Covert Action Quarterly (USA)
Broj 67
prolece-leto 1997
Diana Johnstone
JUGOSLAVIJA KROZ TAMNE NAOCARE:
Politika, mediji i ideologija globalizacije
Godine iskustva u i van drzavnih i alternativnih medija ucinili su me svesnom moci dominantne ideologije da nametne odredjena tumacenja medjunarodnih vesti. Tokom hladnog rata vecina vesti iz sveta je za americku javnost morala da se uokviri kao deo sovjetsko-americkog konteksta. Posle toga nova ideoloska pristrasnost uokviruje vesti. Nacin na koji se javljalo o zestokoj fragmentaciji Jugoslavije je najzapanjujuci primer za to.
Moram da priznam da mi je bilo potrebno neko vreme da ovo shvatim, iako sam se vec dugo zanimala za i imala neko znanje o Jugoslaviji. Provela sam tamo tri godine kao student 1953. godine, zivela u beogradskom studentskom domu i ucila jezik. 1984. godine u clanku koji sam napisala za list In These Times, upozorila sam na to da su ekstremna decentralizacija, konfliktni ekonomski interesi bogatijih i siromasnijih regiona, politika stednje koju je nametnuo MMF i pad univerzalnih ideala pretili Jugoslaviji "ponovnom balkanizacijom" uoci Titove smrti i skidanja njegovog oreola sveca. "Lokalni etnicki interesi se ponovo afirmisu," napisala sam. "Opasnost je u tome sto ovi rivalni lokalni interesi mogu da budu obuhvaceni u rivalstva spoljnih sila. Tako je Balkan u proslosti bio bure baruta svetskog rata." Nije bio potreban specijalni talent za predvidjanje buducnosti da bi se ovo napisalo. Opasnost od dezintegracije Jugoslavije bila je prilicno ocigledna svim ozbiljnim posmatracima mnogo pre nego je Slobodan Milosevic stupio na scenu.
Dok se zemlja raspadala pocetkom 90-ih, nisam mogla da pratim sve sto se tamo zbiva. Tih godina moj posao sluzbenika za stampu Zelenih u Evropskom parlamentu nije mi ostavljao vremena da sama istrazujem situaciju. Svesna da je bilo ozbiljnih propusta u nacinu na koji su mediji i politicari reagovali, napisala sam clanak u kome sam upozoravala protiv suzbijanja "nacionalizma" stajanjem na stranu jednog nacionalizma protiv drugog i protiv procenjivanja slozene situacije analogijom sa totalno drugacijim vremenom i mestom. "Svaki nacionalizam stimulise druge," pisala sam. "Istorijske analogije treba povlaciti obazrivo i one nikada ne smeju da zamagle cinjenice." Medjutim, nije se mogla zaustaviti tendencija da se procenjuje Balkan, o kome vecina ljudi nije znala bukvalno nista, analogijom sa Hitlerovom Nemackom, o kojoj su ljudi makar zamisljali da znaju dosta, sto je dovelo do toga da se analiza brzo napusti u korist moralne sigurnosti i pravednickog ogorcenja.
Medjutim, tek kasnije, kad sam mogla da posvetim znacajno vreme sopstvenom istrazivanju, shvatila sam obim obmane - koja je velikim delom samoobmana.
Spominjem sve ovo da bih naglasila da shvatam ogromnu teskocu sticanja jasnog pogleda na slozenu situaciju na Balkanu. Istorija ovog regiona i medjusobno delovanje unutrasnjih politickih konflikata i spoljnih uticaja tesko se shvataju cak i bez propagandnih iskrivljavanja. Niko se ne moze kriviti sto je zbunjen. Stavise, do sada su mnogi ljudi ulozili toliko emocija u jednostrani pogled na ovu situaciju da jedva da mogu da razmotre alternativna tumacenja.
To ne mora da bude zato sto su odredjeni novinari ili mediji "alternativni" u tome sto su slobodni od dominantnog tumacenja i dominantnog pogleda na svet. U stvari, u slucaju jugoslovenske tragedije, ironija je u tome sto "alternativni" ili "levi" aktivisti i pisci cesto preuzimaju vodjstvo u poredjenju Srba, naroda koji je najvise zeleo da nastavi da zivi u multi-kulturalnoj Jugoslaviji, sa nacistickim rasistima, i u pozivanju na vojnu intervenciju u korist etnicki definisanih secesionistickih pokreta - sve to navodno u ime "multi-kulturalne Bosne," zemlje koju bi oni spolja, za razliku od Jugoslavije, morali izgraditi od nule.
SRBI I JUGOSLAVIJA
Kao i drugi hriscanski narodi u Otomanskom carstvu, Srbi su tesko oporezivani i uskracivano im je pravo na vlasnistvo ili politicku vlast, sto je bilo rezervisano za Muslimane. Pocetkom 19.veka srpski farmeri su podigli bunu koja se rasirila i na Grcku. Borba, koja je trajala citav vek, dovela je do kraja otomanskog carstva.
Habsburska monarhija je smatrala prirodnim da kad se povuce jedno carstvo drugo treba da dodje na njegovo mesto i htela je da stekne kontrolu nad zemljama koje su Otomanski Turci izgubili. Iako se ujedinjavala sa Habzburzima u ranijim ratovima protiv Turaka, Srbija je uskoro za Bec postala glavna prepreka njegovoj ekspanziji na Balkanu. Do kraja 19. veka Bec je hteo da podeli zemlje naseljene Srbima, da bi sprecio da ono sto je on nazvao "Velika Srbija" preuzme kontrolu nad Bosnom i Herzegovinom i pomogao je rodjenje albanskog nacionalizma (kako su se preobratili u Islam, albanski feudalni poglavari uzivali su privilegije pod otomanskim carstvom i borili su se protiv hriscanskih oslobodilackih pokreta).
Verovatno zato sto su bili liseni gradjanskih prava pod otomanskim Turcima, i sto je njihovo sopstveno drustvo zemljoradnika i trgovaca bilo relativno egalitarno, srpski politicki lideri su kroz ceo 19. i pocetkom 20. veka bili izuzetno prijemcivi za progresivne ideale Francuske revolucije. Dok su svi drugi oslobodjeni balkanski narodi uvezli nemacke knezevice kao svoje nove kraljeve, Srbi su promovisali sopstvene uzgajivace svinja u dinastiju, ciji je jedan clan tokom svojih studentskih dana preveo na srpski jezik knjigu "O slobodi" Dzon Stjuart Mila. Nigde na Balkanu nisu zapadne progresivne ideje privlacile toliko paznje kao u Srbiji, bez sumnje zbog istorijskih okolnosti izlaska zemlje iz 400 godina potcinjenosti.
