|
LE MONDE DIPLOMATIQUE
14.03.2000
Postoji li neko drugo resenje za Kosovo?
Pise Noam Chomsky
U noci izmedju 24. i 25. marta, NATO je otpoceo vazdusni napad na Jugoslaviju, koji je trajao 78 dana. Kako da na tu operaciju gledamo posle godinu dana? Patnje kosovskih Albanaca su prestale, i izbeglice su se vratile svojim domovima - ukoliko im nisu unisteni - ali su zato kosovski Srbi i Cigani bili primorani da odu. Mitrovica, poslednji veliki multietnicki grad, pozornica je zastrasujucih obracuna. A Slobodan Milosevic je i dalje na vlasti u Beogradu. Ovakav neuspeh ukazuje na potrebu da se ispita sustina ovog rata. "Genocid" kosovskih Albanaca morao je biti zaustavljen. Ili je u pitanju namera Sjedinjenih Drzava da uz pomoc NATO-a stekne svoj uticaj na Balkanu? To vec objasnjava zasto su saveznici tako tvrdoglavo odbijali svako diplomatsko resenje.
Kosovo je bilo jako gadno mesto prosle godine. Prema proceni NATO-a, stradalo je oko 2000 ljudi, uglavnom Albanaca, tokom zestokih bitaka, zapocetih u februaru 1998. akcijama tzv. Oslobodilacke Vojske Kosova, koje su Sjedinjene Drzave osudile kao "teroristicke", posle cega je usledio brutalni odgovor Srba. Do leta, OVK je preuzela oko 40% pokrajine, izazivajuci surovu reakciju srpskih snaga bezbednosti i paravojnih jedinica, koje su napadale civile. "Za par dana (otkako su se posmatraci povukli 20. marta 1999) broj raseljenih lica se ponovo popeo na preko 200 000", rekao je Mark Veler, pravni savetnik kosovskih Albanaca. Ove brojke uglavnom odgovaraju izvestajima americke obavestajne sluzbe.
Recimo da posmatraci nisu povuceni zbog bombardovanja koje ce uslediti, i da su nastavljeni diplomatski napori. Da li to bilo izvodljivo? Bi li to dovelo do goreg resenja, ili mozda do boljeg? Nikada to necemo znati, jer je NATO odbio da isproba takvu mogucnost. Mozemo, medjutim, bar da se zapitamo, na osnovu poznatih cinjenica.
Da li je Posmatracka misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju mogla da ostane, malo bolje obezbedjena? Izgleda da je to bilo moguce, uzimajuci u obzir momentalnu osudu njihovog povlacenja od strane srpske Narodne skupstine. Nista ne govori da do veceg stradanja ne bi doslo i da su oni ostali, na stranu sto je najveca eskalacija nastala bas njihovim povlacenjem, koje je bilo jasan signal da ce do bombardovanja doci. NATO je uopste vrlo malo uzimao u obzir bilo kakvo mirno resenje. Cak je i naftni embargo, jedna od najtezih sankcija, uzeta u razmatranje tek posle bombardovanja.
Najvaznije pitanje tice se diplomatskih opcija. Dva su predloga bila na stolu, uoci bombardovanja. Jedan je sporazum iz Rambujea, predocen Srbiji kao ultimatum. Drugi je stav Srbije, formulisan 15. marta 1999 kao izmenjeni nacrt sporazuma, i rezolucija srpske Narodne skupstine od 23.marta 1999. Ako je briga za sudbinu kosovskih Alabanaca bila ozbiljna, mogle su doci u obzir jos neke opcije, na primer nesto kao predlog Dobrice Cosica, predsednika Jugoslavije 1992-93: Da se Kosovo podeli i odvoji od Srbije, sem "izvesnog broja srpskih enklava". Tada je Ibrahim Rugova odbio ovaj predlog u ime samoproklamovane nezavisne Republike Kosovo i njene paralelne vlade. Mozda je ovo ipak moglo da posluzi kao osnova za pregovore, u drukcijim okolnostima, 1999. No, zadrzimo se ipak na dve zvanicne pozicije s kraja proslog marta: ultimatumu iz Rambujea, i srpskoj Rezoluciji.
