Drzavni sekretar Madlen Olbrajt govorila je o raketnim napadima na Sudan i Avganistan u avgustu 1998. (navodno preduzetim kao odmazda za bacene bombe na ambasadu SAD u Africi dve nedelje ranije) kao o nazalost ratu buducnosti. U izvesnom smislu, ona je zalila zbog mogucnosti da razne islamske sile vrse odmazdu protiv americkih civilnih meta. Postoji, kako to Olbrajt shvata, druga strana ovih ratova, vise od navodjenih projektila koji se ispaljuju sa razdaljina od hiljadu milja, bez opasnosti po trupe SAD. Americka vojna strategija poziva na upotrebu porazne sile koja ce da minimizira zrtve Sjedinjenih Drzava. Ali to nije tako jednostavno. Bivsi direktor CIA, Robert Gejts, bio je precizniji: Nasi ljudi i nasa vlada moraju da prihvate drugu realnost: kako su potencijalne zvanicne americke mete ‘otvrdnule’ teroristi ce se prosto okrenuti nezvanicnim metama, skolama, turistima, itd. Mi mozemo mozda da kanalisemo pretnju, da je odvratimo od vlade SAD, ali ne i da je odvratimo od Amerikanaca. Kakva je onda tu grandiozna shema na delu, koja moze da ove nesrecne ratove donese natrag kuci i okrene ih protiv civila? Skorasnja strategija SAD da se primeni samoproklamovana uloga globalnog policajca sada se definise njenim vojnim unilateralizmom koji se razvija i kod kuce i u inostranstvu.
Sa krajem Hladnog rata i raspadom Sovjetskog Saveza SAD je konacno realizovala svoj cilj da bude jedina svetska supersila. Iako su Vasington i Vol Strit uvek bili opsednuti pohlepnom ambicijom da kontrolisu svetsku ekonomiju (eto u cemu je stvar sa globalizacijom), sada su mnogi krugovi ubedjeni da se vojna moc razvija zbog toga. V.d. sekretara Vazusnih snaga, F.Vitn Piters, opisao je razvoj kao ucenje nove vrste vojnih operacija [sic] u novom svetu. Nerealno je prosto izbrisati svaku vladu koja nije popustljiva; a par njih su isuvise mocne za takvu strategiju. Tako da su SAD napravile sveobuhvatniji plan i sada, nekih 20 godina kasnije, priblizavaju se svojoj igri za kraj milenijuma. Jedan kriticni element je tu ponovno definisanje neprijatelja, da bi se prikrila gramzivost kao nestrastvena zelja da se rasiri zapadna demokratija. Njena dopuna je razvoj vojne strategije za upotrebu te definicije za globalizaciju moci SAD.
Vec je fraza reci da je terorizam zamenio komunizam kao novi neprijatelj zapadne demokratije. Ali ova zamena se selektivno primenjuje, prema ciljevima globalne hegemonije SAD. Karakterizacija koju Vasington uradi za neku stranu vladu moze radikalno da se izmeni iako se u toj zemlji malo ili nista nije izmenilo. Poslednje obecanje Klintonove administracije za jos milijardi za vojsku doslo je kako je Pentagon napredovao u Severnoj Koreji, Iranu i Iraku, koje oni nazivaju prestupnickim zemljama, jer nije vise bilo pretnji od mogucih napada nuklearnim projektilima, sto je zvanicna pozicija koju su drzali samo par nedelja pre toga. Naravno, kada se dogodi ovako nesto to bi trebalo da podstakne gradjane da razmisle. To sto oni ne razmisljaju cesto se pravda ozloglaseno kratkom politickom memorijom prosecnog Amerikanca, ali je to zapravo zbog izuzetne sposobnosti medija da prihvate nove politike, nove neprijatelje, nove pretnje, a da cak i ne priznaju svoje prethodno bezuslovno prihvatanje starih. Takodje, neprijatelji preko noci mogu postati prijatelji. Skorasnji dogadjaji na Kosovu pokazuju kako brzo i kako licemerno vlada SAD daje novu karakterizaciju situacije kada to odgovara njenim potrebama. OVK je bila oznacena kao teroristicka organizacija pocetkom 1998.godine, ali su se do sredine te godine americki zvanicnici, ukljucujuci tu i Ricarda Holbruka, sastali sa liderima OVK, dok su tvrdili da nisu za secesiju Kosova i rezultirajucu neizbeznost Velike Albanije. Holbruk je bio nesvojstveno iskren: Mislim da Srbi treba da izadju odatle. Ironicno je da, nakon sto je CIA finansirala, naoruzala i obucila islamske prijatelje u Avganistanu, predsednik Klinton sada smatra da pretnja koju oni sada predstavljaju moze da opravda stvaranje nove vojne komande kod kuce da se bori protiv terorizma. Kako idemo na stampu, on odmerava savet Pentagona da odredi glavnokomandujuceg za odbranu kontinentalne SAD, prvog u doba mira.