U medjuvremenu, intelektualci u Hrvatskoj, pokrajini Austro-ugarskog carstva koja je sve vise mucila podredjena madjarskom plemstvu, inicirali su jugoslovenski pokret za kulturno, i konacno politicko, ujedinjenje juzno slovenskih naroda, zapravo Srba i Hrvata, odvojenih istorijom i religijom (Srbe je u hriscanstvo preobratila Grcka pravoslavna crkva, a Hrvate Rimska katolicka crkva), ali koje je ujedinjavao jezik. Ideja "Juzneslavije" je velikim delom inspirisana nacionalnim ujedinjenjem susedne Italije, koje se dogodilo otprilike u isto vreme.
Austrougarsko carstvo je 1914. godine zgrabilo izgovor atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda da objavi rat i slomi Srbiju jednom zauvek. Kada je Austrougarska izgubila ovaj svetski rat koji je tako inicirala, lideri u Sloveniji i Hrvatskoj su odlucili da se ujedine sa Srbijom u jedno kraljevstvo. Ova odluka je i Sloveniji i Hrvatskoj omogucila da predje sa gubitnicke u pobednicku stranu u Prvom svetskom ratu, i time izbegnu placanje ratnih reparacija i uvecavaju svoju teritoriju, naime na jadranskoj obali, na racun Italije. Ujedinjeno kraljevstvo je nazvano "Jugoslavija" 1929. godine. Sukobe Hrvata i Srba koji su mucili ono sto je nazvano "prva Jugoslavija" opisala je Rebeka Vest u svojoj cuvenoj knjizi -Crno jagnje i Sivi soko-, prvi put objavljenoj 1941. godine.
U aprilu 1941. godine srpske patriote u Beogradu povele su bunu protiv sporazuma postignutog izmedju Kraljevine Jugoslavije i nacisticke Nemacke. Ovo je dovelo do toga da nacisti bombarduju Beograd, do nemacke invazije, stvaranja nezavisne fasisticke drzave Hrvatske (ukljucujuci Bosnu i Hercegovinu), i prikljucenja velikog dela srpske pokrajine Kosovo Albaniji, onda marionetske Musolinijeve Italije. Hrvatske ustase su preduzele politiku genocida protiv Srba, Jevreja i Cigana na teritoriji svoje "Velike Hrvatske," dok su Nemci pravili SS divizije od Muslimana iz Bosne i Albanije.
U samoj Srbiji nemacki okupatori su objavili da ce za svakog Nemca koga ubiju borci otpora ubiti 100 srpskih talaca. Pretnja je izvrsivana. Kao rezultat toga, rojalisticki srpski otpor (prvi gerilski otpor nacistickoj okupaciji u Evropi), koga je vodio Draza Mihajlovic, usvojio je politiku uzdrzavanja od napada na Nemce u ocekivanju invazije saveznika. Partizani, na celu sa hrvatskim komunistom Josipom Brozom Titom, usvojili su mnogo aktivniju strategiju oruzanog otpora, koji je napravio znacajne dobitke u pretezno srpskim pogranicnim regionima Hrvatske i Bosne i dobio podrsku Cercila za svoju efektivnost. Doslo je do gradjanskog rata izmedju cetnika Draze Mihajlovica i Titovih partizana - koji je takodje bio gradjanski rat izmedju Srba, posto su Srbi bili najbrojniji medju partizanima. Ove podele izmedju Srba - razapetih izmedju srpskog i jugoslovenskog identiteta - nikad nisu izlecene i pomazu da se objasni konfuzija izmedju Srba tokom raspada Jugoslavije.
Nakon drugog svetskog rata nova komunisticka Jugoslavija je pokusala da izgradi "bratstvo i jedinstvo" na mitu da su svi narodi podjednako doprineli oslobodjenju od fasizma. Mihajlovic je ubijen, a deca u posleratnoj Jugoslaviji su ucila u skolama vise o "fasistickoj" prirodi njegovih srpskih nacionalistickih cetnika nego sto su ucila o albanskim i bosanskim Muslimanima koji su bili dobrovoljci u SS divizijama, ili o ubijanju Srba u logoru smrti Jasenovac koji su drzale ustase u zapadnoj Bosni.
Posle razlaza sa Moskvom 1948. godine, jugoslovensko komunisticko vodjstvo naglasilo je razliku od sovjetskog bloka usvajanjem politike "samoupravljanja" koje je trebalo da dovede prilicno brzim fazama do "odumiranja drzave." Tito je stalno revidirao Ustav da ojaca lokalnu vlast, pri cemu je zadrzavao moc konacnog odlucivanja za sebe. Tako je, kad je umro 1980. godine, iza sebe ostavio beznadezno komplikovan sistem koji nije mogao da radi bez njegove arbitraze. Srbija narocito nije mogla da sprovede vitalno neophodne reforme, jer je njena teritorija bila podeljena, sa dve "autonomne pokrajine," Vojvodinom i Kosovom, koje su imale pravo na veto na mere koje Srbije donese, dok Srbija nije mogla da intervenise u njihovim poslovima.
Osamdesetih godina porast kamatnih stopa i nepovoljni uslovi u svetskoj trgovini dramaticno su uvecali spoljni dug Jugoslavije (kao i mnogih zemalja Treceg sveta). Jugoslavija je ohrabrivana da se zaduzuje zahvaljujuci svom polozaju na Zapadu kao socijalisticke zemlje koja ne pripada sovjetskom bloku. MMF je stigao sa svojim poznatim merama stednje, koje je mogla da uvede samo centralna vlada. Lideri bogatijih republika - Slovenije i Hrvatske - nisu zeleli da placaju za siromasnije. Stavise, u svim bivsim socijalistickim zemljama veliko politicko pitanje je privatizacija drzavne i drustvene imovine, a lokalni komunisticki lideri u Sloveniji i Hrvatskoj mogli su ocekivati da dobiju veci deo za sebe u kontekstu podele Jugoslavije u posebne male drzavice.
