The Sunday Times (UK)
16.maj 1999.
WALDEMAR JANUSZCZAK
UMETNOST I DUSA SRBIJE
Da biste razumeli Srbe, pogledajte njihovu umetnost na Kosovu, kaze Waldemar Januszczak. Ovi opisi rata i progona su fokus verovanja ove zemlje
Naisao sam na monaha na Internetu prosle nedelje, koji je emitovao iz jedne od najlepsih srpskih crkvi na Kosovu i Metohiji - da da ovoj pokrajini njenu punu srpsku nomenklaturu, za promenu - iz Decana, blizu granice sa Albanijom. Metohija znaci "zemlja crkava". Sto je ono sto je Kosovo za Srbe. Oni je jos zovu i Svetom zemljom. Ako pogledate u mapu religioznih mesta u ovoj pokrajini odmah cete videti i zasto. Pejsaz je istackan sa toliko puno shematskih krsteva da se pitate gde bi se tu mogli uklopiti gradovi. I kako su nase bombe ikako mogle promasiti sve ove crkve i manastire i samostane?
Ovaj ojadjeni Internet monah je pricao svojim citaocima, po meni prilicno elegantno, da je "istorija na Balkanu kao zivi pesak", i on je urgirao na svoju bracu Srbe da ne dozvole da ih ovaj zivi pesak istorije proguta. "Ako ne mozemo sada da idemo napred, ponovo cemo patiti," upozorio je on. Nazalost, ovo emitovanje je datiralo iz sredine 98.godine. Ovo je bio jos jedan komad Internet starudije koji beskorisno lebdi po Mrezi.
Slucajno poznajem manastir Decani. Posetio sam ga pre vise od 20 godina, kada sam kao zudni student umetnosti pokusavao da steknem sire znanje o Vizantijskoj umetnosti. Stari Orijent Ekspres je nekada isao cak do Istanbula, ujedinjujuci, u pari i dzombama, umetnost Zapada sa
umetnoscu Istoka, i ja sam mogao da uredim da izadjem dok je prolazio kroz Titovu iluzionisticki koherentnu Jugoslaviju. Kakvu je vaznu uslugu taj voz koji je privlacio bandite pruzao dok je brektao kroz Balkan i otezavao neznanje.
Pravedno je reci, pretpostavljam, da je tesko diviti se Vizantijskoj umetnosti. Ona vam prica sa visine, kao sudija koji donosi presudu. Kod nje ima urodjene strogosti. Morate da udjete u takve mracne i nepovredivo ozbiljne crkve da biste je sreli. A onda, morate da cenite toliko ponavljanja. Ipak, turisti hrle u velicanstvenu Ravenu sasvim veselo; a radosti antickog Istanbula se uvek zeljno uzimaju za primer. Ali sjaj srpskog Kosova ostaje mnogo nepoznatiji. Cak i danas - neverovatno - cini nam se da on formira veoma mali deo kosovske slagalice, ali za Srbe nikad nije bilo tako. Za Srbe on cini neunistivi dokaz, 700 godina star, o njihovom punopravnom vlasnistvu ove svete zemlje.
Manastir Visoki Decani je osnovan pocetkom 14.veka, i ja bih voleo kad bih mogao da se setim vise o tome. Secam se da se do njega dolazi preko spektakularne sumovite doline, i da je njegova spoljasnjost u mekim prugama od roze i belog mermera. Unutrasnjost, koliko se secam, je potpuno pokrivena, od poda do kupole, freskama, uradjenim, citam, izmedju 1335. i 1350.godine. Smatra se da su one najveca majstorska dela srpske religiozne umetnosti. Ali jesu li one jos tamo? Da li je riznica Decana jos uvek puna onih cudnih zlatnih krsteva, tako apsurdno kitnjastim da su potpuno prestali da imaju oblik krsta? Da li se rukom slikana srednjevekovna jevandjelja jos uvek blistaju u svojim prasnjavim staklenim kutijama? I preko raspeca, da li jos uvek gigantski Hrist gleda nadole na vas, jednim od onih zastrasujuce optuzujucim biblijskim pogledom koji su Vizantijska specijalnost?
