|
ZA MORALNIJU SPOLJNU POLITIKU
Govor koji je PATRICK J. BUCHANAN, kandidat Reformske stranke za predsednika SAD, odrzao u Centru za strateske i medjunarodne studije 16. decembra 1999.
Nakon sedam godina ova administracija (SAD, prim.prev.) tek treba da pronadje pravu formulu za tretman onoga sto mi sada nazivamo "nevaljalim drzavama." Pet godina podmicivanja Severne Koreje cini se da je samo podstaklo apetite ovog samotnjackog kraljevstva za jos vise mita. S druge strane, americke sankcije nisu uspele da deloziraju ili oslabe moc neprijateljskih rezima u Iraku, Iranu, Kubi ili Srbiji, ali su zato razbesnele nase saveznike koji im prkose i sire ogorcenje protiv Amerike sirom sveta. U nasoj zelji da kaznimo stare neprijatelje, izgleda da samo stvaramo nove. Zaista, sankcije su postale spoljna politika koja cini da se pravicnici dobro osecaju, ali zato neefektna politika. Hajde da to razmotrimo.
Pre godinu dana u listu New York Times se pojavio jedan clanak pod naslovom "Irak: Pakao za pedijatre: Nema nacina da se zaustavi umiranje." Reporter je proveo citaoce kroz jedan dan sa glavnim lekarom u centralnoj pedijatrijskoj bolnici u Bagdadu.
Irak, rekao je doktor svom posetiocu, je nekada bio najnaprednija zemlja arapskog sveta u pogledu nauke i medicine. Sada iracki doktori ne mogu cak ni da citaju medicinske casopise; jer embargo vazi i za medicinske casopise. Decja leukemija, bolest koja u Americi ima stopu izlecenja od 70 odsto, u Iraku je sada skoro fatalna. Spricevi za jednokratnu upotrebu moraju da se koriste vise puta. Njihov uvoz je blokiran iz straha da ce se medicinski spricevi koristiti za stvaranje antraks spora. Iz starih rentgenskih aparata curi radijacija. Hlorin, klucno dezinfekciono sredstvo za vodu, jos neophodnije zbog toga sto su u operaciji Pustinjska oluja bombardovana iracka postrojenja za preciscavanje otpadnih voda, je pod embargom da se ne bi koristio za pravljenje hlorinskog gasa. Cak i plasticne kese potrebne za transfuziju krvi su pod ogranicenjem.
Prosle godine je Denis Halidej, humanitarni koordinator UN u Iraku, dao otkaz u znak protesta i vratio se kuci u Irsku. Po Halidejevoj proceni, 5.000 iracke dece umire mesecno zbog sankcija koje pogadjaju iracko snabdevanje vodom, sanitarije, ishranu i medicinsku negu. Smrt je uzrokovana dizenterijom, kolerom i losom uhranjenoscu, sto umanjuje otpornost stanovnistva na druge bolesti. Halidej smatra Ameriku, glavnog zagovornika i sprovoditelja sankcija Saveta bezbednosti UN, odgovornom za smrt 60.000 iracke dece svake godine, odnosno 500.000 njih od 1991.godine. Ako su njegove cifre tacne, vise je iracke dece umrlo za devet godina usled americkih sankcija nego sto je americkih vojnika poginulo u borbama u svim ratovima 20.veka.
Vudrou Vilson je sankcije nazvao "mirnim tihim smrtonosnim lekom." Danas se one s pravom mogu nazvati americkim tihim oruzjem za masovno unistavanje, cije su zrtve skoro uvek slabi, bolesni, zene i mladi. Kada arapski teroristi ubijaju izraelsku decu, mi Amerikacni smo s pravom uzasnuti i zgrozeni. Ali sta Arapi misle o nama kada americke sankcije donose smrt bukvalno na hiljadama iracke dece svakog svakcatog meseca? Moze li nacija koja pobozno objavljuje da nece nikada spustiti na to da ubija tirane, ali zato mase macem sankcija koji kolje decu, zaista sebe nazivati "domom hrabrih?"
