|
GARDIAN
15.mart, 2000
Tisina sa ekrana
16 poginulih, ali izvinjenje zbog bombardovanja ne stize
Megi O'Kejn u Beogradu
Gospodja Stojanovic prenula se iz sna u 2:20 ujutro, na izbledelom smedjem kaucu u svom dvosobnom stanu u Beogradu, u jednoj od sumornih zgrada u 39. bloku, na vetrovitom brdu u jednom beogradskom predgradju. Bio je 23. april. Zaspala je pored ukljucenog televizora; NATO bombe su je obicno drzale budnom.
Otvorila je oci i pogledala u televizor na vitrini u kojoj je drzala svoje kozom povezane enciklopedije. Nije bilo slike na ekranu, i istog trenutka je shvatila da je poslednje od njene
Petoro dece mrtvo.
Zana Stojanovic, 63-godisnja uciteljica u penziji, umrla je u sebi te noci kada je cetvrortonska bomba proletela kroz stakleno predvorje Radio Televizije Srbije (RTS) u Beogradu, i ubila njeno poslednje zivo dete, od petoro koliko ih je imala.
NATO je ubio jos petnaestoro, vecinom tehnicara od svojih dvadesetak godina.
"Niko od nas ne zna sta smo tacno sahranili. Ja sam dobila mali koverat s njegovim zlatnim lancicem i kljucevima od kola", kaze gdja Stojanovic. Nebojsinu koleginicu identifikovali su po carapici, Darka po cipeli, a Baneta posle DNA analize noznog prsta.
Mesec dana pre bombardovanja, general Vesli Klark, vrhovni komandant NATO snaga, poslao je dva aviona da gadjaju RTS. Slike NATO-vih nespretnih napada i civilnih zrtava koje je prenosila srpska drzavna televizija bile su najveca pretnja zajednickim ratnim naporima zapada.
Ali te noci u martu napad je bio opozvan posto je neko u sedistu NATOa javio o tome predsedniku CNNa Tomu Dzonstonu, koji je navodno odmah pozvao sediste NATOa, preklinjuci ih da napad obustave. Francuski predsednik Zak Sirak povukao je nalog za bombardovanje, i misija dva aviona koja su dva sata ranije poletela s aerodroma u Avianu je obustavljena.
Mesec dana kasnije, u noci 22. aprila, dok je gdja Stojanovic dremala na kaucu, nije bilo nikakvog predsednika neke TV stanice, ili drzave, da pokusa da spasi zivot njenog poslednjeg zivog deteta.
Gdja Stojanovic imala je 22 godine kada je njen prvi sin Branislav umro u sedmom mesecu od virusne infekcije. Kada joj je bilo 30, gledala je svoju 10-godisnju cerku kako umire od raka kostiju. Bolest je trajala sest meseci. Dva decaka, prerano rodjeni blizanci, ziveli su dva dana.
Izgubila ih je 1972.
Skoro je godina prosla od bombardovanja RTS-a i pogibije njenog sina Nebojse. Gdja Stojanovic jos nosi crninu, i kameju sa slikom svog sina na reveru. "Zelimo da znamo cije je to tacno naredjenje bilo. Da li Klintonovo, Blerovo, ili generala Klarka? I ko im je dao pravo da ubiju tu decu? Ko je tim ljudima dao pravo da odlucuju o duzini ljudskih zivota?"
Ima ona jos pitanja- onih ogorcenih. "Bol bi mi bio manji da je uprava RTS-a pokusala da ih premesti. Umesto toga, izdali su im naredjenje da ostanu u zgradi, iako su ih strani novinari upozorili."
Naredili su im da sluze svojoj zemlji. Mi verujemo da ih je sopstvena vlada zrtvovala, kao propagandu protiv NATOvih nasrtaja na slobodu stampe."
Suocavanje s buducnoscu
Nebojsa, vitki mladic koji je voleo skijanje, umeo je ponekad da uplasi svoju majku govoreci da namerava da emigrira na Novi Zeland. "Vecina njegovih prijatelja je otisla iz zemlje od kako je sve ovo pocelo, u potrazi za normalnim zivotom -U Bocvanu, u Englesku- i niko se nije vratio.
"Uprkos svemu sto mi se dogodilo, moram da nastavim da se borim za buducnost sve ove dece oko nas. Duboko u dusi, ja sam uciteljica. Volim decu, a sada se ne plasim da govorim."
"Verujem da je taj covek (Slobodan Milosevic) bolestan. S tacke gledista obicnih Srba, ja ne vidim kuda nas on vodi."
Zivela je sa sinom, u 39. bloku, od muzevljeve smrti 1994. Nebojsa je dete ratne generacije.
1991 bio je regrutovan u Bosnu, i vratio se na svoj posao tehnicara u RTS-u.
"Tokom prvih mesec dana bombardovanja, mi smo se navikli, ali u parku vise nije bilo ptica ni veverica. Ziveli smo govoreci da nece bombardovati nasu zgradu, i da smo bezbedni. Nebojsa mi je rekao: Majko, pgledaj u moj dlan. Imam dugu liniju zivota. Gadjace predajnike, a ne RTS."
Posle bombardovanja, gdja Stojanovic nije izlazila iz stana cetiri dana. Onda je povela svog psa, Djinu, i krenula u zgradu RTS-a.
"Nesto se culo, pod rusevinama su se culi glasovi, kao da neko pokusava da zove s mobilnog telefona. Povela sam psa jer sam mislila da bi mogla da pomogne. Bila je njegov pas."
Ljudi iz obezbedjenja nisu me pustili u zgradu, jedan od njih je cak uperio pistolj na mene. Bio je kisni dan, klizavo, blatnjavo, sve prekriveno prasinom. Popela sam se uz stepenice te zgrade, i shvatila da tu nema zivota. Onda je moj rodjak stigao i rekao mi: Identifikovali su Nebojsu, hajdemo kuci, ovde nema vise niceg za tebe."
Na prozorskom simsu iza nje, u drvenom ramu stoji slika groba u kome leze njeno petoro dece i muz. "Ja zivim na groblju", kaze ona.
Oko 500 pripadnika vojske, i priblizan broj civila poginulo je od NATO bombardovanja. Do sada su izvinjenje dobili jedino clanovi porodica troje sluzbenika kineske ambasade u Beogradu.