|
Covert Action Quarterly
Jesen-zima 1999 # 68
DIANA JOHNSTONE
KOLEKTIVNA KRIVICA I KOLEKTIVNA NEVINOST
Kada je NATO poceo da bombarduje srpski narod, srpski narod je poceo da to zasluzuje. Sto su ga vise bombardovali, to je on to vise zasluzivao. Ovo nije bio slucaj u pocetku. Cilj, naglasavali su NATO lideri, je bio jedan covek: jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic. "Moramo se cvrsto suprotstaviti ovom zlom diktatoru," izjavio je britanski premijer Toni Bler 25.marta, na pocetku svog dvoipomesecnog imitiranja Vinstona Cercila koji odrzava moral tokom Bitke za Britaniju, sa vaznom razlikom u tome da ovaj put Britanija nije herojski odolevala bombardovanju, vec je ona bombardovala zemlju koja je herojski odolevala. Osoba koja je verovatno najvise odgovorna za zapocinjanje rata, ministar spoljnih poslova SAD, Medlin Olbrajt, cak je snimila emisiju na srpskom jeziku upucenu srpskom narodu, u kojoj je objavila svoju naklonost prema njemu, pevajuci malu srpsku uspavanku koju je naucio otac kada je pre pola veka njena porodica izbegla u Beograd od staljinistickog preuzimanja njene rodne Cehoslovacke. U tim prvim danima srpski narod, ocigledno verujuci da on nije cilj NATO-a, ironicno je nosio bedzeve sa natpisom `target` (cilj, meta) i okupljao se u svojim fabrikama i na mostovima, da spreci NATO humanitarne bombardere da zbrisu osnovu njihove ekonomske egzistencije. Fabrike su ipak bombardovane, a svi osim jednog mosta na Dunavu su unisteni. Kako se "kolateralna steta" javljala u formi osakacenih tela dece i drugih civila, propagandna pesma je pocela da se menja. Priznali su da se NATO-vo precizno bombardovanje nije fokusiralo iskljucivo na Milosevica i "njegovu vojnu masineriju," kao sto su to u pocetku tvrdili. Bombardovanje sredstava za egzistenciju "njegovog" naroda trebalo je da ga navede da popusti NATO zahtevima.
U emisiji "Sastanak sa stampom" 25.aprila senator Dzo Liberman (Dem.-Kon.) je izjavio: "Ja se nadam da ce vazdusna kampanja, cak i ako ne ubedi Milosevica da naredi svojim trupama da napuste Kosovo, tako razoriti njegovu privredu, sto sada cini, tako unistiti zivot njegovog naroda, da ce on ustati i svrgnuti ga." U svom prvom ratnom intervjuu komandant vazdusnih snaga NATO, general-pukovnik Majkl Sort, je izjavio za list New York Times sredinom maja da je njegov prioritet broj jedan "ubiti vojsku koja je na Kosovu." Ovo je vec problematicno; u svom novom "ratu bez zrtava," SAD se ne "bore" protiv vojske, one je "ubijaju" daljinskim bombardovanjem - sto znaci, u ovom slucaju, ubijanje mladica koji sluze vojni rok u vojsci jedne male nacije, koja je stacionirana na sopstvenom tlu. Medjutim, general Sort je dodao da ce morati takodje da udari na "lidere i ljude oko Milosevica, da ih prinudi da promene svoje ponasanje" u nadi da ce uznemirenost javnosti podriti podrsku vladi. "Mislim da ako nema struje pa vam frizider ne radi i nema gasa za vas sporet, ako ne mozete da odete na posao jer je most srusen - most na kome ste drzali svoje rok koncerte i stajali sa crtezom mete na glavi. To mora da nestane u tri sata ujutru."
Medju onima koji su bili bombardovani da bi na silu promenili ponasanje bio je, na primer, i jedan penzioner ciji je stancic na devetom spratu zgrade na Novom Beogradu uronio u mrak zbog americkih grafitnih bombi, cija je hrana trulila u frizideru, koji je patio od srcanih problema i ciji lift nije radio. Ova osoba ce pre tiho nestati u tri sata ujutru nego sto ce da "svrgne Milosevica". E, sad, dobro je poznato da ako bombardujete neki narod to ga nece podstaci da "ustane" i "svrgne" lidera sopstvene zemlje. Zaista, potpuno suprotan efekat se primecuje uvek nanovo. Bombardovanje ujedinjuje narod protiv onoga ko ga bombarduje. Americka vlada poseduje ogromnu arhivu studija koje dokazuju ovu cinjenicu. Nijedna dobro informisana osoba ne bi mogla ozbiljno ocekivati da ce bombardovanje Srbije podstaci srpski narod da "svrgne" Milosevica. Nakon dva meseca bombardovanja, otvoreno su priznali da gadjaju i civilnu privredu, ali razlog koji su dali za to je bio tako maglovit. "Sve vise je uticaj NATO vazdusnih udara ostavljao ljude bez posla i donosio teskoce u svakodnevnom zivotu sve vise Srba. Bombardovanje saveznika je ove nedelje otislo dalje nego ikad u tom smeru, izazivanjem nestasice vode u Beogradu, Novom Sadu i drugim srpskim gradovima," pisao je list International Herald Tribune 26.maja. Helmut Zonenfeldt iz Zavoda Brukings primetio je da NATO strategija ima "prilicno znacajan ekonomski element," naglasavajuci potencijalni dugorocni uticaj razaranja civilne infrastrukture. U istom tom clanku je neimenovani nemacki zvanicnik objasnio da "nijedna nevladina humanitarna agencija nema toliko novca koliko ce biti potrebno da se ponovo izgrade mostovi ili cak izvuku rusevine iz Dunava." Ocekivalo se da ce ovo da pruzi "veliku moc zapadnim zemljama." Postizanje "velike moci" zvuci mnogo verodostojnije nego pokusaj da se isprovocira revolucija kao motiv za unistavanje fabrika tekstilnih masina, automobila, cigareta i drugih fabrika.
Idealisticki naspram cinicnih ciljeva
Uvek je razumno razmotriti hipotezu da ono sto velika sila stvarno radi je tacno ono sto ona i zeli da radi. Postoji preovladjujuci liberalni stav prema SAD kao velikoj sili, koji sistematski iskljucuje ovu hipotezu, a time i kritiku akcija SAD usredsredjuje na njihov, navodno greskom, neuspeh da postigne pocetne ciljeve. Da, ali sta ako su navedeni ciljevi bili samo odvracanje namenjeno tacno tome da skrene paznju javnosti, a narocito liberalnih kriticara, od onoga sto se stvarno desava? Tako se neka kontradikcija, zbog gresaka, posmatra izmedju (1) navedenog cilja sprecavanja "etnickog ciscenja" i masovne struje izbeglica sa Kosova nakon sto je pocelo bombardovanje; i (2) navedeni cilj okretanja srpskog naroda protiv Milosevica i primeceni rezultat da je njegova moc izgleda osnazena bombardovanjem. Ovo se cini verodostojnim za ljude dobrih namera kojima se takvi ciljevi mogu ispricati kao vrsta motiva koje bi i sami mogli imati. Suprotna hipoteza, da je bombardovanje namerno izazvalo struju izbeglica i pojacalo Milosevicevu vlast, isuvise je cinicna da bi je takva vrsta ljudi uopste mogla uzeti u obzir. Barem je isuvise cinicna da je oni razmotre kao da dolazi sa "njihove" strane. Pripisivanje jednakih, ili cak cinicnijih namera "drugoj" strani, na primer Milosevicu, za koga se tvrdilo da zeli da zbrise etnicke Albance iz cistog zadovoljstva, nije van njihove nezne imaginacije. (Ali u ovom slucaju moze biti da Jugosloveni neznog srca mogu lakse da pripisu takve cinicne motive NATO-u nego sopstvenim liderima.) Savrseno predvidljiv i predvidjen egzodus izbeglica nakon sto je bombardovanje pocelo pruzio je ex post facto moralno opravdanje za NATO vazdusne napade koji su ga izazvali. Televizija se usredsredila na slike ljudskog jada u haoticnom izbeglickom kampu duz granice sa Kosovom i odvracala paznju od tekuceg unistavanja Jugoslavije od strane NATO-a. Posto je prisustvo Milosevica ustanovljeno kao najbolji moguci operacioni izgovor za nastavljanje rasparcavanje Jugoslavije u protektorate pod okupacijom NATO-a, a ovaj posao nije jos zavrsen - nakon Bosne i Hercegovine dolaze na red Crna Gora, Vojvodina i konacno sama Srbija - moze biti najbolje drzati ga pod kontrolom sve dok brod definitivno ne potone. A konacni cilj? Da bi se odrzala cinicna hipoteza moraju se izneti neki motivi. Liberalni kriticari skole "diva koji gresi" ne mogu da smisle nijedan i obicno insistiraju na odsustvu sebicnih americkih ekonomskih ili strateskih ciljeva na Balkanu. Medjutim, postoji obilje objavljenog materijala koje pokazuje da SAD zaista ima strateske interese na Balkanu, a narocito van Balkana, i da se obezbedjivanje NATO baza u rasparcanoj Jugoslaviji moze smatrati za korak napred u obezbedjivanju ovih interesa.
