|
The Independent
9.septembar 1999.
ALAN CLARK: ZASTO MI JE MUKA OD NOVINARA
U svom poslednjem velikom clanku iskreni clan Parlamenta za Kensington i Celzi napada stampu: 'Nemoguce je preceniti nivo sirove osvetoljubivosti koju reporteri primenjuju.
Uvek sam oprezan kad su u pitanju korporativne nasuprot zbirnim imenicama. "Palata", "Broj 10", "Centralna kancelarija" i slicno. Sta je "Stampa"? Ponekad se za "nju" koriste kurtoazna zvanja...
Ali kad se jednom personalizuje, "Stampa" se vise sigurno ne moze posmatrati kao nesto vise od gomile novinara. Momci sa, uglavnom, jadnim i neispunjavajucim privatnim zivotima, nesigurni u svoje karijere, koji pate od znacajnog stepena zavisnosti od alkohola i narkotika.
Ovo nisu karakteristike koje su neodvojivo povezane sa proniciljivoscu ili prefinjenim ukusom. A one su primetne, cini se, u prakticno svakom rangu unutar "profesije". Reportere, najnizu formu zivota u ovom ribnjaku, kinje i njihovo samopostovanje umanjuju urednici. Urednici su veoma zabrinuti za odnose sa svojim gazdama.
S vremena na vreme, urednici mogu prolaziti kroz periode prijatnog samozavaravanja vezano za kolicinu moci za koju drugi veruju da je imaju. Svi oni (sa samo jednim casnim izuzetkom koji ja poznajem) mora da teze da reinkarniraju Biverbrukovu presudu za Nortklifa iz 1917. godine:
"Njegov uticaj, narocito kada je napadao javnu reputaciju ministara, bio je nesto na sta se stalno moralo racunati. Politicari su ga se stoga plasisli i mrzeli su ga. (Ali)... On bi koristio svoje novine da se zalaze da se njih zameni i da pripremi javno mnjenje za prijem nove i odlucne Administracije."
Pokojni, dugogodisnji urednik lista Daily Mail, Sir Dejvid Inglis, na primer, snazno je sebe smatrao "mesetarom" moci i uticaja. A to su pojacavali politicari koji su trazili njegove usluge i sluzbenici koji su bili uspaniceni mogucnoscu njegovog neodobravanja. U stvari, pak, njegova nesavladivost bila je mit. Da se njegov gazda, Lord Rotermir, zasitio njega, Englezi bi bili mogli da odahnu u roku od 24 sata.
Vise svesno nesiguran bio je g. Maks Hejstings, koji ce zavrsiti - moglo bi se pretpostaviti - svoju karijeru uredjujuci vecernje tabloide u Rotermir grupi (on je trenutno urednik lista London Evening Standard). Hejstings je pokazao mnoga svojstva dzentlmena-politicara Konzervativne stranke, ukljucujuci tu i ju-hu-hu konverzacijski stil i sklonost da upucava (lako) ptice vikendom. Ali ovaj Hejstings je uradio malo toga dobrog; a on je uvecao tu gresku zalazuci se za ruzicaste ciljeve i povecavajuci cenu novina. Oba ova coveka, zajedno sa vecinom njihove sabrace urednika, "flertovala" su s vremena na vreme sa drugim vlasnicima novina, naime g. Konrad Blekom iz Telegraph grupacije. Ali su izbegavali g. Rupert Merdoka, ciji su ga brutalni realizam i sposobnost da izjedanacava licni kvalitet i strateski cilj ucinili cudnim drustvom.
Uprkos tastim vrtlozima ovih ceremonija "dodele nagrada" u kojima razlicite novine saradjuju da daju medalje sluzbenicima jedni drugih, pravi kriterijum za prezivljavanje, i licno i institucionalno, i predmet tako intenzivnog i stalnog ispitivanja za kvalifikovanost, medicinskim recnikom, za status opsesivnog poremecaja, su cifre tiraza. One su u prvom planu brige svih zaposlenih koji svaki dan prisustvuju urednickim konferencijama na kojima se odredjuje stav novina prema dogadjajima i "licnostima".
Veci deo ovog sastanka bavi se, u svojim inicijalnim fazama, ispitivanjem onoga sto radi "konkurencija". Da konkurencija objavi pre vas - i to naslovom koji zapada za oko i koji moze uzrokovati da slucajni posetioci standova sa knjigama vise vole da gledaju, i kupe, rivala - smatra se duboko ponizavajucim, i moze dovesti do trenutne proitvoptuzbe. Ponekad ce to proizvesti kontra-objavu vesti pre drugih, ili cak "kvarenje" (pokusaj da se predvidi sta sledece dolazi i da se tome udje u trag i degradira). Svakome ce na umu biti primarni nalog Vilijam Rendolf Harsta: "Devojke cine vesti" - sto samo po sebi nije nista vise od komercijalno utemeljenog ponavljanja izjave prvog zakona krivicne istrage u Francuskoj, Cherchez la famme. Preko maske "ljudskog interesovanja", seks, po svojoj kombinaciji moci da istovremeno izazove voajeristicku radoznalost i puritansku indignaciju, je glavna pobuda.
