|
The Globe and Mail (Kanada)
11.mart, 2000.
SMRT NEVINIH
pise Markus Gi
Sanja, sjajna, romanticna 15-godisnja devojcica, izasla je u setnju jednog dana na mostic u jednom jugoslovenskom gradicu. Nije imala nikakvog razloga da misli da je u opasnosti, ali onda su pale bombe. Ona je bila `kolateralna steta`, jedna od stotine obicnih gradjana koji su poginuli kada je NATO prosirio svoju listu ciljeva da obuhvati i toplane, elektrane - i male mostove.
Varvarin, Jugoslavija - Bilo je to na 68.dan kampanje bombardovanja Srbije kada je Sanja Milenkovic izasla iz svoje kuce u Varvarinu, uspavanom pijacnom gradicu na obalama reke Morave.
NATO je intenzivirao svoje napade, pokusavajuci da prisili tvrdoglavog predsednika Slobodana Milosevica da izvuce svoje snage sa Kosova.
Ali Sanja nije bila zabrinuta. "Ne budi smesna, mama," rekla je kada ju je majka upozorila da bude obazriva. "Niko nece bombardovati ovo mestasce."
Ovo su bile poslednje reci koje je Vesna Milenkovic cula od svoje cerke.
Majka i cerka su bile bliske. Vesna je imala samo 21 godinu kada je rodila svoje prvo dete. Petnaest godina kasnije Sanja je izrasla u lepu i sjajnu devojku.
Odlican ucenik jos od prvog razreda, dobila je najbolje ocene na opstinskom, republickom i saveznom takmicenju iz matematike, kao i nagrade iz hemije i fizike. Bila je ucenica specijalne matematicke gimnazije u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije, i nadala se da ce jednog dana studirati matematiku na nekom od vodecih americkih univerziteta, kao sto je Harvard.
Kada je Sanja morala do kasno da uci, Vesna bi se uvlacila kod nje u krevet da joj pravi drustvo. Kada bi Sanja resila neki posebno tezak zadatak, probudila bi majku: "Vidi, mama, uspela sam!"
Kad nije ucila, njih dve bi ponekad zajedno gledale filmove na videu. Sanja je volela sarmantnog americkog glumca Aleka Boldvina, ali bi gledala sve romanticne filmove. Jedan od njenih omiljenih filmova bio je Duh, srceparajuci film sa Demi Mur i Patrikom Svejzom u glavnim ulogama.
"Bila mi je kao mladja sestra, kao najbolja prijateljica," kaze gdja Milenkovic, lepo obucena zena sa zlatnim mindjusama i mobilnim telefonom, koja radi kao pravnik u lokalnoj firmi za trgovinu namestajem.
Kada je NATO zapoceo bombardovanje 24.marta prosle godine, Sanja je napustila skolu u Beogradu i dosla kuci u Varvarin. Gdja Milenkovic kaze da su ona i njen muz, Zoran, verovali da "se nista nece desiti, posto nema vojnih ciljeva u blizini i posto je ovo tako mali gradic."
Ali krajem proleca nigde u Srbiji nije zapravo bilo bezbedno.
Frustrirani neuspehom da prisile g.Milosevica da izadje sa Kosova, NATO lideri su vise nego udvostrucili broj aviona koji bombarduju mete u Srbiji, na ukupno 1000. Do kraja maja su ovi avioni izvodili u proseku 585 letova (pojedinacnih) dnevno, dok je u martu i aprilu taj broj bio 370.
Da bi jos vise ucvrstila svoj obruc oko Srbije, zapadna alijansa je sirila svoju definiciju onoga sto cini legitimni vojni cilj. U pocetku je gadjala vazduhoplovne baze, vojne kasarne, telekomunikacione tornjeve i velike mostove. U maju je vec gadjala toplane, elektrane, vodovodne instalacije - i male mostove.
Varvarin je imao jedan takav mostic, staru gvozdenu strukturu blizu pravoslavne crkve i nedeljne pijace. Tu je Sanja krenula u svoju jutarnju setnju.
Kad je ona izasla iz kuce 30.maja, zalutale bombe su vec bile ubile puno civila.