U ovoj fazi, postepeno razdvajanje Jugoslavije putem pregovora u manje drzave nije bilo moguce. To bi zahtevalo postizanje sporazuma o podeli imovine i dugova i brojna prilagodjavanja da bi se uzeli u obzir konfliktni interesi. Medjutim, ako bi se tome otvoreno tezilo, mozda bi naislo na suprotstavljanje javnosti - na kraju krajeva, jako puno ljudi, mozda vecina, je uzivalo u tome sto su gradjani velike zemlje sa zavidnom medjunarodnom reputacijom. Sta bi bio rezultat nacionalnog referenduma po pitanju ocuvanja Jugoslavije?
Takav referendum nije nikad odrzan. Prvi visestranacki izbori u posleratnoj Jugoslaviji odrzani su 1990. godine, ne u celoj Jugoslaviji odjednom, vec posebno u svakoj republici - sto je metod koji je i sam ojacao separatisticku mocnu elitu. Sigurni u aktivne simpatije Nemacke, Austrije i Vatikana, lideri u Sloveniji i Hrvatskoj pripremili su fait accompli unilateralne secesije bez pregovora, koja je proglasena 1991.g. Takva secesija bila je nezakonita prema jugoslovenskom i medjunarodnom zakonu i bilo je sigurno da ce ubrzati gradjanski rat. Kljucna uloga nemacke (i vatikanske) podrske bila je da obezbedi brzo medjunarodno priznavanje novih nezavisnih republika, da bi se Jugoslavija transformisala u "agresora" na sopstvenoj teritoriji.
POLITICKI MOTIVI
Politicki motivi koji su lansirali anti-srpsku propagandnu kampanju su dovoljno ocigledni. Tvrdnja da je nemoguce ostati u Jugoslaviji jer ih Srbi ugnjetavaju bio je izgovor nacionalistickih lidera u Sloveniji i Hrvatskoj da uspostave sopstvene male drzavice koje, zahvaljujuci ranoj i jakoj nemackoj podrsci, bi mogle da "uskoce u red" i udju u Evropski klub bogatih pre ostatka Jugoslavije.
Strasni paradoks je da je jako puno ljudi, u iskrenoj zelji da se suprotstave rasizmu i agresiji, u stvari doprinelo demonizaciji celog jednog naroda, Srba, time ozakonjujuci i etnicki separatizam i novu ulogu NATO-a kao okupacione sile na Balkanu u korist teoretske "medjunarodne zajednice."
Vec 80-ih godina hrvatski i albanski separatisticki lobiji udvostrucili su napore da steknu podrsku u inostranstvu, naime u Nemackoj i SAD, tvrdeci da ih Srbi ugnjetavaju, citirajuci "dokaze" koji do sada nemaju nikakvu osnovu u istini, pozivajuci se na kraljevstvo iz 1920-1941., a ne na veoma drugaciju Jugoslaviju posle drugog svetskog rata.
Tekuca kampanja demonizacije Srba pocela je u julu 1991. godine sa otrovnom barazom clanaka u nemackim medijima, na celu sa uticajnim konzervativnim listom Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ). U skoro svakodnevnim kolumnama urednik FAZ, Johan Georg Rajsmiler, opravdavao je sveze i nezakonito proglasenu "nezavisnost" Slovenije i Hrvatske opisivanjem "Jugo-Srba" kao sustinski orijentalnih "militantnih boljsevika" kojima "nema mesta u Evropskoj zajednici." 19 meseci nakon ponovnog ujedinjenja Nemacke, i prvi put nakon Hitlerovog poraza 1945. godine, nemacki mediji su se ponovo oglasili osudjivanjem cele jedne etnicke grupe, sto je podsecalo na predratnu propagandu protiv Jevreja.
Ova nemacka propagandna terevenka bila je signal da su se vremena ozbiljno promenila. Samo par godina pre toga, naizgled rasprostranjeni nemacki pokret za mir naglasavao je potrebu da se stavi tacka na "stereotipove neprijatelja" (Fajndbilder). Ipak, iznenadna svirepa pojava neprijateljskog stereotipa "Srba" nije sokirala ni liberale niti levicare Nemce, koji su je uskoro i sami ponavljali. Moze se ciniti da je nemacki mirovni pokret zavrsio svoju istorijsku misiju kada je svojim doprinosom izmeni imidza Nemacke doveo Gorbacova da odobri ponovno ujedinjenje. Najmanje sto covek moze da kaze je da je prethodni rad na pomirenju sa narodima koji su patili zbog nacisticke invazije naglo prestao kad su u pitanju bili Srbi.
U Bundestagu, lider nemackih Zelenih Joska Fiser forsirao je odricanje od "pacifizma" da bi se "borili protiv Ausvica," time izjednacavajuci Srbe sa nacistima. U opojnom raspolozenju pravicne indignacije, nemacki politicari su se pridruzili koriscenju nemacke krivice iz proslosti kao razloga, a ne kao ogranicenja, sto bi bilo logicno pre ponovnog ujedinjenja, ali naprotiv, za "snosenje svog udela vojnog tereta." U ime ljudskih prava, Savezna Republika Nemacka je ukinula svoju zabranu vojnih operacija van NATO odbrambene zone. Nemacka je ponovo mogla da bude "normalna" vojna sila - zahvaljujuci "srpskoj opasnosti."
Skoro jednoglasnost je bila utoliko vise iznenadjujuca sto je "stereotip neprijatelja" Srba bio iskopan iz najratobornijeg nemackog nacionalizma iz proslosti. "Serbien muss sterbien" (igra reci sterben = umreti), sto znaci "Srbija mora umreti" bio je cuveni popularni slogan Prvog svetskog rata. Srbi su izdvojeni za pokolj tokom nacisticke okupacije Jugoslavije. Moglo bi se pomisliti da bi mlada generacija Nemaca, naizgled tako osetljiva na zrtve nemacke agresivne proslosti, barem zahtevala obazrivost. Malo njih je to zahtevalo.
Naprotiv, ono sto se dogodilo u Nemackoj bila je cudna vrsta masovnog transfera nacistickog identiteta i krivice na Srbe. U slucaju Nemaca ovo se moze gledati kao utesiteljska psiholoska projekcija koja je sluzila da da Nemcima svezi i dobrodosli osecaj nevinosti naspram novog "zlocinackog" naroda, Srba. Ali kampanja mrznje prema Srbima, koja je zapoceta u Nemackoj, nije se tu zaustavila. Na drugim mestima, spremnost da se jedan od jugoslovenskih naroda izdvoji kao zlocinac zahteva druga objasnjenja.