Tako je primarni element svakog objavljivanja vesti pre drugih da se dodje do (i spreci da konkurencija dodje do) "price" glavnih licnosti ukljucenih u svaku epizodu koja je privukla paznju publike - takodje poznato i kao dospevanje na naslove. Tamo gde je sustina slucaja kriminalno ponasanje, cak ubistvo, ali gde to ima otvoreno seksualan sadrzaj - kao u slucaju Saudi bolnicarki, ili Fred i Rouz Vest (upotreba hriscanskih imena je deo tehnike da ih se prikaze kao "prave" ljude) - eskalira faktor prijatnog uzbudjenja, a ucesnici imaju vruc potencijal.
Ako su neke novine kupile "ekskluzivnu pricu" koja se odnosi na odredjenu osobu, onda se one osecaju, mozda donekle opravdano, vlasnicki raspolozene. A sigurno je da je ova pretenzija implictno potvrdjena nacinom na koji ce rivalni organi da ucine sve sto mogu da ocrne sta god, ili koga god, konkurencija tretira kao sopstveno vlasnistvo. Ovo je sindrom nazvan "magarac Bleki", gde jedan tabloid, koji je svoje citaoce doveo do stanja visoke indignacije nad okrutnom sudbinom koja ocekuje milog zenskog magarca ("Bleki") na nekom seoskom festivalu u Spaniji, uspeva da im predstavi trijumf. Bleki je spasena i odlazi na mirnu farmu u zemlji odakle su novine gde ce udobno provesti svoje preostale dane. "Ah ali..." rivali su izjavili da je Bleki obogaljena i bolesna. Njeno predlozeno dovodjenje je sramotno. Ko zna kakve nepoznate viruse i druge nevolje nosi ovaj "krzljavko"?
Slicno tome, kada je neka slavna licnost objekat neiskrene paznje, onda odredjene novine - cesto cela stampa - mogu smatrati da su je one "napravile", te ih stoga mogu tretirati po zelji (bez obzira na to da li se ta slavna licnost jeste ili nije ponasala tako da je se moze optuziti na krivicnom sudu). Glumci, pevaci, politicari, cuda od dece, imaju samo mali zivotni vek u okviru ove konvencije.
Svako ko je trazio, i dobio, publicitet, ulazi u taj dugacki i zasvodjeni koridor u hramu cije svestenstvo ceka pored oltara, spremno da po svojoj zelji vrsi i uziva u ritualu prinosenja ljudskih zrtvi. To je tradicionalni sablon cirkusa. U stara vremena rimski carevi bi umirivali i skretali paznju gomile tako sto bi prvo prikazali izabranog heroja, onda skovali njegovo ponizavanje i ranjavanje, pred ocima gomile koja gleda i navija. Fenomen koji je ovekovecen jos uvek u danasnje vreme, gde moderni cirkusi uspevaju da izazovu istovremeno i strah i divljenje dok se prikazuju "divlje" zivotinje - koje ce kasnije pretrpeti mucenje i potcinjavanje.
Prvo, namestanje - secam se jednog istaknutog i (stvarno) uglednog clana parlamenta koji je prvo doveden u nezgodnu situaciju, a onda osramocen, nakon sto je pozvan da preslusa i da svoj komentar na trake koja je preko telefona trazila musterije za pruzanje seksualnih usluga. Konacno, destrukcija. Na kraju, lov se pretvorio u krvavi sport ciji je cilj da nanese jad zrtvi i zagolica publiku sa Schadenfreude (zlobnim uzivanjem u tudjoj nesreci). Ledi Ketnis i Ledi Grin (zena Alana Grina, bivseg direktora drzavnog tuzilastva) su primeri ljudi koji su isprovocirani van granica izdrzljivosti uznemiravanjem telefonom ili na kucnom pragu, u vezi njihovog seksualnog ponasanja ili ponasanja njihovog supruznika.
Kada sam predvideo smrt Princeze Dijane, izvesni gospodin Alan Kohran je napisao prilicno dugacak tekst u kome je ocenio da sam ja "konacno sisao s uma".