Zbog svoje kljucne geostrateske pozicije izmedju Zapadne Evrope i Bliskog Istoka, izmedju Mediterana, Turske i Istocne Evrope, Balkan je oblast koja najvise odgovara za sirenje NATO "van zone" (tj. van svoje legalne oblasti prema Povelji) i utvrdjivanje njegove nove globalne uloge. Transformiranje problematicne zemlje u stratesku predstrazu koja se moze koristiti za utvrdjivanje kasnijeg NATO kontrolisanja nafte Ukrajine, Kavkaza i Kaspijskog mora dovoljno je vredan projekat za cinicne geostratege skole Bzezinski. Utvrdjivanje NATO-ve nove misije "van zone" donosi korist ogromnom vojno-industrijskom kompleksu i ucvrscuje americki uticaj na Evropsku uniju, cija je potcinjenost Vasingtonu elokventno potvrdjena izborom NATO-vog najteze iskompromitovanog ratnog generalnog sekretara, Havijera Solane, za sefa embrionske spoljne i odbrambene politike Evropske unije. Tako je motiv koji bi mogao da objasni cinicnu hipotezu taj da su bombardovanje Jugoslavije, izazivanje privremenog egzodusa etnickih Albanaca sa Kosova i unistavanje srpske privrede sve sredstva za postizanje cilja obezbedjivanja NATO-ve kontrole na Balkanu. Mrznja izmedju Srba i Albanaca, bombardovanjem intenzivirana do groznicave, koja je za rezultat imala izgone, ucinila je da zajednicki zivot ove dve zajednice postane prakticno nemoguc i ocigledno dovela do toga da bude neophodna stalna NATO okupacija. Unistavanje srpske privrede je ubogaljilo srpski narod, koji je smatran za istorijski centar otpora na Balkanu za strano preuzimanje, dok je uveliko povecalo podstrek perifernih delova Jugoslavije (Crna Gora, Vojvodina i mozda Sandzak) da napuste brod koji tone. To je poslalo elokventnu poruku susednim zemljama, kao sto su Rumunija i Bugarska, slicnu poruci koja se salje celom kvartu kada siledzije mafije sve polome neposlusnom trgovcu: Ovo se moze desiti i tebi, ako ne uradis ono sto je potrebno da obezbedis NATO zastitu.
Visa pravda ili najmljena pravda?
Malo njih sumnja u to da su NATO vazdusni napadi protiv Jugoslavije, koji su zapoceli 24.marta 1999., bili flagrantno krsenje medjunarodnog prava po brojnim stavkama. Pravo pitanje je: Da li moze ista od neutralnog, nezavisnog, nepristrasnog medjunarodnog prava biti spaseno od nagona SAD da nametne sopstveni "zakon najjaceg" celom svetu pod maskom uzvisenih moralnih imperativa? 7.maja je tim pravnika iz Kanade i Evrope podneo izvestaj Luiz Arbur, kanadskom glavnom tuziocu Medjunarodnog Tribunala za ratne zlocine za bivsu Jugoslaviju u Hagu, optuzujuci SAD i druge NATO zvanicnike za ratne zlocine koji ukljucuju "nemilosrdno unistavanje gradova i sela, ili razaranje koje nije opravdano vojnom potrebom, napade, ili bombardovanje, razlicitim sredstvima, na nebranjene gradove, sela, kuce ili zgrade." Jedan od ovih pravnika, profesor Majkl Mendel sa Pravnog fakulteta Osgud Hol Jork, Univerziteta u Torontu, gde je i sama gdja Arbur nekad predavala, tvrdi da bi "optuzivanje pobednika u ratu, a ne samo gubitnika, bilo prekretnica u medjunarodnom krivicnom pravu, te pokazalo svetu da niko nije iznad zakona."
Drzavni mediji uglavnom ignorisu ovu i jos jedan broj drugih inicijativa medjunarodnih pravnika koje ukazuju na nelegalnost NATO akcije. Umesto toga, znacajan prostor daju ucenjacima koji razvijaju ideju "humanitarne intervencije" koja od sada, kazu, nadvladava istrosenu ideju "nacionalnog suvereniteta." U stvari, nema apsolutno niceg novog u vezi apela za "visom pravdom" da bi se opravdalo krsenje zakona. Imperijalisticka osvajanja 19.veka su obicno preduzimana "da se odbrani" ova ili ona grupa, a Hitler (onaj pravi) je umarsirao u Cehoslovacku i izvrsio invaziju na Poljsku zapocinjuci Drugi svetski rat, da bi spasio navodno zlostavljanu nemacku nacionalnu manjinu. Postovanje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta je inkorporirano u medjunarodni zakon nakon Drugog svetskog rata upravo zato da bi se zastitile slabije nacije od humanitarnih krstaskih pohoda ove vrste. Izgleda da politicari Klintonove administracije smatraju da je americki monopol zastrasujuce moci sada tako apsolutan da bilo koja takva pravila mogu samo da smetaju.
Par liberala je stidljivo kritikovalo NATO bombardovanje na imaginarnoj osnovi da bi ono moglo da isprovocira srpski "terorizam." U stvarnosti, sve vreme vazdusnih napada nikad nije bilo ni najmanjeg nagovestaja neke sklonosti Srba da se okrenu terorizmu. Bas suprotno, Srbi su bili primetno sokirani flagrantnim krsenjem pravnog reda koji su konstruisale pre svega zapadne sile koje ga sada krse, a jedan broj Jugoslovena i u Srbiji i u dijaspori pokusava da trazi pravno obestecenje. I sama jugoslovenska vlada je pokusala 29.aprila da pokrene postupak na Medjunarodnom sudu u Hagu protiv NATO vlada, zbog niza ratnih zlocina i zlocina protiv covecanstva. Zapadni mediji, u kratkim izvestajima, stavili su do znanja da takva inicijativa "nije ozbiljna." Konacno ju je sud odbacio, jer SAD nikad nije priznala Konvenciju o genocidu, pravnu osnovu beogradske tuzbe, pa se ona ne moze ni primenjivati protiv SAD, iako je Vasington spreman da dopusti da se primenjuje na druge. Velika novost je, naravno, bila podizanje optuznice protiv Milosevica. 27.maja je gdja Arbur, koja nije nista ucinila povodom tuzbe protiv NATO lidera od 7.maja, inicirala je postupak protiv Milosevica i drugih visih zvanicnika u jugoslovenskoj i srpskoj vladi, za zlocine protiv covecanstva i ratne zlocine navodno pocinjene na Kosovu. Neke od optuzbi su znacajno identicne onima ranije podnesenim protiv zvanicnika odgovornih za NATO bombardovanje, to jest: "siroko rasprostranjeno bombardovanje gradova i sela; spaljivanje kuca, farmi i poslova i unistavanje licne imovine." Optuznica protiv Milosevica i drugih tesko da je cin nepristrasnog tela koje se uzdiglo iznad sukoba izmedju mocnog NATO-a i male Jugoslavije. Gdja Arbur je potpisala naloge za hapsenje Milosevica i srpskih lidera na osnovu materiala koji joj je dan ranije predala jedna strana u konfliktu, vlada SAD. Informacije koje su dovele do podizanja optuznice protiv jugoslovenskih lidera pruzila je americka obavestajna jedinica pod nazivom "Interagencijska radna grupa za Balkan," sa sedistem u CIA, sa unosima iz Vojne obavestajne agencije, Nacionalne bezbednosne agencije i Ministarstva spoljnih poslova. Deo posla Arburove kao glavnog tuzioca je prikupljanje novca od "medjunarodne zajednice," naime od vlada drzava clanica NATO. Ona i glavni sudija Gabrijel Kirk MekDonald (bivsi savezni sudija u Teksasu) cesto se pojavljuju u javnosti sa Medlin Olbrajt - "majkom Tribunala," recima sudije MekDonalda, koji je pre rata vec razumno okarakterisao Jugoslaviju kao "neposlusnu drzavu" i hvalio SAD zbog njene finansijske i druge podrske Tribunalu. Kada su ga 17.maja upitali sta bi se dogodilo ako bi sam NATO bio izveden pred Tribunal, portparol NATO-a Dzejmi Sej je odgovorio da bez NATO zemalja ne bi ni bilo takvog tribunala, posto su NATO zemlje te koje su bile u prvom planu pri njegovom ustanovljavanju i koje su svakodnevno finansirale i podrzavale njegovu aktivnost. Medjunarodni sud za ratne zlocine dobija materijal kao i finansijsku podrsku od vlade SAD, drugih NATO vlada, finansijskog magnata Dzordza Sorosa i cak od privatnih korporacija. Ako Klintonova administracija ne moze da racuna na "visu pravdu," njoj moze da pomogne iznajmljena pravda.
