|
Cato Policy Analysis
br. 357, 25. oktobar 1999.
CHRISTOPHER LAYNE:
POGRESNA OPRAVDANJA I ZLOSLUTNI IZGLEDI NATO-ve "POBEDE" NA KOSOVU
Christopher Layne je gostujuci naucnik Centra za medjunarodne studije na Univerzitetu Juzna Kalifornija i clan fondacije MacArthur za globalnu bezbednost
Dok su se srpske snage povlacile sa Kosova pretsednik Klinton je pobednicki izjavio: "Pobedili smo". Ipak, lose osmisljena politika Klintonove administracije vezano za Kosovo po obicaju nije uspela da postigne svoje ciljeve.
Pretnja od vazdusnih napada nije naterala jugoslovenskog mocnika Slobodana Milosevica da potpise mirovni sporazum u Rambujeu. Kada su vazdusni napadi zapoceli nenameravane posledice su bile strasne. Ne samo da je bombardovanje iniciralo krizu sa izbeglicama, vec su i americko-ruski odnosi vraceni na najnizi nivo nakon zavrsetka hladnog rata - sto je razvoj dogadjaja koji Evropu i svet cini opasnijim.
Cak su i razna obrazlozenja koja je Klintonova administracija ponudila za NATO intervenciju pogresna. Ova obrazlozenja su obuhvatila tvrdnje da (1) se na Kosovu vrsi genocid; (2) bi kredibilitet Amerike bio izgubljen ako ona ne intervenise, a diktatori sirom sveta bi smatrali da su im ruke slobodne; i (3) uloga NATO kao garanta evropske bezbednosti bila bi diskreditovana, cime bi se uvecao rizik da se Evropa uvuce u treci rat koji bi zaokupio ceo kontinent u ovom veku.
Humanitarna situacija na Kosovu pre NATO bombardovanja, medjutim, nije neobicna u analima kontra-pobunjenickih ratova. Turska, clanica NATO, vec godinama vodi slican rat protiv kurdskih separatista. Stavise, sukob na Kosovu nije bio test americke kredibilnosti - ulozi su bili i mracni i oskudni - sve dok Vasington nije bespotrebno pretvorio situaciju u test americke odlucnosti. Rat na Kosovu je bio izazov ne za tradicionalnu ulogu NATO kao kolektivnog odbrambenog saveza, vec samo za njegovu novu i sumnjivu ulogu institucije za kontrolu kriza nakon hladnog rata. Osim toga, istorija pokazuje da konflikti u perifernim regionima kao sto je Kosovo ne eskaliraju neizbezno u ratove koji se prosire na celu Evropu i time ugroze americke interese. Dva svetska rata su ukljucivala velike slomove balansa snaga u Evropi.
NATO bombardovanje Jugoslavije ubilo je na stotine civila i povecalo tenzije sirom ovog regiona. Stavise, beogradska glavobolja moze uskoro postati glavobolja Vasingtona. Americke i trupe drugih zemalja clanica NATO vec imaju napete odnose sa OVK, koja jos uvek zahteva nezavisnost za kosovo, a ne samo autonomiju. Ukratko, NATO-va "pobeda" znaci rasporedjivanje americkih trupa u jos jednoj operaciji mirotvorstva bez kraja i operacije izgradnje drzave koja ce da kosta na milijarde dolara.
UVOD
U diplomatiji i politici, kao i u bezbolu, uvek je bolje imati srece nego biti dobar. Predsednik Bil Klinton je imao puno srece sto njegov lose osmisljeni rat protiv Jugoslavije nije kulminirao u nepopravljivi fijasko. Rezultati do danas su dovoljno losi. Iako doktori za propagandu Klintonove administracije opisuju prihvatanje NATO mirovnih uslova od strane jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevica kao pobedu Klintonove politike u vezi Kosova, "propaganda" se ne sme mesati sa istinom. Realnost je da se administracija uplela u rat i nasumice nabasala na "pobedu". Ako bi se ishod na Kosovu uopste mogao nazvati pobedom, treba da imamo na umu reci koje je u trecem veku pre nove ere izgovorio epirski kralj Pir: "Jos jedna ovakva pobeda i nece nas vise biti".
Kosovski rat je bio eminentno neizbezan, ali SAD, Zapadna Evropa i narodi Balkana ce ziveti sa posledicama tog sukoba godinama. Klintonova administracija nazalost nije znala istorijski i politicki kontekst dogadjaja na Kosovu. Nakon sto je oslobodila OVK od greha i zakljucila da su samo Srbi odgovorni za situaciju, administracija je intervenisala u gradjanskom ratu OVK i srpske vlade koji se vodio za vlast i teritoriju. U Rambujeu, umesto trazenja mogucnosti kompromisnog resenja, sto je poenta diplomatije, administracija je Beogradu podnela ultimatum: potpisite ili cemo vas bombarodvati. Iako administracija ogorceno porice ovu optuzbu, NATO bombardovanje je iniciralo istu onu humanitarnu krizu na Kosovu za koju je Vasington pricao da deluje da bi je sprecio. Kao rezultat politike Klintonove administracije na stotine hiljada Albanaca bilo je prisiljeno da napusti Kosovo, a na stotine njih je poginulo od NATO bombi (da ne spominjemo srpske civile poginule od NATO bombi).
Stavise, Klintonova "pobeda" znaci da je SAD, zajedno sa svojim NATO saveznicima, preuzela na sebe obavezu neodredjenog trajanja da umiri i ponovo izgradi Kosovo, vrati albanske izbeglice i stabilizuje Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru (uz vec postojecu obavezu u Bosni). Pretvaranjem Kosova u de facto protektorat, SAD i NATO rizikuju da budu uvuceni u jos jedan rat - ovaj put sa OVK, koja ne odustaje od postizanja nezavisnosti za Kosovo. Rat protiv Jugoslavije je mozda gotov, ali americke teskoce na Balkanu su daleko od toga.
Kako to da se SAD umesala u ovaj sumnjivi poduhvat? Americki kreatori politike prizvali su tri osnovna obrazlozenja da opravdaju rat protiv Jugoslavije: (1) sprecavanje humanitarne katastrofe, (2) ocuvanje americkog kredibiliteta i (3) potvrdjivanje uloge NATO u Evropi nakon zavrsetka hladnog rata. Sva tri obrazlozenja su fundamentalno pogresna.
