Aleksandar Jokic
 

Bus je covek koji ce preseci balkanski cvor

Demokratska Srbija pruza mogucnost da se na hiljade americkih vojnika (muskaraca i zena) zaglavljenih na Balkanu (prvenstveno onih stacioniranih u Bosni i na Kosovu) vrate kuci, i to da se uskoro vrate. Sveobuhvatno razresenje svih pitanja generisanih raspadom bivse Jugoslavije moze sada lako i ne skupo biti postignuto samo minimalnim americkim vojnim prisustvom (mali broj ce morati da ostane u Makedoniji). Administracija Dzordza V. Busa, ako on pobedi na izborima, bi bila narocito pogodna da izvrsi ovaj zadatak, cak i vise ako bi Republikanci zadrzali vecinu u Kongresu. A ovo je put kojim se izgleda krecu izbori. Dopustite da objasnim.

Mnogi misle da je Kosovo i dalje nerazmrsivi problem, cak i posle "demokratske revolucije u Beogradu. Nije! Ocigledno i resenje koje nije skupo je da se Kosovo podeli izmedju Srba i Albanaca. Srpski deo Kosova bi onda postao deo Srbije dok bi albanski deo postao nezavistan. Ovo bi se moglo osmisliti kao forma ekspulzivne secesije gde se ne sele ljudi, vec granice. Albanci su veoma jasno stavili do znanja da ne zele nista manje od nezavisnosti. Ako je moguce, ova iskrena zelja bi trebalo da bude zadovoljena. Nesto davanja i uzimanja bi bilo neophodno, medjutim, ali podela je jedini prirodni put razvoja. Sta bi bilo potrebno da se ovo postigne?

Prvo, mora se odbaciti mit da Srbi ne bi mogli da svare ovu opciju. U stvari, mnogi Srbi, ukljucujuci tu i clanove Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a narocito bivseg predsednika Jugoslavije, romanopisca Dobricu Cosica, vec dugo zagovaraju ovakvo resenje. Jos 1996. je predsednik SANU Despic u intervjuu za novine preporucio podelu. Kako bi se to tacno uradilo je drugo pitanje, ali to je izvodljivi korak i za Srbe i za Albance.

U stvari, ubedjivanje Srba da je specificna podela dobra cini se manjim problemom nego razdvajanje Kosovskog problema od problema Republike Srpske. A ovde kljucni politicki potez naredne administracije (ali vidi poslednji paragraf) moze dovesti do srecnog povratka americkih vojnika i sa Kosova i iz Bosne. (Kazu da je veliki procenat zena koje zatrudne u ovim mestima da bi skratile svoju sluzbu). Pazljivo osmisljen paket finansijskih podstreka i politika kompenziranja srpskog gubljenja teritorija na Kosovu uz davanje ovlascenja Republici Srpskoj da se prikljuci Jugoslaviji obezbedili bi resenje dugorocne sigurnosti i stabilnosti za zagonetku koju je Balkan predstavljao sve do skoro. Ako je davana primedba da bi granice nove zemlje bile nerazumno krivudave s obzirom na velicinu Republike Srpske, ocigledan odgovor je: Hrvatska je vec takva! (Da biste stigli na Molunat iz Iloka morate napraviti citav krug). Ovaj predlog bi morao biti jos fino obradjen, kao i potpomognut odredbom da UN garantuje zastitu svih svetih pravoslavnih mesta koja ostanu u albanskom delu Kosova i dozvoljen pristup svim srpskim hodocasnicima itd.