Srpski opozicioni lider Vuk Draskovic je ukazao na cinjenicu da optuznica Haskog Tribunala sluzi da ojaca Milosevica na vlasti. WithKako se njegova popularnost drasticno smanjuje, sanse da se Milosevic nagovori da da ostavku za dobrobit zemlje ozbiljno su umanjene izgledom da se on preda Tribunalu za ratne zlocine kojim dominiraju SAD. Haski tribunal je daljnje iskomplikovao zadatak skidanja Milosevica sa pozicije time sto je podigao optuznicu i protiv njegovog najverovatnijeg naslednika, izabranog predsednika Srbije, Milana Milutinovica. Ova optuznica, koja se bazira iskljucivo na ideji "komandne odgovornosti," bez ikakvih dokaza o tome da je zeleo ili naredio navedene zlocine, samo potvrdjuje siroko rasprostranjen utisak da je ovaj Tribunal politicki instrument kojim se manipulise iz Vasingtona. U julu je Medjunarodni eticki savez, sa sedistem u Konektikatu, takodje podneo tuzbu protiv predsednika Klintona i Ministra odbrane Vilijama Koena zbog "ne-odbrambenih agresivnih vojnih napada na bivsu Jugoslaviju". Istovremeno je njegov generalni savetnik Dzerom Cajfman pozvao na otpustanje tuzioca Arbur, optuzujuci je za "selektivni progon, jer namerno ne razmatra i ne deluje prema dokazima koji inkriminisu optuzene Klintona i Koena,... sukobe interesa, ili sumnje o primanju kompenzacije iz fondova koje su dale, u celini ili delimicno, vlade NATO zemalja; i subjektivnosti u korist napada NATO na bivsu Jugoslaviju." Cajfman je pozvao na zamenu tuzioca i opoziv pet sudija, ukljucujuci tu i MekDonalda, i selekciju istinski nezavisnog tuzioca, kao i novih sudija i osoblja iz ne-NATO zemalja, koji nece biti placani direktno ili indirektno iz fondova koji poticu iz NATO zemalja. Takav istinski neutralan tribunal, predlozio je ovaj savez, bi onda mogao da nastavi da razmatra optuzbe protiv lidera sa obe strane, ukljucujuci tu Milosevica, Klintona i ostale.
Izopstena nacija
Dok su se veliki oblaci toksicnog dima gomilali nad severnom Srbijom usled bombardovanja petrohemijske i drugih industrija zemlje, moralna indignacija je porasla medju horom onih koji pisu uvodne clanke i kolumne i medju NATO zvanicnicima koji su opravdavali bombardovanje. Izazivanje neudobnosti civila vise nije bilo samo da bi ih se nateralo da svrgnu Milosevica, vec da ih se kazni sto to nisu uradili. "Mnogo toga je uradjeno, po mom misljenju, a da nije mudro," pisao je kolumnista Vilijam Pfaf, "o tome da je NATO u sukobu samo sa liderima Srbije. Lidere Srbije je izabrao srpski narod... Srpski glasaci drze Slobodana Milosevica na vlasti cele poslednje poslednje decenije. Nije jasno zasto bi oni bili postedjeni ukusa patnje koju je on naneo njihovim susedima." Tako, postoje dve mogucnosti. Ili je Milosevic bio "diktator," a srpski narod je trebalo osloboditi njega bombardovanjem. Ili, kako je ispalo, on nije bio diktator, a srpski narod je trebalo da "okusi patnju" zato sto ga je izabrao. U svakom slucaju, mora se bombardovati Srbija. Mogucnost da su, ako diktator nije diktator, neke druge optuzbe iznete protiv Srbije podjednako iskrivljene, nije bila razmatrana. Kako je NATO pojacavao svoje bombardovanje Jugoslavije, list Newsweek je objavio clanak Rod Nordlanda pod naslovom "Osveta rase zrtve" koja je dostigla vrh anti-srpskog rasizma koji nije lako prevazici. "Srbi su autsajderi Evrope, ljudi puni mrznje, vaspitavani na samosazaljenju," izjavio je ovaj autor. "Srbi su strucnjaci u mrznji," obavestavao je ovaj clanak citaoce, navodeci kao dokaz "bujicu najgorih pogrda o seksualnom zivotu Bil Klintona" na komercijalnoj TV u Srbiji (bez pomoci Dzej Leno). Nikakav dokaz nije potreban kada se radi o klevetanju cele nacije bez pravnog regresa za pokretanje postupka protiv klevete. Za ljude koji poznaju istorijski stoicizam Srba, njihovu karakteristicnu rezervisanost u vezi sopstvenih nevolja i njihov izvanredni smisao za crni humor - veliki protivotrov za samosazaljenje - sve ovo pompezno pricanje o navodnom srpskom kompleksu "zrtve" cini se daleko od nevinog.
Medju propagandnim tehnikama koje se godinama koriste da uniste svako saosecanje javnosti na Zapadu za srpski narod je uporna negativna karakterizacija srpske kulture, nacionalnog mita i mentaliteta kao jedinstveno cudnih, obelezenih cudnom obmanom o tome da su "zrtve." Ova tehnika preventivnog klevetanja priprema javnost da odbaci cinjenice kao sto su izvanredan gubitak srpskog stanovnistva u Prvom svetskom ratu, autenticni genocid protiv Srba od strane fasistickih hrvatskih ustasa tokom Drugog svetskog rata i periodicni napori Albanaca da izguraju Srbe sa Kosova, kao cistu manifestaciju nacionalne mentalne bolesti. Ako je neka osoba ili grupa obelezena kao zrtva, koji je bolji nacin da se sprece predvidljiva saosecanja nego da se proglasi jasno i glasno da se ta osoba ili grupa uvek zali da je "zrtva." Na taj nacin, usi ce biti zaglusene za njihov vrisak, a srca otvrdnuta za njihovu sudbinu. Antisemitska propaganda je Jevreje predstavljala kao placljivce pune samosazaljenja, dok su ih Nacisti skupljali za gasne komore. NATO linija je bila da se opravda unistavanje Jugoslavije uporedjujuci je sa nacistickom Nemackom, a Milosevica sa Hitlerom. U svom govoru na Dan Pomena Klinton je tvrdio da je Miloseviceva vlada "kao i nacisticka vlada, dosla na vlast delimicno tako sto je navela ljude da gledaju s visine na ljude odredjene rase i nacionalnosti i da veruju da ovi nemaju pravo na zivot." U medjuvremenu su oni radili na tome da navedu ljude da gledaju s visine na Srbe i cak da postavljaju pitanje da li Srbi imaju pravo na zivot.
Kako se bombardovanje intenziviralo, i sto su vise revnosni NATO ratnici (naime Britanci) vrsili pritisak da se izvrsi kopnena invazija, profesor sa Harvarda Danijel Dzona Goldhagen je istupio sa konacnim opravdanjem ne samo za to da "okuse patnju," vec i za osvajanje i okupaciju Srbije, uporedjujuci raseljavanje civila sa Kosova sa holokaustom, Milosevica sa Hitlerom, a srpski narod sa "Hitlerovim voljnim egzekutorima," da upotrebimo naslove knjige koja mu je donela ozloglasenost "strucnjaka za genocid." Goldhagenova premisa je da, slicno Nemackoj i Japanu pocetkom 1940.godine, Srbija 90-ih godina "vodi brutalan imperijalisticki rat, u zelji da osvoji oblast nakon oblasti, izgoneci nezeljeno stanovnistvo i vrseci masovna ubistva." Ovaj harvardski ucenjak gradi strukturu pretpostavki na necemu sto nije solidnije od pogresnih utisaka napabircenih iz visegodisnjeg iskrivljenog informisanja medija o Balkanu. Kuca od karata ide ovako: Milosevic je "ekstremni nacionalista" i "genocidni ubica." On i srpski narod se "drze ideologije koja poziva na osvajanje Lebensraum-a (zivotnog prostora)," oni su obuzeti "dehumanizirajucim verovanjima." U potrazi za "eliminacionim projektom", oni su krenuli da eliminisu albansko stanovnistvo sa Kosova, u akciji koja je podsecala na holokaust. Zbog toga je jedini lek isti onaj lek koji je primenjen na nacistickoj Nemackoj: Zapad mora osvojiti, denacifikovati i ponovo obrazovati Srbiju. Ove pretpostavke su lazne. Naravno, nevinost je uvek teze dokazati nego krivicu. Inkvizitor zna da je svako kriv za nesto. Srpski narod ne moze biti potpuno bez krivice za sve, kao sto bi on to sigurno pozurio da kaze. Ali, niti je on, niti cak Milosevic, kriv za sve sto je krenulo naopako na Balkanu u protekloj deceniji. Dezintegracija Jugoslavije je slozeni dogadjaj cak i sa visestrukim uzrocima o kojima bi iskreni naucnici mogli razumno raspravljati neko vreme. Drugi lideri koji dele odgovornost za katastrofu imaju interesa da u potpunosti okrive svog srpskog neprijatelja. Okrivljavanje Milosevica je skrenulo paznju sa odgovornosti svih drugih.