POGRESNO OBRAZLOZENJE BROJ JEDAN: HUMANITARNA INTERVENCIJA
U svom obracanju naciji 24.marta 1999. i kasnije, predsednik Klinton je naglasio "moralni imperativ" da se intervenise na Kosovu zbog tamosnje humanitarne tragedije. (Ovom obrazlozenju je naizgled dodata nova hitnost do odluke Medjunarodnog tribunala za ratne zlocine u bivsoj Jugoslaviji donete 28.maja da optuzi Milosevica za ratne zlocine u vezi sa zlocinima koje su srpske milicijske i paravojne snage pocinile na Kosovu). Medjutim, humanitarna intervencija je kao obrazlozenje za rat dvostruko pogresno. Prvo, pre pocetka NATO kampanje bombardovanja nije bilo humanitarne krize na Kosovu; srpski pokret izgona Albanaca sa Kosova poceo je nakon sto su SAD i NATO zapoceli sa vazdusnim napadima. Drugo, sasvim odvojeno od te glavne cinjenice, cak prema sopstvenim uslovima, ovo humanitarno obrazlozenje je neubedljivo objasnjenje za odluku Vasingtona da intervenise bas u ovom konfliktu.
Sigurno je tacno da su na Kosovu ubijani nevini civili i pre i posle NATO bombardovanja. List New York Times procenio je da su srpske snage od pocetka NATO bombardovanja do kraja maja 1999. ubile 4.600 Albanaca na Kosovu. A mnogi Albanci koji su bezali sa Kosova priznali su da su NATO vazdusni napadi bili ono sto je iniciralo srpsku snaznu reakciju etnickog ciscenja. Kako je objasnila jedna izbeglica: "To je nesto kao: Srbi ne mogu da se bore sa NATO, pa navaljuju na nas".
Uz to, nepoznat broj Albanaca (i srpskih civila) na Kosovu je ubijen, ne od strane srpskih snaga, vec kao rezultat NATO vazdusnih napada, ukljucujuci tu i upotrebu protivpesadijskih kasetnih bombi.(Stavise, mnogi srpski civili, zrtve "kolateralnih steta" poginuli su tokom NATO bombardovanja jugoslovenskih gradova).
Smrt civila u ratu je zalosna. Nazalost, smrt civila je neizbezan deo rata. Rat je neminovno brutalni poduhvat, a narocito je takav poslednjih 200 godina. Moderno ratovanje je izbrisalo razliku koja je u eri pre industralizacije, nacionalizma i regrutnih armija odvajala civile od ratnika. Tokom prvog svetskog rata, na primer, saveznicka pomorska blokada trebalo je da natera Nemacku na kapitulaciju izgladnjivanjem njenog civilnog stanovnistva. U drugom svetskom ratu SAD i Britanija nisu se libile da namerno izazovu veliki broj zrtava medju nevinim civilima vrsenjem terora bombardovanja nemackih i japanskih gradova. To sto je cilj - porazavanje Hitlera i japanskih militarista - mozda opravdao sredstva ne menja cinjenicu da su civili gradova kao Drezden, Tokio i Hirosima poginuli.
Postoje dokazi koji ukazuju da je ono sto su Klintonova administracija i NATO reklamirali kao vazdusni rat protiv jugoslovenskih vojnih ciljeva u stvari bio rat iznurivanja srpskog naroda da bi ga se nateralo da prisili Milosevica da uradi ono sto Zapad zeli. Americki komandant vazdusnih snaga za kosovsku kampanju, general-pukovnik Majkl Sort, priznao je da je NATO pokusavao da uradi vise nego da samo ozledi jugoslovensku vojsku. Veci cilj je bio da se slomi volja srpskog naroda i obesni Srbi ucine jadnim i zastrasenim toliko da prisile Milosevica da se povuce sa Kosova. NATO planeri, objasnio je general, su se nadali da ce Srbi reagovati na ekonomsko pustosenje svoje zemlje na sledeci nacin: "Ako se probudite ujutru i nemate struju u kuci, niti gasa za sporet, a most koji prelazite do posla je srusen i lezace u Dunavu sledecih 20 godina, mislim da pocinjete da se pitate, Hej, Slobo, o cemu se ovde zapravo radi? Koliko jos ovoga treba da istrpimo? I u nekoj tacki pravite prelaz sa aplaudiranja srpskom macizmu protiv sveta ka razmisljanju o tome kako ce vasa zemlja izgledati ako se ovo nastavi".
Kosovski konflikt: Tipicni secesionisticki rat
Rat koji se vodio na Kosovu pre NATO bombardovanja bio je narocito brutalna forma modernog konflikta: kontra-pobunjenicka kampanja jedne suverene vlade, vlade Jugoslavije, protiv gerilskih snaga OVK. Kod kontra-pobunjenickih kampanja civili neizbezno postaju mete, zbog toga sto gerila povlaci svoju ljudsku snagu, materijalno izdrzavanje i politicku podrsku iz stanovnistva u cije se ime bori. Pobunjenicke snage cesto namerno provociraju vlasti da vrse surove odmazde, protiv sopstvenih civilnih saveznika, da bi osnazili domacu podrsku za pobunjenistvo i da bi stekli spoljne simpatije i podrsku za svoju stvar. Od pocetka 1998. sve do pocetka NATO bombardovanja OVK je praktikovala takvu taktiku provokacije u pokusaju da inicira NATO intervenciju u korist gerilskih snaga. Klintonova administracija je bila eksplicitno upozorena od strane americke obavestajne zajednice o zadnjim motivima OVK.
Kako je javio list New York Times, gradjanski rat na Kosovu izmedju OVK i Srba bio je veoma u skladu sa uobicajenim sablonom gerilskih ratova. Ofanziva srpske vojske krajem marta na Kosovu bila je reakcija na akcije OVK, "ukljucujuci tu i zasede na patrole srpske policije i zvanicnike od strane Albanaca i nekoliko slucajeva kidnapovanja i ubijanja srpskih civila". Naravno, srpska kampanja protiv Albanaca pre bombardovanja bila je ostra. Ipak, ukupan broj zrtava (ukljucujuci tu i srpske zrtve) pre pocetka NATO bombardovanja bio je priblizno 2.000, sto je relativno niska cifra u poredjenju sa ciframa kod drugih krvavih konflikata 90-godina. Pre pocetka NATO vazdusne kampanje cilj Beograda nije bio da silom izgoni etnicke Albance sa Kosova, vec pre da ih ukloni iz uporista OVK i time lisi OVK svoje baze podrske.