MEDIJSKI MONSTRUM
Od pocetka su strani reporteri bili bolje tretirani u Zagrebu i Ljubljani, ciji su secesionisticki lideri shvatali ogromni znacaj medijskih slika u sticanju medjunarodne podrske, nego u Beogradu. Albanski secesionisti na Kosovu ili "Kosovari," hrvatski secesionisti i bosanski Muslimani unajmili su americku firmu za odnose sa javnoscu, Ruder Finn, da promovise njihove ciljeve demonizacijom Srba. Firma Ruder Finn je namerno ciljala na odredjenu publiku, naime americku jevrejsku zajednicu, sa kampanjom poredjenja Srba sa nacistima. Feministi su takodje jasno bili ciljna grupa hrvatske nacionalisticke kampanje diktirane iz Zagreba, da oznaci Srbe kao silovatelje.
Jugoslovenska prica je bila komplikovana; anti-srpske price su imale prednost sto su bile jednostavne i raspolozive, i pruzale su lak-za-upotrebu moralni kompas odredjivanjem losih momaka.
Kako je rat u Bosni i Herzegovini bio u toku sredinom 1992. godine, americki novinari koji su ponavljali nepotvrdjene price o srpskim zlocinima mogli su da racunaju na to da ce biti objavljeni, sa sansom da dobiju Pulicerovu nagradu. I zaista, 1993. godine Pulicerova nagrada za medjunarodno novinarstvo dodeljena je dvojici autora najsenzacionalnijih "prica o srspkim zlocinima" te godine: Roj Gutmanu iz lista Newsday i Dzon Bernsu iz lista New York Times. U oba ova slucaja nagradjeni clanci su bili zasnovani na rekla-kazala dokazima sumnjivog kredibiliteta. Gutmanovi clanci, uglavnom bazirani na pricama muslimanskih izbeglica u hrvatskom glavnom gradu Zagrebu, prikupljeni su u knjigu koja je prilicno obmanljivo naslovljena Svedok genocida, iako zapravo on nije bio "svedok" niceg slicnog. Njegove tvrdnje da su Srbi drzali "logore smrti" pokupila je firma Ruder Finn i nasiroko sirila dalje, narocito jevrejskim organizacijama. Bernsova prica nije bila nista drugo do intervju sa mentalno poremecenom osobom u sarajevskom zatvoru, koja je priznala zlocine od kojih je za neke dokazano da nisu nikada izvrseni.
S druge strane, nije bilo trzista za price novinara koji je otkrio da srpski "logori za silovanje" o kojima se toliko pisalo nisu postojali (nemacki TV reporter Martin Letmajer), ili za one koji su ubacivali informacije o muslimanskim ili hrvatskim zlocinima protiv Srba (belgijski novinar Zorz Bergezan, na primer). Postajalo je sve vise nemoguce izazvati dominantno tumacenje glavnih medija. Urednici su prirodno vise voleli da pricu drze jednostavnom: jedan zlocinac i sto je moguce vise krvi. Stavise, nakon sto je nemacka vlada isforsirala rano priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, druge zapadne sile su se oportunisticki svrstale uz anti-srpsku poziciju. SAD su uskoro agresivno usle u igru vadeci sopstvenu drzavu-klijenta, muslimansku Bosnu, iz rusevina.
Strane vesti je uvek lakse iskriviti nego domace vesti. TV novinarstvo iskrivljavanje prosto cini ubedljivijim. TV ekipe poslate na cudna mesta o kojima nisu znale skoro nista, salju slike nasilja koje milionima gledalaca daju utisak da "svi znaju sta se desava." Takav utisak je gori od neznanja.
Danas svetski mediji, kao CNN, otvoreno vrse pritisak na vlade da reaguju na "javno mnjenje" koje sami mediji stvaraju. Kristijan Amanpur govori SAD i Evropskoj Zajednici sta bi trebalo da rade u Bosni; do kog obima je ovo iskoordinirano sa americkim agencijama tesko je reci. Zaista, celo pitanje koji rep mase psom je potpuno otvoreno. Da li mediji manipulisu vladom, da li vlada manipulise medijima, ili uticajne mreze manipulisu i jednima i drugima?
Mnogi sluzbenici zapadnih vlada zale se otvoreno ili privatno da su prisiljeni da donose nemudre politicke odluke zbog "pritiska javnog mnjenja," odnosno medija. Narocito interesantno svedocenje u ovom pogledu je dao Oto fon Habsburg, izuzetno aktivan i uticajan osamdesetogodisnji naslednik iscezlog Austrougarskog carstva, danas clan Evropskog parlamenta iz Bavarske, koji se veoma, moglo bi se reci ocinski, zanima za stvar hrvatske nezavisnosti. "Ako je Nemacka priznala Sloveniju i Hrvatsku tako brzo," rekao je Habsburg dopisniku francuskog dnevnog lista Figaro iz Bona "cak i protiv volje (tadasnjeg nemackog ministra) Hans-Ditrih Gensera koji nije zeleo da preduzme taj korak, to je zato sto je vlada u Bonu bila podvrgnuta skoro neodoljivom pritisku javnog mnjenja. U tom pogledu nemacka stampa je ucinila veoma veliku uslugu, narocito list Frankfurter Allgemeine Zeitung i Karl Gustav Strom, taj veliki nemacki novinar koji radi za list Die Welt."
Ipak, prakticno univerzalno prihvatanje jednostranog pogleda na pad Jugoslavije ne moze se pripisati iskljucivo politickom dizajnu ili senzacionalistickim manipulacijama vesti glavnih medija. On takodje duguje puno ideoloskoj uniformnosti koja preovladava medju obrazovanim liberalima koji su postali jednoglasna moralna savest severozapadnog evro-americkog drustva nakon kraja Hladnog rata.
