Nedavno glasanje u Senatu po pitanju Bird-Varner amandmana kojim bi smo se izvukli sa Kosova bila je pouka o nacinu na koji operisu dve `glavne` stranke koje vlada subvencionise, u praksi, kao dva krila Ratne stranke; ili, kako to kaze Pet Bjukenen, "dva krila iste ptice grabljivice." Dok je vecina republikanaca podrzala ovaj amandman, a vecina Demokrata glasala protiv njega, kljucni faktor koji je porazio kongresne ne-intervencioniste bilo je liderstvo obe ove partije. Klintonova administracija radila je prekovremeno da porazi Bird-Vornerov amandman, pri cemu su zvanicnici Kabineta visili na telefonima do poslednjeg trenutka: uspeli su se da izvuku za dlaku, sa brojem glasova 53-47 - ali na kraju ne bi uspeli da nije bilo Dubije.
Pretpostavljeni republikanski predsednicki kandidat pridruzio se Klintonu i senatoru Karl Levinu (demokrata iz Micigena), glavnom coveku ove administracije za pitanje Kosova, u pozivanju na porazavanje ove mere: Busova izjava bila je kljucna za pridobijanje onih koji su se kolebali, kao sto je senator Tad Kohran (republikanac iz Misurija). Sa tipicnom Klintonovskom neiskrenoscu, Busov portparol Skot Mek Klelan je rekao: "Administracija Klintona i Gora nije uspela da usadi poverenje Kongresu i americkom narodu kad su u pitanju nasa vojska i rasporedjivanje trupa u inostranstvu, ali guverener ne smatra da je ovaj uslov nacin da se razresi nedostatak predsednickog liderstva." Dodao je: "Guverner Bus to posmatra kao zakonodavno prekoracenje ovlascenja predsednika." Nije bitno sto Ustav jasno daje Kongresu ovlascenje da zapocne rat, a ne predsedniku: ovo je bilo dovoljno za Kohrana, koji je promrmljao: "Ja se slazem sa guvernerom. Trebala bi mu fleksibilnost novoizabranog predsednika da donosi odluke sa sopstvenim savetnicima."
Ali sacekajte malo - Dubija nije jos u Ovalnoj kancelariji, uprkos tome sto bi republikanci voleli da veruju da je to prakticno neizbezno. Zar ne mora da nam kaze koji su njegovi stavovi o kljucnim pitanjima, kao sto je pre svega Kosovo - zar nije to jedan od razloga sto uopste drzimo izbore? Jer nije uopste jasno sta bi predsednik Dubija uradio. Dok se Kosovari skupljaju na srpskoj granici, prenoseci svoj rat za "oslobodjenje" duboko u jugoslovensku teritoriju, on moze biti primoran da zauzme stav pre izbora 2000. - ali s obzirom na njegove prethodne izjave, koje skacu po celoj mapi, tesko je reci gde ce se spustiti.
S jedne strane imamo njegovu naizgled improvizovanu primedbu da je rat trebalo da se vodi sa vise "svireposti." S druge strane, imamo obazriva i dvolicna politicka dokumenta i izjave za stampu njegovih savetnika, koji cine veliki napor da apeluju na neintervencionisticke instinkte vecine konzervativnih republikanaca. Kad se rat zavrsio, Busov kamp je dao izjavu u kojoj su ustvrdili:
"Kada se vrate kuci, Kosovare moraju da zastite medjunarodne mirovne snage, u cijem ce jezgru biti NATO. Sve snage SAD moraju biti pod komandom SAD ili NATO. Predsednik bi takodje trebalo da odredi koliko ce dugo americke trupe biti tamo i kada ce biti povucene. Ako je potreban ostanak trupa, vazno je da se tokom vremena trupe SAD povuku, a nasi evropski saveznici preuzmu odgovornost."
Ali nisu mislili ni rec od toga, jer to je tacno ono sto bi se postiglo sa Bird-Vorner amandmanom. Republikancima u Senatu koji su pod iluzijom da je Busov kamp mislio ono sto je rekao prostirka je grubo izvucena ispod nogu - a ovo je tek pocetak. Samo cekajte dok Dubija bude izabran za predsednika, zahvaljujuci Ralfu Naderu: tek ce tad stvarno poceti njihove nevolje.
