|
beograd.com
23.08.1999.
Bombardovanje Radi Mira
Vlada Petric
Ja sam doziveo vazdusne napade i sasvim dobro poznajem zvuk sirena koje upozoravaju ljude da mogu biti ubijeni svakog momenta. Ovog puta, iako ih nisam direktno cuo, taj zastrasujuci zvuk me je proganjao svih 78 dana koliko je trajala americka/NATO vazdusna kampanja u Jugoslaviji, pomesano sa placom moje sestre i snaje, koje su obe bile bolesne u Beogradu, kada sam uspeo da ih dobijem telefonom. Moja snaja je bila u takvoj depresiji u kakvoj je bila kada je bila zatvorena u logoru Dahau tri godine, dok je moja sestra - koja je prezivela bombardovanje Sarajeva - zelela da umre sto je pre moguce. Dok sam razmisljao o njima i mnogim drugima oko njih, u mojoj glavi nije bilo ni najmanje sumnje da je "bombardovanje radi mira" - oksimoron par excellence - najnemoralniji nacin za resavanje medjunarodnih konflikata.
Ipak, mnogi zapadni intelektualci i dalje insistiraju na tome da je NATO bombardovanje Jugoslavije moralno opravdano, uprkos otkricima koja dovode u pitanje takav stav. U skorasnjem intervjuu (Tikkun, jul-avgust, str. 33-4), dobitnik Nobelove nagrade, Eli Vizel, tvrdi da je "NATO pokusao sa svim vrstama pregovora, razgovora, nenasilnog pristupa, i da nista izgleda nije moglo da odvrati njega (Milosevica) od njegove odlucnosti da izvrsi etnicko ciscenje." Medjutim, cinjenice otkrivaju da je inicijalna odluka Vasingtona bila da "namerno postavi prepreku vecue nego sto to bi je Srbi mogli da prihvate," kako je priznao jedan visi sluzbenik Stejt Departmenta. Prema Dzordzu Keiju, bivsem sluzbeniku Stejt Departmenta za pitanja Jugoslavije, americka delegacija je u Rambujeu unela cuveni Dodatak B - koji je do tada cuvan kao tajni i koji je obelodanjen post factum - u momentu kada je jugoslovenska delegacija trebalo da potpise sporazum. Nakon citanja ovog Dodatka postaje sasvim ocigledno zasto pregovori u Rambujeu nisu mogli biti zavrseni pre nego sto je pokrenut "mir radi bombardovanja".
Onog momenta kad su pregovori u Rambujeu stigli do tacke kada je srpska delegacija bila voljna da potpise sporazum, NATO pregovaraci su izneli Dodatak B, ocigledno namenjen da spreci takav ishod. Tekst Clana 8 ovog Dodatka glasi: "NATO personal ce uzivati, zajedno sa svojim vozilima, plovilima, avionima i opremom, slobodan i neogranicen prolaz i neometan pristup sirom SRJ (Savezne Republike Jugoslavije), ukljucujuci tu i vazdusni prostor i teritorijalne vode. Ovo ce ukljucivati, ali ne i biti ograniceno na, pravo bivacenja i manevrisanja potrebnog za podrsku, obuku i operacije." Clan 6 garantuje okupatorskim snagama apsolutni imunitet, navodeci da ce "NATO personal, u svim okolnostima i uvek, biti imun od jurisdikcije strana s obzirom na svaki civilni, administrativni, krivicni ili disciplinski prekrsaj koji oni mogu pociniti u SRJ." Uz to, Clan 10 osigurava za NATO "besplatno koriscenje svih jugoslovenskih ulica, aerodroma i luka." Kako je to izjavio profesor medjunarodnih studija Ronald L. Hecet, "srpski pregovaracki napori su odbaceni po kratkom postupku, a Srbima je receno da imaju samo dva izbora: da potpisu sporazum takav kakav je, ili da se suoce sa NATO bombardovanjem." Hecet zato s pravom zakljucuje, "nijedna suverena drzava ne bi prihvatila takav ponizavajuci ultimatum."
Nakon dva i po meseca "bombardovanja radi mira," NATO je pristao da izbaci Dodatak B iz sporazuma i Srbi su potpisali sporazum. U medjuvremenu, tokom 78 dana kampanje bombardovanja, nekoliko hiljada nevinih civila - uglavnom dece, zena, starih i bolesnih ljudi - ubijeno je i ranjeno u sva tri regiona Jugoslavije, neki od kasetnih bombi. Zvanicno je NATO stab klasifikovao ove zrtve kao "kolateralnu stetu" i stalno intenzivirao bombardovanje. Sa svim ovim na umu, covek se pita da li je takvo unistavanje nevinih ljudi, kao i unistavanje mnogih mostova, bolnica, skola, porodilista, elektrana i sistema za grejanje i vodovod, bilo stvarno neophodno. Kako se "kolateralna steta" takvih srazmera moze pravdati kao moralni nacin za resavanje etnickog konflikta?