Ali nemoguce je preceniti nivo sirove osvetoljubivosti koju su reporteri ohrabreni da primenjuju. Ne treba se obazirati na njihove proteste da, kao i strazari koncentracionih logora, oni "samo izvrsavaju naredbe". Sadisticko uzivanje paparaca (ili, kako se nazivaju u slengu, "majmuna") koji stalno uzivaju u zastrasujucem efektu svoje tezine u ciframa, zvuku kamera koje kloparaju na putu i zaslepljivanju zrtve fles lampama velike jacine: sve ovo, od strane pojedinaca koji nikad nece razgovarati niti cak preneti neki pozdrav osim opscenosti namenjene da isprovocira, nadje pandane u grubosti i smisljenim lazima svojih desk kolega.
Pogledajte na primer, nasumice izabrane skorasnje nedeljne novine. Ove novine su kupile, mora se pretpostaviti za veliku sumu, lose (i prosto smisljene) "dnevnike" jednog Torijevca iz zadnjih klupa koji je izgubio svoje mesto nakon samo jednog parlamenta. naravno da je postojala komercijalna potreba da se ovi dnevnici malo zacine. I tako, kada je spomenut prethodnik autora kao clana parlamenta, i sam tuzni i usamljeni alkoholicar koji je (na srecu za advokate novina) umro godinu dana pre toga, ali ga je u svoje vreme izborno telo opozvalo sa daleko vecom vecinom nego njegovog naslednika, ova stvar je dodeljena zameniku urednika.
Ova osoba je, unutar granica tesko nakalemljene "kutije", rekla citaocima da se za "Starog Itonovca" (mnogo koriscena indikator-sifra za privilegije, tako da se citalac upozorava da se pripremi da pljuje) "pricalo da je perverznjak koji vreba male decake".
Ova izuzetno stetna tvrdnja bila je bas bez ikakvog osnova. Niti je moguce naci puno smisla u tome, cak ni u uvek prisutnom zahtevu da se poveca tiraz casopisa. Moze se shvatiti samo kao primer sadisticke lazi cija otvorena homofobija ulepsava ovu "pricu" sa dodatnom pohotnoscu.
Naravno, cesto je moguce predvideti, cak i na jedan jedini pogled bacen na ciljni "subjekt", kako ce se tretirati njegovo postignuce ili nesreca. Ovde, u ovom velikom kazanu alfabetske supe, biti "ohol" (kao Selina Skot), ili prefinjen (kao Grejem Le So), ili cak (kao Sir Alek Daglas-Houm) uctiv, znaci da zasluzujete da vas ponize. Svaka uvreda, koliko god gruba, svaka optuzba, koliko god izmisljena, je dozvoljena (poricanje je uvek dobro za naslov).
"Zaglupljivanje" je izraz skovan za naslove listova The Sun, The Mirror i u malo (vrlo malo) manjoj meri za naslove lista Mail. Secam se jedne od mnogih prilika kada sam bio pozvan da se pojavim na TV da bih dao kritiku novina. Bio sam u drustvu istaknutog gostujuceg Amerikanca i kritikovali smo list The Mirror.
"U mojoj zemlji," rekao je on, "ljudi kojima je ovaj list namenjen ne umeju da citaju."
U stvari, ova surova kultura, delom osnovna steta, delom zlobne insinuacije, koja boji i informise o stilu kojim se ove novine takmice jedne s drugima, je transpozicija tehnike huligana sa skolskog igralista: tamo gde se "osetljivo" dete zadrzava da ga ismejava banda i njegovo samopouzdanje je skrhano, njegov unutrasnji osecaj skromnosti, istinitosti i vrednosti namerno iskorenjen.
Sta se moze uraditi povodom toga? Kao pojedinci - narocito bih rekao kao pojedinci - nista. Apsolutno nista.
Tuziti? Nemoguce skupo, ishod predvidljiv.
Zaliti se Komisiji za zalbe na stampu? Potpuno gubljenje vremena - isto tako mozete prijaviti i prevaru vezanu za penziono osiguranje Fimbri.
Uvek imajte na umu da kada ste jednom iscrtali tekst za stampu, ili ga izgovorili - cak i preko telefona - nekom reporteru, stavljate sebe njima na milost i nemilost. I to zauvek.
Kao sto ne postoji takva stvar kao sto je zahvalnost u politici, tako ni u medijima ne postoji milost. Osobe koje su u zalosti, u nevolji, ili trpe posledice neke narocito grozne kriminalne epizode, znacajne su samo kao hrana za tiraz. One su slabe i tako ih treba prezirati i eksploatisati. Jedino sto bi umanjilo okrutnost stampe je vidni nivo zamora publike tom osobom. Samo to moze da isforsira promenu smera i uzrokuje da urednicka konferencija potrazi novu metu.