U sramnom nizu nesrecnih slucajeva, NATO je prvo pogodio putnicki voz na zeleznickom mostu (17 mrtvih), onda grupu izbeglica na putu na Kosovu (75 mrtvih), zatim pijacu i prizemlje bolnice u gradu Nisu (15 mrtvih), zatim Kinesku ambasadu u Beogradu (3 mrtvih). Medju poginulima je bila i zena u sedmom mesecu trudnoce na putu u bolnicu i jedna trogodisnja devojcica koja je poginula u kupatilu u svom stanu, kada je kasetna bomba eksplodirala ispred njenog prozora.
Pokolj je dostigao vrhunac krajem maja, kada su se napadi intenzivirali u poslednjem pokusaju da se slomi g.Milosevic i izbegne skup kopneni napad. 31.maja, dan nakon Sanjine setnje po mostu, rakete su ubile 20 ljudi u sanatorijumu u jednom gradicu i 23 ljudi u stambenoj zgradi u drugom gradicu.
NATO zvanicnici su tvrdili da su cinili sve sto su mogli da minimiziraju "kolateralnu stetu," sto je vojni eufemizam za nenamerna ubistva.
Ali su takodje pokusavali i da ogranice opasnost za svoje pilote i avionsku posadu, a ova dva cilja nisu se uvek mogla sloziti. Da bi ostali van dometa protivvazdusne paljbe, piloti su cesto bacali svoje sofisticirane, precizno navodjene bombe sa 15.000 stopa, sto je osam puta vise od visine CN Kule u Torontu. Oni na zemlji su retko mogli da vide svoje napadace.
Kao rezultat toga, ljudi koji su se skupili na mostu u Varvarinu tog suncanog majskog dana nisu bili upozoreni sta ce se desiti; nisu imali pojma da negde gore na plavom nebu jedan bombarder zuri u video sliku njihovog gradica u svojoj pilotskoj konzoli, pripremajuci se da nacilja most i posalje svoje rakete ka svom cilju.
Sanja se setkala po mostu neko vreme nakon podneva sa dve drugarice. Guzva pijacnog dana je bila veca nego obicno zbog toga sto je taj dan bio verski praznik, sedma nedelja nakon Uskrsa.
U crkvi Svete Bogorodice, samo par koraka od mosta, lokalni svestenik Milivoje Ciric je sluzio specijalnu sluzbu.
Niko se nije brinuo oko napada. Bilo je dobro poznato da NATO obicno napada nocu ako bi civili mogli biti u opasnosti. Pored toga, Varvarin nije bio nikakav transportni cvor. 52-godisnji most je mozda bio zila kucavica ovog gradica, ali put preko njega vodio je na zapad u nigde. Guzva na Kosovu je bio dobra tri sata voznje na jug.
Gospodin i gdja Milenkovic su pripremali rucak za Sanju kada su zaculi glasnu eksploziju. Bilo je 13:05h. Gdja Milenkovic je odmah uzela telefon da vidi da li radi. Znala je da telefonska linija ide preko mosta. Telefon je bio mrtav.
Uskocila je u kola i odvezla se u grad, pretrazujuci lica prolaznika. Kad je stigla do obale reke, nasla ju je opustelu. Svi koji su mogli pobegli su, plaseci se narednog napada. Gdja Milenkovic je stajala sama na obali, izvikujuci ime svoje cerke. Onda je ugledala Sanju.
Devojka je lezala na slomljenoj ploci mosta, pored povrsine reke. Ploca je lezala pod ludim uglom, tako da je Sanjina glava bila okrenuta nadole prema vodi, a njena stopala su bila u vazduhu. Nije se pomerala.
Sanjine drugarice su kasnije ispricale gdji Milenkovic sta se dogodilo.
Kada je prva raketa pogodila most, pesacki deo se srusio u reku i tri devojke su pale zajedno s njim.
Ove dve drugarice su bile povredjene, jednoj je polomljena noga, a drugoj ruka. Ali, nekom igrom slucaja, Sanja nije bila povredjena. Mogla je da uradi ono sto su mnogi drugi uradili i da se uspne uz rusevinu i pobegne sa mosta. Umesto toga je ostala da pomogne svojim drugaricama.
Deset minuta posle prvog napada NATO pilot se vratio da zavrsi svoj posao. Eksplozija njegovih raketa je prelomila most na dva dela. Cetvoro kola je upalo u Moravu.
Otac Ciric je prekinuo crkvenu sluzbu da ode da pomogne povredjenima. Eksplozija mu je otkinula glavu. Jos sedmoro njih je poginulo. Jugoslovenska vlada je kasnije objavila fotografije njihovih tela u svojoj dvotomnoj Beloj Knjizi, koja katalogizira stetu koju su izazvali NATO napadi. Njih je grozno za videti.