Kada je pocelo bombardovanje, medjutim, srpska kampanja na Kosovu se intenzivirala, kako je Beograd krenuo (navodno, prema prethodno formulisanom planu napravljenom za svaki slucaj) da slomi OVK i izgoni veliki broj Albanaca sa Kosova. Ova kampanja je imala neposredni vojni cilj:
Izgonom etnickih Albanaca sa Kosova srpske snage su imale za cilj da ogranice baze podrske gerile i njihova sklonista. Kontrolisanjem granica i opustosenih koridora duz glavnih autoputeva, Srbi su planirali da izoluju a onda iskorene OVK u sumama i planinama".
Medjutim, Beograd je takodje imao siri politicki cilj: da preokrene demografske trendove na Kosovu, koji su, u velikoj meri zbog razlicitih stopa nataliteta, doveli do toga da etnicki Albanci cine skoro 90% stanovnistva ove pokrajine. Pojacavanjem svojih akcija na Kosovu nakon pocetka NATO bombardovanja, srpske snage su, kako je to javio list New York Times, "htele da dezaktiviraju potencijalnu demografsku tempiranu bombu", ali njihov cilj je bio "depopulacija a ne eksterminacija".
Iako brutalnost beogradskih akcija ne treba minimizirati, takve akcije nisu neuobicajene u kontekstu gerilskog ratovanja. Zapravo, one nisu bile "stravican pokolj", ili "genocid", kako su to stalno ponavljali zvanicnici SAD i NATO.
Presedani beogradske taktike borbe protiv pobunjenika
Oni koji su proucavali protivpobunjenicke ratove prepoznace slicnosti izmedju taktike Srba na Kosovu i taktike Francuza u Alziru, Britanaca u Burskom ratu i Amerikanaca na Filipinima i u Vijetnamu. Kao sto vojni analiticar Dzefri Rekord kaze o americkoj taktici u Vijetnamu:
Dokazi, ukljucujuci tu i siroko rasprostranjene deklaracije o slobodnim zonama u regionima koje kontrolise "neprijatelj", snazno ukazuju na to da je vatrena moc namerno koriscena da smanji broj stanovnika - smrcu ili napustanjem - celokupne ruralne oblasti Vijetnama. Tokom rata najmanje 50% seljaka Juznog Vijetnama je urbanizovano protiv svoje volje usled borbi na selima....
Izmedju 1964. i 1974. urbano stanovnistvo Juznog Vijetnama je poraslo sa 15 na 65% od ukupnog broja stanovnika zemlje, a do 1968. samo izbeglica je bilo 5 miliona od ukupnog broja stanovnika Juznog Vijetnama od 17 miliona.
Surovost rata izmedju Srba i OVK na Kosovu objasnjena je sukobom istorijskih i etnickih dimenzija. U tom pogledu, ovaj rat se malo razlikovao od prethodnih sukoba na Balkanu. Kako je primetio izvestaj Karnegi Zaduzbine o Prvom svetskom ratu (1912.):
Spaljivanje sela i egzodus porazenog stanovnistva je normalna i tradicionalna pojava svih balkanskih ratova i pobuna. To je obicaj ovih naroda. Ono sto su i sami propatili, oni cine zauzvrat drugima"
General Serman je bio u pravu: Rat je pakao. A narocito je to u regionima kao sto je Balkan, gde je pamcenje dugo a upaljaci kratki.
Selektivna ogorcenost Vasingtona
Naravno, cak i ako bismo prihvatili tvrdnju da SAD treba da intervenisu u konfliktima koji uzrokuju rasprostranjenu patnju, jos uvek ostaje pitanje: Zasto na Kosovu, a ne u Sudanu, Ruandi, Kongu ili Sijeri Leone - sve mestima gde bi oruzana humanitarna intervencija mogla biti isto toliko opravdana da se zaustave uzasni zlocini? Stavise, zasto su predsednik Klinton i drzavni sekretar Olbrajt bili toliko ogorceni izgonom etnickih Albanaca sa Kosova, a ipak totalno indiferentni prema etnickom ciscenju Srba iz Hrvatske?
Pre 1991. godine Srbi su cinili 12% stanovnistva Hrvatske. Danas prakticno nema Srba u Hrvatskoj. Interesantno je da je nekoliko dana pre nego sto su poceli NATO vazdusni napadi Tribunal za ratne zlocine u Hagu (isti onaj tribunal koji je optuzio Milosevica) objavio izvestaj koji je u jezive detalje naveo zlocine koje je pocinila hrvatska vojska tokom svoje ofanzive 1995. godine, ukljucujuci tu i prisilni izgon Srba. (Hrvatsku vojsku su obucili i organizovali "nezvanicni" americki vojni savetnici, koji su takodje nadzirali planiranje ofanzive u leto 1995.) Stavise, predsednik Klinton je zauzeo ono sto je jedan zvanicnik administracije okarakterisao kao "pristup zuto svetlo", a drugi je to nazvao "cilibar svetlo zamagljeno zeleni pristup" prema hrvatskom etnickom ciscenju regiona Krajina. Americki ambasador u Hrvatskoj u to vreme, Piter Galbrajt, odbacio je beg 150.000 Srba iz Hrvatske, govoreci radio reporteru BBC-ja da su etnicko ciscenje vrsili samo Srbi. "Etnicko ciscenje", objasnio je on, "je praksa koju sponzorise vodjstvo iz Beograda a sprovode bosanski Srbi, kao i hrvatski Srbi, prisilnog izgona lokalnog stanovnistva, bilo da su u pitanju Muslimani ili Hrvati, koriscenjem taktike terora". Zvanicnici Crvenog krsta, predstavnici Ujedinjenih nacija i zapadne diplomate odbacili su procenu ambasadora Galbrajta. Jedan ambasador je za ovu primedbu rekao da "oduzima dah".
