|
17. februar 2000.
Dr. Srdja Trifkovic
GEOPOLITICKE IMPLIKACIJE NATO INTERVENCIJE NA KOSOVU
Izlaganje pred Stalnim komitetom za odnose sa inostranstvom i medjunarodnu trgovinu Donjeg doma kanadskog Parlamenta
Rat koji je NATO vodio protiv Jugoslavije 1999. godine oznacava znacajnu prekretnicu, ne samo za Ameriku i NATO, vec i za "Zapad" kao celinu. Princip drzavnog suvereniteta i same vladavine zakona je podriven u ime toboznje humanitarne ideologije. Cinjenice su pretvorene u fikciju, a cak i fikcije prizvane da opravdaju ovaj akt odustaju od svih pretenzija na kredibilitet. Stari sistemi za zastitu nacionalnih sloboda, politickih, pravnih i ekonomskih, sada su oboreni u sredstva za njihovu destrukciju.
Ali do sada od demonstracije snage zapadnih vladajucih elita i njihovim nemilosrdnim borbama za ideologiju multietnicke demokratije i medjunarodnih ljudskih prava, ceo zaplet na Balkanu moze predstavljati i isto toliko uznemirujuce otkrice moralnog i kulturnog pada ovih elita. Zbog toga cu posvetiti moje primedbe posledicama rata na pojavljivanje novog medjunarodnog sistema, i - konacno - na bezbednost samog zapadnog sveta. Skoro jedna decenija deli ‘Pustinjsku oluju’ od ‘Humanitarnog bombardovanja.’
1991. godine je potpisan Mastrihski Ugovor, a ostatak decenije je doneo postepenu uzurpaciju tradicionalnog evropskog suvereniteta od strane korporacijski-kontrolisanog briselskog rezima neizabranih birokrata, koji se sada osecaju dovoljno smelim da govore Austriji kako da vodi svoje unutrasnje poslove. Sa ove strane okeana smo imali prolazak za NAFTA, a 1995. godine nam je urugvajska runda GATT Svetsku trgovinsku organizaciju. 90-te su tako decenija postepenog polaganja temelja za novi medjunarodni poredak.
Ocrnjivanje suverenog drzavnistva hipnotiziralo je javnost da aplaudira raspadanju institucija koje su nudile jedinu nadu za reprezentativno osposobljavanje. Ovaj proces je dovoljno daleko uznapredovao da predsednik Klinton ustvrdi ("Pravedan i neophodan rat," New York Times, 23. maj, 1999.) da, da nije bombardovao Srbiju, "sam NATO bi bio diskreditovan sto nije uspeo da odbrani one vrednosti koje mu daju znacenje." Rat je zapravo bio i nepravedan i nepotreban, ali znacaj izjave g.Klintona je u tome sto je otvoreno proglasio nevazecim medjunarodni sistem koji postoji jos od Vestfalskog mira (1648).
To je bio nesavrseni i cesto krsen sistem, ali je ipak pruzao osnovu za medjunarodni javni govor od kojeg su samo odabrani crveni i crni totalitarci otvoreno skretali. Od 24. marta 1999. ovo je zamenjeno novom Klintonovom doktrinom, vernom kopijom doktrine Breznjeva o ogranicenom suverenitetu, koja je navodno opravdavala sovjetsku okupaciju Cehoslovacke 1968. godine. G.Klinton je upotrebio apstraktnu i ideoloski ispunjenu ideju - ideju o univerzalnim "ljudskim pravima" - kao izgovor za krsenje prava i tradicije.
Klintonova doktrina vuce korene iz dvostranacke arogancije "elite" spoljne politike Vasingtona, pripite od sopstvene opojne kase "svetske poslednje i jedine supersile." Pravne formalnosti su passé, a moralni imperativi - nikad sveti u medjunarodnim odnosima - zamenjeni su cinicnom praksom u situacionom moralitetu, koji zavisi od pozicije glumca unutar vrednosnog sistema supersile. I tako je imperijalna plemenitost opet tu, ali u novoj formi. Stara religija, nacionalne zastave i nacionalni rivalitet ne igraju nikakvu ulogu.
