|
http://www.cato.org/dailys/12-27-00.html
27. decembar 2000.
Ted Galen Carpenter:
Nema gradjanskih sloboda na Medjunarodnom krivicnom sudu
Ted Galen Carpenter je potpredsednik studija odbrane i spoljne politike na Cato Institutu. On je izdavac knjige "NATO-va prazna pobeda: Postmortem o Balkanskom ratu" i autor knjige "Iza NATO-a: Ostati po strani od evropskih ratova".
Pobornici novog Medjunarodnog krivicnog suda ponovo vrse pritisak na SAD da se prikljuci toj instituciji, jer ova treba uskoro da pocne sa radom. Poslednji plotun je uvodni clanak u listu Washington Post koji urgira na Klintonovu administraciju, ciji mandat uskoro istice, da potpise sporazum kojim se ustanovljava ovaj sud pre nego sto prodje rok za potpisivanje 31. decembra. List New York Times je na uvodnoj strani rekao isto to i urgirao da ova administracija prosledi taj dokument Senatu na ratifikaciju.
List Washington Post forsira ideju da Amerika mora da preduzme korake da podrzi ovaj Sud - simbolicki ili prakticno - ili rizikuje da uvredi druge drzave. Tipicno, list Times se fokusirao na pobijanje strahova Pentagona da bi ako SAD postanu clan, americki vojni personal mogao nekako da bude dovucen pred Sud i optuzen za ratne zlocine. Odbacujuci takve brige kao neosnovane, list Times (zajedno sa vecinom onih koji podrzavaju Medjunarodni sud) se pravi kao da je to jedini prigovor vezano za ovaj Sud. U stvarnosti su strahovi Pentagona najmanji problem kad je u pitanju Medjunarodni sud.
Medjunarodni sud je uzasna institucija sa stanovista gradjanskih sloboda. On bi napravio parodiju cak i od najosnovnijih garancija sudskog procesa. Mi smo vec mogli da bacimo pogled na verovatne zloupotrebe rada kod prethodnika Medjunarodnog suda - specijalne Tribunale za ratne zlocine na Balkanu i u Ruandi.
Prava za koja Amerikanci uzimaju da se podrazumevaju bi bila uvelikoj meri razredjena, ili potpuno odsutna na sudjenjima Medjunarodnog suda. Na primer, nema prava na sudjenje sa nepristrasnom porotom. Presuda se donosi vecinom glasova panela naimenovanih sudija. Na taj nacin bi 3 naspram 2 glasa mogla da osude optuzenog na dugotrajnu kaznu zatvora - u nekim slucajeva cak i na dozivotnu.
Ako to nije dovoljno lose, neke - a verovatno sve, sudije u panelu mogu da budu iz zemalja u kojima ne postoji koncept nezavisnog sudstva ili tradicija fer sudjenja. Optuzeni bi cak mogao da se suoci sa porotnicima koji su funkcioneri u rezimima koji su otvoreno pristrasni protiv njegove vlade ili politickog pokreta.
Stvari postaju jos i gore. Nema zastite od duple opasnosti. Ako optuzeni bude oslobodjen optuzbi, tuzilac moze da se zali na presudu apelacionom telu unutar Medjunarodnog suda. Neki nesrecni optuzeni bi mogao biti ponovo podvrgnut sudjenju za isti prekrsaj, i ponovo i opet ponovo.
Niti ima ikakvih garancija za brzo ili javno sudjenje. Ovaj sud bi mogao da drzi u pritvoru osobe protiv kojih je podignuta optuznica mesecima ili cak godinama pre nego sto se pocne sa sudjenjem. Tribunal za ratne zlocine za bivsu Jugoslaivju je drzao sednice iza zatvorenih vrata -toboze da zastiti privatnost navodnih zrtvi ratnih zlocina.
Takve ne-javne sednice isticu mozda najgoru karakteristiku Medjunarodnog suda.
Pravo optuzenog da se suoci sa onima koji ga optuzuju je veoma uslovno. Sud bi imao ovlascenje da sakrije identitet svedoka kad god takav postupak smatra odgovarajucim.
To je narocito opasno razblazivanje standarda sudskog procesa. Cesto sposobnost da se opovrgne svedocenje zavisi od poznavanja identiteta i biografije svedoka. To znanje bi moglo dati vazne nagovestaje o mogucoj licnoj zlobi, istoriji varanja, ili skrivenoj finansijskoj ili ideoloskoj agendi. Bez tog znanja unakrsno ispitivanje se mora vrsiti u informacionom vakuumu, a advokat optuzenog radi sa nemogucim otezavajucim okolnostima.
Vecina onih koji se protive Medjunarodnom sudu u ovoj zemlji naglasava da mi ne zelimo da rizikujemo da se Amerikancima sudi pred takvim tribunalom. To je validna, ali sekundarna poenta. Ljudi koji cene gradjanske slobode i pravni sudski proces ne bi trebalo da zele da se ikome sudi pred takvim tribunalom.
© 2000 Cato Institute