DOLE DRZAVA
Ova ideologija je moralistickim terminima izraz dominantnog projekta za ponovno oblikovanje sveta nakon sto su se Sjedinjene Drzave pojavile kao jedina supersila nakon poraza komunizma i pada Sovjetskog Saveza. Spoljna politika SAD je vise od jednog veka diktirana jednim jedinim naglasenim interesom: da otvori svetska trzista za americki kapital i americka preduzeca. Danas je ovaj projekt pobednicki kao "ekonomska globalizacija." Sirom sveta, politike vlada se procenjuju, odobravaju ili osudjuju donosenjem odluka, ne njihovog sopstvenog stanovnistva, vec "trzista," odnosno finansijskih trzista. Strani investitori, ne domaci glasaci, odlucuju o politici. Medjunarodni monetarni fond i druge takve agencije su tu da pomognu vladama da prilagode svoje politike i svoja drustva imperativima trzista.
Ovo lisavanje moci odlucivanja izabranoj vladi, koji je sustinski aspekt ove "ekonomske globalizacije," pracen je ideoloskim napadom na naciju-drzavu kao politicku zajednicu koja ima suverenitet nad jednom definisanom teritorijom. Pored svih njenih nedostataka, nacija-drzava je jos uvek politicki nivo najpogodniji da zastiti dobrobit gradjana i zivotne sredine od destruktivne ekspanzije globalnih trzista. Odbacivanje nacije-drzave kao anahronizma, ili njeno osudjivanje kao prostog izraza "nacionalistickog" ekskluzivizma, previdja i podriva njenu dugovecnu legitimnost kao fokusne tacke demokratskog razvoja u kome se gradjani mogu organizovati da definisu i odbrane svoje interese.
Ironija je u tome sto mnogi idealisti dobrih namera nesvesno pomazu napredak ovog projekta zudno promovisuci njegovu moralisticku masku: teoretsku globalnu demokratiju koja bi trebalo da zameni pokusaje da se ojaca demokratija na nivou navodno zastarele nacije-drzave.
U SAD veza izmedju ideologije anti-nacije-drzave i ekonomske globalizacije zamagljena je dvostrukim standardom americkih lidera koji ne oklevaju da prizovu nadmoc americkog "nacionalnog interesa" nad istim medjunarodnim institucijama koje promovisu, da bi napredovala ekonomska globalizacija. Tako izgleda da su takve medjunarodne institucije ozbiljna prepreka globalnoj moci SAD a ne njena ekspresija. Medjutim, SAD imaju sveukupnu vojnu i politicku moc da dizajniraju i kontrolisu kljucne medjunarodne institucije (na primer MMF, Svetsku trgovinsku organizaciju i Medjunarodni Tribunal za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji), kao i da podriju one koji im se ne svidjaju (UNESCO kada je pokusavao da promovise oslobadjanje medija od sustinski americke kontrole), ili da se ne pokoravaju medjunarodnom zakonu bez rizika (naime u svom Centralno americkom "dvoristu sa zadnje strane"). S obzirom na sadasnje odnose snaga, slabljenje manje mocnih nacija-drzava ne moze da ojaca medjunarodnu demokratiju, vec prosto steze hvat transnacionalnog kapitala i kriminalnih mreza koje cvetaju u okruzenju nezakonitog sticanja.
Nema prave kontradikcije izmedju afirmisanja nadmoci SAD interesa i rusenja barijera nacija-drzava koje bi mogle omoguciti neku organizovanu odbranu interesa drugih ljudi. Ali impresionirani naizgled kontradikcijom, neki americki liberali se tese svojim verovanjem da je nacionalizam neprijatelj broj jedan covecanstva, dok je sve sto je protiv njega progresivno.
Zaista, vazno preimucstvo ideologije anti-nacije-drzave je njena mocna privlacnost za mnoge liberale i progresivne ljude ciji je internacionalizam dezorijentisan padom svih primetnih socijalistickih alternativa kapitalizmu i zbrkom oslobodilackih borbi na jugu planete.
U odsustvu svake jasne analize savremenog sveta, nacija-drzava se spremno identifikuje kao uzrok za rat, ugnjetavanje i krsenje ljudskih prava. Ukratko, jedini postojeci kontekst za institucionalizovanu demokratiju demonizuje se kao cist izraz negativne, iskljucive ideologije, "nacionalizma." Ovaj moderni slobodarski stav previdja i istrajnost rata u odsustvu jakih drzava i istorijsku funckiju nacije-drzave kao okvira za socijalni pakt otelotvoren u demokratske forme zakonodavnog odlucivanja.
Osuda nacije-drzave u strukturalistickoj a ne istorijskoj perspektivi proizvodi mehanicke ocene. Ono sto je manje od nacije-drzave, ili ono sto prevazilazi naciju-drzavu, mora biti bolje. Na manjoj skali veci deo danasnje generacije smatra da "identiteti" svih vrsta, ili "regioni," generalno nedefinisani, automatski vise obecavaju. Na vecoj skali, nada za demokratiju se prenosi na Evropsku uniju, ili na medjunarodne ne-vladine organizacije, ili na teoretske institucije kao sto je Medjunarodni sud za ratne zlocine. U entuzijazmu za predvidjenu globalnu utopiju, zapostavljena su odredjena kljucna pitanja, naime: Ko ce platiti za sve ovo? Kako? Ko ce doneti koje odluke? Dok se ne razjasne takve prakticne stvari, vrle nove institucije, kao Medjunarodni sud, rizikuju da ne budu nista vise od instrumenata selektivne intervencije protiv slabijih zemalja. Ali istrajava iluzija da strukture medjunarodne demokratije mogu da se izgrade preko sefa drzava koje same ne podrzavaju iskreno takvu demokratiju.
Pojednostavljeno tumacenje jugoslovenske krize kao srpske "agresije" protiv mirne multi-kulturalne Evrope prakticno je nepobitno, jer je prema ovoj ideologiji ne samo kredibilno vec je izgleda i potvrdjuje.
