Los Angeles Times Syndicate
nedelja, 15.avgust 1999; strana B07

HENRY KISSINGER: KRAJ NATO-a KAKVIM GA MI ZNAMO?

Manje od tri meseca nakon Sto je NATO trijumfovao na Kosovu jedno paradoksalno ali dosadno pitanje postalo je neizbezno. Da li Kosovo oznacava kraj NATO-a, barem onakvog kakvim ga mi znamo?

Za Ameriku, Atlantska alijansa - nasa jedina institucionalna veza sa Evropom - sazela je stubove blizance americke politike: potpora bezbednosti i demokratskih vrednosti. Sto se tice nasih evropskih saveznika, NATO je dao Britaniji okvir za njen "specijalni odnos" sa Amerikom; za Nemacku je on bezbedna luka od evropske sumnjicavosti i opasnosti sa Istoka; za Francusku je sigurnosna mreza protiv promena u geopolitickoj ravnotezi s kojima ne moze sama da izadje na kraj; a za Italiju sidro za emotivne atlantske veze njenog stanovnistva. 

Ipak, neocekivano, prva zajednicka vojna operacija Atlantske alijanse, izvrsena uz izuzetnu politicku koheziju i blagoslovena ociglednim uspehom, bez zrtava po saveznike, podstakla je pozive za vecu nezavisnost Evrope, izrazene sa necuvenom zestinom i nivoom. Mastilo na sporazumu kojim je zavrseno ratno stanje na Kosovu jedva da se osusilo kada su petnaestorica lidera Evropske zajednice 15.juna u Kelnu potvrdili hitnost stvaranja odvojene vojne sile, sposobne da deluje bez SAD i bez odobrenja NATO-a: "(Evropska) Unija mora da ima kapacitet za autonomnu akciju potpomognutu kredibilnom vojnom silom, sredstvima za odlucivanje o njihovoj upotrebi i spremnosti da se to uradi bez stete po NATO akcije". Kada se ovo prevede na logican zakljucak podrazumeva revoluciju u strukturi Zapada: sveevropski lanac komandi kojima se moze zaobici NATO.

Vremenski je ovo iznenadno trazenje autonomije zbunjujuce, cak i u suprotnosti sa akutelnim dogadjajima. Evropska reakcija bi imala smisla ako bi nasi evropski saveznici osecali da su bili uvuceni u nesto sto, retrospektivno, smatraju za zastranjenje, ili ako se NATO saveznici prepiru oko posledica. 

Nijedan od ovih uslova ne moze se primeniti. Daleko od toga da se osecaju da im je nesto nametnuto, svi saveznicki lideri insistiraju na tome da od sada sablon humanitarnih intervencija prikazan na Kosovu postane pravilo, a ne izuzetak. Britanski premijer Toni Bler je proglasio Kosovo za pobedu "progresivnog" pristupa spoljnoj politici, koji zamenjuje zastarele tradicionalne koncepte, i dodao:"Ovaj rat...je vodjen za fundamentalni princip neophodan za progres covecanstva: da svako ljudsko bice, bez obzira na rasu, religiju ili rodjenje ima neotudjivo pravo da zivi bez proganjanja."

Nemacki kancelar Gerhard Sreder je rekao isto na malo operativniji nacin:" Alijansa je morala da pokaze...da slabi u NATO-u imaju jakog prijatelja i saveznika, spremnog i voljnog da brani njihova ljudska prava." Predsednik Klinton je izneo najtemeljitiju formulaciju: "...Ako neko progoni nevine civile i pokusava da ih ubije en masse zbog njihove rase, nacionalnosti ili religije, a u nasoj je moci da ga zaustavimo, mi cemo ga zaustaviti."

Kada su se svi lideri Alijanse slozili o znacaju svojih akcija, jedini preostali evropski motiv za razvijanje kapaciteta da se deluje autonomno je da se izbegne americko tutorstvo i poveca evropska moc cenjkanja. Ako ovi ciljevi odrazavaju zelju da se napravi veci doprinos u zajednickoj akciji, ili da se da tezina povremenim evropskim upozorenjima protiv americke neobuzdanosti, oni bi doprineli efektivnosti Alijanse. Da bi bilo znacajno ovo bi zahtevalo ogroman porast vojnog budzeta (neki strucnjaci procenjuju cak trostruki), ili barem veliki napor u odbrambenoj modernizaciji i restruktuiranju. 