Ko zna? Ruzna je ironija ovog glupog i sve glupljeg rata da, iako je rat odigrao takvu kriticnu ulogu u svom podstrekavanju, cini se da se niko nije ni najmanje zainteresovao za ovo od kada su pocele borbe. Barem ne sa nase strane.
Nije uvek bilo tako. Kulturni sanjar i profesionalni Francuz, André Malro, gledajuci kroz prozor lepe srpske manastire na Kosovu, sa njihovim dramaticnim grozdovima kupola u obliku grejpfruta i ogromnim prostranim freskama od poda do plafona, bio je podstaknut da napise: "Kultura, kada je najdragocenija imovina, nije nikada proslost." Boze, bio je u pravu. Malro je umro 1976. On je bio liberal, ali je umro kao Golista koji je voleo zvuk sopstvenog konzervativizma i sigurno napisao previse. U najmodernijim situacijama bih ga rangirao kao jednog od najeminentnijih kulturnih komentatora ovog veka. Ali u njegovih par tuznih misli o Kosovu, objavljenih pre cetvrt veka, u jednoj od onih impresivno uvijenih studija o Slovenima koji su galska specijalnost, Malro je otkrio da je odlican citalac srpskog uma.
Posto je bio Francuz, iz stare skole, on je savrseno razumeo moc, ne samo kulture, vec i istorije. Danas, u novoj Britaniji, meni se cini da mi vise ne razumemo moc ni jednog ni drugog. Sto je razlog da pokusavamo, tako detinjasto, Tonijevskim govorom, da svedemo slozeni balkanski scenario na jednostavnu bajku o rdjavom diktatoru koji vodi svoj narod na stranputicu. Zbog toga ignorisemo, tako potpuno, umetnost Kosova, i toliko potpuno ne cenimo ulogu koju je ona odigrala u oblikovanju ovih groznih desavanja. Zbog toga se o prvoj bici za Kosovo 1389.godine - u kojoj su hriscane Srbe porazili muslimani Turci, nakon cega je nastupilo 500 godina zapanjujuce tvrdoglavog srpskog kulturnog otpora prema Islamu - pise, u onih par puta sto se pisalo o njoj, kao da je sve sto ona pruza neki mali dokaz o hronicnoj srpskoj staromodnosti. I zato smo zavrsili greseci tako zestoko u igri svemirskih osvajaca na nebu iznad Balkana. Posto prava istorija tako malo znaci nama, mi smo zaboravili koliko ona i dalje znaci drugima.
I molim vas, nemojte poricati da se nase postovanje istoriju svelo na gluposti. Ove godine je bila 350-ta godisnjica pogubljenja Carlsa I. Cele godine sam zapanjen odgovorima `pa sta?` koje je ova godisnjica podstakla u Novoj Britaniji. Kraljicina galerija je postavila bez nekog entuzijazma izlozbu portreta o kraljevskim porodicama. Izlozba grafika iz doba Stjuarta pojavila su Britanskom muzeju. I to je sve. Nacija koja je svog punopravnog monarha proglasila krivim za zlocine protiv drzave, a onda nekako pronals u sebi dovoljno crne odlucnosti da mu sudi i da ga pogubi, ne moze sada ni da se potrudi da se seti zasto. To se u Srbiji ne bi moglo desiti, verujte mi. Zapravo, ne verujem da bi se to moglo desiti nigde istocno od Dovera. Ipak je ovde nacionalno secanje na pogubljenje kralja odbaceno tako lako kao proslogodisnji vatromet.
U poslednje vreme cesto pomislim na Malroa, dok sedim ovde zabrinut zbog onoga sto se desava velikim skladistima Vizantijske umetnosti, sto predstavljaju srpski manastiri na Kosovu i Metohiji, o cijoj sudbini ne mogu da nadjem ni jednu jedinu rec obavestenja medju medju milionima drugih koje reporteri i oni koji oblikuju javno misljenje izbacuju od kad je pocelo bombardovanje.