Sta stvarno nije bilo dobro kod Milosevica
Ono sto stvarno nije bilo dobro kod Milosevica je zaista usko povezano sa onim sto zaista nije bilo dobro kod srpskog naroda kad su 80-ih godina poceli da pucaju savovi Jugoslavije. Ono sto stvarno nije bilo dobro kod srpskog naroda je da je on bio izuzetno podeljen. On je, naravno, geografski podeljen na Srbe u Srbiji i Srbe u Bosni i Srbe u Hrvatskoj. On je bio podeljen na dva identiteta, Jugoslovene i Srbe. On je bio podeljen, istorijski, na nekoliko nacina, a najbolnije na partizane i cetnike u Drugom svetskom ratu (respektivno, komunisticki i rojalisticki gerilski pokreti koji su se suprotstavili nacistickoj okupaciji i jedni drugima). On je bio socioloski podeljen na seosko i gradsko stanovnistvo. I konacno, uoci titoizma, on je bio politicki podeljen na leve projekte za reformu socijalizma i "centristicke" projekte za ozivljavanje partija i politickih tradicija pred-komunisticke proslosti. Kada je jedna nacija duboko podeljena, lider koji moze da uspe je onaj cija neodredjenost moze da stvori utisak jedinstva. Sposobnost da se bude "sve stvari svim ljudima" cesto je kljuc za politicki uspeh. Ono sto zaista nije dobro kod Milosevica je ono sto je takodje i njegov najveci politicki adut: njegova neodredjenost. On se pojavio, kada je poceo da se istice, pobedio u borbi za vlast u srpskoj komunistickoj partiji, pretvorio je u Socijalisticku partiju Srbije i pobedio na prvim visestranackim izborima u Srbiji 1990., da bi mogao da ucini nemoguce. On je bio politicki madjionicar koji je mogao da se oslobodi komunisticke "birokratije" a da zadrzi ubedljivi kontinuitet, odbrani i srpske interese i jugoslovenstvo i spoji reformisani socijalizam sa ekonomskom privatizacijom. Posto Srbi nisu ziveli samo u Srbiji, vec i u Hrvatskoj i Bosni, dezintegracija Jugoslavije je morala da izazove krizu srpskog jedinstva i nejedinstva. Jugoslovenska vojska je zelela da sacuva Jugoslaviju; Milosevic je, u vreme kad je Slovenija proglasila svoju nezavisnost, bio spreman da pusti Sloveniju da ode i da se zadovolji manjim. To "manje" je moglo, mozda, da se nazove "Velika Srbija," ali sam Milosevic nije "Veliku Srbiju" proglasio svojim ciljem. Pre je to bila zelja velikog dela srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni koji se plasio da ce biti odsecen od Srbije secesijom ove dve republike. 1991.godine, Srbi u Hrvatskoj su napadnuti od strane hrvatske nacionalisticke milicije koja je otvoreno proglasila svoju vernost tradiciji fasistickih ustasa, tako provocirajuci i Jugoslovensku narodnu armiju, sa svojom partizanskom tradicijom, i srpske strahove od ozivljavanja genocida cije su bili zrtve u "Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj" pod vladavinom ustasa, a koju su osnovale sile osovine u Drugom svetskom ratu. Za kratko vreme, 1991. i 1992., kada su se dogadjaji razvijali brze nego sto su ljudi mogli da ih shvate, nije bilo jasno kada je napustena odbrana Jugoslavije, a zapocelo stvaranje hipoteticke Velike Srbije. Slogan "svi Srbi u jednoj drzavi" primenjivao se na Jugoslaviju, i podrazumevao je bezbednost za koju su se mnogi plasili da ce je izgubiti ako postanu manjine u neprijateljskoj hrvatskoj ili muslimanskoj drzavi. Srbi u Srbiji su teoretski saosecali sa srpskom bracom u Hrvatskoj i Bosni, ali daleko je od toga da su bili ujedinjeni u tome sta, ako ista, treba uraditi u vezi tog problema. Milosevic je odavao utisak da bi mogao razresiti taj problem sa Tudjmanom. U kljucnim godinama 1990. i 1992. on je uspeo da oda utisak da radi sve sto je moguce da sacuva Jugoslaviju, ili da je spreman da odustane od Jugoslavije i spasi Srbiju i teritorije naseljene Srbima od unistavanja. JNA je bila spremna samo da brani ovaj prvi projekat; za ovaj drugi su formirane rivalne paravojne grupe, u potpunoj konfuziji, dok je nekih 200.000 mladih ljudi napustilo Srbiju da bi izbeglo da se bori u bratoubilackom gradjanskom ratu. Ovo je bila nacija u haosu, a ne narod ujedinjen u "eliminacionom projektu" potpaljenom "gorucom mrznjom." Do 1993., kada se JNA zvanicno povukla iz Bosne, a SR Jugoslavija bila proglasena da se sastoji samo od Srbije i Crne Gore, bez dve "Srpske republike" u hrvatskoj Krajini i u Bosni i Hercegovini, bilo je jasno da "Velika Srbija" nije bila na agendi Beograda, koliko god da su Srbi u hrvatskoj Krajini ili Bosni i Hercegovini zeleli da ostanu prikljuceni uz Srbiju. Ovo je postalo jos jasnije 1994.godine, kada je Beograd otisao tako daleko da proglasi embargo protiv bosanskih Srba jer nisu prihvatili mirovni plan Zapada. Tokom raspada Jugoslavije Milosevic je uspeo da kooptira srpski nacionalizam, a da se sam nije nikad zalozio za ekstremnu nacionalisticku ideologiju. Ono sto je Milosevicev "srpski nacionalizam" ucinilo tako nepodnosljivim za toliko mnogo kriticara (stranih i domacih) nije da je bio "ekstremniji" od nekog drugog - on to definitivno nije bio - vec da je igrao na nacionalisticku kartu ne da bi se oslobodio socijalizma, vec da bi ga odrzao, ili makar njegove ostatke, odnosno partijski aparat, sistem patronata, i njegovu kontrolu kljucnih institucija kao sto su policija i drzavni mediji. Srpski nacionalizam je bio totalna tabu tema u Titovoj Jugoslaviji, pa je bilo veoma malo referenci na "srpske interese" od strane apartcika komunisticke partije slicnih Milosevicu da neke uzbude a druge skandalizuju. Jugosloveni koji jos uvek postuju taj tabu uradili su puno da osude Milosevica pred svetom kao "ekstremnog nacionalistu," sto je termin koji ima sasvim razlicite konotacije u drugim zemljama. Kroz sve ovo, sto se lako moze verifikovati citanjem njegovih objavljenih govora, Milosevic je i dalje propovedao mesavinu jugoslovenskog multinacionalizma i reformistickog ekonomskog optimizma. Nakon sto je Milosevic potpuno napustio vodjstvo bosanskih Srba da bi napravio Dejtonski sporazum, na zvanicnu ideologiju je sve vise uticala avangardna partija "Jugoslovenska ujedinjena levica (JUL)" pod sponzorstvom njegove zene, Mirjane Markovic, cija je doktrina skup moderne levicarske "politicki korektne" progresivne misli i hvale vrlina visenacionalnog drustva. Nema tragova o "dehumanizirajucim verovanjima" koja Milosevicu i Srbima pripisuje Goldhagen. Miloseviceva neodredjenost mu je omogucila da pobedi na izborima, ali ne i da ujedini Srbe, koji su kroz sve ovo ostali tako podeljeni da je jak i prilicno verodostojan argument za zadrzavanje postojece vlade prosto taj da bi alternativa mogla biti gradjanski rat. Neki se plase da bi pad Milosevica mogao biti pogodan za pravog ekstremnog nacionalistu Vojislava Seselja, dok razmetljiva deklaracija SAD o politickoj i finansijskoj podrsci neidentifikovanim opozicionim liderima samo potvrdjuje siroko rasprostranjen utisak da je favorit zapadnih medija kao lider Demokratske stranke Zoran Djindjic NATO marioneta - sto je uloga kojoj on bestidno tezi.
Bez sumnje bi se jos mnogo toga moglo reci o tome sta nije dobro kod Milosevica. Ako ga koriscenje kriminalaca za prljave zadatke cini kriminalcem, onda je on bez sumnje kriminalac - kao sto su to i hrvatski predsednik Tudjman i bosanski predsednik Izetbegovic. Ali onda su to i citav niz americkih predsednika. Milosevic je jedan u svetu punom neprijatnih lidera. Ali on nikad ne propoveda "eliminacioni projekat" "rasne mrznje", a Srbi koji su glasali za njega nisu mogli ni pomisliti da je to ono za sta glasaju. Kao i drugi glasaci na drugim mestima, sta god da su mislili da za to glasaju, to verovatno nije ono sto su dobili.