Sada, ne moze se poreci da je Sadam Husein tiranin koji je brutalan prema svom narodu i zeli da izgradi oruzje za masovno unistavanje. Ali sankcije nisu uspele da ga skinu sa vlasti. A posto ne moze opstati van svojih dobro cuvanih palata, on nikada nece predati vlast. Tako, sankcije, koje su ubilacke za iracki narod, imaju malo izgleda da uspeju. U realnom smislu, Sadam danas drzi narod Iraka kao taoce. Pre par godina, Madlen Olbrajt su upitali u emisiji `60 Minuta` da li veruje da je politika koja ubija toliko puno dece vredna toga. Odgovorila je: "Mi verujemo da je cena vredna toga." Ne, madam drzavni sekretaru, nije vredna toga. Politika koja osudjuje na hiljade iracke dece na smrt svakog meseca zato sto njihovi roditelji nece da ustanu i svrgnu tiranina, je nepravedna i nemoralna.
Vekovima se filosofi i teolozi bore sa pitanjem pod kakvim okolnostima se moze voditi opravdani rat. Hriscanska doktrina zahteva da takav rat bude defanzivan, a nikad agresivan. On se mora voditi jedino kao poslednje pribeziste, nakon sto su iscrpena sva druga sredstva za pregovaranje o miru. Sila koja se koristi mora biti proporcionalna pretnji. Mora biti izgleda za pobedu tako da se vojnici ne salju u besmislenu smrt. U opravdanom ratu nevini ne mogu nikada biti direktna meta; a nakon sto se zavrse borbe, ne sme biti nikakvih osvetnickih akcija. Danas se americke sankcije Iraku protive prakticno principu doktrine Opravdanog rata. Nakon devet godina, mi nismo uspeli u nasem cilju da isteramo Sadama; nisu on, niti njegovi sledbenici ti koji pate, vec nevini narod Iraka. A nije moguce tvrditi da je smrt na hiljade dece cena proporcionalna pretnji udruzenoj sa ostankom na vlasti Sadama Huseina.
Sigurno da ima razloga sto je papa Jovan Pavle II pozvao na skidanje sankcija prema Iraku, sto je Nacionalno vece Katolickih biskupa pozvalo na podizanje embarga. Ovi svestenici daju dokaza o najdubljoj tradiciji hriscanskog etickog ucenja o najtezem ljudskom problemu.
Ali americko ekonomsko ratovanje nije ograniceno na Bagdad. U prvom semestru g.Klintona SAD je uvela 61 unilateralnih sankcija prema 35 zemalja. Cak i njegov sopstveni ministar trgovine, Vilijam Deli, priznaje da "smo postali drzava koja voli sankcije."
Od kada je pukovnik Gadafi proglasen krivim za vazdusni masakr aviona Pan Am 103, SAD je uvela stroge sankcije Libiji. Sta su one postigle? Gadafi je predao dvojicu osumnjicenih za taj zlocin i isterao Abu Nidala, glavnog coveka palestinskog terora. Ali cak dok su americke sankcije jos uvek na snazi, americki kompjuteri, pumpe za gorivo i oprema za busenje ulaze u zemlju iz zemalja nasih NATO saveznika, a nasa zabrana vazdusnog putovanja je zaobidjena trajektom koji ide za Maltu. Italijanski premijer je bio u poseti Libiji.
Mi takodje jos uvek drzimo sankcije Iranu, koji je zaista neprijateljska zemlja. Pre dvadeset godina Teheran je drzao 52 americka diplomata i marinca kao taoce 14 meseci. Taj rezim podriva bliskoistocni mirovni proces; a njen agent je mozda saradjivao u teroristickom podmetanju bombi u kule Kobar. Ali ako je Iran odgovoran za smrt velikog broja Amerikanaca, Kina, Severna Koreja i Severni Vijetnam su odgovorni za smrt 100.000 americkih vojnika. Ipak, mi angazujemo Vijetnam, saljemo stranu pomoc u Severnu Koreju i dajemo Kini 60 milijardi USD godisnjeg trgovinskog suficita?
