|
The Times (UK)
14.mart, 2000.
NATO NIKADA NIJE BIO SLABIJI NEGO
U GODINI NAKON `POBEDE` ZAPADA
Pise Michael Gove
Tek sada mozemo videti kako smo izgubili Kosovo
Kao i Margaret Tacer, a zapravo i Dzon Mejdzor, Toni Bler je vodio rat nekoliko meseci nakon sto je stupio na polozaj. Ali dok su Foklandi igrali ulogu u izborima 1983. godine, a rat u Zalivu pomogao da se poboljsa ugled g.Mejdzora 1992. godine, godinu dana kasnije nema nikakvih dokaza da ce Milbank upotrebiti konflikt na Kosovu da izglaca ugled premijera.
To nije zbog neke prefinjenosti g. Blera. On je bio sasvim srecan da iskoristi pozadinu premijerskog "bunkera" tokom konflikta, bas kao da je on Cercil koji treba da prebrodi jos jedno iznenadno i snazno bombardovanje. Pravi razlog sto vlada tako okleva da je se podseti na Kosovo je sto smo mi, za razliku od Foklanda, ili cak Zaliva, izgubili.
Razmere naseg poraza su zapravo postale ocigledne tek prosle nedelje. Paznju sveta je ponovo privuklo Kosovo, zbog melanholicne prve godisnjice bombardovanja. Odmah nakon rata vlada je zurno proglasila pobedu, pa presla na druga polja interesovanja. Na Bleritskoj karti obecanja za Kosovo zabelezeno je sledece "Srpske trupe izlaze, nase trupe ulaze, izbeglice se vracaju kuci". Ali povrsnost ovog preuranjenog samo-cestitanja je sada postalo zalosno ocigledna. Ono je vredno za potomstvo koliko i at has all the value for posterity koliko i glupava izjava g. Mejdzora na kraju pregovora u Mastrihtu da je on dobio "igru, set i mec". Istorija je sudac ciju presudu ne mozete kupiti.
Jer, ako se pogledaju pravi ratni ciljevi na Kosovu, bas kao i ako se razmotre iskrene aspiracije g. Mejdzora u Mastrihtu, rezultat su jad, podele i poraz. Mastriht nije obelezio plimu za federalizam, nije ujedinio Torijevsku stranku i nije signalizirao da Evropa konacno sledi britanski put. Na Kosovu se Britanija borila da odrzi kredibilnost NATO alijanse, da podrzi princip multi-etnicke vlade i da skine Slobodana Milosevica (modernog Hitlera, da ne bi zaboravili).
Po svakom pitanju nismo uspeli. NATO nikad nije bio slabiji nego nakon Kosova. Glavna strateska funkcija alijanse je odrzavanje zajednice interesa izmedju Evrope i Amerike. Ali kosovska kampanja je nanela vise stete ovome nego sto je nanela stete srpskoj vojsci.
Evropljani su potcenili skorasnju raspravu oko bezbednosnih propusta u NATO-u, koji su omogucili Srbima da predvide bombardovanja, samo da bi je Vasington precenio. Amerika je bila, i sada je, uzasno besna sto je njena sposobnost da efektno operise iskompromitovana time sto nejni evropski saveznici nisu uspeli da sacuvaju poverljive informacije. Problem nije jedan izolovani "spijun" u glavnom stabu NATO-a, vec sukobljeni prioriteti zemalja clanica NATO. Francuska, Grcka i Italija se nisu slagale sa strategijom bombardovanja, kojoj su njihovi piloti jedva iole dali svoj doprinos. Unutar svake od onih drzava koje su uzivale pristup planovima sa kojima se nisu slagale uvek je postojao potencijal za curenje informacija, te ne iznenadjuje da su Srbi mogli da eksploatisu ovo neslaganje.
Bes Amerike zbog nepouzdanosti Evrope sve vise raste od kraja kampanje. Evropske drzave ne samo da nisu naucile odgovarajucu lekciju i odlucile se na veci vojni budzet unutar koherentnije alijanse, vec su i usmerile svoje energije ka stvaranju nove, ekskluzivnije, evropske vojne arhitekture. Romano Prodi je jasno izjavio da zeli da izgradi evropsku armiju. Planovi Havijera Solane za evropski vojni i bezbednosni identitet, zajedno sa ruganjem francuskog ministra Ibera Vedrina americkoj "hipersili", jasne su inidkacije da se gradi nova Gvozdena zavesa. Preko Atlantika.
Najgorca ironija ovog maloletnickog Golizma je da tamo gde evropske sile treba da deluju slozno, na samom Kosovu, one su paralisane etnickim borbama. Ne samo izmedju Srba i Albanaca, vec izmedju Francuza i Britanaca. Napor Zapada da drzi pod kontrolom red i mir na Kosovu je tragican neuspeh na svakom nivou. U oblastima kao sto je Mitrovica, koordinisani napori da se obuzda terorizam Kosovara protiv preostalih Srba je sputan podelom izmedju francuskog personala i drugih "mirovnjaka". Dok se zapadne drzave prepiru, Kosovari sprovode sopstvenu zlocinacku kampanju etnickog ciscenja.
Komandant OVK, Agim Ceku, koga je Medlin Olbrajt opisala, izgleda bez ironije, kao balkanskog Geri Adamsa, cini da njegov pandan iz Ulstera izgleda kao Medlin Olbrajt iz Belfasta. Ne samo da trupe g. Ceku-a nisu predale svoje oruzje, vec ih one upotrebljavaju svake noci. One se koriste da izgrade kampanju anti-srpskog i anti-ciganskog zastrasivanja, koja je svaki napor za izgradnjom multi-etnickog Kosova ucinila sprdnjom.
OVK predsedava operacijom sverca droge koja je odgovorna za 40% heroina koji se prodaje u Evropi i SAD. A gde su to, u ovom raju za kriminal, policijske snage Zapada - KFOR? Recima potpredsednika medjunarodnog policijskog udruzenja za borbu protiv droge, oni "mogu isto tako biti i na drugoj planeti kada je u pitanju kontrola ovih momaka".
I zaista, snage Zapada mogle su isto tako bombardovati i Mars prosle godine, sto se tice razlike koju su napravili po pitanju pozicije g. Milosevica. Rat mu je omogucio da likvidira opoziciju, pothrani bezgranicni srpski apetit za osvetom i pripremi se za udar protiv Crne Gore, ubedjen da je Zapad sada bez ikakvog apetita za buducu intervenciju. Ako je to poraz, mora da on misli, onda ne mogu da docekam ponizenje. A ako je nasa kampanja na Kosovu bila pobeda, onda moze li molim vas nas sledeci rat da bude poraz?