Kosovo pre bombardovanja
Sudski postupak Luiz Arbur protiv Milosevica se bazira na pretpostavci da je po samoj svojoj poziciji "superiornog autoriteta" nad saveznim jugoslovenskim i srpskim snagama i agencijama, on "pojedinacno odgovoran" za ratne zlocine pocinjene na Kosovu tokom rata koji je zapoceo NATO bombardovanjem. Takav rigorozni standard bi bio savrseno prihvaltjiv ako bi se univerzalno primenjivao. Medjutim, posto dolazi u vreme i na nacin kako sada dolazi, optuzba gdje Arbur bi se jedva mogla razlikovati od toka divljih optuzbi koje su iznosili NATO portparoli protiv Srba, a za koje se kasnije, kada se paznja javnosti prebacila negde drugde, ispostavilo da su uveliko preterane ili neistinite. Znacajno je da su se, osim za visoko kontroverzni "masakr u Racku" 15.januara, svi zlocini protiv etnickih Albanaca na Kosovu za koje je Milosevic optuzen dogodili nakon pocetka NATO bombardovanja 24.marta. Pre NATO bombardovanja nije bilo "etnickog ciscenja," a jos manje "genocida," na Kosovu. Od pocetka 1998., kada je srpska policija zapocela svoje zakasnelo ali brutalno slamanje oruzanih pobunjenika "Oslobodilacke vojske Kosova", zapadni novinari su odlazili na jednodnevni safari iz Pristine u oklopnim vozilima da traze pricu o "srpskom zlocinu" koju su zahtevali njihovi urednici. Nikad nisu pronasli nista sto bi potuklo pricu o masakru koji se dogodio u gradicu Vako u Teksasu. Bilo je nekih kratkih uzbudjenja u avgustu kada je nemacki reporter Erih Ratfelder izneo pricu o "masovnoj grobnici" sa 567 tela u Orahovcu. ispostavilo se da je ova prica, koja se bazira na jednom jedinom "ocevicu" Albancu, izmisljena. Dve nedelje kasnije prava masovna grobnica od 22 civila, pronadjena u selu Klecka, nije uspela da privuce interesovanje medija; zrtve su bili Srbi a ubice OVK. Niti je bilo interesovanja za tri tuceta civilnih leseva pronadjenih u kanalu Radonjic dve nedelje kasnije. Iako su medju zrtvama bili i Albanci, oni nisu bili interesantni jer ih je ubila OVK, a ne Srbi.
Konacno, 29. septembra 1998. reporteri odvedeni do sela Gornje Obrinje pronasli su 16 leseva albanskih civila, ubijenih nekoliko dana pre toga. Agencija Rojters je objavila da nijedna zrtva, od kojih je jedna bila beba, nije imala nikakve veze sa OVK. Zapadni mediji su odmah prihvatili otpuzbe Albanaca da je ovo ubistvo pocinila "specijalna jedinica" srpske policije, kao i obicno ignorisuci to sto su Srbi to poricali. Ko god da je stvarno pocinio ubistva u Gornjem Obrinju, bilo bi apsurdno pretpostaviti da je srpski narod odobrio ovaj zlocin, iz dva razloga. Jedan je da se nigde ne moze pronaci ni najblazi izraz odobravanja. Drugi je da je veoma puno, mozda vecina, srpskog naroda snazno posumnjala da je OVK izvrsila ovaj zlocin, mozda eliminisuci albanske ciivle koji ih ne podrzavaju (kao sto se zna da su radili u drugim prilikama), preciznije da bi izazvali NATO rat protiv Jugoslavije. Zasto bi srpska policija ubila gomilu nevinih civila upravo kada americki lideri traze bas takav neki izgovor da zapocnu NATO vazdusne napade na Srbiju? Incident u Gornjem Obrinju se brzo nasao na naslovnoj strani medjunarodnog izdanja lista Newsweek od 12.oktobra, na kojoj je bila fotografija ubijenog deteta i trostruki naslov: "Rat masakrom; Da li ce NATO prekinuti jade na Kosovu? Srbija: evropska odmetnicka nacija." Spremnost da se iskoristi ovaj nerazjasnjeni zlocin da se prizovu NATO vazdusni napadi na Srbiju bila je ocigledna. Mnogi Srbi, naime svestenstvo Srpske pravoslavne crkve, snazno su osudili brutalnost policijskih operacija protiv OVK. Podeljenost misljenja unutar jugoslovenskog drustva po ovom pitanju bila je uveliko slicna podeljenosti misljenja koja se moze naci u svakom modernom drustvu; neki su policijske operacije smatrali ludo preteranim i skoro sigurno osudjenim na neuspeh, drugi su smatrali da je policija morala da radi ono sto je bilo neophodno da se povrati red, a mnogi su se prosto brinuli o ishodu naizgled beznadeznog i beskrajnog sukoba. Ali nije bilo propovedanja o "rasnoj mrznji", niti kampanje da se isteraju svi Albanci sa Kosova. Milosevic i njegova Socijalisticka partija Srbije su stalno naglasavali vrline "multinacionalnog" drustva u Srbiji. Ovo tesko da zasluzuje poredjenje sa Hitlerom, koji je posvetio celu svoju karijeru buncajuci protiv Jevreja i proglasavajuci rasnu superiornost Nemaca. Miloseviceva kosovska politika je bila "nacionalisticka" utoliko sto je imala za cilj da zadrzi Kosovo unutar Srbije i da spreci albansku vecinu da istera srpsku manjinu. Nema dokaza o bilo kakvom planu da se istera albanska vecina, sto je projekat koji nikad ne bi odobrila vecina jugoslovenskih glasaca. Miloseviceva velika greska je bila u tome sto se pretvarao da zna kako da resi kosovski problem kad u stvari nije znao, sto je greska koju sada cini NATO. Nivo nasilja na Kosovu, koliko god je za zaljenje, nije bio veci pre NATO bombardovanja nego sto je u drugim problematicnim tackama u svetu, a prema mnogim posmatracima se potencijalno mogao i kontrolisati. Pocetkom 1999.godine OVK je nastavila da pojacava napade na srpske policajce da bi isprovocirala odmazdu vlade i opravdala NATO vazdusne napade. 24.marta je zapocelo bombardovanje. A onda je nastupio pakao.
Nevidljivo Kosovo pod bombama
Tri dana nakon sto su zapoceli vazdusni napadi Visoka Komisija za izbeglice UN (UNHCR) je objavila da je 4.000 izbeglica pobeglo iz pokrajine Kosovo u Albaniju i Makedoniju. Kako su prolazili dani, jos na desetine hiljada njih je pocelo da tece preko granica u Makedoniju, Albaniju i druge delove Jugoslavije, u Crnu Goru i u Srbiju. Posto su spoljni posmatraci povuceni sa Kosova pre bombardovanja (uprkos protestima srpske vlade koja je zelela da oni ostanu), objasnjavanje uzroka ovog egzodusa NATO javnosti je ostavljeno u potpunosti portparolima NATO i onim albanskim izbeglicama koje su reporteri i TV ekipe zapadnih medija birali da ih intervjuisu. Ni jedni ni drugi se ne bi mogli opisati kao nepristrasni izvori. Za NATO portparole, srpsko "etnicko ciscenje" i "genocid" su opravdavali bombardovanje. Sto se tice etnickih Albanaca koji su bezali sa Kosova, stvari su malo komplikovanije. Neki, ali sigurno ne svi, su isterani na silu. Neke porodice clanova OVK su navodno dobile uputstva od OVK da napuste ratnu zonu i odu u bezbednost susedne Albanije. Drugi su pobegli iz straha od srspkih snaga bezbednosti ili paravojske. Drugi su pobegli i od Srba i od OVK, da bi izbegli da ih prisilno regrutuju u OVK. Veoma puno njih je bezalo od bombi i borbi. Medjutim, nema sumnje da je "srpsko etnicko ciscenje" bila najtrazenija verzija medju zapadnim medijima koji su pravili intervjue, i da su Albanci koji su ispricali ovu pricu, bilo jer je bila istina ili iz drugih razloga, imali najvise verovatnoce da zavrse na TV ekranima zapadnih medija. A to je bila jedina verzija koju su trazili istrazitelji koje je finansirala SAD, poslati da prikupe dokaze koji ce podrzati optuznicu protiv Slobodana Milosevica.