Ako, medjutim, Evropa ne bi uspela da ucini pravi odbrambeni napor, ogorcenost zbog americke dominacije bi se samo povecala. A ako je teznja za nezavisnoscu vodjena uglavnom anti-americkim motivima, to ce Alijansi natovariti na ledja svu prinudnu konkurenciju koja je skoro unistila Evropu pre nego sto je 1949. osnovana Atlantska alijansa.

Nova evropska zudnja za autonomijom je delimicno funkcija kraja hladnog rata i pojave Amerike kao jedine super sile. Ali ona takodje odrazava i cini spoj kljucnog izazova Alijanse: rastuce konfuzije o tome sta uopste NATO treba da postigne.
Razni saveznicki lideri su u pravu sto tretiraju Kosovo kao razvodje. Alijansa je napustila svoju istorijsku definiciju sebe kao strogo odbrambene koalicije i insistirala na pravu da okupira pokrajinu drzave sa kojom nije u ratu. A ovaj ultimatum bez presedana pojacala je spajajuci ga sa zahtevom za pravo na slobodno kretanje NATO trupa sirom Jugoslavije.

Ovo naglo napustanje koncepta o nacionalnom suverenitetu, spojeno sa goropadnom diplomatijom, obelezilo je nastup novog stila u spoljnoj politici, vodjenoj domacom politikom i pozivanjem na univerzalne moralisticke slogane. Ali nece biti ni blizu tako jednostavno primeniti takvu politiku na permanentnoj osnovi kako to insinuira samozadovoljna retorika. Oni koji s prezirom gledaju na istoriju ocito se ne secaju da je legalna doktrina nacionalnog suvereniteta i principa nemesanja - koja je, usput, navedena u Povelji UN - izbila na povrsinu na kraju razornog 30-godisnjeg rata, da spreci ponavljanje pustosenja iz 17.veka, tokom kojih je mozda 40% stanovnistva Centralne Evrope nestalo u ime konkurentnih verzija univerzalne istine. Kada se jednom doktrina univerzalne intervencije rasiri, a konkurentne istine pocnu da se takmice, rizikujemo da udjemo u svet u kome, kako je to rekao G.K. Cesterton, se vrlina razulari.

U Klintonovoj i Blerovoj verziji saveznicke politike, NATO mora da deluje jer je on jedini poterni odred u gradu i jer su njegovi motivi isti. Ovo ne samo da nije kompatibilno sa pojmom defenzivne alijanse, vec verovatno nije ni sa pojmom alijanse. Tradicionalno su savezi izrazavali skupne nacionalne interese zemalja clanica. Oni definisu specijalnu, ne univerzalnu duznost. Casus belli (povod za rat) je generalno prelazak nacionalnih granica alijanse, ili granica zemlje za koju se smatra da je od kljucne vaznosti za alijansu. 

Kada granice jednom izgube svoj nepovredivi kvalitet, kako covek da definise casus belli za humanitarne ratove intervencija novog udesenja? Posto odrazavaju univerzalnu, ne specificnu duznost, oni bi trebali - logicno - da budu primenjeni globalnim konzensusom. Ali ako je NATO podredjen Ujedinjenim Nacijama, njegove visoke aspiracije ce skoro sigurno osujetiti Rusko/Kineski veto. S druge strane, ako NATO insistira na tome da sam definise univerzalnu legitimnost, suocice se sa protivljenjem vecine ostatka sveta.

Na kraju moze da bude da je prljava mala tajna saveznickih lidera da njihove dalekosezne izjave ne odrazavaju nikakvu operativnu politiku. Oblikovane protestnim pokretima sedamdesetih godina, koje su bile sumnjicave u pogledu saveza i izjava o nacionalnim interesima, i iskustvom devedesetih godina, koje su bile svedok nestanka sovjetske pretnje, oni tretiraju spoljnu politiku kao aspekt domace politike i ideoloskih ciljeva, a ne radom na dugorocnim strateskim ciljevima. Oni su preduzeli operaciju Kosovo, makar delimicno, kao odgovor na javno ogorcenje slikama izbeglica na televiziji; ali slican strah od slika saveznickih zrtvi je uzrokovao da oni usvoje vojnu strategiju koja je, pokvareno, uvelicala patnju stanovnistva u cije se ime toboze vodio rat.
Po posledicama rata Alijansa je naucila da cak i pravedni ratovi ne mogu izbeci nejasnoce i da mogu imati politicke posledice. Rat da se utvrdi nedopustivost etnickog ciscenja zakljucio se zamenom jednog etnickog ciscenja drugim. Takodje je bacio Alijansu u politicku dilemu: da li da sprovodi rezoluciju UN, koja u stvari pretvara Kosovo u protektorat, ili da mu omoguci da postane nezavisno. Prvi kurs garantuje sukobe sa lokalnim stanovnistvom po somalijskom modelu; drugi kurs ce proizvesti dugorocnu balkansku krizu kada trazenje Velike Albanije zapreti stabilnosti Makedonije i mozda drugim drzavama.