Iako su Klintonova administracija i NATO (narocito Britanci) predstavili srpske zlocine na Kosovu u najjezivijem mogucem svetlu, nista nisu javljali o zlocinima protiv ljudskih prava koje vrsi Turska, clanica NATO koja je ucestvovala u ratu protiv Jugoslavije. U proteklih 14 godina Turska vodi divlju vojnu kampanju represije nad sopstvenom kurdskom manjinom; ta kampanja je za rezultat imala smrt priblizno 37.000 ljudi, vecinom Kurda. Akcije Turske protiv Kurda - teror, "genocid" i gusenje ljudskih prava - su daleko sokantnije od srpskih akcija na Kosovu pre pocetka NATO vazdusnih napada.
SAD i NATO su bili spremni da bombarduju Beograd; medjutim, nisu bombardovali Ankaru i Zagreb. Ipak, logika politike Alijanse, ako se primeni ravnopravno, ukazala bi na to da Turska i Hrvatska zasluzuju istu vrstu kazne dodeljenu Srbiji. Uz to, Tribunal za ratne zlocine nije optuzio turske lidere, niti hrvatskog predsednika Franju Tudjmana i njegove sledbenike, za ratne zlocine, iako su oni izvrsili istu vrstu "zlocina protiv covecnosti" za koje su optuzeni Milosevic i njegove kolege.
Humanitarne stavke i zelja da se kazne ratni zlocini bili su izgovori za politiku SAD i NATO, ne motivi iza te politike. Ista obrazlozenja bi se takodje mogla prizvati da se opravda americka vojna akcija u bezbrojnim problematicnim tackama sirom sveta. Tesko je odoleti zakljucku da su, kao i po pitanju Kosova, americki kreatori politike prizvali ova obrazlozenja u svrhu manipulisanja javnog mnjenja da podrzi strane investicije koje inace ne bi bile podrzane. Tokom konflikta, Vasington i NATO stab u Briselu su se angazovali na proracunatoj kampanji "kontrole percepcije" - na primer, stalno tretiranje nepotvrdjenih glasina o srpskim zlocinima kao utvrdjenoj cinjenici i hiperbolicno poredjenje srpskih akcija na Kosovu sa Holokaustom. Naravno, etnicko ciscenje je surovo i nepravedno, ali nije genocid. Vojna kontrapobunjenicka kampanja, koja je izgleda imala za rezultat manje od 5.000 smrti, ne moze se porediti sa Holokaustom. Nagovestavati drugacije znaci angazovati najgoru vrstu ratne propagande.
Humanitarne stavke nisu bile razlog sto se SAD umesala na Kosovu; one su pre bile "razlog" koji je najuspesnije oslabio protivljenje Kongresa i javnog mnjenja politici administracije.
POGRESNO OBRAZLOZENJE BROJ DVA: AMERICKI KREDIBILITET
Argument da je intervencija na Kosovu bila potrebna da bi se ocuvao "kredibilitet" Amerike i sprecilo obaranje geopolitickih domina u Evropi nije ni nov niti ubedljiv. Stav administracije - koji se bazirao na pojednostavljenom i neistorijskom tumacenju dogadjaja iz 30-ih godina - glasi ovako: ako se agresiji "diktatora" ne suprotstavi brzo, njihovi apetiti ce porasti i morace biti zaustavljeni kasnije, po vecoj ceni. Ako SAD ne zaustave agresiju cim se pojavi, ta ce agresija neizbezno prerasti u siri konflikt. Tako se kaze da je struktura mira nedeljiva U svom govoru 24. marta 1999. predsednik Klinton je rekao: "Dopustimo li da pozar u ovoj oblasti, plameni ce se rasiriti". Sekretar Olbrajt je rekla:
Evo nas u 1999.-oj godini, na kraju onoga u cemu se istoricari slazu da je bio najkrvaviji vek u istoriji sveta. Znamo kako je dolazilo do prolivanja krvi. Do toga je dolazilo jer su postojali zli diktatori ili agresivni lideri u zemljama koje su smatrale da njihov prostor nije dovoljno velik i da moraju da ga prosire."
Otrcani argumenti Vasingtona
Ovo su isti argumenti, skoro verbatim, koje su americki kreatori politike koristili kroz ceo hladni rat. Primedbe predsednika Klintona u govoru 24. marta su bile jezivi odjek tvrdnje predsednika Harija S. Trumana 1951. godine da je lakse ugasiti vatru na pocetku kada je mala, nego kada postane podivljali plamen. Ako nas istorija uci necemu, to je da je agresija bilo gde u svetu pretnja miru bilo gde u svetu. Argumenti Klintonove administracije za intervenciju na Kosovu, isto tako, evociraju secanje na argumente Dzonsonove administracije za angazovanje SAD u Vijetnamu.
Naravno, postoji razlog sto su kreatori politike stalno koristili metafore o pozarima koji se razuzdano sire ili o dominama koje padaju. Ove metafore su korisne, mozda cak i neophodne, za prikupljanje podrske za intervencije u mestima koja nemaju nikakav sustinski strateski odnos sa bezbednosnim interesima Amerike. Tako, americki kreatori politike nisu tvrdili da Amerika ima vitalne interese u Vijetnamu. Umesto toga su tvrdili da ako Amerika ne bi intervenisala u Vijetnamu, gore stvari bi se dogodile kasnije i americki saveznici bi izgubili veru u angazovanje SAD bilo gde. Bivsi drzavni sekretar Din Rask je objasnio zasto smatra da SAD treba da se bore u Vijetnamu: "Lekcija koju sam naucio iz drugog svetskog rata je da ako se agresiji dozvoli da dobije na snazi ona moze da nastavi da se izgradjuje i dovede do opsteg rata... Da sam mislio da nema nikakve veze izmedju dogadjaja u Jugoistocnoj Aziji, sirokoj strukturi svetskog mira i mogucnosti treceg svetskog rata, mozda bih drugacije savetovao po pitanju Vijetnama".
Klintonova administracija je koristila istu "logiku" da opravda intervenciju na Kosovu: ako se agresija ne zaustavi tu, automatski ce se rasiriti i ugroziti mir i stabilnost sirom Evrope. Razredjen na svoju sustinu, argument administracije je bio da je neophodno boriti se u evropskom ratu (na Kosovu) sada, da bi se izbeglo da se bori u evropskom ratu kasnije.
