http://www.spectator.co.uk/article.php3?table=old&section=current&issue=2002-04-20&id=1779

 

20.04.2002.       

 

Sovjetska pretnja je bila lazna

 

Andrew Alexander tvrdi da je hladni rat bio prevara - i da je ugrozavao nasu bezbednost

 

Kao i drugi iz moje generacije, ja sam veoma uzivao u filmu Dr. Strejndzlav kad se pojavio 1963. godine, uprkos mom ortodoksnom stavu o hladnom ratu i njegovim ciljevima. Ali kad sam posetio SAD i susreo se sa americkim politicarima i vojnim licima, ucinilo mi se da general Jack D. Ripper (Dzek Trbosek) nije bas totalna parodija. Ovo me je navelo na dugacak i nerad put u Damask. Tokom mojih istrazivanja, kroz dnevnike i memoare kljucnih osoba, sinulo mi je da je moj stav o hladnom ratu kao borbi na smrt izmedju Dobra (Britanije i Amerike) i Zla (Sovjetskog Saveza) bilo ozbiljno pogresan. Zapravo, kako ce istorija skoro sigurno prosuditi, to je bio jedan od najnepotrebnijih konflikata u to vreme, a sigurno i jedan od najopasnijih.

 

Hladni rat je zapoceo nekoliko meseci po zavrsetku drugog svetskog rata, kad je Sovjetski Savez dijagnosticiran kao inherentno agresivan. On je instalirao, ili je bio u procesu instaliranja, komunistickih i satelitskih vlada sirom centralne i istocne Evrope. Crvena armija, netaknuta i trijumfalna, bila je spremna i sposobna da osvoji Zapadnu Evropu kad god to kaze Staljin, koji je i sam bio posvecen globalnom trijumfu komunizma. Ali 'mi' - pre svega SAD i Britanija - smo bas bili naucili iz bolnog iskustva da je ne samo besplodno vec i kontraproduktivno prilagodjavati se brutalnim i 'ekspanzionistickim' diktatorima. Morali smo da se usprotivimo Stajlinu, po recima predsednika Trumana, 'gvozdenom pesnicom'.

 

To je bila Manihjska doktrina, zavodljiva u svojoj jednostavnosti. Ali navodna vojna pretnja je bila potpuno neverovatna. Da su Rusi, iako i sami opustoseni ratom, izvrsili invaziju na Zapad, morali bi da vode ocajnicke borbe da stignu i okupiraju obalu Kanala od Saveznika, koristeci izmedju ostalog i na brzinu ponovo naoruzan Wehrmacht. Ali, u svakom slucaju, sta onda? Sa zanemarljivom Ruskom mornaricom, sredstva za invaziju na Britaniju bi neizbezno morala da se stvore. U medjuvremenu Britanija bi tekao bezbrojno mnostvo ljudi i materijala iz SAD, sto bi invaziju ucinilo prakticno beznadeznom.

 

A cak i da su Sovjeti, ignorisuci atomsku bombu, osvojili Evropu od Norveske do Spanije uprkos svemu, oni bi se morali suociti sa neumoljivim SAD preko vise od 2.000 milja okeana - u konacnom i nepobedivom ratu. Ukratko, nije bilo nikakve sovjetske vojne opasnosti. Staljin nije bio lud.

 

Niti je bio fanaticni ideolog posvecen svetskom komunizmu. On je vise bio kao neki surovi orijentalni tiranin. Bio je posvecen, iznad svega, odrzanju na vlasti, ubijanju svakog rivala i vladanju Rusijom  masovnim terorom zaprepascujuce skale. Stajlin se dugo protivio ideji da se Rusija bori za svetsku revoluciju. On se razisao sa Trockim i proglasio ideal 'socijalizma u jednoj zemlji'. Naravno da je voleo sto komunisticke partije u inostranstvu veruju da je konacni globalni trijumf ove vere neizbezan - marksizam inace ne bi imao smisla - ali uprkos svim prakticnim svrhama strane komunisticke partije su bile instrumenti ruske politike, koje su ohrabrivali da postanu dovoljno znacajne da uticu ili da se mesaju u stvari sopstvenih drzava tamo gde je to pomagalo ciljevima Sovjeta. Ali nikad nije bila Staljinova ideja - daleko od toga - da treba da ustanove potencijalno rivalske komunisticke vlade cije bi postojanje i nezavisnost verovatno, zapravo sigurno, umanjilo ulogu Rusije kao dominantne globalne sile na Levici i Staljinovu licnu poziciju. Jugoslavija i Kina su demonstrirale opasnosti rivalskih komunistickih sila.

 

U Britaniji su mnogi od nas videli ogorceni sukob izmedju Trockisticke socijalisticke radnicke partije i komunista kao zabavnu sporednu stvar, neku vrstu apsurdne svadje izmedju dve grupe fanatika po pitanjima doktrinarne cistoce. Ali bilo je poente kod trockista. Oni su shvatili, ako drugi nisu, da je Moskva izdala svetsku revoluciju.

