|
The Spectator (UK)
28.avgust 1999.
TIRANIJA LJUDSKIH PRAVA
Kirsten Sellars kaze da tribunali za ratne zlocine unapredjuju globalne ciljeve zapadnih lidera
KADA sledeceg meseca svajcarski drzavni tuzilac Carla Del Ponte stupi na polozaj glavnog tuzioca Tribunala za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju i Ruandu, ona ce preuzeti ulogu visoke svestenice za ljudska prava, svetovne religije ovog milenijuma. Ona ce biti odgovorna i za stavljanje Milosevica i ostalih iza resetaka zatvora Seveningen i za lecenje rana napacenog sveta. Njen posao je da se pobrine da dobro pobedi zlo.
To je tako, barem u teoriji. Realnost je malo komplikovanija.
Kada se posmatraju nepristrasno, tribunali za ratne zlocine izgledaju manje kao paragoni pravde a vise kao politicka orudja Klintona i Blera. Ova sudjenja, kao i skorasnja kampanja bombardovanja, motivisana su pre svega i najvise politickom celishodnoscu. Ovo nije popularno stanoviste. Zapravo je jeres. Konzensus odredjuje da je sve sto se uradi u ime ljudskih prava dobro. A svaka kritika toga ne samo da je pogresna vec i ravna podrzavanju ubistva, mucenja i silovanja.
Ovaj prinudni konzensus daje najmocnijim nacijama carte blanche da se mesaju u poslove bilo koje zemlje koju izaberu. U svojoj knjizi Zlocini protiv covecnosti, Dzefri Robertson, strasni zagovornik ljudskih prava, zagovara kraj doba imuniteta u kome je represiji dozvoljeno da cveta unutar zastitnih granica jedne drzave. Umesto ovoga on predvidja novo 'doba primene zakona' u kome intervencionisticki globalni zakon osigurava da Pinocei i Pol Potovi dobiju ono sto zasluzuju.
Ovo je zavodljivi ali uvredljiv scenario koji ignorise cinjenicu da humanitarni krstaski pohod nudi mnogo vise onima koji ga vode nego onima u cije se ime navodno bitka bije. Istorija nas uci dve vazne lekcije. Prvo, sam ideal ljudskih prava je rodjen iz politickog ubedjenja, kao paravan iza kojeg velike sile mogu da se bore za sopstvene interese, nesvesni potreba onih kojima tvrde da pomazu. Drugo, intervencija, pod kojim god sloganom da se vrsi, je direktan izazov nacionalnom samoopredelenju. To znaci da podriva pravo jednog naroda da odlucuje sam o sebi. Ovaj napad na suverenitet se stalno ojacava institucijama kao sto su Ujedinjene nacije, NATO i Svetska banka.
Napadi na suverenitet, dok se smatraju u redu kad su u pitanju daleke zemlje, nisu prihvatljivi kad je u pitanju SAD ili Velika Britanija. Amerika, glavni test ljudskih prava i glavni arhitekta Deklaracije UN o ljudskim pravima iz 1948. godine, odbijala je da prihvati Konvenciju o genocidu sve do 1986., pod izgovorom da ona povredjuje americki suverenitet.
Britanske vlade su podjednako obazrive. Iako je Atlee vlada potpisala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ona je to uradila tek posto je osigurala uslov da je gradjanima Velike Britanije zabranjeno da iznose slucajeve pred sudom za ljudska prava u Strazburu. Ova zabrana je ukinuta 1964. i bio je citav niz medijski veoma propracenih slucajeva protiv Velike Britanije po pitanjima kao sto su moc policije i sloboda stampe, prava homoseksualaca i tretman osumnjicenih pripadnika paravojnih formacija u Severnoj Irskoj. Vestminster je oklevajuci prihvatio autoritet ovog suda, ali jos uvek, razumljivo, postoji siroko rasprostranjeno ogorcenje prema eurokratama iz Strazbura koji se mesaju u njihove stvari.
