|
The Spectator (UK)
10.mart, 2000.
NATO ZLOCINI
Proslo je godinu dana otkako je NATO postavio Srbiji ultimatum u Rambujeu, ciji su uslovi bili totalno neprihvatljivi za svaku suverenu drzavu, te za koji je NATO tako morao znati da ce biti odbacen. NATO je zudeo, ako ne bas za borbom, onda barem da nekog bombarduje. Na kraju krajeva, jedan vojni savez ne moze da opstane zauvek bez neprijatelja, a avanture u inostranstvu su korisne za predsednike SAD kad imaju domace teskoce, sa kakvima je bio suocen g. Klinton u to vreme. Slabost Srbije ucinila ju je savrsenim neprijateljem za siledzije, kukavice i poltrone. Ex post facto zvanicna opravdavanja bombardovanja Srbije bila su odvratna po svojoj neiskrenosti. Receno nam je i da je bombardovanje odgovor na etnicko ciscenje i da je bilo neophodno da bi se sprecilo etnicko ciscenje do koga bi doslo da nije bilo bombardovanja. Receno nam je i da je bilo neophodno bombardovati Srbiju jer je g. Milosevic okoreli etnicki cistac, i da nikako nismo mogli predvideti da ce on na bombardovanje svoje zemlje reagovati etnickim ciscenjem. Lideri NATO su se oslanjali na cinicno, ali bez sumnje opravdano, verovanje da se javno mnjenje u njihovim zemljama nece secati sta im je receno prethodnog, ili prethodnih, dana. NATO je nastavio da laze tokom celog rata. Njegova propagandna masinerija nije bila nista istinitija nego propagandna masinerija Srbije, iako su g. Klinton i g. Bler daleko prevazisli g. Milosevica po ljigavom licemerju. Kad god su ubijeni civili, NATO je to poricao sve dok se kaleidoskopski um javnog mnjenja ne bi zainteresovao za nesto drugo. Ovo su bila okolisanja duboko krivih ljudi. A zaista su i bili krivi; jer, kada je jednom postalo jasno da Srbija nece pasti u cisto vojnom smislu, NATO-va jedina politika je bila da unisti civilnu infrastrukturu Srbije. Ali namerno unistavanje civilnih meta, sa namerom da se svakodnevni zivot stanovnistva ucini nemogucim je jasno krsenje istog onog medjunarodnog zakona za koji su g. Klinton i g. Bler tvrdili da ga podrzavaju, a do koga su toboze toliko drzali.
Tako su, prema njihovim sopstvenim merilima, gospoda Klinton i Bler ratni zlocinci; a kad bi g. Kuk zaista verovao u svoju moralnu spoljnu politiku, on bi odmah sam sebe izrucio Beogradu. Niti je moralna katastrofa kompenzovana njenim prakticnim politickim koristima. Politika NATO-a je isuvise predvidljivo proizvela ne jednu, vec dve epizode etnickog ciscenja: prvo, Albanaca iz odredjenih delova Kosova; a drugo, Srba iz veceg dela Kosova. Na ovo drugo je NATO - koji uvek stedi zivote sopstvenih vojnika - zazmurio. Tako su g. Klinton i g. Bler protiv etnickog ciscenja, osim onog koje se odigrava pod njihovim sopstvenim patronatom i zastitom. Stavise, mir se ne vraca u ovaj region, sto je rezultat NATO intervencije. Moze li ijedna razumna osoba sumnjati da bi, kad bi se povukle NATO trupe, ubrzo doslo do krvoprolica mnogo strasnijeg od ijednog do sada vidjenog? NATO je tako suocen sa dilemom: ili ce ostati tu kao okupaciona vojska zauvek, ili ce ucestvovati u stvarnom genocidu.
Ali mozda je najgori efekat od svih bilo vojno ponizenje koje je NATO pretrpeo u Srbiji (a da, naravno, Srbija nije postigla pobedu). Ovo porazno ponizenje je od javnosti sakrila citava ceta novinarskih laskavaca lukavim manipulacijama cinjenicama. Ali za one koji veruju da postoji stvarnost nezavisna od mreza koje ispredaju doktori za propagandu, vojna slabost i SAD i NATO ne bi se mogla jasnije osvetliti nego sto je bila izlozena u Srbiji. Nasuprot onome sto je javnost lazljivo navedena da poveruje, kombinovane snage SAD, Britanije Francuske, Nemacke, Italije i Holandije nisu bile dovoljne da se Srbiji nametnu svi uslovi navedeni u Rambuje ultimatumu. NATO je tako bio prisiljen da pregovara, isto kao i Srbija; a s obzirom na ogroman disparitet snaga ove dve strane ovo je predstavljalo duboko ponizenje za NATO. Sve osim potpune pobede nad zemljom tako malom i siromasnom kao sto je Srbija za NATO predstavlja potpuni poraz. NATO uopste nije bio u stanju da unisti srpske oruzane snage - sto je razlog da je morao da zapocne svoju zlocinacku teror kampanju bombardovanja. Njegova tehnoloska sofisticiranost je ucinjena potpuno beskorisnom prostim srpskim skrivanjem tenkova u brdasca i postavljanjem masketa tenkova na drugim mestima. Nista manje od invazije ne bi moglo unistiti srpsku vojsku, ali iz politickih razloga ovo je bilo nemoguce. Vojna sila koja se plasi da izgubi ljude prilikom postizanja svojih ciljeva nije sila: to je vojni ekvivalent izbeljene grobnice. A virtuelni rat nije rat. Nista od ovoga nece proci neprimeceno u Moskvi ili Pekingu. Uopste ne iznenadjuje da Peking sada salje ratoborne zvuke u smeru Tajvana, jer zna da, u slucaju da odluci da izvrsi invaziju, imace da se plasi Amerike isto koliko i Lihtenstajna. Slicno je i ako Moskva odluci da izvrsi genocid nad Cecenima. Gospoda Klinton i Bler su svet ucinile bezbednim za etnicko ciscenje.