Ova ideologija je ta koja je omogucila hrvatskim, slovenackim i albanskim secesionistima i onima koji su ih podrzavali, narocito u Nemackoj i SAD, da predstave jugoslovenski sukob kao borbu "ugnjetenih malih nacija" da se oslobode agresivnog srpskog nacionalizma. U stvari, ove "male nacije" nisu uopste bile ugnjetene u Jugoslaviji. Nigde na svetu nisu bile, niti su sada, kulturna prava nacionalnih manjina tako siroko razvijena kao u Jugoslaviji (ukljucujuci tu i malu Jugoslaviju koja se sastoji od Srbije i Crne Gore). Politicki, ne samo da je i sam Tito bio Hrvat, a njegov glavni pomocnik Edvard Kardelj Slovenac, vec je i sistem kvote po "nacionalnom kljucu" strogo primenjivan za sva mesta na vrhu savezne administracije i oruzanih snaga. Cuveni "samoupravni socijalizam" je dao efektivnu kontrolu nad privrednim preduzecima Slovencima u Sloveniji, Hrvatima u Hrvatskoj, etnickim Albancima na Kosovu. Ekonomski jaz izmedju delova Jugoslavije koji su prethodno pripadali Austrougarskom carstvu, to jest, Sloveniji, Hrvatskoj i severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, s jedne strane, od delova ciji je razoj usporila vladavina otomanskog carstva (centralna Srbija, srpska pokrajina Kosovo, Bosna i Hercegovina i Makedonija) nastavio je da se povecava i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji. Secesionisticki pokret u Sloveniji bio je tipicna "secesija bogatih od siromasnih" (slicna Umberto Bosijevom pokusaju da odvoji bogatu severnu Italiju od ostatka zemlje, da bi se izbeglo placanje poreza za siromasni jug). U Hrvatskoj je ova motivacija kombinovana sa povratkom ustaskih elemenata koji su otisli u izbeglistvo nakon Drugog svetskog rata.
Nacionalistickom izgovoru "ugnjetenosti" pogodovale su ekonomske nevolje 80-ih, koje su navele lidere svake republike da okrivljuju druge i da previde koristi od veceg saveznog trzista za sve republike. Prvi i najotrovniji nacionalisticki pokret nikao je u Hrvatskoj i na Kosovu, gde je separatizmu isla u prilog okupacija snaga osovine Balkana u Drugom svetskom ratu. Tek 80-ih je mnogo blaza srpska nacionalisticka reakcija na ekonomske nevolje pruzila mogucnost svim drugima da pokazu prstom na univerzalnog zrtvenog jarca: srpski nacionalizam. Zapadno javno mnjenje, koje je malo znalo o Jugoslaviji i razmisljalo u smislu analogija sa poznatijim situacijama, spremno je saosecalo sa zahtevima Slovenaca i Hrvata za nezavisnoscu. U stvarnosti, medjunarodni zakon tumaci "samoopredelenje" kao pravo da se odvoji i formira nezavisna drzava samo u odredjenim (uglavnom kolonijalnim) okolnostima, od kojih se nijedna ne moze primeniti na Sloveniju i Hrvatsku.
Sve ove cinjenice su medjunarodni mediji ignorisali. Apeli dominantnoj anti-drzavnoj ideologiji doveli na Zapadu su do frivolnog prihvatanja veoma ozbiljnog cina raspada jedne postojece drzave, Jugoslavije, bez pregovora, tumacenjem etnickih secesija kao pravilne forme "samoopredelenja," sto ova nije. Nema paralele u skorasnjim diplomatskim analima za takav neodgovorni cin, a kao presedan moze samo da obeca beskrajne krvave sukobe sirom sveta.
NOVI SVETSKI POREDAK
U stvari, raspad Jugoslavije je posluzio da diskredituje i dalje oslabi Ujedinjene nacije, istovremeno pruzajuci novu ulogu za NATO koji se siri. Umesto da ojaca medjunarodni poredak, pomogao je da se pomeri balans snaga unutar medjunarodnog poretka ka dominantnim nacijama-drzavama, SAD i Nemackoj. Da je neko najavio 1989.god. da je Berlinski zid pao, da Nemacka sada moze da se ujedini i posalje svoje vojne snage nazad u Jugoslaviju - i to da bi sprovela podelu zemlje slicnu onoj koju je nametnula kada je okupirala zemlju 1941.god. - pa, prilican broj ljudi bi mozda imao primedbe na to. Medjutim, to je ono sto se dogodilo, a mnogi od istih ljudi koji bi mozda tada najostrije prigovarali onome sto se ispostavilo kao najznacajniji cin istorijskog revizionizma jos od drugog svetskog rata, pruzili su ideolosko pokrice i izgovor.
Mozda osamuceni krajem hladnog rata, mnogo onog sto je preostalo od levice pocetkom 80-ih napustilo je svoje kriticno ispitivanje geostrateske realpolitike koja lezi u osnovi politika velikih sila uopste, a narocito politike SAD i cini se da veruju da je svet od tada odredjen cisto moralnim interesima.
Ovo ima mnogo veze sa privatizacijom "levice" u proteklih 20-ak godina. SAD pokazuje put ovom trendu. Masovni pokreti koji imaju za cilj sveukupnu politicku akciju su opali, dok se pokreti s jednim ciljem i dalje nastavljaju. Ovakvi pokreti zauzvrat izazivaju ne-vladine organizacije koje zbog prikupljanja sredstava moraju da prilagode svoje ciljeve raspolozenju vremena, drugim recima, dominantnoj ideologiji, medijima. Masovno prikupljanje sredstava je nalakse zrtvama, koje koriste apele na osecanja, pre nego na razum. Greenpeace je nasao da moze lakse da prikupi novac za bebe foka nego za borbu protiv nuklearnog oruzja. Ova zivotna cinjenica usmerava aktivnosti nevladinih organizacija u odredjene pravce, dalje od politicke analize, ka osecanjima. Na drugom nivou, nevladine organizacije nude idealistickim internacionalistima retku mogucnost da intervenisu sirom sveta u stvarima ljudskih prava i ljudske dobrobiti.
A ovde lezi nova opasnost. Kao sto je "civilizirajuca misija" donosenja hriscanstva paganima pruzila opravdanje za imperijalisticko osvajanje Azije i Afrike u proslosti, danas zastita "ljudskih prava" moze biti pokrice za novi tip imperijalisticke vojne intervencije sirom sveta.
Naravno, ljudska prava su esencijalni interes levicara. Stavise, mnogi pojedinci posveceni vrednim ciljevima okrenuli su se nevladinim organizacijama kao jedinoj raspolozivoj alternativi gasenju masovnih pokreta - nad kojim nemaju nikakvu kontrolu. Cak i male nevladine organizacije koje se bave nekim problemom bez sumnje su bolje nego nista. Poenta je u tome da je potrebna velika opreznost, u ovom kao i u svim drugim naporima, da se izbegne manipulacija dobrim namerama da posluze u sasvim suprotne svrhe.
