|
New York Times
10.oktobar 1999.
NOVA JUGOSLAVIJA, STARE BOLJKE
Steven Erlanger
BEOGRAD, Srbija - Komunizam je mozda u Istocnoj Evropi umro pre 10 godina, ali u Jugoslaviji on i dalje zivi, po navici - i po shemama moci i po navici uma. Neuspeh politicke i socijalne transformacije pomaze da se objasni zasto ne uspevaju napori da se svrgne predsednik Milosevic.
Dok, na primer, Poljskom iz pozadine vladaju "reformisticki komunisti", oni su mladja generacija, pokorena i obrazovana periodima bez moci, tokom kojih su liberalniji reformisti nevesto pokvarili vladu svojim cudnim metodima.
Ali sirom republika bivse Jugoslavije, sa izuzetkom Crne Gore i Slovenije, i dalje vladaju isti lideri koji su vladali i pre 10 godina u ime Komunisticke partije.
Cak i u Crnoj Gori, koja je poslednja sestrinska republika Srbije u Jugoslaviji, Milo Djukanovic, lider koga podrzava Zapad, vlada svojom sicusnom republikom (broj stanovnika 650.000) sa svim starim navikama kronizma i patronata. Slovenija je jedina bivsa jugoslovenska republika koja bi se mogla smatrati demokratskom.
Jedan ocigledan razlog za ovu izdrzljivost starih lidera i njihovog stila vladavine je priroda Titoizma - mekse varijante komunizma koja je odbacila Staljinizam i visu vlast Moskve.
Kako je ponosno, cak i prezrivo, stajala van sovjetskog bloka, sa boljim zivotnim standardom, slobodnijom stampom i lakim pristupom Zapadnom svetu za obicne gradjane, stara Jugoslavija je postala model za sovjetske reformatore kao sto je bio Mihail S. Gorbacov.
A Beograd je bio i izolovan od krize komunizma sovjetskog bloka koja je dovela do njegovog pada.
Fleksibilnost jugoslovenskog komunizma, sa svojim negovanjem privatne poljoprivrede i nesto privatnog biznisa i zaposljavanja u usluznim industrijama, omogucila je da se ovaj sistem savije, umesto da pukne.
Ovde je bilo manje represije uperene protiv obicnih gradjana, a vece slobode izrazavanja, narocito posle Titove smrti 1980.godine.
Visi zivotni standard znacio je da su drzava i njene kompanije mogle sebi da dozvole da daju pristojne drustvene beneficije na duze staze - beneficije kao sto su dobre penzije i besplatno skolovanje, za koje se ljudi sada plase da ce ih izgubiti, cak iako Beograd sada nema para da ih isplati na vreme, pa su one postale virtuelne a ne stvarne.
Snaga drzave i njenih instrumenata represije koriscena je u vecoj meri da se odrzi zajedno multi- etnicka Jugoslavija i da se ugusi nacionalno izrazavanje - narocito ogorcenost koju su Srbi osecali zbog ekonomskih i politickih zrtava koje su pozivani da prave zbog ideje o saveznoj drzavi.
Pritisak da se izvrse promene prosirio se Jugoslavijom nakon smrti Tita, ali je uzeo oblik nacionalnog i etnickog "oslobodjenja" i konflikta, a ne politicke i ekonomske transformacije,kaze Ivo Viskovic, profesor politickih nauka na Beogradskom Univerzitetu.
Nove slobode izrazavanja su koriscene u nacionalisticke svrhe, cak i od strane srpske intelektualne elite. Srpska akademija nauka i umetnosti je 1987. godine objavila zloglasni memorandum koji se zalio zbog ponizavanja i loseg tretmana Srba u Jugoslaviji - to je bila preteca manipulacije nacionalnim strastima g.Milosevica, na kojoj je izgradio svoju vlast.
Jugoslavija je vec dugo drugacija od ostalog dela Istocne Evrope, kaze g. Viskovic.