Vlada i njeni medijski umetnici za propagandu pobudili su strahove Zapada katranisuci neprijateljske drzave kao sto je Irak cetkicom oruzja za masovno unistavanje tako cesto da je akronim WMD (oruzje za masovno unistavanje) sada usao u zargon. Deo nove vizije za NATO, dole razmotren, je da se fokusira na ovo oruzje kao opravdanje za vojne udare bilo gde, bilo kao zastrasivanje ili kao preventiva za odmazdu. Kampanja oko ovog oruzja opisana je kao mikrokosmos za novi NATO i za njegove vece debate i dileme. Nijedna od ovih analiza, medjutim, ne istice da je SAD jedina drzava koja koristi sva ova oruzja - hemijska, bioloska i nuklearna. SAD koristi biolosko oruzje vec 200 godina, pocev od onog koje proizvodi male boginje u cebadima americkih Indijanaca, do onog koje je dovelo do sirenja kuge na Kubi; od hemijskog oruzja kao sto je iperit, koji obogaljuje i ubija u Prvom svetskom ratu, do narandzastog agensa, koji je unistio lisce u Vijetnamu i stvorio generaciju deformisane dece. Amerika je jedina drzava koja je bacila atomsku bombu i jedina koja sada pravi, koristi i prodaje oruzje sa osiromasenim uranijumom. Optuzbe za hemijsko oruzje uperene protiv Iraka pune su ironije. Kada je Irak bio u ratu sa Iranom, a SAD smatrala Iran vecim neprijateljem (sto je stav koji se izmenio pod pritiskom Izraela), onda je davala olaksice za prodaju hemijskog oruzja Iraku. Inspektori za oruzje u Iraku su tvrdili da njihov inventar za neprijavljeno oruzje za masovno unistavanje potice iz kutija tajnih irackih dokumenata otkrivenih na farmi pilica pored Bagdada. Ali ima laksih nacina da se prikupi takav inventar, kao sto je pregledanje izvestaja CIA o tajnoj trgovini oruzjem koje je ona prodavala 80-ih godina.
Za SAD...Ujedinjene nacije su mac sa dve ostrice. Zbog veta u Savetu bezbednosti, Amerika moze da spreci akcije kojima se suprotstavlja, ali zato ne moze uvek da forsira akcije koje zeli. Tako su SAD uzgojile i finansirale tribunale UN za kaznjavanje navodnih ratnih zlocina u Bosni i Ruandi, alinikada ne bi dozvolile da takvi ekstrateritorijalne tribunalie istrazuju zlocine protiv covecanstva u Indoneziji, na primer, ili nekoj drugoj zemlji koja je njihov klijent. Iz tog razloga SAD odbija da ratifikuje predlozeni medjunarodni sud za zlocine i suprotstavlja se sudjenju Augusta Pinocea u Spaniji. Gde god je to geografski moguce, vojni planeri se sve vise okrecu NATO-u, koji je drzavni sekretar Olbrajt opisala kao nasu instituciju izbora. NATO nije taoc rezolucija UN, kaze jedan strateski analiticar. Jedan americki zvanicnik je objasnio da UN figurira u ovome koliko god je to moguce, ali da nova definicija NATO-a znaci ukljucivanje mogucnosti akcije bez mandata UN. Uvodnik lista Times je upozorio na transformisanje Alijanse u globalnu udarnu silu protiv pretnji americkim i evropskim interesima. Ali sekretar Olbrajt je ponovo potvrdila da je ovaj pomak pomak sa kolektivne odbrane teritorije zemalja clanica NATO na siri koncept odbrane nasih zajednickih interesa. Ovo znaci, prakticno, da SAD forsira NATO odobrenje za vojne intervencije u medjunarodnim poslovima suverenih drzava koje nisu clanice Alijanse.