Skriveno od ociju javnosti
Vazno je i indikativno je sto su, mada su se pojavili u agencijskim izvestajima, sustine oba stava cuvane od ociju javnosti. Jedva da je napomenuto da postoje, a pogotovo nista nije receno o njihovom sadrzaju. Rezolucija je osudila povlacenje OEBS-a, i pozvala Ujedinjene nacije i OEBS da prihvate pregovore za diplomatsko resenje "za postizanje politickog sporazuma o sirokoj autonomiji Kosova, uz obezbedjenje jednakosti svih gradjana i etnickih grupa, i uz postovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, i Savezne Republike Jugoslavije." Otvorena je i mogucnost "medjunarodnog prisustva", ciji bi "velicina i karakter" bili takvi da obezbede "politicki sporazum o samoupravi koji bi prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje zive na Kosovu". Pristanak Jugoslavije da "razmotri obim i karakter medjunarodnih snaga koje ce obezbediti sprovodjenje sporazuma iz Rambujea" formalno je saopsten pregovaracima 23. februara, i objavljen na konferenciji za novinare istog dana. Da li su ti predlozi bili ozbiljni nikada necemo znati, jer nisu uzeti u obzir, i ostali su potpuno nepoznati.
Mozda je jos upadljivije to sto je ultimatum iz Rambujea, mada je uvek navodjen kao mirovni predlog, takodje skrivan od javnosti. To se narocito odnosi na odredbe koje su se ocigledno pojavile na kraju mirovnih pregovora u Parizu, kada je Srbija vec prihvatila najvaznije politicke predloge. Od narocite je vaznosti i dodatak koji bi NATO-u dao pravo za "slobodan i neometan pristup teritoriji cele Jugoslavije, ukljucujuci vazdusni prostor i teritorijalne vode", bez ogranicenja i obaveza prema zakonima drzave i nadleznostima njenih vlasti, od kojih se - medjutim - zahteva da se "prioritetno i svim raspolozivim sredstvima" povinuju zahtevima NATO-a (Dodatak B).
Aneks je skrivan od novinara koji su pratili pregovore u Rambujeu i Parizu. Robert Fisk kaze: "Srbi su rekli da su ga odbili na poslednjoj pariskoj konferenciji za novinare, bolesnom skupu u Jugoslovenskoj ambasadi u 11 uvece, 18 marta." Srpski disidenti koji su ucestvovali u pregovorima kazu da su im ove uslove predocili poslednjeg dana pregovora u Parizu, kao i to da Rusi za njih nisu znali. Ove odredbe nisu bile dostupne Donjem domu britanskog parlamenta sve do 1. aprila, prvog dana pauze u Parlamentu, a nedelju dana posto je bombardovanje pocelo.
U pregovorima koji su krenuli posle pocetka bombardovanja, NATO je odustao od ovih zahteva, kao i od nekih drugih kojima se Srbija protivila, i vise ih do konacnog mirovnog sporazuma nije pominjao. "Koja je bila prava svrha zahteva NATO-a u poslednji cas? Da li je to bio Trojanski konj? Da bi sacuvali mir? Ili da bi ga sabotirali?" Sta god bio odgovor, ako su pregovaraci NATO-a bili zabrinuti za sudbinu kosovskih Albanaca, trebalo je da razmotre diplomatske opcije, ako ovaj vrlo provokativni, i ocigledno nevazni zahtev NATO-a bude povucen: da povecaju posmatracke snage, ne da ih ukinu; i da zaprete ozbiljnim sankcijama.
Uzmi ili ostavi
Kada je pokrenuto pitanje o tome, vodje americkog i britanskog pregovarackog tima tvrdili su da su bili spremni da odbace preterane zahteve koje su kasnije povukli, ali da su Srbi to odbili. U to je tesko poverovati. Imali bi sve razloge da takvu cinjenicu odmah objave. Zanimljivo je da nigde nisu pozvani na odgovornost zbog ove ishitrene izjave.
Istaknuti zagovaraci bombardovanja iznosili su slicne tvrdnje. Takav primer je komentar Marka Velera o Rambujeu. On ismeva "besmislene tvrdnje" da je Aneks kasnije predocen, vec tvrdi da je "objavljen zajedno sa sporazumom", misleci na Nacrt sporazuma od 23. februara. Gde je to objavljeno ne kaze, niti objasnjava zasto onda prisutni novinari u Rambujeu i Parizu nisu za njega znali. Kao sto nije znao, izgleda, ni britanski parlament. "Famozni Aneks B tice se standardnih uslova statusa snaga KFOR-a (NATO-vih okupacionih snaga)", istice Veler. Ne objasnjava zasto je NATO odustao od tog zahteva kada je pocelo bombardovanje, a na njemu pogotovo nisu insistirale snage pod komandom NATO-a koje su u junu usle na Kosovo. Njihov je broj inace mnogo veci od broja o kome se u Rambujeu govorilo. Takodje je neobjasnjen odgovor SRJ od 15. marta na Nacrt sporazuma od 23. februara.