Vojkanu Stankovicu je eksplozija razorila utrobu. Obe noge Milana Savica su otkinute u kolenima. Desna noga Zorana Marinkovica je otkinuta. Njegova majka Milanka ju je pokupila kada je pronasla njegovo telo. Fotografija u Beloj knjizi pokazuje nogu kako lezi na nosilima pored tela, jos uvek u crnoj cipeli, pored njegove glave.
Sanja nije tako unakazena. Nju je u ledja pogodio leteci srapnel, sicusni komadici krivog metala tako vruceg da su ostavili opekotine na njenoj mlecno beloj kozi. Osim toga njeno vitko telo je bilo nedirnuto.
Kada je hitna pomoc stigla na lice mesta gdja Milenkovic ih je molila da pomognu njenojj cerki, ali su oni prvo otisli da pogledaju one koji su se kretali i zvali upomoc.
Konacno su stavili Sanju u kola hitne pomoci. Gdja Milenkovic je uskocila unutra. Sanjine oci su jos bile otvorene. Gdja Milenkovic joj je rekla da se bori, da nastavi da dise. "Sve je u redu," rekla je. "Tvoja majka je ovde."
Ali nakon par minuta Sanjine oci su se zatvorile poslednji put. "Znala sam da je umrla," kaze gdja Milenkovic "ali sam se i dalje nadala."
U bolnici, gde su doktori bezuspesno ubrizgavali adrenalin u Sanjino telo u nadi da pokrenu njeno srce, gdji Milenkovic se ucinilo da je osetila puls, ali je onda shvatila da je to bio njen puls.
Sanja je lezala nepokretno na bolnickim kolicima, u belim pantalonama i roze majci koje je obukla za setnju to jutro. Bilo je to tacno 6 meseci pre njenog 16.rodjendana.
Dan kasnije u Briselu se NATO portparol Dzejmi Sej suocio sa reporterima u sobi za pres konferencije modernog glavnog staba ove organizacije.
Fred Kolman iz lista USA Today istakao je da je alijansa napala most usred dana. "Kako se to slaze sa vasim stalnim tvrdnjama da NATO cini sve da izbegne civilne zrtve, posto je jasno da ce biti vise civilnih zrtvi usred dana nego sto bi ih bilo usred noci?"
G.Sej, nabusiti Englez, koji je bio najborbeniji javni branilac NATO bombardovanja, dao je ostar odgovor: "Frede, imam danas za vas neke cifre o civilnim zrtvama: 550 interno smestenih na Kosovu; 883.500 izbeglica u susednim zemljama... 225.000 ljudi nedostaje... To je, mislim, kljucna statistika o zrtvama, sto se tice NATO-a."
Ove zrtve, rekao je, uzrokovali su "Milosevicevi meci, a ne NATO bombe."
Ovaj odgovor je uredno rezimirao stav alijanse o civilnim zrtvama. To je bilo nesto ovako: Da civili ginu, ali da mi cinimo sve sto mozemo da taj broj bude sto manji. Pored toga, sve sto slucajno uradimo srpskim civilima je bledo u poredjenju sa onim sto g.Milosevic namerno radi kosovskim Albancima.
Ima neke istine u tome. Uprkos onome sto mozda mnogi Srbi misle, NATO nije krenuo da namerno ubija civile. Naprotiv, vodio je racuna da "kolateralna steta" bude sto manja. U tom cilju, NATO komandanti su u ovom sukobu koristili veci broj oruzja sa preciznim navodjenjem nego ikad ranije.
Ali, dok je NATO pojacavao svoje vazdusne napade i sirio svoj opseg meta, to je postajala sve manje kampanja protiv srpske vojne masinerije, a sve vise protiv srpskog naroda kao celine.
NATO komandanti su otvoreno pricali o tome da predoce srpskoj javnosti rat, u nadi da ce se ona okrenuti protiv g.Milosevica. Otuda napadi na toplane i strujne mreze. U takvoj kampanji je bilo neizbezno da mnogi civili poginu.
Organizacija Human Rights Watch, sa bazom u Njujorku, objavila je iscrpan izvestaj o bombardovanju. U njemu se zakljucuje da su NATO bombe ubile oko 500 civila u 90 odvojenih incidenata, vise nego tri puta vise od broja incidenata koji je alijansa priznala.