Istorija ljudskih prava kao spoljnoj politici je prica o realnoj politici i oportunizmu. 1919.godine na mirovnoj konferenciji u Parizu americki predsednik Vudrou Vilson je govorio o ogranicenim pravima manjina, dok se znacajno suprotstavio principu rasne jednakosti. U drugom svetskom ratu, Frenklin Ruzvelt je pridruzio do tada izolacionistickoj javnoj podrsci 'Dobrom ratu' da bi se prosirio americko globalno dosezanje. Kasnije su administracije Kartera i Klintona lansirale misije za ljudska prava, da bi se povratilo poverenje javnosti u integritet vlade nakon afera Votergejt i Monikagejt. Toni Bler i kanadski premijer Lojd Oksvorti sledili su njihov primer za hvatanje glasova. Zvanicno interesovanje za ljudska prava je raslo i opadalo obrnuto drugoj zapadnjackoj ideji 20.veka, antikomunizmu, a krajem hladnog rata 'zloupotreba ljudskih prava' je zamenila 'crvenu opasnost' kao neprijatelj civilizovanih vrednosti.
Tribunali za ratne zlocine su tradicionalna secivo takvih krstaskih pohoda. Sudjenja posle drugog svetskog rata u Nirnbergu i Tokiju ustanovila su shematski plan za moderne ad hoc tribunale za bivsu Jugoslaviju i Ruandu. Od pocetka je politika otvoreno posegnula za pravnim procesima i bilo je optuzbi za dvostruke standarde i od strane konzervativaca ('nasi generali bi isto to uradili') i od strane radikala ('Drezden i Hirosima su isto bili ratni zlocini'). Neki advokati su dovodili u pitanje pravnu osnovu novostvorenih 'zlocina protiv mira' i 'zlocina protiv covecnosti'. Sudjenje u Tokiju je narocito bilo kontroverzno, a indijski sudija Radhabinod Pal je odbacio sve presude krivice kao pravdu pobednika. Vilijam Daglas iz vrhovnog suda SAD je kasnije napisao o sudjenjima u Tokiju: 'Uzeo je svoj zakon od stvaraoca i nije delovao kao slobodan i nezavistan tribunal. To je bio iskljucivo instrument politicke sile.'
Saveznicko sudjenje nemackim i japanskim liderima je bilo pre svega izazvano politickim interesima, koliko god da su sudije bile plemenite a zlocini podli. Pravda je morala da se izvrsi, ali u okviru sirih posleratnih strategija. U Tokiju su neki otpuzeni bili zrtveni jarci dok se zazmurilo drugima - naime caru Hirohitu - da bi se ucvrstila americka okupaciona politika u Japanu.
U Nirnbergu su ignorisani dokazi o zlocinima saveznika (na primer maskar koji su Sovjeti izvrsili nad Poljacima u Katinu) i agresivnim ratnim planovima (na primer britanski predlog invazije na Norvesku). A kada je pocela da slabi politicka i propagandna vrednost sudjenja, saveznicke vlasti su prosto zavrsili sa sudjenjima. Tako, kada su manji tribunali postali prepreka stvaranju Savezne Republike, saveznici su skratili presude mnogih nacistickih ratnih zlocinaca. Vecina njih je oslobodjena do sredine 50-ih godina. Istoriju, kao sto znamo, pisu pobednici. Nastajuca pravda je pravda osvajaca, tako da samo gubitnici ikad i stanu pred sud za ratne zlocine.
Mozda, kao sto je primetio jedan sudija u Tokiju, je izgubljeni rat sam po sebi zlocin. Kada su Cercilu rekli da je 12 vrhovnih nacista osudjeno na vesala nakon sudjenja u Nirnbergu 1946.godine, on je rekao generalu Hjestings Ismeju: 'To pokazuje da je, ako udjes u rat, od vrhovne vaznosti da ga i pobedis - da smo mi izgubili, bili bismo u prilicnom sosu.' Nakon NATO bombardovanja Srbije ove reci su imale mocnu savremenu rezonancu.