U jugoslovenskom odgovoru se Nacrt sporazuma razlaze u detalje, tacku po tacku, s predlozima vecih izmena i brisanja odredbi, ali se uopste ne spominju dodaci - cije je sprovodjenje po Veleru najvazniji deo sporazuma, i koji su bili predmet pregovora u Parizu.
Njegovi se navodi moraju prihvatiti sa sumnjom, cak iako odbacimo njegov neobavezan odnos prema kljucnim cinjenicama i njegovu jasnu opredeljenost. Za momenat ova vazna pitanja ostaju u mraku.
Uprkos zvanicnim naporima da se spreci uvid javnosti u dogadjaje, dokumenti su bili pristupacni svim medijima koji su zeleli da istraze stvar. U Sjedinjenim Drzavama je ovaj ekstremni (mada zapravo nevazni) zahtev za, prakticno, okupaciju SRJ prvi put spomenut na brifingu NATO-a 26. aprila, ali je brzo napusten i nije se vise o njemu govorilo. Cinjenice su objavljene kada je zahtev vec bio formalno povucen, i vise nije bio od vaznosti. Ubrzo posto je objavlljen mirovni sporazum od 3. juna, stampa je objavila najvaznije delove "Uzmi ili ostavi" ultimatuma iz Rambujea, isticuci da je trazeno da "NATO snage mogu slobodno da se krecu u Jugoslaviji i da ne podlezu zakonima zemlje". Istaknuto je da su "trupe pod komandom NATO-a trazile slobodan pristup celoj teritoriji Jugoslavije, a ne samo na Kosovu."
Tokom bombardovanja pregovori su nastavljeni. Obe strane su cinile ustupke - sto je u Sjedinjenim Drzavama predstavljeno kao poraz Srbije, odnosno kapitulacija pod bombama. Mirovni sporazum od 3.juna kompromis je obe strane u odnosu na pozicije s kraja marta. NATO je odustao od svojih najekstremnijih zahteva, ukljucujuci one koji su ugrozili pregovore u poslednji cas, kao i od formulacije koja je tumacena kao trazenje referenduma za nezavisnost. Srbija je pristala na "prisustvo medjunarodnih snaga uz znacajno ucesce NATO-a". Ovo je jedino mesto gde se NATO spominje u mirovnom sporazumu ili u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, koja sporazum potvrdjuje.
Parce papira
NATO nije imao nameru da se povinuje parcetu papira koje je potpisao, vec ga je smesta prekrsio, okupacijom Kosova. Kako su Srbija i Rusija insistirale na uslovima formalnog sporazuma, kaznjene su zbog toga, pa je bombardovanje nastavljeno, ne bi li bile priterane uza zid. Sedmog juna NATO avioni su ponovo bombardovali rafinerije nafte u Pancevu i Novom Sadu. Oba grada su uporista opozicije Milosevicu. Rafinerija u Pancevu je buktala i stvorio se ogroman oblak otrovnih gasova .U Njujork Tajmsu 14. juna objavljena je fotografija, uz pricu o teskim ekonomskim i zdravstvenim posledicama. O samom bombardovanju nije nista pisano, mada su agencije o njemu izvestile.
Postoji misljenje da bi Milosevic pokusao da izbegne uslove sporazuma, da je do njega doslo u martu. Istorija podrzava takav zakljucak, bas kao sto se isto moze zakljuciti i za NATO - i to ne samo vezano za ovaj slucaj. Surovo narusavanje formalnih sporazuma obicaj je velikih sila. Sa zakasnjenjem se sada vidi i da je "mozda bilo moguce (u martu) pokrenuti nove pregovore - umesto nesrecne americkog diktata Milosevicu na sastanku u Rambujeu. Kao sto je trebalo uvesti mnogo veci broj spoljnjih posmatraca koji bi bili u stanju da zastite i albanske i srpske civile podjednako."
Barem je jedno jasno. NATO je odlucio da odbaci diplomatske opcije koje nisu bile iscrpljene, i da pokrene vojnu akciju sa stravicnim posledicama po kosovske Albance, koje su i bile ocekivane.