Najociglednija i nezakonita ekspanzija NATO-vog mandata je njegova intervencija na Kosovu. NATO glasa da li da ovlasti vazdusne napade protiv srpske vojske. Obrazlozenje za to sto Klintonova administracija forsira bombardovanje je opisano kao nesto sto ima veze sa kredibilnoscu, narocito zato sto bi predsednik Milosevic mogao da omalovazi proslavu u cast obelezavanja trijumfa Zapada nad komunizmom, planiranu za april u Vasingtonu. Inace bi on mogao, plasio se jedan zvanicnik Pentagona, da pokusa da preokrene ovu proslavu u samit o Kosovu. Kada je predsednik Milosevic pristao da dozvoli da posmatracki (verifikatorski) tim udje na Kosovo, SAD je izabrala diplomatu po karijeri, Vilijama Vokera, da bude na celu te misije, pod pokroviteljstvom OEBS-a. Kad je bio americki ambasador na El Salvadoru Voker je nadgledao i oprostio jedno od najbrutalnijih ugnjetavanja i ubistava u zapadnoj hemisferi.
Zloupotreba mandata UN od strane SAD postala je ocigledna sa UNSCOM trikom. Neko vreme su inspektori Specijalne komisije UN u Iraku pokusavali da dobiju pristup kucama predsednika Huseina i slicnim mestima, uz neverovatno objasnjenje da bi tamo mogle biti laboratorije ili skladista za za hemijsko-biolosko oruzje. Mediji su stalno grdili Sadama Huseina kada je tvrdio da je tu umesana spijunaza. Ipak je doslo kao iznenadjenje za neke kada su u januaru saznali da su americki spijuni operisali pod maskom UNSCOM inspektora. Sto je jos gore, Irak je bio primoran da plati za inspektore iz svog programa Nafta za hranu. UNSCOM je uvek bio obavezan Sjedinjenim Drzavama. Od 1991. do 1997., UNSCOM nije imao UN budzet, vec je opstajao na poklonima, narocito Vasingtona. Kao i Haski Tribunal za Jugoslaviju. Onaj koji placa, narucuje i muziku.
Amerika sve vise preferira NATO u odnosu na UN da bi izbegla da se stavi veto na njene vojne avanture. Ali usled nekih neslaganja i unutar NATO-a, Pentagon je poceo da deluje samostalno, ili sa nekim popustljivim saveznikom. Napadi na Sudan i Avganistan u avgustu su bili primeri totalno unilateralne vojne akcije SAD. Skorasnje bombardovanje Iraka, zajednicka operacija SAD i Velike Britanije, preduzeto je bez konsultovanja UN i NATO. Kako je to primetio jedan reporter, globalna koalicija koja se okupila protiv [Sadama Huseina] u zalivskom ratu jako je iskrzana. SAD i Britanija su jedini njeni stabilni clanovi. Arogancija takve akcije (slozene ponovljenim neuspehom njenog obrazlozenja za uklanjanje Sadama Huseina i skandalom sa UNSCOM), generisala je znacajan gnev sirom sveta, iako uglavnom kod naroda i vlada koji mogu malo ili nista da ucine u vezi s tim, osim da izraze rastuce ogorcenje. Medjutim, nesto od tog ogorcenja je snazno. Rusija, Kina i Indija su izrazile zabrinutost, a skorasnji vazdusni napadi su mozda naveli ruskog premijera Jevgenija Primakova da iznese nezvanican predlog za strateski savez izmedju ove tri drzave. Dok je bio u poseti Indiji radi razmatranja ove inicijative u vreme napada, rekao je: Mi imamo vrlo negativan stav u vezi upotrebe sile koja zaobilazi Savet bezbednosti. Francuska i Kanada su takodje povukle svoju podrsku. Na prenerazenost Amerikanaca, Francuska je i zvanicno prestala da daje podrsku embargu na Irak, forsirajuci preispitivanje akcija i strogo ogranicenog programa Nafta za hranu.
