http://www.serbianna.com/columns/deliso/002.shtml

 

Christopher Deliso

 

Konacno unistenje Jugoslavije: prosejavanje rusevina

 

Krajnji rezultat: Optimisticka medijska eulogija za Jugoslaviju odaje neke uznemiravajuce kontradiktornosti vezano za ulogu i motive Zapada na Balkanu

 

Znaci sada je i zvanicno - nema vise Jugoslavije. Dok ce malo njih prolivati suze zbog njenog kraja, mnogo vise njih ce biti duboko zadovoljno da prisustvuje sahrani. To je zato sto Jugoslavija vec dugo ima mnogo vise neprijatelja nego prijatelja. Naspram ove realnosti postavljeno je trenutno raspolozenje optimizma i podrske - bizarni zaokret koji je dao atmosferu nadrealistickog ovom "istorijskom" dogadjaju.

 

Kriticko citanje izvestaja zapadnih medija otkriva odredjena sumnjiva osecanja. Stvaranje nove drzave, "Srbije i Crne Gore", ponovo dokazuje da niko u Evropi ne voli Srbiju - osim, naravno, Evropske Unije, kojoj je stvarno vrlo stalo da sacuva tu izmucenu drzavu u njenom punom teritorijalnom integritetu. Drugo, ovaj dogadjaj nosi u sebi seme obecanja za secesioniste svugde - od Kosova do Crne Gore, cak i Makedonije i Vojvodine. Citajuci izmedju redova, cini se da je sahrana Jugoslavije u skladu sa usponom pro-zapadnog Zorana Djinjica nad Vojislavom Kostunicom, koji ce postepeno biti izolovan i marginalizovan.

 

Uprkos svemu sto su mediji uradili da odvrate paznju od ove grube realnosti, "istorijskog sporazuma" ce se buduce generacije verovatno secati ne po tome sto je zaustavio iredentizam i secesionizam, vec kao ventila koji je pogorsao kantonizaciju Balkana u slabe kantone koje je lako  eksploatisati.

 

Kontradiktornost u terminima, prevara u ciljevima

 

Pocinjemo sa bizarnim. Nakon deset godina anti-srpske jetkosti od strane mas medija, medjunarodnih organizacija i zapadnih politicara, iznenada se od nas ocekuje da verujemo da je Zapad najboji prijatelj Srbije. Zatupljujuce ponavljanje anti-srpskih tema u medijima se urezalo u kolektivnu podsvest do tog obima da su sada zapadnjaci kad cuju rec "Srbin" automatski preplavljeni svakakvim mracnim i uznemiravajucim slikama. Koliko je duboko anti-srpsko osecanje postalo ureazno u zapadnom senzibilitetu lako je pokazati. Uzmimo jedan clanak o potpuno razlicitoj temi koji se pojavio u listu Los Angeles Times 6. septembra 2001. On navodi g. Dejvida Irvina (lojalistickog politicara u Severnoj Irskoj), koji osudjuje pro-britansko teroristicko bombardovanje ucenika u Belfastu. Irvin je izjavio: "Stid me je da me povezuju sa ovim ljudima. Oni sebi dozvoljavaju da ih gledaju kao Srbe Severne Irske".

 

Da takvu izjavu moze da napise i procita svako a da niko ne trepne okom pokazuje koliko je potpuno Srbija degradirana u ocima sveta. Zaista, za citaoce naviknute na takvu retoriku, trebalo bi da je tesko da poveruju u danasnje otvaranje prema jucerasnjem vredjanom neprijatelju.

 

Ipak, skorasnji izvestaji agencija Associated Press, CNN i drugih trube upravo takvu srecnu temu. Najozbiljnija je prica agencije Reuters ("Crnogorci vide novu uniju sa Srbijom kao prodaju", 3/15/02):

 

"Nakon citave decenije Balkanskih ratova, Zapad je imao novi prioritet - obeshrabrenje svakog daljeg precrtavanja granica, da to ne bi ohrabrilo Albance na Kosovu, protektoratu UN od 1999., ali i u delu Srbije, ili Makedonije, da traze trenutnu nezavisnost".