Da li su rezimi u Severnoj Koreji i Vijetnamu moralno superiorni u odnosu na iranski? Da li su ove zemlje strateski vaznije? Ako verujemo da je cilj mira uznapredovao kada Izraelci razgovaraju sa Arafatom, a Britanci razgovaraju sa IRA, zasto onda mi ne bismo razgovarali sa Teheranom?
Proslog meseca su SAD uvele sankcije Avganistanu jer vladajuci Taleban odbija da isporuci Osamu bin Ladena. Ali umesto da se pobuni protiv rezima, avganistanski narod je izasao na ulice Kabula vicuci: "Smrt Americi!" Spalili su nasu zastavu; sest UN zgrada je kamenovano ili spaljeno. Zar nismo naucili nista iz nase sopstvene istorije, od britanskih sankcija prema 13 kolonija? Embargo ne tera narod da se potcini, vec ujedinjuje narod u otporu.
Proslog maja su nuklearni testovi koje su izvrsile Indija i Pakistan inicirali americki zakon o uvodjenju sankcija. Indija je od tada povecala budzet za odbranu za 14%; Pakistan za 9%. Da li je iko od njih odustao od svog nuklearnog arsenala?
Sto se tice susednog Mianmara, g.Klinton je objavio u 1997. godini da "akcije vlade (tamosnje) konstituisu neobicnu i izvanrednu pretnju za bezbednost Sjedinjenih Drzava". On je onda zabranio sve americke investicije u toj zemlji. A sta je bila ta "izvanredna pretnja"? Vladajuca hunta u Rangunu je odbila da prizna pobedu opozicije na izborima u maju 1990. i drzala je dobioca Nobelove nagrade Aung San Suu Kuija u kucnom pritvoru.
A koliko je efikasna bila nasa politika "izolacije" Mianmara? Filipini i Tajland su odbacili svoje protivljenje molbi Mianmara za clanstvo u Udruzenju jugoistocnih azijskih drzava (ASEAN) i, da bi prkosili Ujka Samu, pozvali su Mianmar, kao i Laos i Kambodzu, da se pridruze ASEAN-u.
Nakon sto smo razrusili Srbiju nasom 78-dnevnom bombaskom kampanjom, mi se sada svadjamo sa nasim NATO saveznicima oko toga koliko ostre treba da budu sankcije. Klinton i Olbrajt zele da blokiraju svaku stranu pomoc oko uklanjanja toksicnih ostataka iz rata i bombardovanih mostova sa Dunava, i da uskrate Srbima mazut za grejanje u narednoj surovoj balkanskoj zimi. Ova nemoralna politika nas sramoti kao narod. Mi osudjujemo stare ljude, zene i decu na smrt zato sto nisu uradili ono sto ni sam NATO nije mogao da uradi: da svrgne Slobodana Milosevica? Stavise, kako to pise londonski list Economist:
Izolacija je pomogla [Milosevicu i Sadamu] da podstaknu paranoju, opravdaju represiju i pobegnu od odgovornosti za patnju svog naroda. U Iraku, i u manjoj meri u Srbiji, sankcije su unistile liberalnu srednju klasu i izlegle gangsterske elite. U medjuvremenu, siromasni ne mogu da razmisljaju ni o cemu drugom osim o borbi da prezive.
Konacno, u Kubi, nas embargo i dalje daje Fidelu Kastru zrtvenog jarca za njegove sopstvene socijalisticke neuspehe. Njegova diktatorska moc nije oslabila; oduzeto americko vlasnistvo nije vraceno; ipak, nakon 37 godina, sankcije su i dalje na snazi.
1991.godine je Kastrova pupcana vrpca prekinuta kada je Havana izgubila svojih 5 milijardi USD godisnjih subvencija koje je dobijala od Moskve. Iako je svet od tada preokrenut tumbe, americka politika ostaje zamrznuta. A, zbog zivota pod opsadom koji je nas embargo stvorio unutar Kube, nase sankcije danas mogu biti potporni stub Kastrove moci.