Budalasto angazovanje u perifernim regionima
Opsesivna zabrinutost Vasingtona za kredibilitet i za padajuce domine naglasava slabo shvaceni paradoks u jezgru americke spoljne politike. Zbog geografije, velikih americkih vojnih, ekonomskih i tehnoloskih mogucnosti i zastrasujuceg efekta nuklearnog oruzja, SAD je danas - kao sto je to bio slucaj i tokom ere posle drugog svetskog rata - bezbednija od bilo koje velike sile u istoriji. Ipak, i tokom hladnog rata i nakon njega, SAD je stalno umesana u neke konflikte u strateski perifernim regionima - toboze zbog potrebe da odrzi svoj kredibilitet. Americki kreatori politike smatraju kredibilitet vaznim, smatraju ga kljucnim za sposobnost Amerike da nametne red u medjunarodni politicki sistem.
Medjutim, trazenje svetskog reda je tezak posao - cak i za svetsku "jedinu preostalu supersilu". Posto ta ambicija zahteva da SAD nametne red i kontrolu nad medjunarodnim sistemom, SAD moraju stalno da uvecavaju geografski opseg svojih starteskih odgovornosti da bi odrzale bezbednost svojih vec ustanovljenih interesa. Rezultat toga je stalna ekspanzija americkih granica nebezbednosti u periferne oblasti, kao sto je Balkan. Kako proucavalac spoljne politike Robert H. Dzonson primecuje, ovaj proces postaje samostalan jer svaki put kad Amerika jos pogura svoje bezbednosne interese, bice primecene pretnje novim bezbednosnim granicama. Ta nova nesigurnost "dovodi do samoprosirivanja koje opet dovodi do nove nesigurnosti i daljnjeg samoprosirivanja". Strah da ce nestabilnost na Kosovu poremetiti uzivanje i ugroziti vaznije americke interese u Zapadnoj Evropi prvo je doveo do NATO vojne intervencije, a onda do daljnjeg prosirivanja NATO bezbednosnih garancija u Albaniji i Makedoniji.
To je ona vrsta strateskog razmisljanja koja objasnjava zasto Vasington smatra da mora da demonstrira svoje vodjstvo i odlucnost intervenisuci u mestima koja, sama po sebi, nemaju strateski znacaj za SAD. Medjutim, americki kreatori politike su to shvatili obrnuto: upravo zbog toga sto ovi regioni nisu strateski znacajni, americka kredibilnost nije u pitanju u takvim perifernim oblastim kao sto je Balkan. Kredibilnost je funkcija interesa koji su dovedeni u pitanje u specificnim krizama. Kada su americke sustinske pretenzije u nekoj odredjenoj raspravi visoke (i ocigledne) a americka vojna sposobnost je snazna, ni proglaseni neprijatelji niti drugi nece dovoditi u pitanje odlucnost SAD. Na isti nacin, kada SAD ne intervenise u perifernim oblastima, drugi nece izvuci lose zakljucke o americkoj spremnosti da brani svoje vitalne interese.
Jos jedna zabluda koja lezi u osnovi opsesije Vasingtona kredibilitetom je pretpostavka da su globalni dogadjaji usko medjupovezani i da ono sto SAD radi u nekoj krizi postavlja presedan za naredne krize. Otuda je Klinton tvrdio da kad bi srpska "agresija" u gusenju pobune na srpskoj teritoriji prosla nekaznjeno lideri u drugim problematicnim regionima bi bili ohrabreni da preduzmu slicne akcije. Ali cinjenica da su SAD i NATO sprecile Srbiju u njenim planovima nece odvratiti buduce agresore nista vise nego sto je americka akcija u Persijskom zalivu - koji je, na kraju krajeva, branjen kao deo Dzordz Busovog "Novog svetskog poretka" koji bi kaznio agresore - odvratila Srbiju.
U svetu drzavnosti vecina kriza je diskretna, nije usko povezana. Ishod dogadjaja u drugim potencijalnim kriznim zaristima (Tajvan, Koreja, Persijski zaliv, Kaspijski basen) bice odlucen lokalnim uslovima, a ne onim sto SAD radi ili ne radi na Balkanu. Isto kao sto Milosevica nije odvratila americka akcija protiv Iraka, Sadama Huseina nije odvratila americka akcija u Panami; Manuel Antonio Noreigu nije odvratila americka akcija u Libanu, Granadi i Vijetnamu; Ho Si Mina nije odvratila americka akcija u Severnoj Koreji; a Kim Il Sunga i Jozefa Staljina nisu odvratile americke akcije protiv Adolfa Hitlera. NATO-va "pobeda" na Kosovu nece spreciti buduce krize. U tim krizama relativni znacaj uloga svake strane odlucice "balans odlucnosti" - i kredibilitet americkih pretnji.
POGRESNO OBRAZLOZENJE BROJ TRI: POTVRDA NATO-a
I konacno obrazlozenje za americku intervenciju na Kosovu bilo je potreba da se potvrdi znacaj NATO u Evropi posle zavrsetka hladnog rata. Za Vasington, Kosovo je postalo test NATO-vog znacaja i kredibiliteta u post-sovjetskom svetu. Predsednik Klinton je tupo izrazio ovo rezonovanje kada je 24. marta rekao da kada bi ostali po strani kad je Kosovo u pitanju "to bi diskreditovalo NATO, kamen temeljac na kome se oslanja nasa bezbednost vec 50 godina". Kako je jedan visi zvanicnik administracije rekao na proslavi 50. godisnjice NATO, Kosovo je "metafora za ono o cemu se zapravo radi kad je u pitanju novi NATO". Ta logika, naravno, povlaci za sobom neka kljucna pitanja, pitanja koja do sada nisu adekvatno raspravljena u SAD; citavu deceniju nakon kraja hladnog rata, zasto NATO jos uvek operise, i zasto americki kreatori politike jos uvek smatraju da je americko vojno prisustvo u Evropi od vitalnog znacaja? Na kraju krajeva, prezivljavanje Alijanse posle hladnog rata je anomalija: kroz celu istoriju alijansa se obicno raspadala nakon sto bi zajednicka pretnja za bezbednost saveznika nestala.