U svetu kojim sada vlada brutalno ekonomsko rivalstvo, gde bogati postaju sve bogatiji a siromasni sve siromasniji, zloupotreba ljudskih prava moze samo da poraste. Od ovog ogromnog polja covekove necovecnosti prema drugom coveku, zapadni mediji i vlade su nesumnjivo mnogo zabrinutiji zbog zloupotrebe ljudskih prava koja ometa prodor transnacionalnog kapitalizma, za koji su organski vezani, nego, recimo, prava ruskih rudara koji nisu primili platu godinu dana. Mediji i vlada selektivno ne samo da ohrabruju humanitarne nevladine organizacije da slede njihovo vodjstvo u fokusiranju na odredjene zemlje i odredjene tipove zloupotrebe, pristup od slucaja-do-slucaja takodje odvlaci paznju od aktivne kritike globalnih ekonomskih struktura koje favorizuju zloupotrebu osnovnih ljudskih prava sveta podeljenog izmedju zapanjujuceg bogatstva i poraznog siromastva.
Kuba nije jedina zemlja cija "ljudska prava" mogu biti objekt vanredne brige vlada koje pokusavaju da zamene lokalne vladare poslusnijim braniocima transnacionalnih interesa. Ta motivacija se ne moze odbaciti ni iz slucaja kampanje protiv Srbije. U tim situacijama humanitarne nevladine organizacije rizikuju da dobiju ulogu misionara proslosti - iskreni, odani narod koga treba "zastititi," ovaj put NATO vojnim snagama. Somalijska ekspedicija je bila gruba proba (zaista skandalozna ako se poblize ispita) za ovaj scenario. Prvo Bosna, onda Kosovo, pruzaju ogroman eksperimentalni teren za saradnju nevladinih organizacija i NATO.
Neophodno je da se ocuvaju iskreni i legitimni napori u ime ljudskih prava od manipulacija u sluzbi drugih politickih ciljeva. Ovo je zaista delikatan izazov.
NEVLADINE ORGANIZACIJE I NATO, RUKU POD RUKU
U bivsoj Jugoslaviji, Narocito u BiH, zapadne nevladine organizacije su pronasle opravdavajucu ulogu za sebe uz NATO. One su od ove situacije dobile novac i prestiz. Lokalni radnici ovih organizacija imaju politicku i finansijsku prednost nad drugim lokalnim ljudima, a "demokratija" nije izbor, vec ono sto nailazi na odobravanje spoljnih donatora. Ovo neguje aroganciju medju spoljnim dobrociniteljima i cinizam medju lokalnim stanovnistvom, koje ima izbor izmedju toga da se suprotstavi ljudima spolja ili da pokusa da manipulise njima. To je jedna nezdrava situacija, a oni najkriticniji prema sebi svesni su opasnosti.
Mozda najefektnija arogantna nevladina organizacija u bivsoj Jugoslaviji je becka kancelarija Human Rights Watch/Helsinki. 18.septembra 1997. ova organizacija je izdala dugo saopstenje najavljujuci unapred da izbori u Srbiji koji su trebali da se odrze tri dana kasnije "nece biti ni slobodni ni fer." Ova zapanjujuca intervencija pracena je dugom listom mera koje Srbija i Jugoslavija moraju da sprovedu "ili..." i tvrdnjom da medjunarodna zajednica mora da disciplinuje Srbiju i Jugoslaviju. Ovi zahtevi su ukazali na izuzetno siroku interpretaciju obaveznih standarda "ljudskih prava" primenjenih na Srbiju, iako ne, ocigledno, na sve ostale, jer su ukljucivali nove zakone o medijima za koje je donet nacrt "uz pune konsultacije sa nezavisnim medijima u Jugoslaviji" kao i dozvolu u medjuvremenu za sve "radio i TV stanice koje nemaju dozvolu ali rade, da emituju bez ometanja."
Human Rights Watch/Helsinki su zakljucili pozivanjem OEBS-a da "uskrati Jugoslaviji ponovni prijem u OEBS sve dok ne bude konkretnih poboljsanja ljudskih prava u zemlji, ukljucujuci tu i postovanje slobode stampe, nezavisnost pravnog sistema i prava manjina, kao i saradnju sa Medjunarodnim Tribunalom za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju."
Sto se tice zahteva za "postovanjem slobode stampe," covek bi se mogao zapitati koje bi ih mere zadovoljile, u svetlu cinjenice da sloboda stampe vec postoji u Srbiji do stepena mnogo iznad onog u drugim zemljama kojima nije urucen takav ultimatum. U Srbiji postoji prilican niz medija posvecenih napadanju vlade, ne samo na srpskom, vec i na albanskom jeziku. Od juna 1998.god. bilo je 2.319 stampanih publikacija i 101 radio i TV stanica u Jugoslaviji, sto je duplo veci broj od onog iz 1992. Samo Beograd ima 14 dnevnih novina. 6 drzavnih dnevnih novina imaju zajednicki tiraz 180.000, u poredjenju sa oko 350.000 kom. tiraza 7 vodecih opozicionih dnevnih novina.
Stavise, pravni sistem u Srbiji sigurno nije nista manje nezavistan od onog u Hrvatskoj, ili u muslimanskoj Bosni, a skoro sigurno je vise nezavistan od njih. Sto se tice "prava manjina," bilo bi tesko naci zemlju bilo gde u svetu gde su ona bolje zasticena i u teoriji i u praksi nego u Jugoslaviji.
Za one koji se secaju istorije, ultimatum Human Rights Watch/Helsinki podseca na ultimatum koji je Bec urucio Beogradu nakon atentata u Sarajevu 1914. godine, kao izgovora za austrijsku invaziju koja je inicirala prvi svetski rat. Srpska vlada je popustila u svemu osim u jednom zahtevu Habsburga, ali je ipak napadnuta.
Neprijateljstvo ove nove becke sile, Medjunarodne Helsinske federacije za ljudska prava, prema Srbiji, ocigledno je u svim njenim izjavama, i u izjavama njenog izvrsnog direktora Arona Rodsa. U skorasnjoj kolumni za list International Herald Tribune, napisao je da Albanci na Kosovu "zive godinama pod uslovima slicnim onima koje su trpeli Jevreji u delovima Evrope koje su kontrolisali nacisti pred drugi svetski rat. Stavljeni su u getoe. Nisu slobodni, vec su liseni politickih prava i osnovnih gradjanskih sloboda."