Posao tumacenja spoljnopolitickih izjava Dzordza Dubija i kompanije olaksan je oskudnoscu takvih izjava. Busov websajt je krcat informacijama o svakom mogucem pitanju pod nebeskom kapom, ali da biste dosli do spoljnopolitickog dela morate da odete skroz na dno stranice: u toj kategoriji je naveden samo jedan jedini govor, u kome rec "Kosovo" "veza za pretragu koja nije pronadjena." Pre svega, samo najodlucniji istrazivac moze da pronadje njihovu pretrazivac - a to, konacno, samo za sebe puno govori. Pretraga za "Kosovo" daje 10 stavki, ukljucujuci i ove dve stavke na dugackoj listi pozicija za spoljnu politiku:
"Podrzana intervencija SAD na Kosovu jer je to bilo u nasem strateskom interesu."
"Pomenuta opcija kopnenih trupa nije trebalo da se skine sa repertoara u Kosovskoj intervenciji"
Ali ako je americka intervencija na Kosovu bila "u nasem strateskom interesu," onda po kom osnovu mogu Busove pristalice pozivati na fazno povlacenje svih americkih trupa i spominjati americko vojno prisustvo kao "ostatak"? Da li navodni "strateski interes" treba iznenada i tako lako napustiti, bez razmisljanja, ili cak objasnjenja? Moja pretraga za takvim objasnjenjem na Busovom websajtu pokazala se besplodnom. Najbolje sto su Busove pristalice mogle da smisle je da obecaju ako Dubya bude izabran da ce on:
"Narediti hitan pregled trupa rasporedjenih u inostranstvu: Kao predsednik, guverner Bus ce obecati da odrzi dugorocne obaveze, ali ce narediti pregled drugih angazovanja u inostranstvu. Da bi se poboljsao moral i ocuvala sredstva za vazne interese, difuzne obaveze ce biti zamenjene fokusiranim. Planeri nacionalne bezbednosti ce dobro ispitiati otvorena angazovanja, izvrsiti ponovnu procenu ciljeva SAD i utvrditi da li se oni mogu postici. Na primer, kao sto je prethodno izjavio, on ce vredno raditi, kao predsednik, na politickim resenjima koja omogucavaju mirno i na vreme povlacenje sa mesta kao sto su Kosovo i Bosna."
Evo sada neceg novog za knjige rekorda - primer obecanja datog tokom izborne kampanje a prekrsenog pre nego sto je kandidat cak i izabran. Skidam kapu Busovom kampu - ovim zaista mogu da se pohvale. Ne samo da su postavili rekord za lazljivost, uspeli su i da ubede glupane kao sto je senator Kohran i sesnaest drugih republikanskih senatora da je vreme da se nastupi sa nekom politikom nakon sto se bezbedno pobedi na izborima. Ova strategija pritajivanja sve do posle novembra bila je neophodna zbog pretnje koju je Bjukenen predstavljao za Busovu konzervativnu (i sve vise anti-intervencionisticku) bazu - a zasnovana je na nadi da Kosovo nece eksplodirati pre izbora. U svakom slucaju, bitka oko Kosova unutar Busovog spoljnopolitickog tima je vec gotova, a pobedili su intervencionisti. Kao sto je jos u novembru izvestio list Washington Post:
"Dok ova grupa pokusava da postigne konzensus po glavnim pitanjima, Bus ponekad mora da bira izmedju konkurentnih argumenata. Proslog proleca, na primer, bio je suocen sa razlikom u pogledima oko toga da li SAD treba da preduzme vojnu akcoiju da zastiti albansko stanovnistvo Kosova. Zakhajm je bio protiv toga. Volfovic je bio za to. Na kraju, pod uticajem argumenata da ova kriza ugrozava stabilnost Evrope, Bus je oklevajuci podrzao Klintonovu odluku da intervenise."
Volfovic je bio svetlo vodilja sada uspavanog Balkanskog akcionog veca - koje je funkcionisalo kao velika americka frontalna grupa sa bazom u Vasingtonu za OVK - i pozajmio svoje ime propagandi ovog veca, koja je zagovaralo totalni rat protiv Srbije od juna 1998.: u januaru 1999. oni su izdali sledece saopstenje, koje se pojavilo i u novinskim oglasima, pozivajuci Klintona da:
Odmah povuce medjunarodne posmatrace, da bi sprecio Beograd da ih iskoristi kao taoce, i da ocisti tle za NATO vojnu intervenciju. Koristi vazdusnu silu NATO-a za stalne napade na srpsku policiju, paravojne jedinice i vojne snage na Kosovu, da bi ih se primoralo da se povuku u uzu Srbiju. Da rasporedi kopnene trupe NATO-a i ponovo uvede posmatracku misiju OEBS-a na Kosovo da bi se sprecio povratak nasilja. Da nametne i sprovede sa NATO snagama privremeno resenje na Kosovu koje vraca elemente autonomije od pre 1989. godine."