A tu je i monumentalno licemerstvo u tome kako predsednik Klinton primenjuje svoju politiku sankcija. On je blokirao, izgladnjivao i izvrsio invaziju na sicusni Haiti zbog krsenja ljudskih prava, ali je ponosna pratilja Kini za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. On uvodi sankcije Mianmaru kao pretnji bezbednosti Sjedinjenim Drzavama, ali gura milijarde dolara kao pomoc Severnoj Koreji koja gradi rakete koje usmerava na Ameriku i nase saveznike.
Poslednjih godina predsednik Klinton trazi odustajanje od mnogih od ovih sankcija, ne zato sto njegova administracija ima ikakve skrupule vezano za sankcije, vec zato sto Evropljani stalno protestvuju zbog arogancije Vasingtona i unilateralnog nametanja njegove volje.
Ali ako ove sankcije razbesnjuju Evropljane, zamislite kakav je njihov uticaj na nacije koje pate zbog njih. Prava je decja igra za date rezime da pripisu sve oskudice svog naroda americkoj zlobi i moci. Njihov propagandni zadatak je olaksan jer u ovoj optuzbi ima istine. Nase sankcije seju seme mrznje koje ce jednog dana procvetati u teroristickim dejstvima protiv nas, godinama nakon sto su sankcije ukinute.
Pregledajuci arhivu americkih sankcija uvedenih protiv nevaljalih drzava, cini se da one ni po kojem merilu nisu uspele. Sankcije namecu patnju ne diktatorima, vec njihovom ugnjetenom narodu; one izazivaju antagonizam saveznika i podrivaju nase vodjstvo; one izgradjuju taloge ogorcenja i mrznje prema nama medju Arapima, islamskim i azijskim narodima; one nasim biznismenima i farmerima uskracuju pristup trzistima koja nasi rivali trce da osvoje; i one ne uspevaju niti da razoruzaju niti da deloziraju ciljani rezim. One samo prijaju nasem osecanju moralne superiornosti nad drugim nacijama.
Ja se ne protivim sankcijama jer se principijelno brinem za nas izgubljeni izvoz, iako su ekonomski argumenti americkih biznismena koji se bore protiv politike sankcija ubedljivi. Ja se ne protivim sankcijama jer se brinem zbog reakcije evropskih biznismena i diplomata koji su ogorceni zbog americkih napora da primenjuje svoje zakone na njihove aktivnosti. Ja im se protivim jer su sankcije postale put za Sjedinjene Drzave da jeftino izbace iz sebe svoj gnev.
Medju prvim stvarima koje cu da uradim kao predsednik je objavljivanje kraja svim sankcijama na prodaju ili transfer americke hrane, medicine li dobara od sustinskog znacaja za pristojan zivot ili civilnu ekonomiju, a koje su sada na snazi protiv Kube, Severne Koreje, Irana, Iraka, Libije, Mianmara, Sudana i svih drugih drzava koje su meta americke politike sankcija.
Ja nisam naivan. Ja sam sluzio u Beloj kuci pod tri predsednika za vreme hladnog rata. Ja znam da se, ako se ukinu sankcije, nasi problemi sa nevaljalim rezimima tu nece okoncati. Nakon sto mi ocistimo stvari s nase strane, mogu se pojaviti okolnosti u kojima se sankcije cine jedinom mogucom akcijom. Nijedan predsednik ne moze da se odrekne te opcije. Ali ako one budu ponovo primenjene, ja cu razumeti ono sto je svet nekada znao: da su embargo i blokada oruzje rata. Ako ih treba koristiti, oni moraju biti tako osmisljeni da nevini narod ne bude glavna zrtva; i treba ih uvesti samo rezimima angazovanim u ratnim dejstvima protiv Sjedinjenih Drzava. To sto je neki rezim autokratski, diktatorski, ili nama odvratan nije dovoljno; niko nije delegirao Ameriku da igra ulogu Vajata Erpa (cuvenog americkog serifa, prim.prev.) u svetu.
