|
International Herald Tribune,
Pariz, sreda 22. decembar 1999.
MALKOLM FREJZER:
POLITIKA ZAPADA PREMA SRBIJI JE PUNA PREDRASUDA
MELBURN - NATO vojna operacija protiv Jugoslavije ove godine trebalo je da bude humanitarni rat. Britanski premijer Toni Bler je rekao da ce taj rat ustanoviti sablon za NATO akcije tokom narednog veka.
Rezultat takvog rata trebalo je da bude da humanitarni problem bude manji nego sto je bio pre sukoba. Na tom testu NATO akcije protiv Jugoslavije nisu prosle. Na pocetku rata bilo je oko 80.000 izbeglica sa Kosova, a na kraju rata preko milion.
Tvrdnja NATO-a da napada samo vojne ciljeve nikada nije bila tacna. Cak i na pocetku kampanje bombardovanja, prolazio sam kroz srpske fabrike koje su bile totalno unistene, iako je njihova proizvodnja bila iskljucivo u civilne svrhe. NATO akcije nisu bile usmerene samo protiv srpske vojske vec i protiv naroda Srbije. Ni kuce, ni bolnice, cak ni izbeglicki centri nisu postedjeni.
Greske Zapada protiv Jugoslavije nisu bile samo vojne. Diplomatija je sprovodjena bez finesa. Ljudi koji nisu razumeli Balkan sastavili su plan i pozvali OVK i jugoslovensku vladu u Rambuje u Francuskoj. Nije bilo pregovora. Izgleda da je ova diplomatska inicijativa imala za cilj da pruzi izgovor za rat.
Na kraju borbi NATO je napravio tri znacajna ustupka koja nisu bila na agendi u Rambujeu. Ovi ustupci se mogu samo smatrati za slabljenje pozicije NATO-a.
U Rambujeu je NATO zahtevao da njegove snage okupiraju i vladaju Kosovom. Na kraju rata ta odgovornost je data Ujedinjenim nacijama.
U Rambujeu je NATO zahtevao da se nakon tri godine sprovede referendum koji bi odlucio sudbinu Kosova. Na kraju rata Kosovo je priznato kao integralni deo Jugoslavije.
U Rambujeu ultimatum je zahtevao da se NATO trupama omoguci pristup svim delovima Jugoslavije. Na kraju rata okupacione sile su bile ogranicene na Kosovo.
Uslove iz Rambujea nije mogao prihvatiti nijedan srpski lider, niti ijedan predsednik Jugoslavije. Uz vestiju diplomatiju rat se mogao izbeci.
Cini se da od kraja rata OVKdominira Kosovom, zajedno sa albanskim organizovanim kriminalom.
Izvestaj organizacije Human Rights Watch u Njujorku od 11.avgusta ukazao je na to da je od dolaska NATO trupa sredinom juna vise od 164.000 Srba napustilo Kosovo, a mirovnjaci su prijavili skoro 200 ubistava.
Kasnije je Medjunarodna krizna grupa prijavila da je stopa ubistava na Kosovu oko 30 nedeljno, pri cemu su zrtve uglavnom Srbi. Po toj stopi oko 800 ljudi je ubijeno do Bozica. Sa svom svojom silom i ovlascenjima NATO ocigledno nije sposoban da zastiti manjine na Kosovu.
Da li bi NATO osuda Srbije sada trebalo da se okrene protiv samog NATO-a? I ako je tako, ko ce da kazni NATO?
Sta mozemo da zakljucimo? Da li se rat ikada moze voditi iz humanitarnih razloga? Rat predstavlja neuspeh diplomatije i razuma, stimulise najnize instinkte ljudske rase, a istina postaje prva zrtva.
Nije nista novo da je NATO rat predstavljao krsenje njegove sopstvene povelje. Njega nisu sankcionisale Ujedinjene nacije. Zato je on, po medjunarodnim standardima, nezakonit. Da li nezakonitost postaje sankcionisana kada nezakonitost vrse oni najmocniji?
Bilo je alternativa - diplomatija, veci napori OEBS-a da posmatra situaciju na Kosovu, praktikovanje mudrosti nasuprot nerazumnog konflikta.
Cak i nakon rata Zapad okleva da nauci ijednu lekciju. Sankcije pogadjaju najsiromasnije od siromasnih. Zbog tekuce hladne zime u centralnoj Evropi verovatno je da ce mnogi stari i veoma mladi ljudi umreti jer nema dovoljno grejanja da se odrzi zivot.
U celoj ovoj tragediji Srbija i Srbi sirom sveta su demonizovani. Nema svetaca na Balkanu, ali istorija i ogorcenost tamo su isuvise stari i sastavni deo da bi bili podlozni brzim resenjima Zapada. Od svih NATO clanova, makar je Britanija, sa svojim iskustvom sa Irskom, trebalo da to zna.
Srbi sirom sveta nailaze na neprijateljstva u zemljama u kojima zive zbog toga sto se, prema terminologiji Zapada, smatraju odgovornima za sva zla na Balkanu. U ovom okruzenju vazno je da Jugoslavija ucini sta moze da se njene akcije primaju sa manje neprijateljstva.
U septembru su jugoslovenske vlasti oslobodile dva pritvorena humanitarna radnika australijske organizacije Care, nakon sto su na vojnom sudu osudjeni zbog slanja informacija u organizaciju Care u Australiju i neimenovanim zemljama clanicama NATO, iako je sud priznao da su te informacije bile validne za svrhe humanitarnog rada organizacije Care. Predsednik Slobodan Milosevic je primenio cin blagosti da se oni vrate svojim porodicama.
Njihov srpski kolega, Branko Jelen, jos nije oslobodjen, iako su optuzbe protiv njega bile manje ozbiljne od onih protiv barem jednog od Australijanaca.
Na visoj skali odnosa izmedju drzava to je mala stvar: ali za g.Jelena, njegovu zenu Nadu i njihovo dvoje dece, to je sve. Njegovo oslobadjanje bi se videlo kao akt velikodusnosti i saosecanja. To bi pomoglo da se istakne cinjenica da je i sama demonizacija Srba nepravedna.
Oslobadjanje g.Jelena bi dalo vecu kredibilnost onima koji smatraju da je politika Zapada prema Jugoslaviji neuravnotezenan i da nije mudra. To bi takodje pomoglo da se podriju oni koji su NATO politiku tako strasno promovisali.
Autor, bivsi premijer Australije, je predsedavajuci organizacije Care u Australiji i u tom svojstvu je pet puta ove godine posetio Balkan. On je ovaj komentar napisao za list International Herald Tribune.