 

Covek se pita kako su mogli ovo da kazu ozbiljnog lica. S obzirom da je NATO-vo bombardovanje 1999.g. trebalo da "oslobodi" Kosovske Albance od Srbije, vise je nego ironicno reci da Zapad stvarno zeli da pomogne ovoj drzavi. Ovaj clanak je pun medenih reci koje pretpostavljaju vrhovno neznanje citaoca. On pretpostavlja da je vecina ljudi u pecinama poslednih par godina, sto je nazalost pomalo i tacno. Vrlo cesto prosecan citalac uzima zdravo za gotovo da su izvestaji velikih medija po prirodi apoliticni. Ipak cak i najbenigniji izvestaj o dogadjajima nosi znacajni politicki teret. Ovaj Reuters-ov tekst, uprkos svojoj naizgled nevinosti, ne moze u potpunosti da sakrije da je u osnovi apologija za intervenciju Evropske Unije, SAD i NATO.

 

Jedna rec koja to odaje, naravno, je "trenutnu". Nemirne Balkanske drzavice se prekorevaju zbog svoje nestrpljivosti i naredjuje im se da cekaju da njihov broj bude prozvan, kao da stoje u nekom redu. Ali mozda vredi sacekati, implicira clanak: Crna Gora, Kosovo i Zapadna Makedonija ne bi trebalo da budu suvise zabrinuti, jer ce biti umireni nezavisnoscu u bliskoj buducnosti.

 

U slucaju Crne Gore koja je "prijatelj Srbije", cekanje je propisano - samo tri godine dok ne budu mogli da se otcepe, prema agenciji Associated Press ("Jugoslavia dobija novo ime," 3/14/02). Posto su malo tezi klijenti, Albanci su na neodredjenom vremenskom roku, ali rok ipak postoji. Niko ne veruje da ce se Kosovo ikad vratiti pod jurisdikciju Srbije, ali posto je kritika intervencionisticke uloge ugusena, nema ni velikog poziva za pruzanje odgovora.

 

Upravljanje konfliktom i rastapanje drzava

 

Ne da bi ih i dali, naravno. Odgovornost nikad nije bila jedna od glavnih briga "medjunarodne zajednice". Niti samo-regulacija. Grupe za pruzanje pomoci, nevladine organizacije i, otvorenije, vladina tela posvecuju svoj rad otkrivanju korupcije i nazadnosti u njihovim zemljama "domacinima" - sto znaci onima u kojima su se pojavili, nepozvani. Covek zamislja da vec imaju pune ruke posla, sa belezenjem snazne korupcije koja je postala deo i paket svake zapadne intervencije na Balkanu, od Bosne do Kosova i Makedonije. Ipak, na ovu temu postoji samo sramna tisina.

 

Uprkos otvorenom antagonizmu, takve grupe takodje tvrde da su najcvrsci saveznici drzava gde su dosli da prebivaju. Na kraju krajeva, svrgavanje Slobodana Milosevica je bio primarni cilj Nacionalnog demokratskog instituta. Na celu ovog ogranka americke Demokratske stranke je sada pocasno Medlin Olbrajt. Slicno tome, Medjunarodna krizna grupa u Makedoniji stalno se mesa u politicke stvari Makedonije i sada osudjuje korumpiranost lokalaca. Medju clanovima odbora ove organizacije je general Vesli Klark, lider NATO-ve vojne kampanje protiv Srbije 1999.  Da dva glavna arhitekta unistenja Jugoslavije sada tvrde da su veliki prijatelji Srba i Makedonaca prilicno je cudno, ali - kako su pokazali skorasnji dogadjaji - sasvim predvidljivo za nadrealisticko Balkansko poluostrvo.