Poredjenje bi tesko moglo biti vise zapaljivo, ali nema cinjenica koje bi ga podrzale. Nema ih, jer je ova optuzba totalno lazna. Etnicki Albanci na Kosovu nisu nikad bili "liseni politickih prava," a cak su i zapadne diplomate povremeno urgirale na njih da iskoriste svoja prava i glasaju da bi Milosevicu oduzeli njegovu izbornu vecinu. Ali nacionalisticki lideri su pozivali na bojkot srpskih izbora jos od 1981.god. Mnogo pre nego sto je Milosevic stupio na scenu, a etnicki Albanci koji bi se usudili da ucestvuju u legalnom politickom zivotu podvrgnuti su zastrasivanju i cak ubijani od strane nacionalistickih albanskih revolverasa.
Da bi dobili medjunarodnu podrsku, zapaljive termine kao "geto" i "aparthejd" koriste isti oni albanski nacionalistcki lideri koji su stvorili separaciju izmedju stanovnistva vodeci svoju zajednicu da bojkotuje sve institucije srpske drzave da bi stvorili de facto secesiju. Ne samo izbori i skole, cak i zdravstvo je bojkotovano, na stetu zdravlja kosovskih Albanaca, narocito dece.
Pausalna osuda Human Rights Watch jedne vlade koja, dopalo se to vama ili ne, je izabrana, u zemlji cije je postojanje ugrozeno secesionistickim pokretima potpomognutim spolja, u ostrom je kontrastu sa tradicionalnim pristupom jedne starije medjunarodne organizacije za ljudska prava, Amnesty International.
Ono sto se moze smatrati tradicionalnim pristupom Amnesty International sastoji se uglavnom u pokusaju da se ohrabre vlade da donose zakone i da ih postuju, prema standardima humanitarnog prava. Ona ovo radi skrecuci paznju na odredjene slucajeve nepravde. Ona postavlja precizna pitanja na koja se moze precizno odgovoriti. Ona pokusava da bude fer. Nema sumnje da je znacajno da je Amnesty International popularna organizacija, koja operise pod mandatom svojih clanova koji daju doprinose, a cija pravila iskljucuju dominaciju bilo kog veceg donatora.
U slucaju Jugoslavije, pristup Human Rights Watch/Helsinki razlikuje se fundamentalno od pristupa Amnesty International po tome sto jasno cilja ne na skretanje paznje na odredjene zloupotrebe koje bi mogle da se koriguju, vec na totalnu osudu ciljne drzave. Prema preteranoj prirodi svojih optuzbi ona se ne udruzuje sa reformistickim snagama u ciljnoj zemlji toliko koliko ih podriva. Njen nedostatak balansa, njeno odbijanje da ostane neutralna izmedju strana u sukobu, obeshrabruje dezintegrativnu polarizaciju umesto da pomogne pomirenje i medjusobno razumevanje. Na primer, u svojim izvestajima o Kosovu, Amnesty International razmatra izvestaje o zlostavljanju sa svih strana i pokusava da odmeri njihov kredibilitet, sto je tesko ali neophodno, posto albanski nacionalisti na Kosovu redovno preteruju govoreci o zloupotrebama ljudskih prava, da bi pridobili medjunarodnu podrsku za svoj secesionisticki cilj. Nasuprot tome, Human Rights Watch, nekriticki potpisujuci najekstremnije anti-srpske izvestaje i ignorisuci srpske izvore, pomaze da se pomognu etnicki Albanci u njihovim najgorim fantazijama, i istovremeno ih ohrabruju da zahtevaju medjunarodnu intervenciju u svoju korist, umesto da traze kompromis i pomirenje sa svojim srpskim susedima. HRW tako doprinosi, namerno ili nenamerno, produbljivanju ciklusa nasilja koje bi konacno moglo da opravda, ili trazi, spoljnu intervenciju.
Ovo je pristup koji, kao i njegov partner, ekonomska globalizacija, slama odbranu i autoritet slabijih drzava. On ne pomaze da se podstaknu demokratske institucije na nacionalnom nivou. Jedina demokratija koju on priznaje je demokratija "medjunarodne zajednice," koja se poziva da deluje prema preporukama Human Rights Watch. Ova "medjunarodna zajednica," u stvarnosti nije nikakva demokratija. Njene odluke se formalno donose na NATO sastancima. Medjunarodna zajednica nije cak ni "zajednica"; inicijali (IC) bi mogli preciznije da stoje za "imperijalisticki kondominijum," zajednicka dominacija bivsih imperijalistickih sila, pocepanih i oslabljenih u dva svetska rata, sada spojenih pod dominacijom SAD sa NATO kao svojom vojnom rukom. Sigurno da ima frakcija izmedju clanova ovog kondominijuma, ali sve dok se njihova rivlastva mogu odigravati unutar medjunarodne zajednice cenu ce placati manje i slabije zemlje.
Medijska paznja za sukobe u Jugoslaviji je sporadicna, diktirana interesima velikih sila, lobijima i institucionalnim ambicijama "nevladinih organizacija" cesto povezanih u mocne vlade cija medjusobno takmicenje za finansijsku podrsku pruza motivaciju za preuvelicavanje zloupotreba za koje se oni specijalizuju da ih psudjuju.
Jugoslavija, zemlja koja je nekad bila poznata po svom nezavisnom pristupu socijalizmu i medjunarodnim odnosima, ekonomski i politicki daleko najliberalnija zemlja u istocnoj centralnoj Evropi, vec je rasparcana zapadnom podrskom secesionistickim pokretima. Ono sto je ostalo od nje i dalje se svodi na haos kojim se ne moze vladati, nastavkom istog procesa. Rezultat koji proizilazi nije sarmantni buket nezavisnih malih etnickih demokratija, vec novi tip zajednicke kolonijalne vladavine medjunarodne zajednice, koju sprovodi NATO.
Diana Johnstone je bila evropski urednik lista In These Times od 1979. do 1990. i predstavnik za stampu Zelenih u Evropskom parlamentu od 1990. do 1996. Ona je autor knjiga Politika Euroraktea: Evropa u americkom svetu (London/New York: Verso/Schocken, 1984) a trenutno radi na knjizi o bivsoj Jugoslaviji. Ovaj clanak je prosirena verzija govora od 25.maja 1998.godine na medjunarodnoj konferenciji o medijima odrzanoj u Atini.
|