitet i ogromne donacije. Freneticna jagma za novcem dovela je grupe do toga da lazu o svojim projektima. Uplasen da mediji, a onda i publika, mogu da izgube poverenje u NVO, Crveni krst je iscrtao odobrenu listu NVO i naterao ih da stave svoja imena na kodeks ponasanja koji se sastoji od deset stavki, gore reprodukovanih.
Od tada NVO vredno rade na tome da se poboljsaju. Vise od 70 grupa i 142 vlade je podrzalo ovaj kodeks ponasanja iz 1995.godine, slozivsi se u tome da se pomoc treba isporuciti "samo na bazi potrebe". "Mi se smatramo odgovornim i onima kojima zelimo da pomognemo i onima od kojih primamo novac," zakleli su se oni. Ipak, na Kosovu je prosle godine doslo do slicne jagme, sa grupama koje su se gurale da ih vide televizijske ekipe dok rade. Personal i novac su tamo premesteni iz gorih ratova i izbeglickih kriza u Africi.
Kako rastu, NVO takodje i same sve vise lice na biznis. U proslosti, takve grupe nisu trazile nikakav profit, placale su male plate - ili nikakve - i zaposljavale su idealiste. Sada je citava klasa njih, cak i ako nije direktno podrzana od strane biznisa, poprimila korporacijski stil. Poznate pod grupnim imenom BINGO (biznis-nevladine organizacije), ove grupe rukovode finansijama i zaposljavaju osoblje kojima bi zavidela neka kompanija srednje velicine. Kao i korporacije, oni beskonacno prisustvuju konferencijama. Oni zaduzeni sa prikupljanje novca i osoblje viseg ranga u takvim NVO imaju plate koje se mogu porediti sa platama u privatnom sektoru. Neka tela, nekada registrovana kao dobrotvorna drustva, sada vise vole da postanu neprofitne kompanije ili dobrotvorni trustovi, iz poreskih razloga i da bi mogli lakse da kontrolisu svoju potrosnju i programe. Mnoge velike dobrotvorne organizacije imaju trgovacke ogranke, registrovane kao kompanije. Jedna proizvodjacka kompanija, Tetra Pak, je cak razmatrala da sponzorise hitne isporuke hrane kao nacin da se reklamira. Svaka uredna podela izmedju korporacijskih i NVO svetova je odavno nestala. Mnoge NVO operisu kao konkurenti koji traze ugovore na trzistu pomoci, prikupljajuci novac prefinjenim medijskim kampanjama i lobirajuci u vladama isto onako ozbiljno kao i svaki drugi biznis. Tela vlada i UN bi sada mogla, teorijski, da zatraze ponude od biznismena i NVO za sprovodjenje njihovih programa. Cini se da je samo pitanje vremena kada ce to da se desi. Ako su NVO jeftine i dobre u isporuci hrane ili medicinske nege u problematicnim podrucjima, one treba da lako dobiju ugovore.
Dobre namere nisu dovoljne
Moglo bi se tvrditi da nije vazno cak ni da li NVO gube svoju nezavisnost i postaju samo jos jedan ogranak vlade ili drugog biznisa, te da one ipak mogu biti efikasnije od dobrotvornih organizacija starog kova.
Mnoge od njih zaista postizu velike stvari: one mogu predstavljati poslednju nadu za civile u gradjanskim ratovima, za one koji su nepravicno zatvoreni i za milione ocajnih izbeglica. Ima puno primera malih, efikasnih i inspirativnih grupa koje imaju velika dostignuca: one najbolje zaposljavaju lokalne ljude, drze stranu ekspertizu na minimumu, pokusavaju da postignu precizne ciljeve (kao sto je obezbedjivanje ciste vode) i duboko razmisljaju o dugorocnom uticaju svog rada. Neke od njih izrastaju u velike, dobro vodjene grupe.