 

Hladni rat je zapoceo zbog oklevanja Rusije da dozvoli nezavisnost i slobodu 'oslobodjenim' zemljama istocne i centralne Evrope, narocito Poljskoj. Smatralo se da je Staljin podvalio kod obecanja u Jalti. Ruzvelt i Cercil su zahtevali da se Poljskoj dozvoli vlada koja ce biti 'slobodna' i 'prijateljska sa Rusijom'.

 

To je bila neiskrena formula sa obe strane. Ove dve zemlje su imale dugu istoriju neprijateljstava. Jos 1920. godine su bile u ratu. Tu je bio sovjetski masakr 11.000 poljskih oficira u Katunskoj sumi. Nijedna slobodno izabrana vlada ne bi bila prijateljska sa SSSR. Osim toga, kako je Staljin istakao silom u Jalti, na Rusiju je Nemacka dva puta vrsila invaziju preko Poljske u roku od 26 godina, a oba puta sa razornim posledicama. Invazija 1941. je dovela do smrti cak 20 miliona Rusa. Svaka posleratna ruska vlada - komunisticka, caristicka ili socijaldemokratska - bi insistirala na efektivnoj kontroli, barem Pojske, ako ne i vecih delova istocne Evrope, naime Rumunije, kao tampon zone od buducih napada. Za Rusiju se to cinilo sasvim jednostavno pitanje minimalne bezbednosti radi sprecavanja jos jedne katastrofe.

 

Cinilo se da je i sam Cercil svestan toga, jer je na svom cuvenom sastanku sa Staljinom 1943. ponudio da se podeli istocna Evropa da bi mocnoj Rusiji ostao preovladjujuci 'uticaj'. Amerikanci su ustuknuli od tog predloga kad su culi za njega - od Staljina.

 

Sirenje komunizma u centralnoj i istocnoj Evropi bilo je brzo u slucaju Poljske, a sporije na drugim mestima. Jugoslavija je bila potpuno komunisticka, naravno, ali je vec pokazivala znake nezavisnosti one vrste koje se Staljin plasio. Njena pomoc grckim komunistima zaradila je prekor od njega. Besmislica je, rekao je on jugoslovenskim liderima, misliti da bi Britanci i Amerikanci dozvolili nekoj komunistickoj zemlji da dominira njihovim rutama snabdevanja kroz istocni Mediteran.

 

Veliki ratnik hladnog rata Hari Truman je stupio na vlast u aprilu 1945. On je slabo razumeo spoljne poslove. Postojeca Bela Kuca, ukljucujuci tu i ratobornog admirala Lihija, brzo ga je ubedila da mora da napravi agresivan start. U roku od dve nedelje, kad je Molotov, sovjetski ministar spoljnih poslova, dosao da oda postovanje novom predsedniku, Truman mu je poceo zapanjujucu pricu o tome kako Rusija nije ustanovila slobodne izbore u Poljskoj.

 

U maju je Cercil rekao Entoniju Idnu, ministru spoljnih poslova, ne samo da se poljski corskokak mora razresiti, vec i da Amerikanci ne treba da se povlace na linije prethodno dogovorene u septembru. Mora, rekao je biti 'rayresenja' pitanja Poljske i ruske okupacije istocne Nemacke dok su saveznici jos uvek vojno jaki. U protivnom ima 'veoma malo izgleda' za sprecavanje treceg svetskog rata.

 

Cercilov govor o 'Gvozdenoj zavesi' u Fultonu, u Misuriju, u martu 1946. - fraza, usput, koja je potekla od Dr. Gebelsa koji je upozoravao na istu tu Crvenu opasnost  - tacno odrazava stav Velikog Ratnika o sovjetskoj opasnosti. Ne iznenadjuje, medjutim, da su ga Rusi doziveli kao pretnju. Govoreci o novim 'tiranijama', Cercil je rekao 'Nije nasa duznost sada kad su teskoce toliko brojne da se mesamo u unutrasnje stvari zemalja'. Neizbezna implikacija je bila da ce doci vreme kad teskoce nece biti tako brojne.

 

Ali Truman je vec usvojio agresivni javni stav prema Rusiji prethodnog oktobra. On je proizveo 12 stavki za koje je rekao da ce se njima rukovoditi americka politika, ukljucujuci tu i vaznost otvaranja slobodnih trzista. Ovaj program bi se bazirao na 'pravicnosti i pravdi'. Ne moze biti 'nikakvog kompromisa sa zlom'. Posto je polovina njegovih stavki bila usmerena na sovjetsku vladavinu u istocnoj Evropi, bilo je jasno na koje je zlo mislio. On je jos dodao da nikom nece biti dozvoljeno da se mesa u americku politiku u Latinskoj Americi.

 

Ukratko, mesanje Rusije u zemlje od sustinske vaznosti za njenu bezbednost bilo je zlo. Ali ekskluzivna dominacija SAD u njenoj sopstvenoj interesnoj sferi bila je pravicna. Rusi mora da su mislili da je ovo fina podvala. U svakom slucaju, program koji se bazirao na 'nema kompromisa sa zlom' je apsurdno naivna osnova za spoljnu politiku, koja osudjuje zemlju na trajno ratno stanje. (Mozda, kako ukazuje rat protiv terorizma, je ovo verzija trockizma kapitalistickog sveta). Otprilike u to vreme je general Paton, medju ostalim istaknutim licnostima, govorio o 'neizbeznom trecem svetskom ratu'.