Americka tradicionalna evropska strategija
Istorijski, "kontrahegemonske" stavke oblikuju americku strategiju prema Evropi - to jest, americki kreatori politike plase se mogucnosti da jedna sila dominira evropskim kontinentom. Kada bi komandovao evropskim izvorima, evropski hegemon bio bi dovoljno mocan da bude pretnja americkoj bezbednosti u zapadnoj hemisferi. Kontrahegemonska strategija je omogucila da se SAD drzi po strani od mesanja u evropske bezbednosne stvari, jer je geografija u velikoj meri izolovala SAD od rivalstva velikih sila u Evropi, a evropski balans snaga obicno sprecava da bilo koja pojedinacna drzava dominira Kontinentom. Medjutim, 1940., i opet posle drugog svetskog rata, pad evropskog balansa moci naterao je SAD da vojno intervenise da predupredi nazirucu hegemoniju prvo nacisticke Nemacke, a onda Sovjetskog Saveza. Sa nestankom Sovjetskog Saveza, kontrahegemonsko obrazlozenje za americku vojnu intervenciju u Evropi prestalo je da ima tezinu.
Od kontrahegemonije do opsesije stabilnoscu
Pad sovjetske moci je primorao americke kreatore politike da artikulisu novo obrazlozenje za NATO i americku vojnu ulogu u Evropi. Sada su zadovoljni da SAD imaju kljucni interes u sprecavanju svake regionalne nestabilnosti na Kontinentu, jer, kako tvrde, istorija pokazuje da SAD uvek budu uvucene u evropske ratove. Sekretar Olbrajt je eksplicitno objasnila vezu izmedju Kosova i ovog navodnog americkog interesa u ukupnoj evropskoj stabilnosti:
Mislim da je ovo u nacionalnom interesu SAD, jer se veoma brinemo o tome da ne bude nestabilnosti u ovom delu Evrope. Naucili smo tokom 20. veka da su nestabilnost u Evropi i borbe i etnicki konflikti u stvari doveli americke vojnike ovamo dva puta po veliku cenu, a da imamo mogucnost da uradimo nesto sada da sprecimo masakr /sic/ i borbe pre nego sto se rasire van nacionalnih granica.
Kao sto je senator Ricard Lugar (R-Ind.) rekao pre nekoliko godina, "Ako nas istorija uci icemu, to je da je SAD uvek uvucena u takve evropske konflikte jer su konacno u pitanju nasi vitalni interesi, iako ponesto zakasnelo". Iako zvanicnici i politicki analiticari stalno koriste ovakvo rezonovanje, ono je pogresno kao istorijska cinjenica.
Pogresne istorijske pretpostavke argumenta stabilnosti
Nestabilnost na periferijama moze uticati na Evropu, ali, nasuprot konvencionalnoj mudrosti establismenta americke spoljne politike, nikad nije bilo tacno da evropski ratovi neminovno ugrozavaju americke nacionalne interese. Vecina evropskih ratova - cak i ratovi u koje su umesane velike sile - ne ugrozavaju americku bezbednost. Stavise, kontrahegemonska strategija mnogo preciznije ocrtava zahteve americke evropske strategije nego tekuca strategija ponovnog potvrdjivanja i stabilizacije. Konflikti malog obima koji su se pojavili u ovoj deceniji na Balkanu ne prete americkim bezbednosnim interesima, jer takvi konflikti ne predstavljaju jedinu stratesku opasnost koju bi Evropa mogla postaviti SAD: pojavu kontinentalne hegemonije. Tako "novi" NATO predstavlja radikalnu transformaciju strateske misije Alijanse - i americke uloge u NATO.
Od kada su SAD stekle nezavisnost, bilo je 10 ratova velikih sila u Evropi - naime, 1792.-1802., 1803.-15., 1853.-55., 1859.-60., 1866., 1870., 1877.-78., 1912.-13., 1914.-18. i 1939.-45. SAD su bile umesane u samo tri od ovih ratova; stavise, mogle su lako da ostanu van dva od ova tri. 1812., nadajuci se da ce osvojiti Kanadu dok su Britanci preokupirani ratovima sa Napoleonom, SAD su inicirale rat sa Britanijom. 1917. predsednik Vudrou Vilson poveo je SAD u prvi svetski rat iz idealistickih razloga; uprkos tome sto americki strateski interesi nisu bili u pitanju. Posleratno razocarenje i naroda i elite Vilsonovim krstaskim pohodom "da se svet ucini bezbednim za demokratiju" imao je povratnu snaznu reakciju koja je izazvala da SAD zauzmu stav `ruke dalje` prema evropskim bezbednosnim stvarima sve do 1940.
Americko angazovanje u Evropi uzgaja nezavisnost
Pedeset godina nakon osnivanja NATO, uoci prvog rata alijanse, doslo je vreme da se ponovo proceni americko angazovanje u Evropi. Originalni ciljevi americke politike u Evropi posle drugog svetskog rata ispunjeni su u svim pogledima osim u jednom: izvanredan oporavak Zapadne Evrope od ratnih pustosenja nije bio uskladjen sa pojavom strateski nezavisne Zapadne Evrope. Ironicno je, kako su priznali neki kljucni americki politicari krajem drugog svetskog rata, da je americko angazovanje u posleratnoj Evropi imalo paradoksalni efekat omogucavanja rehabilitacije Zapadne Evrope i istovremeno stvaranje zavisnosti od Amerike koja se pokazala kao glavna prepreka politickom jedinstvu Zapadne Evrope i strateskoj samodovoljnosti.
Danas s obe strane Atlantika postoji ambivalentnost u vezi sa buducnoscu evropsko-atlantskog odnosa. SAD, s jedne strane, se plase jedinstva Zapadne Evrope i posledicnog gubitka hegemonske kontrole koji bi takvo jedinstvo donelo sobom. Evropljani, s druge strane, se plase da preduzmu poslednje - i najteze - korake ka jedinstvu i nezavisnosti. Takodje se plase da izgube sigurnost americkog protektorata (koji ipak ostaje izvor transatlantske frikcije). Ipak, kako istoricar diplomatije sa Dzons Hopkins univerziteta, Dzon Lamberton Harper, primecuje u svojoj skorasnjoj knjizi Americke vizije Evrope, ni Amerikanci ni Evropljani ne vide "status quo kao koristan ili odrziv". Vasington moze da presece ovaj Gordijev cvor; medjutim, sve dok Evropljani veruju da ce SAD preuzeti glavnu odgovornost za bezbednost Kontinenta, oni ce oklevati da se odlucno pokrenu ka strateskoj samodovoljnosti.