Uprkos ogorcenju i opoziciji, Vasington gura napred sa slozenim, ambicioznim i rizicnim planovima, ako ne da istisne, onda makar da bude rival NATO-u, kad god on sprecava americke kaubojske operacije. Ovaj program je vec dobro ukopan u Istocnoj Evropi gde Pentagon ima bilateralne vojne programe sa 13 zemalja. Planovi da se prosiri na Kavkaz i bivsu Sovjetsku Aziju su u obradi. Rezultat je nezvanican savez koji je paralelan NATO-u, ali se mnogo preciznije oslanja na svog americkog mecenu. Druga posledica ove operacije je da Pentagon (Ministarstvo odbrane) baca u zasenak Stejt Department (Ministarstvo spoljnih poslova), kao najvidljiviji agent spoljne politike SAD. Finansiranje nekih programa ima Orvelijanski dah. Americka evropska komanda u Stutgartu rukovodi programom koji se naziva Program zajednickog kontakt tima, koji je, prema listu Washington Post, inicijalno placen iz diskrecionih fondova kojima predsedavaju Zajednicki nacelnici generalstaba. Da bi mogli da rade uz kongersne zabrane obucavanja stranih trupa, posete americkih vojnih eksperata se nazivaju ‘razmene’ a eksperti se nazivaju ‘kontakt timovi’ a ne instruktori. Jedan od zgodnih nusefekata ove operacije je zapanjujuca ekspanzija prodaje americkog oruzja ovom regionu. Istocna Evropa je postala najveci primalac transfera vojne opreme koju finansira SAD, nakon Bliskog Istoka. Neki Istocni Evropljani su opravdano zabrinuti za to da li SAD potpiruje regionalnu trku u naoruzanju. Jos jedan otreznjavajuci aspekt nadmocnosti Pentagona je njegova sve veca saradnja sa CIA. Jos od rata u Persijskom zalivu, kada su vojni zapovednici i CIA zvanicnici postali uvereni da je potrebna bliza koordinacija izmedju njihovih sluzbi, planiranje tajnih misija se vrsi zajednicki.
Zapadne sile, posto su uspesno izvrsile ponovnu Balkanizaciju Balkana, nalaze da im se dopada taktika devetnaestog veka. Postoje indikacije da je u toku ozbiljan i rasprostranjeni rad da se Balkanizuje Afrika, ponovnim iscrtavanjem njenih granica. Tri najvece drzave na tom kontinentu, Kongo, Angola i Sudan, suocavaju se sa zestokim borbama da se podele njihove teritorije. U Angoli i Sudanu pobunjenici, koje prilicno aktivno pomaze SAD, deluju vec godinama. Rad na podeli Konga, medjutim, zapoceo je tek nakon skorasnjeg svrgavanja Mobutu Sese Seko, pohlepnog diktatora koga je instalirala SAD i drzala na vlasti vise od 30 godina. Posto je dosta naucila iz raspada Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, ili, da budemo precizniji, posto je dugo planirala takve eventualnosti, SAD je shvatila da je lakse dominirati nekim regionom kada su drzavne jedinice male. Medijski papagaji vec shvataju mig, nakon godina i godina cutanja po tom pitanju. Skorasnji, mozda prorocki, clanak, objavljen u listu New York Times, ukazuje na poentu: Granice africkih drzava, koje su arbitrarno odredili Evropljani koji su kolonizirali ovaj kontinent pre jednog veka, trebalo bi da su nepovredive. Ipak, Kongo se sada deli na dva dela, mozda zauvek. Iako je Organizacija Africkog Jedinstva obuhvatila kolonijalne granice u svojoj povelji 1963.godine, i generalno se brinula da one budu postovane 35 godina, zapadne sile sada tvrde da sebe okrivljuju sto su nametnule ove neprirodne podele bespomocnim Afrikancima. Ovo, naravno, ohrabruje Balkanizaciju i olaksava stazu ka buducoj dominaciji. U nekim slucajevima, strategija SAD je vise uvijena i Makijavelisticka. U Sudanu, na primer, dugo je ocigledno da SAD zeli da odrzi pobunjenike dovoljno sposobnim da izbegnu poraz, ali ne i dovoljno jakim da bi predstavljali ozbiljnu pretnju za svrgavanje vlade. Mir, citiran je jedan zvanicnik, ne mora da odgovara americkim interesima... ‘Nestabilan Sudan postaje stabilan Egipat.’
Mozda delujemo samostalno jer moramo da delujemo samostalno. Bivsi direktor CIA, Robert Gejts, nagovestio je buduce ratove kada je napisao: Jos jedna neshvacena i neprijatna relanost je da bi militantniji pristup terorizmu, u bukvalno svim slucajevima, zahtevao od nas da delujemo nasilno i samostalno. Nijedna sila nam se ne bi pridruzila u krstaskom ratu protiv terorizma. Ali, kako se stvaraju teroristi, tako se nastavljaju krstaski ratovi.