 

U tom svetlu, odnos izmedju Kosova i novih federacija Srbije i Makedonije postaje jasniji. Nakon sto je zadobio kontrolu nad zaracenom pokrajinom 1999.godine, Zapad stalno tvrdi da Kosovo ipak ostaje deo Jugoslavije. U ovom ne-nacionalistickom okviru, ovozemaljska pitanja legalnosti i procedure bi jos uvek mogla biti naceta. Mogle bi se razmotriti teme kao sto su ustavotvorni narodi, pripadajuce vlade i multi-etnicko gradjansko drustvo. Zapad voli da se povezuje sa takvim prijatnim i naizgled dobronamernim idejama; uklanjanjem pitanja Kosova iz konteksta velike Jugoslavije medjunarodna administracija se takodje oslobadja sve odgovornosti. Sada, medjutim, pitanje bi se moglo formulisati samo u smislu odnosa izmedju Srbije i Kosova: pri cemu je ovo drugo pokrajina prvog? Mi svi znamo suprotne stavove Srba i Albanaca na ovu temu. Lisavanjem debate njenog benignog jugoslovenskog konteksta, Zapad je takodje osigurao da ogorcena etnicka i nacionalisticka osecanja dominiraju u buducem raspletu. A posto borbe na Balkanu zahtevaju posredovanje dobronamernih stranaca, Zapad ce biti obavezan da jos jednom stupi na scenu.

 

Ne moramo se pitati kako ce se zavrsiti ova debata. Kosovo ce postati nezavisno, a Albanci ce biti (privremeno) umireni. Sadasnji nebulozni status ove pokrajine prikladan je za ispunjenje ovog cilja - i izbegavanje odgovornosti "medjunarodne zajednice", narocito UN i EU. Ova druga je jedinstveno telo u evropskoj politici: fantomska ne-drzava koja moze da kontrolise suverene drzave, dok izbegava odgovornost za sopstvene akcije. EU, cini se, je u najboljem izdanju kada kreira slicne "zvanicne" organe, besmisleno organizovane i nepristupacne za svaku krivicu ili odgovornost. Reper "uspeha" EU, naravno, je Kosovo.

 

Druge stavke

 

Ima jos jedna smesna stvar o izvestavanju o kraju Jugoslavije. Prema svim izvestajima, ovaj novi aranzman oznacava konacni "prekid sa prethodnim rezimom" Slobodana Milosevica. Ipak, s obzirom na to da su oni koji su bili najzesci protivnici raspada socijalisti, jasno je da ovde imamo posla sa vecim fenomenom. Sigurno, Milosevic je bio sef socijalista; ali on nije bio stranka od jednog coveka, a u svakom slucaju on je u ovoj igri stupio na scenu prilicno kasno. Raspad Jugoslavije je zapravo raskid sa prosloscu - ipak to je i raskid ne sa Milosevicem, vec sa Titom i njegovim idealima. Zapad sasvim komotno moze da se protivi aktivnostima kao sto su genocid, etnicko ciscenje i krsenje ljudskih prava; ali malo manje komotno kad je primoran da izgleda netolerantan prema drugim politickim i drustvenim sistemima. To ne bi trebalo da bude deo "zapadnih vrednosti"; medjunarodna zajednica, medjutim, pretpostavlja da ce svet biti dovoljno glup da prihvati Milosevica kao izgovor. Ipak, iako je to sada moderno, zrtvovanje Milosevica za sve nevolje Jugoslavije ce se vratiti da progoni Zapad  i njegovu intervenciju na Balkanu. Nazalost, steta je vec ucinjena i malo ce utehe doneti zakasnelo otkrivanje istine.

 

Konacno, trebalo bi da se vratimo na temu Crne Gore i implikacija proslonedeljne promene na njenu buducnost. Strahuje se da povika Crnogoraca za nezavisnoscu moze zaglusiti dijalog o dugorocnoj zivotnosti nezavisne Crne Gore. Dobro se zna da bi albanski ekstremisti, i na Balkanu i u dijaspori, voleli da silom apsorbuju delove Crne Gore. Bez jos uvek opasne srpske vojske da je zastiti, covek se pita kako ce se sicusna crnogorska drzava od 650.000 ljudi odbraniti. Odgovor, najverovantije, je da nece. Nezavisna Crna Gora bi bila slabija cak i od Makedonije, koja ima velike probleme sa albanskim separatistima. U slucaju rata u Crnoj Gori ta "drzava" bi neizbezno postala jos jedna drzava zavisna od Zapada, polarizovana i koja se oslanja na zapadnu pomoc i  upravu u senci. Izgleda da je takva sudbina svih zemalja bivse Jugoslavije; po tome one su i dalje ujedinjene kao jedna, cak i ako se ime razdelilo na mnoga.