|
The Times,
30. decembar 1999.
Uvodnik
DRZAVE I SUVERENITET: Vestfalski sporazum je i danas od znacaja
U mnogim aspektima 17. i 18. vek su bila vremena progresa. U jednom aspektu, medjutim, bili su depresivno slicni danasnjici. Kao sto je to Klauzevic kasnije tvrdio, rat je jos uvek vidjen kao "politika drugim sredstvima" i u skladu s tim vodjen. Nijedan sukob nije bio vise divalj od Tridesetogodisnjeg rata koji je, direktno ili indirektno, unistio prakticno svaku evropsku naciju.
Medjutim, nije bilo nikakvih iluzija oko toga da ce se pokazati da je ovo "rat koji ce staviti tacku na sve ratove", ili pruziti polutrajno resenje za stare konflikte. Ova epizoda je stanovnistvo Nemacke umanjila za vise od jedne trecine i potpuno unistila prirodu. Vestfalski sporazum, potpisan 1648. godine nije smatran za veoma znacajan komad pergamenta, cak ni od onih koji su ga potpisali. Ali je on ustanovio principe koji su opstali i ostali u srcu savremene medjunarodne politike.
Ovaj sporazum je dozvoljavao Svetom Rimskom Carstvu da hramlje samo jos kao ceremonijalni koncept. Razni nemacki princevi su stekli autonomiju nad svojim nominalnim Imperatorom, ukljucujuci tu i mogucnost da se oblikuje religijsko udruzenje i sprovodi nezavisna spoljna politika. Nemackim kalvinistima su ponudjena ista prava koja su nasiroko uzivali katolici i luterani. Ideal ujedinjenog "hriscanstva" Evrope bio je, iz neophodnosti, tiho, ali cvrsto odbacen.
Na njegovo mesto je dosao skup medjunarodnih pravila koja su i danas poznata. Evropa je trebalo da se sastoji od mnogih nezavisnih i suverenih drzava. Lideri ovih nacija bi se pojavili prema formuli - apsolutni monarhizam ili parlamentarna kontrola - koja bi se interno izvela. Cak su i otpadnici Kromvelove Engleske, uz oklevanje, priznati od strane njihovih suseda. Ovi principi su bili na kraju prosireni na zemlje koje bi se razvile iz politickih promena u Severnoj Americi, Latinskoj Americi, Aziji i Africi. Liga naroda, a zatim Ujedinjene nacije, imali su obavezu da rade u okviru konvencija koje su prvi put postavljene u Vestfaliji.
Ove norme, ili barem njihova selektivna interpretacija, nedavno su dovedene u pitanje od strane kriticara baziranih i u levom i u desnom kampu. Mnoge socijaldemokrate (i drugi) u Evropi sada tvrde da je "globalizacija" ucinila tradicionalnu nacionalnu drzavu suvisnom. Evropska unija, tvrdi se, mora postati svetovna verzija ogromnog carstva koje je ustanovio Sarlmanj. Doktrina internog autoriteta, onih koji su se protivili zalbi na Kosovsku inicijativu, prekrsena je u potrazi za novim svetskim poretkom ukorenjenim u "liberalnom imperijalizmu". Rezultat toga, implicirano je, bice vise, ne manje, nestabilnost.
Tvrdnja da su neke neodoljive drustvene sile nadvladale nacionalnu drzavu nije originalna. Ta tvrdnja se cula u brojnim prilikama tokom proteklih 350 godina, obicno od strane prilicno neprijatnih karaktera. Niti je sporazum iz 1648. godine ikada ustupao tiranima apsolutnu kontrolu unutar njihovih granica. Ubrzo su usledili brojni ratovi, delom radi ocuvanja balansa snaga, a osnovni element religijske tolerancije postao je kljucni preduslov mira. 1650. godine papa Inocentije X osudio je Vestfaliju kao "ponistenu, otkazanu, nevazecu, gresnu, nepravednu, gnusnu, izopacenu, nistavnu i lisenu znacenja za sva vremena". Moderni napad verovatno se nece pokazati mnogo tacnijim.