"Ljudi nisu toliko patili koliko su u drugim zemljama, a zivotni standard je bio prilicno visok. Tako da ljudi nisu osecali takvu potrebu za dramaticnom promenom sistema." Srbi, Bosanci, Hrvati i Slovenci "pokusali su da se oslobode jedni drugih, umesto sistema ekonomije i vlasti," kaze on. "Vodjeni svojim politickim i intelektualnim elitama, ljudi su izabrali da krenu u rat umesto da izmene sistem."
Dok je g.Milosevic promenio ime svojoj partiji, on nikad nije porekao ili se odrekao bilo kog dela njene ideologije. Ipak, on je autoritativni tvorac koalicije, a ne diktator, a ovo je visepartijska drzava sa mogucnoscu promena putem izbora.
Naravno, s obzirom na osnovna nacela komunizma kakav je praktikovan - drustveno vlasnistvo sredstava za proizvodnju i jednopartijska drzava - jugoslovenska verzija bas ne ispunjava uslove, kaze Ljiljana Smajlovic, nezavisni novinar poreklom iz Sarajeva.
Ipak, kaze gdja Smajlovic, "ovo mesto je vise nalik staroj Jugoslaviji nego ijedna od njenih bivsih republika.
"Ljudi se drze onoga sto je preostalo, malo zamrznuto vremenom." kaze ona.
"Oni jos imaju poverenja u vojsku i u obrazovni sistem. Oni vise nemaju plate, ali 40% ljudi se plasi privatizacije. Oni se drze ideje o socijalizovanoj medicini i sigurnosti posla, kada ih vise nema. Izgubili su realnost socijalne sigurnosti, ali su ubedjeni da je se drze."
Mentalne navike su istrajne, delom zbog izolacije koju je nametnuo Zapad, delom zbog toga sto je puno onih najboljih, najmladjih i najbistrijih u Srbiji - cak do 350.000 ljudi - emigriralo u proteklih 10 godina. Na puno nacina je karantin koji je Zapad postavio g. Milosevicu samo osnazio zavesu neznanja iza koje on, kao neki cudni Carobnjak iz Oza, nastavlja da vlada.
Sada su ovde ljudi toliko siromasni i ocajni da su izgubili osecaj da je promena moguca, kaze g.Viskovic. "Mnogo je riskantnije sada biti za promene nego pre 10 godina," kaze on. "Izgubiti posao sada je zivotna tragedija."
On je opisao slucaj studenta koji je doktorirao i predavao u srednjoj skoli u Smederevu, zatim je pre sest godina otpusten zbog kritikovanja lokalnih vlasti i nema kome da se obrati da ispravi nepravdu. "Ljudi prosto osecaju da ce izgubiti ako su u konfliktu sa rezimom," kaze g.Viskovic.
Takvi strahovi, eksplicitni u podacima anketa, umanjili su volju ljudi da protestvuju. Rezim neguje takve strahove, sa kamerama koje snimaju proteste, iznenadnim istragama finansijske policije, i obicne policije koja pravi kucne posete radi provere dokumenata.
U velikoj nedavnoj anketi srskih stavova, skoro dve trecine anketiranih nije srecno sa ovim rezimom. Ali oko 70% se plasi da ucestvuje u demonstracijama, u poredjenju sa samo 40% 1996.godine, kada je Beograd video 88 dana pro-demokratskih protesta. Danas, 90% strahuje od pada zivotnog standarda, a skoro isto toliko se plasi nove inflacije i gubitka posla. Oko 80% se plasi gradjanskog rata, a 70% gladi.
Najveci srpski problem autoritarizma reflektovan je sirom bivse Jugoslavije. osim u Sloveniji, kaze g.Viskovic. "Ovo nije samo nasledje komunizma ili Titoizma, vec nase istorije." Osim nekih 10 godina pre Prvog svetskog rata. kaze on, u moderno vreme nije bilo iskustva demokratije na Balkanu.
"Ono sto nam je potrebno nije novi lider," kaze on, vec nova generacija i modernija politicka ideologija, gde politicari resavaju probleme kroz pragmatizam i saradnju, a ne prosto vernoscu podanika i silom.