 

Atlantska povelja iz 1941. Bila je jos jedan primer podvale, sa njenom deklaracijom da zemlje treba da budu slobodne da izaberu sopstvene vlade. Cercil je kasnije morao da objasni da se ovo ne odnosi na Britansko Carstvo. Rusija je stavila svoje ime na povelju - nema stete da se podrzi nesto sto je bilo ocigledno da je pobozno licemerje. Molotov je upitao u ovom kontekstu sta Britanija namerava da uradi u vezi Spanije. Spanija je bila nesto drugo, insistirao je Cercil.

 

Cercilovo neprijateljstvo prema Sovjetskom Savezu je bilo veoma dugog veka, uprkos ratnom savezu i uprkos njegovom nestalnom misljenuju o samom Staljinu, ponekad njegovom 'prijatelju', ponekad njegovom neprijatelju. Cercil je predlozio u decembru 1918. da se porazeni Nemci ponovo naoruzaju da bi velika alijansa marsirala na Moskvu. On je podrzavao intervenciju saveznika u ruskom gradjanskom ratu.

 

Jos je vaznija bila njegova ratna tema da Nemce ne treba isuvise grubo tretirati ili isuvise razoruzati jer ce mozda biti ponovo potrebni protiv Rusije. Simpatizeri Sovjeta u britanskom ministarstvu spoljnih poslova bi, nema sumnje, upozorili Staljina o ovome. Moskva je takodje sumnjala, sa razlogom, da se neki britanski politicari nadaju da bi umirivanje Hitlera ga ostavilo na miru da napadne Rusiju. Stavise, britanska vlada je ozbiljno razmatrala napad na Rusiju kad je izvrsila invaziju na Finsku u decembru 1939. Jedan predlog je bio da se bombarduju ruska naftna polja.

 

S obzirom na ovu pozadinu ne iznenadjuje da je sovjetski stav u godinama odmah posle rata bio nervozan i sumnjicav. Zapad nije napravio bukvalno nikakve korake da ublazi ove strahove, vec je usvojio ratoboran stav o imaginarnoj vojnoj i politickoj pretnji od ekonomski razorene Rusije koja nije zelela rat. Na bazi iskustva sa Nemackom, veliki skok u pretpostavkama je bio da rezim koji je zao i brutalan prema sopstvenom narodu mora biti pretnja i za nas. To je bila doktrina koju je bilo lako propagirati u ranim posleratnim danima.

 

Cinjenica da se hladni rat nastavio i posle Staljinove smrti ne dokazuje, kako tvrde neki, neizmenjene globalne ambicije Sovjetska invazija na Madjarsku 1956. i Cehoslovacku 1968. bile su brutalni akti, ali im je cilj bio da se zastiti tampon zona Moskve - kao sto su i SAD uvek stitile svoje interese u Centralnoj i Juznoj Americi. Isto bi se moglo reci i za sovjetsku invaziju na Avganistan 1980. (kao rezultat cega, uz pomoc CIA, su nastali Talibani). Ni u jednom od ovih slucajeva nije bilo teritorijalne pretnje za Zapad.

 

Ponekad se cak i Ajzenhauer cinio ambivalentan oko hladnog rata. U svom oprostajnom govoru 1960. on je upozorio na interese americkog vojno-industrijskog kompleksa'. Pod njegovim predsednistvom je americka spoljna politika pala u ruke ludih krstasa kao sto je Dzon Foster Djuls. Za njega se Enhoni Idn zalio da je jedini bik koji nosi sopstvenu radnju porculana sa sobom. On ga je takodje optuzio da stvarno zeli treci svetski rat. Sledbenici Djulsovog krstaskog pristupa su ostali istaknuti, narocito pod Reganom i sve do pada Sovjetskog Saveza.

 

Revizionisticki stavovi o hladnom ratu redovno izbijaju na povrsinu u SAD, iako slucaj ponekad pokvare socijalisticke simpatije autora (nesto za sta ja nikad nisam bio otpuzen). U Britaniji se revizionisticki stav nije bas mnogo cuo.

 

Covek moze, naravno, razumeti zasto malo njih bilo gde na Zapadu zeli da se ortodoksni stav o hladnom ratu svrgne. Kad bi se to dogodilo, citava zgrada posleratne politike bi pocela da se rusi.

 

Da li bi moglo biti da je teski teret posleratnog ponovnog naoruzavanja bio nepotreban, da nas je transatlantski savez zapravo ugrozio a ne spasao? Da li bi moglo biti da je svet bio na ivici unistenja zbog posleratnih zapadnih lidera, narocito u Vasingtonu, kojima je nedostalo maste, inteligenceije i razumevanja?

 

Sumoran odgovor je da.

 

Andrew Alexander je kolumnista lista Daily Mail, i pise knjigu o hladnom ratu.