Uprkos svemu ovome, dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eli Vizel, insistira da "jedini interes koji Sjedinjene Drzave imaju na Kosovu je moralni interes - nema drugih interesa." Tesko je verovati da nije znao - i da jos uvek da ne zna - cinjenice, ukljucujuci i one koje je gusila americka stampa i pre i posle bombardovanja. Kako neko moze tvrditi da je ubijanje toliko nevinih civila "moralni" nacin reagovanja na akcije brutalnog lidera? Suzan Zontag je jos zesce branila NATO bombardovanje nevinih gradjana, etiketirajuci ga kao "pravedni rat" i tako protivrecila Ernestu Hemingveju koji je tvrdio da ne postoji "pravedan" rat, vec samo "agresivni rat koji je veliki zlocin protiv svega sto je dobro na ovom svetu" i "odbrambeni rat koji se mora pretvoriti u agresivni rat, tako postajuci pandan zlocinu." Ako jedna supersila zeli da kazni lidera neke zemlje zbog njegovih losih dela, to ne opravdava unistavanje nevinih gradjana i njihovih sredstava za zivot. Oni koji se busaju svojom posvecenoscu miru i razumevanju medju narodima i time zagovaraju ovo "bombardovanje radi mira" samim tim vrse nemoralni cin.
Ako, kakoje to napisao Salman Rusdi, "ono sto se desilo [Kosovarima] moze biti, prosto neoprostivo," - onda je ono sto je NATO uradio nevinim civilima Jugoslavije potpuno neopravdano. Umesto da neutralise Milosevica, NATO bombardovanje je "postavilo pozornicu za sledeci rat, stvarajuci lazan osecaj sigurnosti u vezi sa svojom moci, stavljajuci veru u orzuje, umesto u pregovore i maskirajuci beskrajne nizove pogreski u izvrsenju rata," kako je to predstavnik Denis J. Kucinic napisao u svom clanku "Sta sam naucio od rata."
Cini se da je jedina lekcija koju su NATO lideri naucili od "bombardovanja radi mira" ta da sledeci put civile treba gadjati ranije, zesce i sa vecom kolicinom eksploziva, da bi se "skratilo trajanje rata," kako je to predlozio general Vesli Klark. U stvari, ovaj "rat" nije bio rat izmedju dve vojske, vec izmedju vazdusne armade jedne supersile i bespomocnih civila na tlu. Zato je to bio najnehumaniji i najnemoralniji od svih ratova, osiono bombardovanje civila - kao zamena za rat - unistavanje nevinih ljudi jer nisu sposobni da svrgnu autoritarni i tlaciteljski rezim pod kojim zive.
Posto je rat nemoralan po svojoj prirodi - cak i kad jedna supersila smatra da ima opravdanje za napad - moraju se prvo iscrpeti sve mogucnosti za pregovore, sto nije uradjeno u Rambujeu. Ako se zlocini koje su Miloseviceve snage pocinile na Kosovu ne mogu tolerisati sa moralnog stanovista, onda se ni NATO bombardovanje jugoslovenskih civila ne moze okvalifikovati kao "moralno". U skladu sa sopstvenim konceptom moralnosti, NATO je pod vodjstvom Amerike nastavio sa svojom intervencijom. Iako je "bombardovanje radi mira" zavrseno, kaznjavanje obicnih Jugoslovena je prosireno putem najstrozih "sankcija radi mira" koje sprecavaju da puno robe koja je neophodna za prezivljavanje ljudi udje u zemlju. Ako ova politika opstane, moze se lako desiti da, kada demokratija konacno dodje u Jugoslaviju, ne budi vise nikog u njoj da uziva u tome.
Reagujuci na tragicno krvoprolice u Litletonu, Kolorado, predsednik Klinton je mudro savetovao americku decu "da konflikte resavaju recima, a ne oruzjem." Zasto on nije sledio ovaj princip u Rambujeu? Istorija ce pokazati da je on imao dvostruke standarde u osudi ubijanja nevinih ljudi, kao sto ce istorija pokazati da se NATO "bombardovanje radi mira" ne moze shvatiti niti opravdati "moralnim interesom."
Profesor Vlada Petric je poznati filmski teoreticar i osnivac i prvi kurator Filmskog arhiva Harvad univerziteta