Pocetkom 50-ih Dvajt Ajzenhauer, koji je onda sluzio kao prvi vojni vrhovni zapovednik NATO-a, primetio je da, ako bi 10 godina od tada americke trupe jos uvek bile u Evropi, NATO i Marsalov plan bi propali. U sirokom radijusu istorije proslava 50. godisnjice NATO obelezava neuspeh, a ne uspeh, americke politike. Doslo je vreme da se zavrsi americki istorijski post-1945. projekat i na uredan nacin pripadne zadatak osiguravanja mira, stabilnosti i prosperiteta na Kontinentu, u stabilnu i prosperitetnu Zapadnu Evropu. Posto je postigla svoj cilj u Evropi, Amerika bi trebalo da vrati svoje snage kuci "odande". U odsustvu hegemonske pretnje, americka bezbednost vise nije ugrozena parohijskim evropskim zadevicama. Sigurno je da nema razloga zasto bi americki vojnici umirali za Kosovo ili buduca Kosova.
PIROVA POBEDA NATO-a
Plodovi NATO-ve "pobede" nad Jugoslavijom imaju gorak ukus: SAD i NATO ce godinama biti zapetljani u juzni Balkan u ocuvanju mira, vracanju izbeglica, i preduzimanju posleratnih rekonstrukcija. Ove misije ce biti skupe i opasne. Balkan - uvek nestalan - sada je cak jos manje stabilan nego sto je bio pre nego sto je NATO zapoceo svoj rat u Jugoslaviji. Na samom Kosovu "mir" je sa sobom doneo uobicajeni kontraciklus osvete: sada su Srbi u toj provinciji primorani na izbeglistvo od strane Albanaca zeljnih osvete. U jednom posebno brutalnom incidentu 14 srpskih farmera koji su radili na njivi masakrirano je u selu Gracko u julu. Tokom sedam nedelja od kada su NATO trupe rasporedjene na Kosovu dogodilo se 198 potvrdjenih ubistava, 573 namernog paljenja i 840 slucajeva pljacke. Prema organizaciji Human Rights Watch, vise od 164.000 srpskih civila je oterano sa Kosova.
Mnogo vise zabrinjavajuce za SAD i NATO je uspon OVK, koja je smelo krenula da popuni posleratni politicki vakuum na Kosovu. Iako NATO i OVK mogu postici modus vivendi na kratak rok, seme za novi rat na Kosovu vec je posejano. Kao deo posleratnog sporazuma, NATO je obavezan da podrzi jugoslovenski suverenitet na Kosovu, ali lideri OVK su stavili do znanja savrseno jasno da oni nece prihvatiti nista manje od potpune nezavisnosti. Cak i nakon NATO-ve "pobede" Kosovo ostaje bure baruta.
Odnosi sa OVK
Iako americki zvanicnici poricu da je SAD precutno uvucena u naoruzavanje i obuku OVK, bilo je indikacija tokom rata da je doslo do takve umesanosti. Stavise, postojali su dokazi da je americka podrska OVK presla iz precutne u aktivnu tokom poslednjih faza rata. Predsednik Klinton je navodno cak potpisao naredbu kojom ovlascuje CIA do tajno obuci OVK snage da vrse sabotaze protiv jugoslovenskih snaga na Kosovu. Takodje, NATO je koordinirao svoje intenzivirane vazdusne napade pocetkom juna sa kopnenom ofanzivom OVK.
Saradnja sa OVK je naizgled u skladu sa bezvremenom logikom politike moci: da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj. Greska ovog argumenta je njena netacna premisa: OVK je u stvari na sopstvenoj strani, a ne na strani Amerike ili NATO-a. Tako je, u slucaju OVK, neprijatelj naseg neprijatelja i nas neprijatelj (ili ce uskoro postati). Ta situacija postavlja ozbiljne probleme za NATO posleratnu mirovnu misiju na Kosovu.
Tesko je videti zasto je OVK postala "dobar momak" u konfliktu na Kosovu. OVK ukljucuje sasvim razlicite i neprijatne elemente: radikalne islamske fundamentaliste, komuniste, svercere droge, kriminalce i potomke Albanaca koji su se borili na strani nacista u drugom svetskom ratu. Ciljevi OVK su nedosledni viziji Vasingtona i NATO-a za tu provinciju - viziji koja poziva na stvaranje multietnicke demokratije. OVK nije posvecena demokratiji. Kako pise Kris Hedzis, reporter koji je proveo vise od godinu dana istrazujuci OVK: OVK ima "malo simpatija i razumevanja za demokratske institucije". OVK nije posvecena tome da zivi sa Srbima u posleratnom Kosovu. Vec, samo u prvim nedeljama mira, OVK je preokrenuo stvar i kosovski Srbi su postali nove zrtve etnickog ciscenja.
Agenda OVK i njene implikacije
Dugorocne politicke ambicije OVK su u direktnom sukobu sa ambicijama SAD i NATO. Vasington i alijansa zele posleratno Kosovo koje uziva znacajnu samoupravu kao autonomna provincija Srbije. OVK je, medjutim, posvecena sticanju nezavisnosti za Kosovo i konacno prisilnom ujedinjavanju Kosova sa Albanijom i delom Makedonije gde zive Albanci. Ovaj poslednji cilj bi skoro sigurno inicirao siri balkanski konflikt. Kao sto to Hedzis kaze, OVK je "beskompromisan u svojoj traznji za nezavisnim Kosovom sada i velikom Albanijom kasnije". Ako OVK uspe da postigne svoj cilj - nezavisnost Kosova, ovo nece slutiti na dobro za stabilnost Balkana - sto je, toboze, cilj americke politike. Osim toga, izgledi za postojanje radikalno islamske drzave na Kontinentu su anatema za zapadnoevropske zemlje. Ipak, paradoksalno, to je verovatna dugorocna posledica NATO intervencije u kosovskom konfliktu.
Iako se SAD i NATO sada nalaze u neudobnom savezu sa OVK, OVK duboko ne veruje i neprijateljski je raspolozena prema SAD i svojim zapadnoevropskim saveznicima. Ova organizacija je "militantna, nacionalisticka, beskompromisna i duboko sumnjicava u sve spolja". OVK samo koristi NATO privremeno da postigne svoje politicke ciljeve. Posleratni planovi NATO-a za Kosovo pozivaju OVK da se "demilitarizuje", ali OVK je jasno stavila do znanja da nema uopste nameru da se potpuno razoruza. Iako ce snage OVK verovatno predati svoje tesko naoruzanje i skinuti svoje uniforme, verovatno nece predati malo oruzje, puske i granate. Ovo oruzje, koje je kicma oslonac svih pobunjenickih snaga, bice skriveno od NATO mirovnjaka. Uz to, OVK moze, i skoro sigurno hoce, koristiti Albaniju - koja je van NATO mirovne jurisdikcije - kao bazu za obuku i skladistenje oruzja.