Atlantska alijansa se jos suocava sa zadatkom da dovede retoriku svojih lidera u sklad sa realistickim opcijama. Razlicite deklaracije i "obrti" nakon Kosova su ustvrdili, ili natuknuli, da se humanitarna vojna intervencija ne razmatra protiv velikih sila (Kina, Rusija, Indija), protiv saveznika, protiv saveznika velikih sila ili zemalja koje su mnogo daleko od Evrope. Pa sta je onda ostalo? Bila bi to cudna revolucija koja proglasava nove univerzalne maksime a ne moze da nadje nijednu konkretnu primenu osim protiv jednog jedinog balkanskog siledzije.

Sigurno je da je briga za ljudska prava postala znacajna komponenta spoljne politike demokratija, podrzana mocnim domacim biracima. Nedemokratske vlade traze nevolje kada ignorisu ovu realnost. Ali lideri Alijanse treba da imaju na umu da imaju obavezu ne samo prema emocijama datog trenutka vec i prema nazorima u buducnosti.
Dzozef Naj mladji, u promisljenom clanku u magazinu Spoljni poslovi, postavio je cetiri principa za humanitarnu intervenciju sa kojima se ja generalno slazem: da se ima pravedan cilj u ocima drugih; da sredstva budu srazmerna ciljevima; da je visoka verovatnoca za uspeh; i, kad god je to moguce, da se humanitarni cilj pojaca postojanjem drugih snaznih nacionalnih interesa. 

Tako definisana, retoricka distinkcija izmedju humanitarnih i nacionalnih interesa erodira. Ali zadatak NATO lidera je da budu cak jos konkretniji i da pruze odgovore na pitanja kao sto su: Gde i za koje humanitarne ciljeve ce NATO koristiti svoju vojnu silu? Koliko je spreman da rizikuje? Koju cenu je spreman da plati?

Cak je jos vaznije da ponisti prazninu u tradicionalnim ciljevima Alijanse. Nesto od ovoga se dogodilo jer su sa kolapsom Sovjetskog Saveza u velikoj meri nestale i pretnje hladnog rata. Ali saveznicki lideri, sistematski odbacujuci istorijske pojmove nacionalnog interesa, takodje snose veliku odgovornost.

Nije cudo da je NATO sve vise zaokupljen perifernim, u sustini psiholoskim aktivnostima, kao sto su program Partnerstvo za mir i preobilje aktivnosti veoma udaljenih od osnovne NATO misije, koji razvodnjavaju funkcije Alijanse. Sastanci premijera zemalja clanica NATO se sve vise pretvaraju u uvod za samite Grupe 8, ili u javne spektakle svih raznih pridruznih clanova, koji broje oko 50 nacija.

Ako Atlantska alijansa zeli da ide dalje kao nesto sto je vise od relikvije perioda koji bledi, mora da odgovori na ova pitanja: Kako definisemo strateske pretnje svetskom poretku? Kakvim politickim promenama cemo pruziti otpor iz bezbednosnih razloga? Iznad svega, i narocito u svetlu dalekoseznih politickih ciljeva nedavno proglasenih, mora se prosiriti i ojacati politicka struktura NATO-a.

Ali ovo se ne moze desiti osim ako ne postoji reafirmacija centraliteta Alijanse, ne u obredne svrhe na periodicnim formalnim sastancima, vec kao ziva institucija koja se sistematski adaptira na novu realnost.

Pisac, nekadasnji drzavni sekretar, je predsednik medjunarodne konsultantske firme Kissinger Associates, koja ima klijente sa poslovnim interesima u mnogim zemljama.

(C) 1999, Los Angeles Times Syndicate