Ta izuzetna tri-u-jednoj crkva, Pecka patrijarsija, koja je vec sest vekova glavni stab Srpske pravoslavne vere, a koja se nalazi u jos jednoj spektakularnoj klisuri, blizu Decana, blizu Albanije - da li je jos uvek netaknuta? Tokom onih 500 godina muslimanske vladavine Turaka, Pecki i drugi manastiri Svete zemlje pruzali su ocigledan i pouzdan fokus za srpske nacionalisticke snove.
A sta je sa Gracanicom? Cudna crkva, koliko se secam, sa previse kupola nacickanih iznad isuvise malog broda, koja se nalazi par milja od Pristine, cija izgradnja je zapocela 1313.godine Turci su je spalili par decenija kasnije. Onda su je rbi ponovo izgradili. Spaljivana i ponovo izgradjivana, spaljivana i ponovo izgradjivana - cuvena crkvena mesta na Kosovu odrzavaju srpski zar da plamti, vek za vekom, sa izuzetnim uspehom.
Tako. Kada su se Bosanci preobratili u islam, Srbi nisu. Kada su se Albanci preobratili u islam, Srbi nisu. 500 godina su verovali da se bore u hriscanskom dzihadu (svetom ratu) u korist civilizovanog Zapada, a protiv muslimana koji su napadali sa istoka. Kada su konacno isterali Turke, u laznoj zori koja je prethodila Velikom ratu, dosli su Bugari. I Austrijanci. I Italijani. Zatim nacisti. Cak jasnije nego moj narod, Poljaci, Srbi su morali da se definisu kroz svoje suprotstavljanje susedima. A njihove crkve, do krovnih greda krcate sa toliko krute i zive i anticke religioze propagande, su glavni umetnicki fokus tog suprotstavljanja.
Tako. Kada su Hrvati stali na stranu Hitlera, Srbi nisu. Kada su Albanci stali na stranu Hitlera, Srbi nisu. Sve dok, konacno, oko 1960.godine, pod nestabilnom ceradom Titovog komunizma, muslimansko stanovnistvo Kosova, uvecano ilegalnom imigracijom iz veoma siromasne i pseudo-Maoisticke Albanije, i umnozeno strogim muslimanskim zabranjivanjem kontrole radjanja, konacno nije nadjacalo i brojcano premasilo srpsko stanovnistvo. A 40 godina skorasnje istorije je zapocelo proces pokusaja da se nadjaca 700 godina istorijske borbe. U manastire je bacano kamenje kroz prozor (mnogi su vec bili pretvoreni u dzamije). Grobovi su skrnavljeni. Crkve su paljene. Zbog odbrane ovih crkvi su Srbi jasno vervali da idu kada su upali, tako brutalno i brzo, Kosovo i Metohiju.
Medijsko pokrivanje kosvoskog konflikta me, uvek nanovo, pogadja svojim visoko-tehnoloskim neznanjem o ovim mocnim nisko-tehnoloskim uzrocima. Nijedna rec nije nikad izgovorena o velikoj crkvenoj umetnosti Srbije. Nije dovoljno reci posveceno dubokim istorijskim korenima rata. Par kratkih referenci je izneto vezano za istorijsku bitku na Kosovu 1389.godine, ali ne sa nekom dubljom ambicijom da se ozbiljno shvati. Nijedan stih, od onoga sto sam ja procitao, nije citiran iz velicanstvenog ciklusa epskih Kosovskih pesama sa kojima Srbi, "nacija bardova", indoktriniraju svoju decu, od rodjenja, jos od pobede Turaka. Pretpostavljam da, u Novoj Britaniji, se osecate pomalo kao budala recitujuci cuvenu kletvu Stefan Musica:
Ako neki Srbin, ili covek srpskog porekla, ili bilo koji covek koji ima srpske rodjake ili prijatelje, ako neki takav covek ne podje sa mnom u bitku na kosovo polje - nikada ne imao sina ili cerku. Cega god da se dotakne, neka mu uvene: vinograd, polje ili psenica - neka njegov znoj i rad ostanu bez ploda, a njegova generacija neplodna!
|