Ali zudnja za uzbudjenjima i vaznoscu, koja je povela Britance u Peking, Kabul i Kartum, Francuze u Fasodu i Sajgon, a Amerikance u Manilu, sada se ponovo pojavila. Kao rezultat toga vodjen je rat protiv jedne nezavisne drzave jer je odbila strane trupe na svom tlu. Sva druga opravdanja su post facto racionalizacije. Sile koje su vodile rat pomogle su i podstakle secesiju jedne nacionalne manjine, secesiju koja ce - kada jednom bude formalno sprovedena - mnoge evropske granice uciniti privremenim. U kontekstu svih drugih evropskih nacija ova prica bi zvucala nadrealno.
Srbi su, medjutim, demonizovani do te mere da ne smeju pretpostaviti da ce biti tretirani kao drugi. Ali cinjenica da Zapad nije mogao da uradi Srbima nista od onoga sto je hteo ne objasnjava zasto bi trebalo da to uradi. Jedva da je vredno opovrgavati, opet, slabe izgovore za intervenciju. Prizvan je "humanitarni" argument. Ali sta je sa Kasmirom, Sudanom, Ugandom, Angolom, Sijerom Leone, Sri Lankom, Alzirom? Pravilno snimljeno na video traku i Amanpur-izovano, svaka bi bila dobra za tuce "Kosova".
Nije bilo "genocida," naravno. U poredjenju sa poljima smrti Treceg svetskog, Kosovo je bio beznacajan sukob malog intenziteta, ruzniji mozda od Severne Irske pre jednu deceniju, ali mnogo manje ruzan od Kurdistana. Ukupno 2.108 zrtava na svim stranama na Kosovu do juna 1999., u pokrajini od preko dva miliona stanovnika, povoljno je u poredjenju sa godisnjom stopom ubistava u gradu Vasingtonu koja iznosi 450 (600.000 stanovnika). Brojanje leseva je losa stvar, ali s obzirom na brutalnosti i "etnicka ciscenja" koja je NATO ignorisao - ili cak oprostioi, naime u Hrvatskoj 1995. godine, ili u istocnoj Turskoj - jasno je da se kod "Kosova" ne radi o univerzalnim principima.
U Vasingtonu je Abdulah Ocalan terorista, ali OVK su borci za slobodu. O cemu se tu onda radilo? O "regionalnoj stabilnosti", receno nam je: ako ne zaustavimo ovaj sukob, on ce zahvatiti Makedoniju, Grcku, Tursku, ceo Balkan zapravo, iza cega bi sledio veci deo Evrope. Ali lek - bombardovanje Srbije da bi se odvojilo etnicki cisto - albansko Kosovo za OVK narko mafiju, pod blagonaklonim okom NATO-a - ce podstaci lancanu reakciju sirom cele eks-komunisticke polovine Evrope. Njegova prva zrtva ce biti bivsa jugoslovenska republika Makedonija, gde nemirna albanska manjina cini trecinu ukupnog stanovnistva. A zar nece pristinski model zahtevati i Madjari u Rumuniji (mnogo brojniji nego kosovski Albanci), i u juznoj Slovackoj?
Sta ce zaustaviti Ruse u Ukrajini, Moldaviji, Estoniji i u severnom Kazahstanu da ne slede ovaj model? Ili Srbe i Hrvate u hronicno nestabilnoj Dejtonskoj Bosni? I konacno, kada Albacni dobiju svoju secesiju na osnovu svog broja, da li ce se isto primenjivati i kada Latinoamerikanci u juznoj Kaliforniji ili Teksasu konacno brojcano prevagnu svoje anglosaksonske susede i pocnu da zahtevaju dvojezicni polozaj drzave, koji bi vodio ka ujedinjenju sa Meksikom? Da li ce Rusija i Kina pretiti Sjedinjenim Drzavama da ce ih bombardovati ako se Vasington ne slozi s tim?
Ishod na Kosovu, za sada, je u skladu sa duboko defektnim modelom novog Balkanskog poretka koji tezi da zadovolji aspiracije svih etnickih grupa u bivsoj Jugoslaviji - osim Srba. Ovo je katastrofalna strategija za sve kojih se to tice. Cak i ako sada budu prisiljeni na potcinjavanje, Srbi nece imati nikakvog interesa za nastali poredak stvari. Pre ili kasnije oni ce se boriti da povrate Kosovo.