Zvanicna NATO verzija je bila da Milosevic etnicki cisti Kosovo od njegovog celokupnog albanskog stanovnistva. Nakon deset dana bombardovanja, predsednik Klinton je objavio da je "ocigledan jasan cilj" Milosevica da "zadrzi kosovsku teritoriju, a da se oslobodi njegovog stanovnistva." Sredinom aprila je Klinton rekao Americkom drustvu novinskih urednika da je Milosevic "odlucan da slomi sav otpor svojoj vladavini, cak iako to znaci pretvaranje Kosova u bezivotnu pustu zemlju." Zapravo, do tog trenutka su SAD bile odlucne da slome sav otpor NATO-vom ukazu, cak iako to znaci pretvaranje Jugoslavije u bezivotnu pustu zemlju. 10.maja je americko Ministarstvo spoljnih poslova objavilo izvestaj pod nazivom "Brisanje istorije: Etnicko ciscenje Kosova," koji je, na bazi prica izbeglica i fotografija napravljenih iz vazduha, procenio da je 90% kosovskih Albanaca isterano iz svojih domova. Ovo nije bilo tacno, kako se kasnije ispostavilo, ali pri iznosenju ovog izvestaja u javnost Medlin Olbrajt je rekla da on "cini jasnim i van svake sumnje" postojanje "uzasnih sablona ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti", ukljucujuci tu i "sistematske egzekucije" i "organizovana silovanja" i to da se "zlo" moze ispostaviti cak i vecim. Ove tvrdnje podsecaju na druge, izvucene iz obilnih anala ratne propagande, a narocito izvestaja Brus, cije su divlje price o nemackim zlocinima ucinile toliko puno da pomognu da Britanci mrze "Hune" i zato sa puno entuzijazma podrze klanje u Prvom svetskom ratu. Horor price u izvestaju Lorda Brusa takodje su izvucene iz prica izbeglica, sto je poznati nepouzdani izvor, iz mnogo vise ili manje ociglednih razloga. Ovaj izvestaj je zakljucio da su nemacki vojnici u Belgiji cinili "ubistva, razvrat i pljackanje" na nivou "bez presedana u bilo kom ratu izmedju civilizovanih nacija tokom poslednja tri veka." Izvestaj Brus, klasika u svom zanru, obuhvatao je i uzbudljivu fikciju o tome kako su nemacki oficiri i muskarci silovali 20 Belgijanki na pijacnom skveru u Lijezu. Prica o "masovnom silovanju na gradskom trgu" je reciklirana tokom kosovskog bombardovanja i zavrsila je u listu Philadelphia Inquirer pod naslovom "Srpski sistem silovanja," koja je dala ovaj zivi opis zivota na Kosovu pod NATO bombardovanjem: "U drugim slucajevima su masovna silovanja organizovana na gradskim trgovima. Stanovnici grada se okupe da posmatraju ove uzasne dogadjaje; strah i odvratnost ponekad nagnaju stanovnike da dobrovoljno pobegnu." Opsta optuzba koja se ne mora dokazivati, ne mora se nikad niti dokazivati u suprotno, a moze se vecito bezbedno ponavljati. Kako je svet pocinjao da propusta kroz filter da je veliki broj Albanaca jos uvek ziveo na Kosovu, cak i da je meta NATO bombi, njih su poceli da opisuju kao "ljudske stitove" ili taoce. NATO je hrabro najavio da rizik od ubijanja Albanaca ne sme spreciti NATO humanitarnu misiju. U maju je Klinton tvrdio da je 600.000 etnickih Albanaca "zarobljeno na samom Kosovu, da nemaju sklonista, hrane, da se plase da idu kuci, ili da su sahranjeni u masovnim grobnicama." Bez obzira na to da li su otisli ili ostali, kosovski Albanci su se racunali kao zrtve srpskog genocida. 11.juna, bas nakon sto je stalo bombardovanje, Klinton je objavio da su Srbi "pokusali da izbrisu i samo prisustvo jednog naroda sa svoje zemlje, i da ga se oslobode zivog ili mrtvog." Narednog dana su NATO trupe pocele da ulaze na Kosovo. Dok su preuzimali Prizren, Pristinu i druge kosovske gradove, bili su okruzeni velikim gomilama Albanaca zdravog izgleda koji su ih pozdravljali. Bilo je potpuno ocigledno da Srbi nisu Kosovo "oslobodili od njegovog naroda" niti "pretvorili u bezivotnu pustu zemlju".
Vidljivo Kosovo
Razlicite price pricaju o "petodnevnoj orgiji gneva" koju je podstaklo NATO bombardovanje. Srpske snage su napadale OVK i tukle ih, ali su takodje napadale i civile, narocito u pobunjenickim uporistima u zapadnom delu Kosova, blizu granice sa Albanijom. Paravojne grupe su bile aktivne. Na hiljade ljudi je ubijeno, ukljucujuci tu i nevine civile. Sa stanovista jugoslovenske vojske, ovo je bio odbrambeni rat protiv trostruke agresije: strane invazije iz Albanije, koja je pruzila baze i infiltrirala se medju OVK vojnike i davala im oruzje; lokalne pete kolone OVK pobunjenika i onih koji su ih pomagali; i NATO-a koji je vrsio vazdusne napade kao pomoc OVK i mozda u pripremi sopstvene kopnene invazije. U nedeljama koje su prethodile bombardovanju, americki i britanski agenti vojnih obavestajnih sluzbi, koji su operisali pod maskom "Kosovske verifikacione misije" na celu sa Vilijamom Vokerom, bivsim americkim ambasadorom u El Salvadoru i kljucnim clanom tima Olivera Norta, koji je naoruzao Nikaragvanske kontrase 80-ih godina, su navodno pravili kontakte sa lokalnim OVK agentima i obucavali ih kako da pomognu da navode NATO bombe i rakete da "ubijaju jugoslovensku vojsku." Savrseno je ocigledno da kada je jednom NATO lansirao vazdusne napade, prva stvar koju bi jugoslovenske snage bile pozvane da urade bi bila da iskoreni sve ove osumnjicene agente. I dok god su smatrali da OVK treba kriviti za to sto je NATO poceo da bombarduje, nije bilo verovatno da ce biti bas nezni u vezi s tim. Pocetkom maja se politicki oficir OVK, Pleurat Sejdiu, hvalio da su OVK izvestaji prosledjeni u stab NATO u Briselu jos uvek pomagali NATO pilotima da gadjaju srpske tenkove i artiljeriju: "Pomoc koju OVK pruza NATO-u je jos uvek veoma vazna. Sama nasa obavestajna sluzba uzrokuje puno stete i nanosi velike gubitke." Efikasna ili ne, OVK je u svakom slucaju nameravala da bude "peta kolona" unutar Kosova koja nanosi stetu. Bas nakon sto je zapocelo bombardovanje, Veton Suroi, urednik dnevnog lista Koha Ditore koji finansira Soros i omiljeni albanski lider medju zapadnim politicarima, rekao je za list New York Times da je prihvatanjem Rambuje "sporazuma" koji je napravila SAD on "takodje prihvatio i da ce biti posledica za narod Kosova, da ako se srpska strana ne slozi sa ovim paktom, njega bi trebalo nametnuti silom - cak i pod rizikom za civilno stanovnistvo," jer, objasnio je, "ove vrste politickih aranzmana zahtevaju rat." Ukratko, albanski nacionalisti su svesno prihvatili "rizik po civilno stanovnistvo" da bi postigli svoj politicki cilj nezavisnosti od Srbije. Oni nisu bili iznenadjeni srpskom odmazdom protiv albanskih civila i nije bilo razloga zasto bi njihovi americki savetnici bili ista vise iznenadjeni nego oni. Efekat po albanske civile je bila predvidjena posledica koja se mogla, i jeste, pretvorila u politicku dobit za NATO. O onome sto se stvarno desavalo na Kosovu tokom bombardovanja izvestavali su zapadni novinari koji su bili na licu mesta. Stiven Erlanger je izvestavao u listu New York Times pocetkom maja da je ova pokrajina daleko od ispraznjene i da nasuprot NATO izvestajima ima puno albanskih muskaraca, godista za vojsku, koji su na slobodi. On je takodje izvestavao iz Prizrena da bi panika ponekad neobjasnjivo zahvatila neki kraj i da bi svi pocinjali da odlaze, a da nisu prisilno izgonjeni. Nasuprot izjavi UNHCR portparola u Albaniji, koji je tumacio poslednji priliv izbeglica kao "konacno ciscenje Prizrena," Erlanger je izvestavao: "Grad je daleko od praznog i mnogi Albanci, koliko god uplaseni, ostaju ovde ali retko izlaze napolje." Pol Votson iz lista Los Angeles Times, koji je bio na Kosovu sve vreme bombardovanja, pisao je kasnije o NATO portparolu Dzejmi Seju: "Cak i na Kosovu nisam mogao da izbegnem zvuk glasa g.Seja na satelitskoj TV. On me je progonio u najcudnijim vremenima, poricuci stvari za koje sam znao da su tacne, insistirajuci na drugima koje sam video da su lazne." Ovim se istice vazna stvar: Za sve opravdane zalbe na iskrivljenje medija, uobicajeni izvor tog iskrivljavanja nije bio novinar na licu mesta - koji bi, da mu je bilo dopusteno da slobodno pise, mozda vise voleo da isprica istinitu pricu - vec urednici koji su diktirali kakva mora biti "prica", komentatori zvucnih imena koji okrecu stvari da ih prilagode svojoj agendi, i iznad svega zvanicni portparoli, ozloglaseni kao Sej, ili "neidentifikovani," koji su manipulisali novinarima drzavnih medija koji zavise od dobrih odnosa sa takvim "izvorima" da bi udovoljili svojim urednicima i zadrzali svoje lepe poslove. Votson je opisao bespomocan osecaj naroda koga bombarduju. "Bombardovanje moze da stvori bes, a kada ne mozete da dohvatite ljude koji vam to rade sa visine od 15.000 stopa, morate da nadjete drugi nacin da se izborite s tim. Moj nacin je bio da se zakopam u svoj posao... Ali drugi, koji su mozda vec nosili mrznju u srcima, izabrali su osvetu paleci pozare, silujuci, ubijajuci.