Ovo saopstenje su potpisali Morton Abramovic, Zbignjev Bzezinski, Frenk Karluci, Dzin Kilpatrik, Helmut Zonenfeldt, Vilijam H. Taft i Pol Volfovic. Jedan tekst pun opazanja, od prosle godine, koji je napisao Dzejkob Hajlbrun o "realistickim" naspram ultra-intervencionistickim frakcijama unutar Busovog spoljnopolitickog tima, primetio je dominantnost ovih poslednjih uprkos brojcane snage onih prvih. Otkrilo se da je Kondoleca Rajs autor gore spomenutih obecanja "trupe na Kosovo", a Volfovic, "nepristrasni" zagovornik intervencija sirom sveta, je ocigledno dominantan. Dok je gdja Rajs bila glavna inspiracija iza Dubijinog prvog spoljnopolitickog govora, u kome su makar priznata ogranicenja americke moci, Hajlbrun pise da u Dubijinom drugom govoru, o kome se mnogo vise izvestavalo, "je on zuzeo Volfovicevu liniju." Hajlbrun kaze:
"Ironija oko internih debata u Busovom timu je da iako Dzordz V. mozda ne zna mnogo o spoljnoj politici, on igra istu ulogu koju igra i u unutrasnjoj politici svojim pozivom na 'saosecajni konzervatiivizam' naime, pripitomljavanje najgorih instinkata same Republikanske stranke. Dok kongresni republikanci plutaju u mocvari izolacionizma, on moze biti poslednja barijera protiv zrelog republikanskog povlacenja iz medjunarodne arene."
Drugim recima, jedina stvar koja stoji izmedju konzervativnih republikanaca i spoljne politike Osnivackih Oceva je njihov predsednicki kandidat, Dzordz Dubija Bus, i njegova grupica neokonzervativnih savetnika - dok se njegova izdaja republikanaca u Senatu, u glasanju o Kosovu, dramatizovala prilicno zivo.
Republikance koji glasaju za Busa ove godine delimicno na bazi svog verovanja da ce nas on izvuci sa Kosova i iz posla gradjenja carstva ocekuje veliko razocarenje - a nas ostale oni spremaju za obnovljeni rat u Evropi koji bi mogao da napravi da Kosovo izgleda kao nedeljni skolski izlet. Jer Volfovic, koji je u redu za visoku funkciju u buducoj Busovoj administraciji, mozda savetnika za nacionalnu bezbednost - ne vidi kraj hladnom ratu, uprkos imploziji komunizma. Volfoviceva doktrina, objavljena u sramnom memorandumu koji je on sastavio, je vizija imperije kao neizbezne i slavne buducnosti Amerike. Volfovic vidi Rusiju kao glavnog antagonistu Amerike, i eksplicitno predvidja americko-ruski odlucan obracun oko NATO ekspanzije. Drugim recima, Evropljani - i Amerikanci - moraju se spremiti da poloze zivote da bi male balticke drzave Letonija, Estonija i Litvanija mogle da udju u NATO i kupe puno americkog oruzja - pri cemu veliki deo ide na racun americkih poreskih obveznika u formi izvoznih subvencija i strane pomoci.
Ne samo da moramo da budemo voljni da idemo u rat radi NATO ekspanzije, vec takodje moramo da budemo voljni da umremo radi imperijalnog principa americke hegemonije na svakom kontinentu, da bi sprecili razvoj svakog regionalnog rivala u moguceg takmicara za globalnu dominanciju. Prema Volfovijanskom gledanju na svet, Srbija je samo orudje Rusije, pa se zato mora slomiti. Cecenija je takodje verovatna meta Volfovicijanske intervencije, gde opet druga banda siledzija samo ceka da je stave na americku socijalnu pomoc i bude nazvana "borci za slobodu" - slucajno u regionu gde je nedavno otkrivena velika kolicina nafte.