Isto kao sto su plemeniti ratovi opet u modi, kao sto noc prati dan, tako i njih prate tribunali za ratne zlocine. Jedan novi medjunarodni sud za ratne zlocine je ustanovljen da prati sudove koji se bave bivsom Jugoslavijom i Ruandom. Oni koji podrzavaju ovo tvrde da se moderni humanitarni zakon moze uzdici iznad politike i deliti zaista objektivnu pravdu. Mada, predznaci nisu dobri.
Ovi sudovi su daleko od nezavisnih. Tribunal za Jugoslaviju, na primer, ustanovio je Savet bezbednosti UN 1993. godine. Od tada on igra na muziku Velike petorke, narocito agresivnijih intervencijskih clanova, Amerike i Britanije. Povremeno se veze vide. 1997., na primer, SAD su uznemirili duhove u sudu kada su obecale optuzenim Hrvatima brzo sudjenje ako se sami predaju Hagu.
Jedan portparol tribunala se zalio: 'Dajuci takve izjave oni cine da mi izgledamo kao politicki vodjen tribunal koji mozete da ukljucite i iskljucite svaki dan, prema politickim okolnostima.'
U stvarnosti to je upravo ono sto se desava - trenutni glavni tuzilac, Luiz Arbur, je bar to priznala. Ona se veoma puno oslanja na zapadne obavestajne sluzbe u sastavljanju slucajeva optuzbe i, kao sto je ukazala, clanovi saveta bezbednosti mogu da 'uspore tok infomracija ili da ga ubrzaju' u skladu sa svojim politickim ciljevima.
Bombardovanje Kosova je otklonilo sve preostale iluzije o objekltivnosti tribunala. Sud je delovao kao pravna ruka NATO-a, sa Luiz Arbur kao saveznickim generalom za lov na vestice. Njoj je bilo drago da od Robina Kuka javno prihvati debeli dosije britanske obavestajne sluzbe o Kosovu.
Nasuprot tome, kada je delegacija iz organizacije sa bazom u Parizu pokusala da uruci peticiju koja poziva na optuzivanje Bil Klintona kao ratnog zlocinca, receno joj je da su tuzioci 'isuvise zauzeti' da bi je primili. Na kraju su morali da je predaju UN strazaru na kapiji. Ironicno je da sudovi za ljudska prava pokazuju veoma malo obzira prema zakonskim pravima optuzenih. Hrvatski general Tihomir Blaskic je u zatvoru vec skoro tri godine i jos uvek ceka ishod svog sudjenja.
Tri Hrvata su 1997. provela dva meseca u zatvoru pre nego sto su oslobodjeni, jer optuzba nije mogla da sastavi slucaj protiv njih. Hrvati Dario Kordic i Mario Cerkez su bili u zatvoru 18 meseci pre nego sto su stali pred sud, a tek prosle godine su ponistene optuzbe protiv 14 Srba koje je optuzio prethodnik Arburove, Ricard Goldstoun, 1995. godine.
Medju njima je i izvesni Gruban, koji je optuzen za nemoralno silovanje zatvorenika u logoru Omarska. Kada je stavljen na tribunalovu listu trazenih, on je i dalje otvoreno ziveo na Balkanu. Ovo nije bas iznenadjujuce, s obzirom da 'Gruban' nije ljudsko bice, vec izmisljeni lik iz romana Miodraga Bulatovica - Heroj na magarcu.
Podvala Gruban-kao-silovatelj je navodno zapoceta kada je jedan lokalni novinar u nekom bosanskom kafeu ispricao ovu pricu americkim reporterima gladnim senzacija, koji su, zauzvrat, ovu informaciju prosledili Hagu, gde je 'potvrdjena' od strane zgodno anonimnog 'Svedoka F'. Bilo bi smesno da nije tako tragicno.
-------
Autor je novinar. Pise kriticku istoriju ljudskih prava.