Kada je NATO dodao svoj vazdusni rat gradjanskom ratu na Kosovu, Srbi su se osvetili na najblizoj meti koja nije mogla da se brani: etnickim Albancima koje je NATO dosao da spasi." Do kraja juna je urednik nezavisnog NATO vojnog zurnala priznao da: "Medjutim, sve vise se akumulira dokaza da je NATO akcija bila ta koja je podstakla veliki izgon izbeglica i vecinu masakra." U stvarnosti nikad nije bilo nicega tako iznenadjujuceg, niti cak neobicnog u masovnom egzodusu civila iz onoga sto je iznenada postala veoma opasna ratna zona. Narocito tokom gradjanskog rata, kada je opasnost vrebala sa svih strana. Familije mogu odluciti da je smotreno da se spakuju i odu. Podstrek je bio tim veci za etnicke Albance jer su znali da mogu naci utociste kod svojih sunarodnika Albanaca, cak rodjaka, koji su tu blizu, u Albaniji ili Makedoniji (gde su ih lokalne vlasti i agencije za pruzanje pomoci drzale u logorima umesto da im dopuste da povecaju broj lokalnog albanskog stanovnistva, sto bi oni sigurno vise voleli da urade). Zastrasujuci zvuk raketa i obliznjih eksplozija samo dodaju ovom nagonu.
Tokom bombardovanja je NATO odredio cifru ubijenih Albanaca na oko 100.000. Kasnije je ova NATO-va cifra pala na 10.000. Naravno, mnogi su umrli. Ali ovo nije bio "holokaust." Medjutim, predsednik Klinton nije umanjio svoju retoriku. Naprotiv, on je poceo da dodaje "silovanje devojcica" liturgiji toboznjih srpskih zlocina, uprkos odsustvu ikakvih dokaza za ovu optuzbu. U svom govoru pred KFOR trupama u Makedoniji 22.juna, Klinton je tvrdio da su Srbi silovali devojcice "en masse." Na jednoj narocito zlobnoj konferenciji za stampu u Beloj Kuci 25.juna Klinton je eskalirao svoju retoriku da opravda novu fazu rata: suprotstavljanje svakoj pomoci koja bi omogucila Srbiji da obnovi svoju infrastrukturu koju je unistilo NATO bombardovanje. On je implicirao da ako se Srbi ne oslobode Milosevica onda oni ni ne zasluzuju da im se zemlja obnovi. Srbi "ce morati da odluce da li podrzavaju svoje vodjstvo ili ne, da li misle da je u redu da se ubiju sve ove desetine hiljada ljudi i sve one stotine hiljada ljudi isteraju iz svojih kuca i siluju sve one devojcice i ubiju svi oni decaci," besneo je on, dodajuci da ako tako misle onda nece dobiti nikakvu pomoc, "jer ja mislim da to nije u redu." Tako je zvanican predsednicki pecat stavljen na misljenje da ako ne uspe da svrgne, Bog zna kojim sredstvima, legalno izabranog predsednika Jugoslavije u nekom srednjem roku, to ce znaciti da srpski narod odobrava masovna ubistva i "silovanje devojcica." A tako ce zasluziti i da udje u zimu bez grejanja, bez struje, bez vode, bez fabrika u kojima bi radili i mostova preko svojih reka. Na samitu grupe G-8 u Kelnu je britanski premijer Toni Bler odbacio cak i humanitarnu pomoc srpskom narodu, rekavsi da "ljudi prosto ne bi razumeli" da se trosi novac na narod koji je pocinio takve uzasne zlocine protiv Kosovara. Od tada Evropska Unija usvaja propise da zabrani izvoz dugacke liste skoro svega sto se moze zamisliti, a sto ce trebati Srbiji da popravi svoje bombardovane elektrane, mostove i grejne instalacije. Nakon spektakularnog unistavanja, Zapad nastavlja da polako ubija ovu zemlju.
NATO-vi voljni egzekutori
Goldhagenova teza o Srbiji nije samo akademska. Ovaj Harvardski profesor je smisljeno pokusao da motivise agresivni rat osvajanja. Njegove ozbiljne a nepotvrdjene optuzbe su podstrek mrznji prema celoj jednoj naciji. Goldhagen tvrdi da, nalik Nemcima i Japancima pocetkom 40-ih godina, "vecina stanovnika" Srbije "fanaticno veruje" u pravicnost zlocinackih dela. Ovo je prosto potpuno netacno. Vecina Srba se ne slaze sa mnogo cime: mnogi, mozda vecina Srba spremno i voljno priznaje sa zaljenjem da su Srbi pocinili zlocine tokom gradjanskih ratova i smatra da se takvi zlocini trebaju kazniti. Medjutim, oni takodje veruju, zapravo oni znaju (jer je to slucajno istina), da su i drugi pocinili slicne zlocine i da su SAD i druge NATO zemlje usvojile dvostruke standarde. Goldhagen izjavljuje da nece biti mira na Balkanu "sve dok Srbi nastave da gaje gorucu mrznju etnickog nacionalizma." Srbi, tvrdi on, su "sada uhvaceni u zagrljaj obmana, mrznji i sve ratobornijeg drustva i kulture, rata i smrti." Ali zasto se ovo ne bi moglo obrnuti da se tvrdi da su, na primer, Harvardski profesori "sada uhvaceni u zagrljaj obmana i mrznji"? Dokaz bi bio ono sto Harvardski profesori, ili makar jedan od njih, pricaju o Srbima - a drugi to ne poricu, niti ga skidaju sa njegove pozicije. Ovaj slucaj je verovatno jaci protiv Harvardskih profesora nego protiv Srba, posto bi se moralo dugo traziti da se pronadje takva zlobna tirada nekog Srbina protiv Albanaca ili nekog drugog, a srazmer Srba koji bi se prepisali na takvu pausalnu osudu jednog naroda je sigurno manji nego srazmer Harvardskih profesora, cak iako bi Goldhagen bio jedini. Cudan zakljucak ovog Goldhagenovog trakta je da se srpski narod "sastoji od pojedinaca sa ostecenim sposobnostima za moralno prosudjivanje i da je potonuo u moralni ambis iz kojeg nije verovatno da ce uskoro izaci u skorije vreme bez pomoci." "Podrzavajuci ili oprastajuci Milosevicevu eliminacionisticku politiku" (koja slucajno nikad nije postojala osim u masti pisaca Nove Republike), srpski narod "se pokazao i zakonski i moralno nesposoban da obavlja sopstvene poslove", a "njegova zemlja mora pasti pod stecaj". Ovo treba da uradi NATO invazija, da bi Srbija dobila isti tretman koji je denacifikovao Nemacku. "Zlocinci’ pomagaci, koji cine veliki procenat srpskog naroda, treba da shvate svoje greske i da se rehabilituju." Posto nije nikad bilo "eliminacionisticke ideologije" "virulentnog nacionalizma," bice zaista tezak zadatak naterati srpski narod da odustane od nje. Ali dokazi o uspehu su vec pri ruci: "Ako ljudi prihvate da je moralno korektno i mudro bilo okupirati i transformisati Nemacku i Japan 1945.godine, logicno sledi da moraju usvojiti, u principu, pozeljnost da se sledi slican kurs u Srbiji 1999." Tako Goldhagen ima shemu. Po njegovoj shemi, ni Hitlerova Nemacka ni Holokaust nisu bili jedinstveni dogadjaji, vec modeli, sabloni, koji se reprodukuju i verovatno ce nastaviti da se reprodukuju. Jedna losa zemlja u zagrljaju lose ideologije napada sve unaokolo; ona vrsi genocid; stanovnistvo ne vidi nista lose u tome i cak aplaudira, posto je ispunjen "gorucom mrznjom etnickog nacionalizma"; stavise, ova gresna zemlja je zrtva "obmana" da je i sama zrtva. Ali postoji resenje za ovaj problem: "medjunarodna zajednica," jos poznata i kao SAD i njeni vojni saveznici, moraju da osvoje ovu gresnu zemlju, kazne njene lidere i "rehabilituju" njeno stanovnistvo tako sto ce ga nauciti kako da budu politicki korektni. (Harvardski Univerzitet se moze nadati velikim ugovorima u ovom zadatku.) Onda ce svi ziveti srecno do kraja zivota. Dok oni koji se stvarno secaju Drugog svetskog rata, Hitlera i nacistickog genocida stare i umiru, mi vidimo tuzan ali bez sumnje neizbezan proces koji se cesto ponavlja: transformaciju istorije u mit. I to ne bilo koji mit, dobar za knjige prica: vec onu vrstu aktivnog mita koji se koristi za afirmisanje moci. Ovaj mitski dogadjaj se ritualno ponavlja da zacementira zajednicu i reafirmise legitimnost svog identiteta. Drugi svetski rat je postao izvor, ne mudrosti, vec mita koji sam sebe opravdava. Dugo se izuzetna kolicina lazi o Jugoslaviji salje u promet, preuzima i zestoko veruje. Originalni motivi za laganje nisu dovoljno objasnjenje za ovu pojavu. Zasto ljudi koji su na vlasti pricaju lazi je onaj laki deo. Tezi deo je zasto im drugi ljudi veruju. Lazi o Jugoslaviji su sasvim ocigledno popunile prazninu i zadovoljile potrebu koja ide iza strateskih baza na putu ka kaspijskoj nafti, ili drugim cisto racionalnim razlozima - koji postoje ali nisu adekvatni da objasne iluziju takvih proporcija.