Republikanska pobeda u novembru ne bi samo dala oslobodila Volfovica, buduceg svetskog hegemona, vec i frakciju Velike nafte Busove koalicije: kao sto sam ranije primetio, ovi momci imaju puno korporacijskih veza sa velikim republikanskim `kadrovima` kao sto je bivsi ministar odbrane Dik Cejni. Naftne kompanije su stavile puno toga na kocku na Kavkazu, investirajuci milijarde dolara (ne sopstvenog novca, naravno, vec subvencija poreskih obveznika) i potrosivsi puno politickog kapitala da bi se obogatili na Kaspijskim naftnim poljima. Dok se americke trupe mobilisu da stite "demokratiju" u Gruziji ili Azerbejdzanu, ili nekoj drugoj potpuno neizgovorljivoj Kavkaskoj pod-"republici," da bi se zaustavio jos jedan toboznji slucaj "etnickog ciscenja," to ce naravno biti koincidencija, iako znacajna, da odredjene velike korporacije koje rade s naftom zgrcu ogromne profite. Prirodno, troskovi ovog poduhvata bice socijalizovani - od strane vas, poreskih obveznika, sa vasim novcem i mozda zivotima vasih sinova i kceri - dok ce profit biti strogo privatizovan.
Mozete se kladiti u poslednji dolar da ce dan nakon sto Bus stupi na vlast obeleziti pocetak novog hladnog rata, nove ere sve polarizovanijeg medjunarodnog konflikta koji direktno predstavlja pretnju nuklearnog rata. Kao sto sam ranije primetio, Bjukenenova knjiga, `Republika, a ne Carstvo`, ima odlican odeljak o Volfovicevom memorandumu i njegovim dalekoseznim preporukama: vidan uspon njegovog autora kao de facto lidera Busovog spoljnopolitickog tima uopste ne sluti na dobro za one dobronamerne maticne konzervativce koji su protiv tog rata i uzasavaju se njegovih tragicnih rezultata: oni zele da glasaju za Busa i nadaju se najboljem. Medjutim, nadajuci se najboljem, oni ce sigurno dobiti najgore - ali ne zelim da moram da kazem da sam vam rekao da ce biti tako.
Sa stanovista onih koji vide intervenciju SAD u inostranstvu i sve vecu opasnost od rata kao najvecu opasnost nasoj slobodi ovde kod kuce, biranje izmedju ova dva glavna kandidata stranke za predsednika je cepidlacka operacija koja zahteva politicki mikroskop zastrasujuce moci. S jedne strane, Gor je naslednik Klintonove doktrine, politike "humanitarnog" intervencionizma koji meri neophodnost rata na skali politicke korektnosti, sa zlocinima "rasizma" i "nacionalizma" (sinonimi za Klintoniste) pod brojem jedan i dva na listi. S druge strane, Bus-Volfovic vizija Amerike je otvoreno imperijalna, pri cemu Vasington ima jasnu poziciju neke vrste globalnog arbitra koji moze da ucini da se imperijalizam isplati. U svom klasicnom eseju "Ex Amerika," Garet Garet je kritikovao americko carstvo kao novi i cudan razvoj dogadjaja, "carstvo praznog novcanika," gde "sve izlazi a nista ne ulazi."
Kada Dubija stupi na vlast, podigavsi najvecu kampanju nakon ratnih fondova u americkoj istoriji, iz ovih potpuno istih korporacijskih interesa, puno toga ce uci - to je isplacivanje. Mislite o Busovoj kampanji kao o investiciji, padu poslovicnih akcija u poredjenju sa onim sto se potencijalno mnogo vise isplati - profitom od najvece naftne bonance u istoriji. Kad se uzmu zajedno, ova dva istorijska prvenca - koja se javljaju u isto vreme tokom otprilike istog perioda - su izuzetno zloslutni. Dok je Gor prilicno glupo napao Busa zbog toboznjeg "izolacionizma" - Gde? Kada? Ja zeljno iscekujem neki dokaz za to - on je s pravom napao ovog Republikanskog kandidata zbog njegovog antagonizma prema Rusiji i optuzio ga sto zeli da ozivi hladni rat. Ovo je tacno ono na sta idu Volfovic i radikalno krilo Ratne stranke - a ako Bus uspe da udje u Belu Kucu, Hladni rat II je prakticno zagarantovan. Rusofobija je u porastu medju nekim tuzno pogresno informisanim konzervativcima, iako su drugi, kao Pol Vajrih i spoljnopoliticki analiticari koji pisu za casopis `Chronicles`, a sada su organizovali novi Centar za medjunarodne poslove, izuzeci koje treba spomenuti.