Politika podele Kosova zajedno sa ujedinjenjem Republike Srpske sa Jugoslavijom (koja bi mozda imala novo ime: Srbija i Crna Gora) nudi dugorocnu bezbednost i stabilnost za ovaj region. Takodje, to nije nista manje prirodan ishod od ujedinjenja Nemacke, na primer. Kada NATO trupe izadju iz Bosne, Srbi u Republici Srpskoj ce biti bezbedni od mogucih napada muslimanske i hrvatske federacije jer ce snaga VJ (jugoslovenske vojske) funkcionisati kao odlucujuci element. S druge strane muslimanska i hrvatska strana ne bi imale cega da se plase od demokratskog rezima iz Beograda. Slicno tome, nakon podele Kosova KFOR moze da se povuce bez brige za obnovljanje rata sirokih razmera izmedju Srba i Albanaca tamo. Mali kontigent NATO trupa (pozeljno Amerikanaca, zbog njihove kredibilnosti) bi morao da zadrzi dugorocnu prisutnost u Makedoniji da spreci izbijanje konflikta u zapadnom delu Makedonije gde Albanci imaju vecinu, slicno kosovskoj situaciji. Albanci tamo mogu osetiti izazov da ponove ustanak u kosovskom stilu. Americki vojnici u Makedoniji bi bili straza protiv ovoga, dalje doprinoseci dugorocnoj stabilnosti Balkana. Cena bi, medjutim, bila beznacajan deo sadasnjih troskova odrzavanja misije i u Bosni i na Kosovu (trenutno vise od 3,5 milijarde USD godisnje).

Citav ovaj poduhvat ce verovatno isprovocirati zestok otpor jedino sa jedne strane: muslimana u Bosni. Medjutim, americke diplomate ne bi trebalo da imaju ozbiljnih problema da ih ubede da pristanu, jer su muslimani imali americku zastitu i privilegije od pocetka jugoslovenske krize. Dok je Hrvate podrzavala Nemacka, a Srbe navodno Rusija, muslimani u Bosni su bili strana koju je SAD izabrala da favorizuje. A niko nije pogodniji da sprovodi misiju primene ovog sveobuhvatnog bezbednosnog resenja nego sto bi to bio sin predsednika koji je SAD i uvukao u jugoslovensku zbrku, time sto se stavio na jednu stranu.

Al Gor kao predsednik ne bi verovatno povoljno gledao na ovakav predlog. On sebe smatra covekom koji je na misiji da promovise demokratiju i ljudska prava sirom sveta. A krstaski ratovi svih vrsta, ukljucujuci i onaj u ime ljudskih prava, znaci puno posla za vojnike. Uz to, Gor (kao i Olbrajtova) izgleda da su mnogo vise uvuceni u pothranjivanje krize u bivsoj Jugoslaviji nego sto je bio predsednik Klinton, pobrinuvsi se da ona eskalira sve do otvorene agresije. Bespotrebno je reci, ovo nudi ubedljivi razlog za sve srpske Amerikance ne da glasaju za Gora vec za Busa. Uz to, svi Amerikanci koji su emiigrirali iz malih zemalja za koje je verovatno da ce biti buduce mete Gorovih "humanitarnih" bombardovanja imaju dovoljno razloga da glasaju za njegovog protivnika.

Medjunarodni tribunal za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju u Hagu bi bio ocigledna kolateralna steta ovog sveobuhvatnog i dugorocnog bezbednosnog resenja u srcu Balkana. On bi morao biti zatvoren, jer njegova politicka misija ne bi vise imala nikakvo opravdanje. Mozda bi novac ustedjen na taj nacin mogao da se upotrebi za ustanovljavanje Stalnog medjunarodnog suda za ratne zlocine, ili jos bolje da se osnuje fond za placanje reparacija Jugoslaviji za unistenje koje je pretrpela u NATO agresiji.

Jos jedna poslednja misao. Da je predsednik Bil Klinton zaista pametan, on bi zgrabio priliku da iskoristi ovo predlozeno dugorocno resenje za Balkan u svoju korist, da tako konacno osigura znacajan spoljnopoliticki legat svom imenu. U njegovoj ocajnickoj traznji da ostavi neki legat, tokom njegove poslednje godine na duznosti, koja se pokazala toliko neuhvatljivom, mozda je paradoksalno da je njegova jedina preostala sansa upravo u zemlji koju je izbombardovao u paramparcad prosle godine.

Aleksandar Jokic je profesor filosofije na Portland State University