Mit osnivanja
Od Fukujaminog "kraja istorije" do Hantingtonovog "sukoba civilizacija" i sada do "humanitarnog rata," SAD establisment nesmotreno traga za Velikim idejama koje bi pratile Novi svetski poredak. Konstantna karakteristika ovih velikih ideja je totalni cinizam omotan u surovu pravicnost. Nema nikakvog kriticnog samoispitivanja (cija se osnova koristi za moralnu savest), motivi moci sa kojom se ideolozi identifikuju su iznad svakog moguceg. "Nas" sistem, "nasa" civilizacija, "nase" vrednosti su se overeno pokazale najboljim "nasom" pobedom nad komunizmom. Jedino moralno pitanje koje preostaje je sta mi treba da uradimo da dovedemo druge u red. Da li je to lak (Fukajama), tezak (Hantington), ili dobrodosao izazov za NATO? Goldhagen doprinosi razvoju trece mogucnosti, poznate kao "humanitarni rat." Jugoslavija je "zajednicki neprijatelj", potreban da ujedini Evropu i SAD u novi misionarski NATO. Ova nova, moralizatorska Atlantska unija ocigledno odgovara americkim strateskim interesima. Ali evropski NATO lideri i mediji su se upustili u demoniziranje Srba sa podjedankim entuzijazmom, najvise u Francuskoj. Reakcija Francuske, posto najvise iznenadjuje, moze biti i najznacajnija. Tokom bombardovanja bilo je vise protesta, vise kritickih analiza u Italiji i cak Nemackoj, nego u Francuskoj, koja je istorijski bila najbliskiji saveznik Srbije u Zapadnoj Evropi. Stavise, dok se za SAD i Nemacku moze videti da imaju strateske ili ekonomske interese na Balkanu, tesko je videti kako ce Francuska dobiti dovoljno ostataka da nadoknadi svoje troskove kosovske avanture.
Da li to znaci da su Francuzi iskreniji idealisti? Da oni veruju u "humanitarni rat"? Mozda, donekle, tim pre sto su francuski mediji sve u svemu jedinstveno pristrasni vec godinama i sto su Francuzi narocito lose informisani o skorasnjim dogadjajima u bivsoj Jugoslaviji. Ipak, u visim sferama zvanicnih krugova u Francuskoj, rat se nasiroko posmatra kao americka igra moci, a uopste ne kao humanitarni poduhvat. Ipak je javna kritika prakticno necujna. Francuska elita, koja rukovodi vladom, ekonomijom i medijima, vec godinama je posvecena jednom jedinom projektu: Evropskoj uniji izgradjenoj oko bliskog partnerstva sa Nemackom i zapecacenoj zajednickom valutom, kao jedinim nacinom da Francuska prezivi u konkurentskom svetu "globalizacije" pod vodjstvom SAD. Postoji siroko rasprostranjena ennui (dosada), ako ne bas i razocaranje ovom monetarnom Evropom. Ova "Evropa" je sacinjena od isuvise tehnokrata, isuvise opskurnih propisa, isuvise ekstravagantnih javnih promocija evra, isuvise lobija i nedovoljno radnih mesta, isuvise konkurencije a premalo zajednickog cilja. Evropskoj uniji je potreban zajednicki identitet duhovniji od zajednicke valute. Ovih dana to ne moze biti religija; Hriscanstvo ne samo da je izaslo iz mode, uprkos Papi kao superstaru, vec je i politicki nekorektno da se identifikuje Evropa sa Hriscanstvom, posto bi to donelo rizik da se podrazumeva da se iskljucuju druge religije. I anti-komunizam i anti-fasizam su zastareli. Sta je preostalo? Ljudska prava. Evropi je potreban moralni identitet. Savrsena formula, narocito za Francusku, koja se ponosi time sto je izmislila Déclaration des Droits de l’Homme, su ljudska prava kao vera koja prevazilazi drzavne granice i opravdava napustanje dugo cenjenog nacionalnog suvereniteta propisanog poveljama Evropske unije iz Mastrihta i Amsterdama. 1994.godine jedan broj evropskih intelektualaca, uglavnom Francuza, organizovao je mitinge i cak efemernu izbornu listu oko slogana "Evropa zivi ili umire u Sarajevu." Ovo je u stvari bila ekstravagantna hiperbola. Ali je uhvatilo potrebu da se udruzi "Evropa" sa dramaticnim ciljem, jednakim spanskom gradjanskom ratu, a intelektualci koji su osecali ovu potrebu uhvatili su se za totalno idealizovanu "Bosnu" kao simbol ove "Evrope" koja je, umesto ekonomske elektrane tehnokratski organizovane da zauzme svoje mesto rame uz rame sa SAD u svetskoj dominaciji, u stvari bila nezni pupoljak multietnicke civilizacije u opasnosti da je novi Hitler skrha i smrvi. Jugoslavija je bila prva kriza koja se cela izlila u kalup ideoloskog mita Drugog svetskog rata. Milosevic je postao "Hitler," Srbi su postali novi "nacisti," a njihovi neprijatelji su svi bili zrtve potencijalnog novog "holokausta." Spremnost sa kojom su evropski intelektualci verovali u "neverovatno", uzvikujuci "mi smo mislili da se to ovde ne moze desiti", a da se nisu ni potrudili da otkriju da li se zapravo "to" desavalo, ili nije desavalo ovde, mozda se moze izraziti terminom Schadenfreude (uzivanje u tudjoj nesreci, prim.prev.). Bilo je neke vrste zadovoljstva u steti, a zadovoljstvo je bilo u otkrivanju naseg kolektivnog identiteta kao "Zapada."
Ako su oni krivi, mi smo nevini
Oni, naravno, su ti uzasni Srbi, krivi za sve za sta su ranije bili krivi Nemci pod Hitlerom. Ali sada su Nemci nevini i na strani su andjela, kao i zajednicka valuta. Nacizam je zamenjen kao zlo koje Evropa i Nemacka moraju eliminisati. S druge strane, mi smo (na zapadnom kraju Atlantika) Amerika, Novi svetski poredak, jedina poslednja najbolja nada za covecanstvo i slicno; ili, na istocnoj strani Atlantika, nova Evropa Evropske unije, potpuna suprotnost Staroj Evropi ratova izmedju nacionalnih drzava, toj zloj Evropi ciji je preziveli (ali ne za dugo) ostatak srpska Jugoslavija. Ovo je ritual koji antropolozi treba da opisu. Mit se izgradjuje na istoriji i transformise u jednu ceremoniju cije uloge moraju da preuzmu naredni glumci na pozornici istorije. Konacno, zrtveni jarac. Jugoslavija snosi sve grehe proslosti Evrope, ona predstavlja sve sto Evropa nije, ili ne zeli da bude. Ona mora biti unistena. Nakon bombi, embargo. Ostrascenost, daljnja destrukcija, sve dok nista ne preostane. U Srbiji se misaoni ljudi bore sa pitanjem: Sta mozemo da uradimo? Cak i kad bi Milosevic cudesno sutra podneo ostavku, ne bi bilo sigurno da njegov naslednik ne bi ubrzo bio pozdravljen od strane zapadnih medija kao poslednji klon Hitlera. Ovaj posao bi olaksali karijeristicki moralisti establismenta, kao Goldhagen, koji su spremni da izlazu o "moralnom ambisu" u koji je srpski narod potonuo, nemocan da se ispetlja a da ne "padne pod stecaj", to jest, pod NATO protektorat. A destrukcija bi se mogla nastaviti sve dok ne sazru uslovi za potrebnu nacionalnu lobotomiju zlocinackog naroda. Uhvacen u takvu smrtnu klopku, koliko je odgovoran, sada, srpski narod za ono sto mu se desava? A koliko smo mi odgovorni?