OVK je gerilska sila, naviknuta na "podzemne" operacije. Tako, NATO-va formalna "demilitarizacija" OVK verovatno nece umanjiti ni njenu politicku niti njenu vojnu efektivnost. OVK je takodje jasno stavila do znanja da je svaki mirovni sporazum koji ne uspe da obezbedi nezavisnost za Kosovo "neprihvatljiv". S obzirom na to da alijansa nema u planu da da nezavisnost Kosovu, NATO bi se ubrzo mogao boriti u drugacijem ratu na Kosovu, ratu u kome ce NATO zameniti Srbe sa OVK kao neprijateljem. To je dovoljan razlog da se ponovo razmotri mudrost rasporedjivanja americkih trupa kao mirovnjaka na Kosovu.
Odlukom da intervenise u kosovskom gradjanskom ratu, SAD je stvorila sopstvenu politicku verziju "Frankenstajnovog monstruma" na Balkanu. OVK ce verovatno doci na vlast u posleratnom Kosovu - vec je to zapocela - a to nije dobar ishod za Balkan, niti za Ameriku i Zapadnu Evropu.
NATO-vi novi protektorati na Balkanu
OVK je samo deo problema. Da bi odrzali mir u regionu, SAD i NATO mirovnjaci ce morati da ostanu na Kosovu godinama. Stavise, NATO je primio nove formalne odbrambene obaveze u pogledu Albanije i Makedonije. Zbog svog krhkog etnickog balansa, Makedonija ostaje narocito sklona nestabilnosti (velikim delom zbog toga sto OVK zeli da inkorporira delove Makedonije u "Veliku Albaniju" koju zeli da kreira).
NATO je takodje implicitno preuzeo odgovornost za jugoslovensku republiku Crnu Goru. Tokom konflikta na Kosovu, crnogorska demokratska, anti-Milosevicka vlada, sledila je politiku dobrocudne neutralnosti prema NATO. Usled toga postoji realna mogucnost da Beograd intervenise, putem otvorene upotrebe sile ili tajne destabilizacije, da svrgne crnogorsku vladu. NATO je upozorio Beograd da drzi ruke podalje od Crne Gore. Da li ce Srbi ignorisati to upozorenje tek treba da se vidi. Konacno, Klintonova administracija je jasno stavila do znanja da zeli da skine Milosevica sa vlasti u Beogradu. Sta god da mislimo o Milosevicu (a malo njih moze lepo da misli o njemu), americka politika koja zeli da izazove promenu rezima u Beogradu moze da otvori politicku Pandorinu kutiju. Ako dodje do politickog preokreta u Srbiji, daleko je od jasnog da ce pro-zapadne demokratske snage doci na vlast (a jos manje da ce moci da ostanu na vlasti). Takodje je moguce da promena rezima dovede na vlast politicke elemente jos vise nacionalisticke nego sto je Milosevic. S obzirom na to da mnogi Srbi mogu gajiti nade u osvetu za nedavni sukob, takva ekstremna situacija je zabrinjavajuca mogucnost.
Cak iako ne prodje nijedan od ovih pesimistickih scenarija, SAD i Zapadna Evropa ce potrositi veliku kolicinu novca pokusavajuci da ponovo izgrade Balkan u nadi da ce kupiti politicku stabilnost u regionu. Evropska unija je obecala da potrosi 500 USD godisnje ponovo izgradjujuci Kosovo tokom sledece tri godine. Cena ponovne izgradnje i stabilizacije regiona kao celine (ukljucujuci tu i Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru) procenjuje se na 30 milijardi USD tokom sledecih 5 godina.
Iako je predsednik Klinton izjavio da Zapadna Evropa treba da snosi najveci deo odgovornosti za ekonomsku rekonstrukciju Balkana, cini se skoro neizbeznim da ce SAD takodje morati da znacajno doprinese tom naporu. Ipak, cak dok Evropska unija i SAD priznaju potrebu da se ponovno izgradi Balkan, svaki napor da se to uradi je hendikepiran cinjenicom da ce Vasington i Evropa nastaviti da izoluju Srbiju dok je god Milosevic na vlasti. Kakvo god da je moralno obrazlozenje za ovu politiku, njen prakticni efekat ce biti podrivanje cilja razvoja Balkana ekonomski. Politicki i ekonomski, Srbija je najvaznija sila ovog regiona. Bez ucesca Srbije, svaki plan za ozivljavanje ekonomije na Balkanu ce propasti. Da damo samo dva primera: ekonomska rehabilitacija Srbije je od vitalnog znacaja za Makedoniju (Srbija je glavni trgovacki partner Makedonije), a ekonomije zemlja i uzvodno i nizvodno od Srbije su ozbiljno ugrozene prekidom trgovine na Dunavu (NATO je unistio izvestan broj jugoslovenskih mostova na Dunavu i tako blokirao vodeni put).
SIRE RAZGRANAVANJE
Konacno, rat sa Jugoslavijom je imao vazne geopoliticke efekte koji su odjeknuli daleko van Balkana. Klintonova kosovska politika ima zloslutne posledice za americke odnose sa njenim rivalima velikim silama, Rusijom i Kinom, i njenim saveznicima velikim silama, zapadno evropskim nacijama. I prijatelju i neprijatrelju je demonstrirana americka sila, koja ih mora uciniti nervoznim. Rat oko Kosova ce ubrzati formiranje koalicija radi ravnoteze, da se zauzda ono sto druge nacije vide kao isuvise mocnu Ameriku. Politika Vasingtona na Kosovu, u stvari, sadrzi seme americke imperijalne propasti.
Kada se procenjuje veliki teret koji su SAD navukle na sebe kao rezultat ucestvovanja u ovom ratu, tvrdnje predsednika Klintona o "pobedi" zvuce suplje. Ako je ovo pobeda, moramo se zarko nadati da SAD budu postedjene posledica pravog poraza.