Devet od ovih incidenata su bili rezultat napada na ne-vojne ciljeve koje je organizacija Human Rights Watch nazvala "nelegitimnim." Ovi ukljucuju glavnu zgradu Radio Televizije Srbije u Beogradu, toplanu u predgradju glavnog grada i sedam manjih mostova koji nisu imali niti veliku transportnu niti vojnu funkciju - ukljucujuci i onaj u Varvarinu.
Kako je to rekla organizacija Human Rights Watch, "nema dokaza o tome da je dnevni raspored napada na Varvarin (ili na mnoge druge stacionarne mete) bio od kljucnog znacaja za unistavanje mete - napad nije bio usmeren specificno protiv vojnog saobracaja."
Nakon Varvarina, komandant vazdusnih snaga NATO, general-pukovnik Majkl Sort iz SAD, uputio je svoje pilote da ne napadaju mostove danju, vikendima, pijacnim danima ili praznicima. Ali do tad je rat vec skoro bio gotov. Sanja je umrla samo 10 dana pre nego sto su bombe prestale da padaju.
Iako mozda nisu u rangu sa zlocinima g.Milosevica na skali varvarizma, napadi kao sto je ovaj u Varvarinu podrili su tvrdnju NATO-a o moralnoj superiornosti u kosovskom ratu. Ovo, setimo se, je predstavljeno kao prvi rat koji se vodi za ljudska prava. Njegov cilj je bio da zastiti kosovske Albance koji su patili od pustosenja Miloseviceve ratne masinerije.
Ali spasavajuci Albance NATO je zrtvovao nevine kao sto je Sanja.
A takodje je i pomerio granice legalnosti. Zenevska konvencija, koja odredjuje zakone rata, navodi da napadaci moraju da preduzmu sve izvodljive predostrozne mere da izbegnu ili minimiziraju povredjivanje civila. Protokol 1, Clan 51, Odeljak 5b specificno zabranjuje "napad za koji bi se moglo ocekivati da ce izazvati slucajan gubitak zivota civila, povredjivanje civila, ostecivanje civilnih objekata, ili kombinaciju ovoga, sto bi bilo suvisno obzirom na konkretnu i direktnu predvidjenu vojnu korist."
Cini se da bi se ovo moglo primeniti na vojno beznacajan most usred dana na pijacni dan kada je tu gomila ljudi.
Ali NATO s prezirom odbacuje sve price o ratnim zlocinima, zbog predostroznih mera koje je preduzeo da izbegne zrtve. Kako je g.Sej, portparol NATO-a, rekao tokom rata, ovo je bila "najpreciznija precizna vojna kampanja u istoriji ljudskih sukoba."
Gdja Milenkovic priznaje da malo zna o zakonima rata. "Ali jednu stvar znam zasigurno: Nisu imali pravo da bombarduju taj most tog dana. To nije bio vojni cilj. To je bio mali most u malom gradicu."
Da bi se lakse borila sa svojim bolom, ona puno radi. Nakon posla prikuplja novac za fond stipendija za talentovane ucenike, koji je stvoren u Sanjino ime. "Plasim se noci," kaze ona, stezuci grudvicu maramice kojom brise oci.
Ona nastavlja zivot, podizuci svog sina, 15-godisnjeg Sasu, ali sumnja da ce ikada preboleti ovaj gubitak. "Dete je investicija," kaze ona. "Investirate svoje vreme i svoja osecanja i sebe da stvorite odraslu osobu. Onda, u samo jednom trenutku, sve vam to oduzmu."
U svom novcaniku nosi uvojak Sanjine plave kose, jos uvek cvrsto stegnute decjim snalicama. Uvojak su otkinuli komadici srapnela.
"Sanja je bila moj ponos," kaze njena majka, vracajuci kosu u kutijicu u obliku srca. "Uvek ce to biti."
Dole na obalama Morave sunce koje je obasjavalo blatnjavo tle donosilo je nagovestaj proleca. Moderni novi most pregradjuje reku, a na jednom kraju stoji mali spomenik zrtvama sa porukom na mesinganoj plocici: "Za one koji grade, a ne koji unistavaju."
Markus Gi, spoljnopoliticki novinar lista The Globe and Mail, izvestavao je iz Beograda tokom proslogodisnjeg bombardovanja i vratio se u Srbiju ovog meseca