Kartaginski mir koji je danas nametnut Srbima izazvace hronican poremecaj ravnoteze i razdor u buducim decenijama. On ce zahvatiti Zapad u Balkansku mocvaru i garantovati novi rat cim g.Klinton izgubi interes za garantovanje nedozvoljeno bogacenje balkanskih klijenata Amerike. NATO je pobedio, za sada, ali "Zapad" je izgubio. Rat je podrio iste one principe koji konstituisu Zapad, naime vladavinu prava. Ideja "ljudskih prava" nikad ne moze da pruzi osnovu niti za vladavinu prava niti morala. "Univerzalna ljudska prava," odvojena od svake ukorenjenosti u vremenu ili prostoru, bice otvorena za poslednjim kapric gneva ili poslednjom modom za izigravanjem zrtve.
Pogresno usmeren napor da se transformise NATO iz odbrambenog saveza u mini UN, sa samo-naimenovanim odgovornostima "van svoje oblasti", siguran je put za nove Bosne i nova Kosova u buducnosti. Sada kada su Klintonisti i NATO bili "uspesni" na Kosovu, mi mozemo ocekivati nove i cak jos opasnije avanture na drugim mestima.
Ali sledeceg puta ce Rusi, Kinezi, Indijci i drugi biti mudrijii nece pasti na parole o slobodnom trzistu i demokratskim ljudskim pravima, a buducnost "Zapada" u konacno neizbeznom sukobu moze biti nesigurna. Kanada treba da razmisli o implikacijama ovog kursa i prikupi hrabrost da kaze "ne" globalnom intervencionizmu - za sopstveno dobro i radi mira i stabilnosti na svetu. Da li ona zaista mora da posmatra u potpunoj potcinjenosti dok se razvija dugi, opasni vojni eksperiment, koji ce nas odvesti u pravi rat za Centralnu Aziju? Da li ce uskoro ‘braniti’ nove OVK od ‘genocida’ duz islamskog oboda Rusije, medju etnickim grupama do sada nepoznatim zapadnoj stampi, koja moze obezbediti niz izgovora za intervenciju, svih isto toliko dobrih, odnosno isto toliko losih, kao sto je bio izgovor za kosovske Albance?
Da li je imperijalna istorija Kanade toliko slatka da mora potraziti jos jedan imperijalni komandni centar, u Vasingtonu, da kompenzira gubitak Londona? Da li se Kanada danas oseca prijatno uz istinu koja se pomalja: da ima manje slobode izbora o ratu i miru nego sto je imala kao slobodni Dominion pod starim Statutom Vestminstera? Jer ne moze biti sumnje da rat koji je NATO vodio u aprilu i maju 1999. nije bio namera, ili volja, icega sto se moze nazvati Alijansa, kada je upotreba sile smisljena u Beltveju 1998. Vredi zapitati koliko daleko je ovo ponovno sticanje podredjenog imperijalnog statusa - Kanade i drugih NATO clanova - od stvaranja politickog procesa, pod vodjstvom medija, koji cini beznacajnim drzavno odlucivanje van formalne funkcije podrske.
Takodje je vredno zapitati kako je doslo do toga da je glavni ratni cilj NATO-a bio ‘da se Alijansa odrzi zajedno’, koje discipline to podrazumeva i koliko lako, i krvavo, se to moze ponoviti. Moralni apsolutizam koga su prizvali pobornici intervencije kao zamenu za racionalni argument ne moze se vise odrzati. Iskrene dileme o nasoj ljudskoj odgovornosti jednih za druge ne sme se koristiti da reaktivira virusni imperijalizam ponovo prosirenog Zapada. Sto je arogantnija nova doktrina, to je veca spremnost da se laze za istinu. Biti sposoban da se "uradi nesto" zahteva moralno samopostovanje, ako mozemo da prigusimo misao da nismo toliko moralni glumci koliko potrosaci unapred svarenih izbora.
Na pocetku Milenijuma zivimo u virtuelnom koloseumu gde egzoticne i gadne smutljivce mogu da ubijaju, ne lavovi, vec magicne letece masine Imperije. Dok se kandidati za kaznu - ili mucenistvo - guraju u arenu, mnogi stanovnici "Zapada" reaguju na sou kao imperijalni potrosaci, ne kao gradjani sa parlamentarnim pravima i demokratskom duznoscu da sumnjaju u sudski postupak. Neka rezultati vase sadasnje istrage dokazu da nisam u pravu. Hvala.
Srdja Trifkovic je urednik spoljne rubrike lista Chronicles i izvrsni direktor fondacije Lord Bajron za Balkanske studije. On je bivsi dopisnik za BBC, US News, World Report i Voice of America.