Ali postoje i problemi. NVO se mogu smatrati manje birokratskim, manje sklonim korupciji nego vlade, ali grupe koje se ne podvrgavaju ispitivanjima mogu patiti od istih glavnih mana: one mogu skrenuti na los put jer nisu nikome odgovorne. Kriticari takodje sumnjaju da se neke grupe za pomoc koriste da propagiraju zapadne vrednosti, kao sto su to radili hriscanski misionari u 19.veku. Mnoge NVO, koje nemaju nikakvu osnovu u lokalnom stanovnistvu i ciji novac dolazi spolja, prosto pokusavaju da nametnu svoje ideje bez rasprave. Na primer, one cesto rade na promovisanju interesa zena i dece, onakvih kakvi su definisani u zapadnim drustvima, lako prikupljajuci novac za to, ali izazivajuci drustvene poremecaje na licu mesta.
Grupe koje sprovode projekte kontrole radjanja ili broja stanovnika su narocito kontroverzne: neke od njih su placene da sprovode programe sterilizacije u siromasnim delovima sveta, jer donatori u bogatom svetu smatraju da tamo ima isuvise ljudi. Anti-ropske kampanje u Africi, u kojima zapadne NVO kupuju deci slobodu za po par stotina dolara po detetu, su ozloglasene. UNICEF je osudio takve grupe, ali americke NVO i dalje otkupljuju robove - ili ljude koje oni smatraju robovima - u juznom Sudanu. Jasno je da ce otkupljivanje robova, ako su u pitanju robovi, malo pomoci da se obeshrabri praksa trgovine robljem.
NVO se takodje uvlace u situacije gde njihovo prisustvo moze produziti ili iskomplikovati ratove, gde zavrsavaju tako sto hrane vojsku, obezbedjuju sklonista za taoce, ili sluze kao maska za zaracene strane. Ovo mogu biti nezeljene posledice isporuke hrane, ali takodje moze komplikovati spoljnu politiku.
Cak i pod mirnijim uslovima, u razvojnom radu u situacijama koje nisu vanredne, ne moraju sve grupe sa jednim interesom biti najbolji garanti dugorocnog uspeha. One su retko obavezne da razmisljaju o razmenama u politici ili da razmatraju siroke, vise-sektorske pristupe razvoju. NVO su "cesto organizovane da promovisu odredjene ciljeve... pre nego siroki cilj razvoja," tvrdi gdja Lankaster. Proslog proleca na Kosovu "mnoge vlade su napravile bilateralne sporazume sa NVO o finansiranju, sto uveliko podriva sposobnost UNHCR da prioritizuje programe ili nadgleda efikasnost," kaze Piter Moris iz MSF. Ovog proleca na Kosovu "je bilo slucajeva da se nekoliko NVO takmice da rade u istim kampovima, sto je dupliranje sustinskih usluga," zali se jedan Oxfam radnik. A sta god da velike medjunarodne NVO rade u zemljama u razvoju, one donose zapadne zivotne standarde, personal i kupovnu moc koja moze da transformise lokalna trzista i generise veliko lokalno ogorcenje. U problematicnim zonama, gde strane NVO cvetaju, vikendi donose niz lepih kola parkiranih ispred najboljih plaza, restorana ili nocnih klubova. Lokalnim prosjacima dobro ide, ali razlike izmedju stranog osoblja i, recimo, osiromasenih lokalnih zvanicnika koji pokusavaju da rade isti posao mogu da izazovu duboku antipatiju. Ne samo da su NVO skrenuli novac od lokalnih vlada, vec se cesto posmatraju i kao da direktno dovode u pitanje njihov suverenitet.
NVO mogu takodje postati takve da sebe vecno odrzavaju. Kada je problem za koji su osnovane da ga resavaju resen, one traze nove kampanje i nove fondove. Stari pokret protiv aparthejda, kada je obavio svoj posao, nije se raspao, vec je postao druga lobisticka grupa za juznu Afriku. Kako NVO postaju sve mocnije na svetskoj sceni, najbolji protivotrov za aroganciju i za institucionalizaciju bi bio ovaj: da se rasformiraju kada obave posao. Glavni cilj NVO treba da bude njihovo sopstveno ukidanje.