Postoje i drugi nacini da se kazne nevaljali rezimi. Mozemo zarobiti bankovne racune i inostranu aktivu njihovih vladara, uskratiti vize njihovim diplomatama i vojnim licima, uskratiti zajmove Svetske banke i MMF-a, uskratiti kredite Izvozno-uvozne banke, uvesti tarife na glavne izvozne proizvode neprijateljskih vlada da bi im se uskratile devize za jacanje drzave. Mozemo njihovim nacionalnim vazdusnim kompanijama uskratiti pravo na sletanje.
Kao osvetu za napade na americke gradjane, Sjedinjene Drzave, najmocnija drzava na svetu, moze da se osveti vojno kada to smatra odgovarajucim. Mozemo optuziti teroriste na americkim sudovima i pohvatati ih. Ovo su legitimne sankcije koje ciljaju na prave neprijatelje.
Nekada smo znali kako da se borimo protiv tirana, cak i tirana naoruzanih nuklearnim oruzjem. Zastrasivanje i zadrzavanje su bili uspesni protiv zlih carstava Staljina i Maoa. Mogu da budu uspesni i protiv blazih tiranija novog veka.
Kako se blizimo kraju ovog Americkog veka i ove decenije nacionalne nadmocnosti, ostajemo podeljenog misljenja po pitanju nase uloge u svetu. Vreme je za ono sto katolici nazivaju "odstupanje," ne povlacenje u izolacionizam, vec u dan introspekcije. Zasto Ameriku, cijoj ekonomiji i vojnoj moci nema rivala, cija je popularna kultura dominantna u svetu, toliko mnogo njih ne voli. Da li je to zbog zavisti? Da li je to jer smo prosvetljena nacija a oni su neprosveceni? Ili smo i mi podlegli arogantnom ponosu hegemonije? Setimo se: 1763.godine Pitova Engleska je slomila svog velikog rivala, Francusku, uzela njene velike americke zemlje i pojavila se kao jedina svetska super sila. London je uzivao u svojoj nadmoci. Kao sto je pisao Volpoul, njegovi savremenici su bili "rodjeni sa Rimskom drskoscu" i "ponasali su se sa vise oholosti nego neki azijski monarh".
Ipak, za manje od jedne generacije, Britanija je izgubila lojalnost svojih americkih podanika, koji, su je, pomognuti od strane Francuske koja je bila zeljna osvete, izbacili iz 13 kolonija koje su bile krunski dragulji carstva. A ceo svet je uzivao u ponizenju Britanije, kao, kako mozemo misliti, sto bi se vecina danasnjeg sveta veoma radovala nasem ponizenju.
Ja sebe smatram patriotom. Ali ako sve ovo Beltvejsko njakanje da smo mi "nacija bez koje svet ne moze" i "jedina super sila" meni para usi, koliko tek mora da ono para usi evropskih, ruskog i naroda podvrgnutih americkim sankcijama, jer nisu uspeli da prema nasem svetlu dostignu nase standarde?
Veliko spoljnopoliticko pitanje pre ove generacije je ono koje nas sekira jos od naseg rodjenja kao nacije. Da li cemo biti grad na Brdu, svetlo za nacije, "lampa Henri Kleja koja gori na zapadnoj obali"? Ili nam je dato bozansko ovlascenje da "idemo u strane zemlje u potrazi za monstrumima koje treba unistiti" uz nametanje nasih vrednosti i sistema on a neprosvecenom svetu? Jesmo li mi republika ili carstvo?
Opet kazem, vreme je da se bira.
Mi smo u jedinstvenoj sezoni. Poslednje Hanuke veka su prosle; poslednji Ramadan i Bozic milenijuma su pred nama. Sada, uoci novog veka, hajde da prestanemo da zastrasujemo i disciplinujemo svet i da pokusamo da ga vodimo; hajde da uskladimo nasu spoljnu politiku principima koji vise pristaju bozjoj naciji i velikoj republici.