Toliko o tome kako stampa tretira pojedinacna ljudska bica i njihove nezgode. Ali kako stoje stvari na makro sceni, bez obzira da li je globalna ili domaca, sa pretenzijom na koju je urednik najvise ponosan - postavljanjem dnevnog reda? Ovde se primenjuju analogne, mada ne uvek i identicne stavke.
Urednici su podlozni sindromu Fokusne grupe. Ovo ce cesto, i u pogresnom smeru, podici "profil" nekog pitanja na nivo koji je mnogo iznad nivoa iskrenog interesa javnosti. Lansira se kampanja koja ce da ugazi put toj uskoj traci teritorije izmedju dosadno plavog i vecine citalastva, i zaraditi odobravanje kategorije (koju je prvi identifikovao izmuceni Ted Hit) poznate kao "ljudi koji pravilno razmisljaju". Postoji iskusenje da ako se publici nametne priznavanje, onda kasnije - i u zasluzenom smislu te reci - to moze biti ostavljeno na uredniku i istaknutim pojedincima u njegovom okruzenju.
Bezolovni benzin, opasni psi, rucno oruzje. Po mnogim razlicitim pitanjima na Parlament je izvrsen pritisak da odgovori, a stampa moze da tvrdi da je pobedila. Nije vazno sto isparenja bezolovnog goriva punog aditiva, kada se udisu na benzinskoj pumpi, su kancerogena u mnogo vecem stepenu nego stari benzin. Niti sto uzivanje i zloupotreba dodatnih ovlascenja policije je nanela jad mnogim porodicama i pojedincima koji drze kucne ljubimce, a da se nije (u nekom izmerljivom stepenu) smanjio uvek malecki broj zrtava koje su ujeli psi. Niti sto je rucno oruzje i dalje lako dostupno i prilicno jeftino, medju kriminalnom bratijom, broj ubijenih osoba ili ranjenih iz rucnog oruzja se povecao, a konfiskacija, kaznena u svojoj ostrini prema streljackim klubovima, strelcima Olimpijskih timova je uzrokovala velike teskoce i razocarenja. Ako bi se obrazlozenje iza neke kampanje stavilo na jacu svetlost, jos vise bi se naslo kontradikcija, a oni koji izraze sumnje podvragavju se klevetama.
Ovo je takodje tacno i kada neke novine iz sopstvene mesavine razloga, upadnu u vecu scenu medjunarodne politike i diplomatije. Tridesetih godina nekoliko godina je besneo gradjanski rat u Spaniji. On je bio obelezen velikom brutalnoscu i okarakterisan kao konfrontacija izmedju demokratije i totalitarizma i desnice i levice. Za vrlo kratko vreme demonizacija, orudje bez koga propagandisti ne mogu, uvedena je u predstavu. "Crveni siluju opatice i zive ih spaljuju" je bio naslov koji je nekoliko pita nasao put do naslovnih strana. "Fasisti kolju na stotine" bi se takodje povremeno mogao naci, iako ne - sto je iznenadjujuce - u mnogim novinama nakon Gernike.
Dok ovo pisem, jos jedan evropski gradjanski rat unakazava Balkan. Ali reportaza ima sopstvenu propagandnu etiku. "Istrazivacko" novinarstvo je jedva dozvoljeno, blokirano je precutno dogovorenom i samonametnutom cenzurom. Dovoditi u pitanje NATO discipline odredjivanja meta, institucionalni nedostatak skrupula koje karakterise Vazduhoplovne snage SAD, vezu izmedju albanske i kalabrijske mafije i njihovu zajednicku eksploataciju imigracionih reketa i sverca droge, znaci rizikovati - sto je cak i blagi i savesni Dzon Simpson iz BBC-ja otkrio - da vas okarakterisu kao "Milosevicevo orudje".
Novine zabavljaju. Prilicno dugo one mogu i da informisu. Sto se tice cenzure, njena ritualizovana osuda je deo litanije koju recituju novinari karijeristi. Ali ne bi trebalo nikad da se zaboravi da su oni koji traze "da se ustanovi dnevni red" i sami marljivi u iskljucivanju bilo cega sto moze izgledati kontradiktorno, ili cak neskladno, unutar okvira koji oni najvise vole, sto nije dobrodoslo pravilo koje se primenjuje, bilo da je tema neka "licnost" ili neko "pitanje".
Alan Klark, clan parlamenta za Maverik i vojni istoricar, sin Sir Kenet Klarka koji je pravio cuvenu emisiju "Civilizacija" fame, napisao je ovaj poslednji clanak kratko pre nego sto je umro od tumora na mozgu.