U izboru izmedju Gora i Busa, sa perspektive neitervencioniste, suoceni smo sa izborom izmedju licemerja i zastrasivanja. Ili cemo izvrsiti invaziju i okupirati ostatak planete za njihovo sopstveno dobro, ili to radimo za nase sopstveno dobro - ovo su demokratska i republikanska alternativa. Sto se mene tice, moje licno glediste koje iznosim vec godinama, ne samo u ovoj kolumni vec i mnogo pre toga, je da zapravo postoji i treca alternativa, a ona je u predsednickoj kampanji Peta Bjukenena. Napisao sam puno kolumni o tome zasto, ali samo zelim da dodam jos nesto, da oni Republikanci koji tvrde da je Bus bolji od Gora po svaku cenu nikako ne prave siguran slucaj. Licemerje makar podrazumeva neku standardnu neodredjeno republikansku vrlinu, dok je zastrasivanje u nuklearnom dobu opasno i moglo bi dovesti do nuklearnog unistenja. Moglo bi se tvrditi - iako nisam ja taj koji bi to trebalo da uradi - da, s obzirom da su ponudjene samo dve opcije, Bus ili Gor, sa strogo neintervencionisticke perspektive je Gor povoljniji, na osnovu toga da Gor zeli da se bavi manjim "neposlusnim drzavama," kao sto su Srbija i neke u Africi, dok bi Bus isao glavom u glavu sa (relativno) velikim momcima, Rusijom i Kinom, koje imaju nuklearno naoruzanje. Covek bi zaista mogao da tvrdi da je ovaj poslednji kurs daleko opasniji i da zato Gor predstavlja jedinu alternativu za svetsko unistenje - ali cemo morati da ostavimo eksploziju ove zablude za neku narednu kolumnu.
Dovoljno je reci da da postoji i treca alternativa, ona oko koje se okupljaju anti-intervencionisti levice kao i desnice, a to je da kampanja Reformisticke stranke coveka koji ponosno zahteva legat Amerike na prvom mestu, najvece antiratne organizacije u americkoj istoriji.
Uticaj domace politike na nasu spoljnu politiku je lekcija koju su konzervativci gorko naucili tokom svih Klintonovih godina. Bombardovanje fabrike aspirina u Sudanu punilo je vesti sa jos vise skandala na naslovnim stranicama. Dok je akcija za opoziv predsednika dostizala svoj dramaticni antiklimaks, tako je i kosovska kriza. Domaca upotreba inostrane intervencije je dobro poznata konzervativnim Republikancima - a mozda jos nisu videli poslednju rec tu. U bilo kojoj drugoj eri, sledece se moze s pravom nazvati potpuno cudnom teorijom zavere, ali u Klintonovskoj eri to ja ne bih odbacivao. . .
Sa situacijom koja se razvija duz granice jugoslovensko-kosovske granice i mini republikom Crnog Gorom kao zapaljivom situacijom koja ceka na sibicu, bio bi potreban samo neki mali incident da se raspali opsti plamen i ponovna americka vojna akcija. Rat nije ni zavrsen, vec je samo prekinut, kad je postalo jasno da ga americka javnost ne bi podrzala. Ali neprijateljstva mogu izbiti svaki cas, a ova administracija ima ovlascenje da ga vodi, pre nego kasnije. Razmotrite politicke implikacije takvog dogadjaja: izbijanje novog ratnog stanja bi podelilo republikansku stranku i vise nego podstaklo faktor Nader u Kaliforniji (gde bi Zelena stranka mogla da kosta demokrate ove drzave). Glavni korisnik svega ovoga bi bio Patrik J. Bjukenen - sto je u redu sa Al Gorom i njegovim pristalicama.
Naravno, demokrate bi mogle da preteraju u svom potezu: u slucaju rata u kome bi bile angazovane americke kopnene trupe - kao sto bi to bile ovoga puta - Bjukenenova kampanja bi veoma lako mogla da uzleti i prikupi nivo javne podrske mnogo veci od samo 15 odsto potrebnih da se dospe u debate. Navodno cvrst konzensus demokratske stranke o spoljnoj politici bi odmah poceo da se odmotava, a onda bismo poceli da vidimo razvoj koalicije levog krila protiv Novog svetskog poretka - ali to je stvarno druga kolumna.
Justin Raimondo je urednik i direktor sajta Antiwar.com.