|
13. juni 2000.
Pise: Emanuel Goldstein
KOSOVO NIJE BILO PO ZAKONU. PA STA?
KOJA JE POENTA?
Koja je poenta parlamenata? Ne, stvarno, koja je poenta? Pitam ovo jer u Britaniji, majci Parlamenata, mi smo uspeli da proniknemo u dubine nistavosti sa nasim novim izvestajem Parlamentarnog komiteta za spoljne poslove (nije potrebno reci da ovaj komitet kontrolise Laburisticka stranka) o kosovskoj avanturi. Presuda je bila da je bombardovanje bilo "nezakonito, ali neophodno." Da, da, vidim kako ce to izazvati buru. Ja znam da su provaljivanje i ulaz bili nezakoniti, ali su bili neophodni da se ukrade nakit. Ja znam da je kradjs nakita nezakonita, ali je neophodna da se finansira drogiranje. Ja znam da je zastrasivanje porotnika nezakonito, ali ce biti neophodno da bi se oslobodilo optuzbe.
MEDJU MNOGIMA
Ovaj izvestaj nije jedini koji je objavljen u stampi prosle nedelje. Karla Del Ponte, glavni tuzilac Tribunala za ratne zlocine, rekla je da ona nije videla nikakve dokaze ratnih zlocina od strane NATO-a. Pretpostavljam da spaljivanje TV stanice, sa 16 mrtvih operativaca unutra koji rade zlobna dela, kao sto je sminkanje, ocigledno nije ratni zlocin. Tu dakle nema nikakvih dokaza. Nema apsolutno nikakve veze sa cinjenicom da NATO saveznici u stvari placaju racune gdje Del Ponte. To bi bila susta korupcija, a nasa strana nije korumpirana, oh ne. Drugi izvestaj je izvestaj organizacije Amnesty International, koja je rekla da su mnogi ciljevi koje je NATO bombardovao bili u stvari, pa, civilni. Umerenim i rezervisanim tonom, kakvim Amnesty obicno daje izjave, oni su rekli da, posto je NATO bombardovao civilne ciljeve, ovo nije bio deo rata, prema tome je bilo nezakonito. Jednom je stampa ipak pravilno procenila kada je procitala izmedju redova i rekla "Amnesty optuzuje NATO za ratne zlocine."
ULOGA MEDJUNARODNOG PRAVA
E sad, kako znaju neki citaoci ove kolumne, ja nisam bas obozavalac medjunarodnog prava. To jest, ja ne verujem da mi treba da se brinemo o, recimo, UN povelji o izbeglicama, ako zelimo da ogranicimo broj ljudi koji dolaze u zemlju. Iako verujem u slobodnu imigraciju iz ekonomskih razloga, smatram da onaj ko dolazi u neku zemlju stvarno treba da bude demokratski opredeljen. Ovo je nesto drugo. Ako sprovodimo nase akcije u ime Ujedinjenih nacija, onda treba da makar budemo toliko pristojni da ih prvo pitamo. Ako cemo da pozovemo NATO zemlje da ispune svoje obaveze, onda treba makar da osiguramo da je to pokriveno ugovorom. Ja mozda zelim da odmah napustim obe ove organizacije, ali mi treba da makar razmotrimo predloge kada radimo nesto u njihovo ime.
PRAVI RATNI ZLOCIN
Nesto nedostaje u svemu ovome. Ono sto se od Amnesty i Tribunala nije moglo ocekivati da razmotre su domace okolnosti rata. Ovo nije bio slucaj za Parlament. Naravno, jednu privilegiju koju je Parlament dobio je pravo da odluci s kim cemo ici u rat, a s kim necemo ici u rat. Secam se 1982. kada je Argentina izvrsila invaziju na Foklandska ostrva i kada sam slusao debatu na radiju. Bila je subota i cinjenica da parlamenti nikad nisu zasedali subotom osim u ozbiljnim situacijama, dodavala je ovoj drami. Ovo nije bio slucaj sa kosovskim ratom. U stvari, bilo je neuobicajeno za vladu da cak govori o tome kao o ratu. Ovo je bilo cudno, jer Laburisticka stranka ima onu vrstu parlamentarne vecine koju merite, pre nego brojite. Uz tu cinjenicu ide i cinjenica da Konzervativci, iako nerado, nisu pokazali nikakve znake suprotstavljanja tome, dok su Liberal-demokrate bile krvozednije od Laburista, te nije bilo sanse da se rat ne odobri. To cini jos cudnijim zasto ta debata nije bila dozvoljena, ali nije bila, i rat nikad nije bio objavljen, bas kao i u SAD.
KOMPLET NEUBEDLJIVOSTI
Za razliku od kukavickog prihvatanja realnosti koje je pokazala gdja Del Ponte, ili pazljivo dokumentovanog, ali prilicno bez strasti pravnih zakljucaka Amnesty International, Parlament je izabrao treci put. U nekim delovima izvestaj glasi kao da su ga pisali razliciti ljudi naizmenicno. Na primer, oni kazu da je cuvena bugarska spijunska fikcija "Operacija potkovica" izmisljena (iako kazu da je to bilo savrseno nevino), a onda da su Srbi planirali egzodus Albanaca. Dakle, recite? Onda tu je i kritikovanje NATO-a sto nije izneo vojni aneks na sporazum iz Rambujea sve do kraja pregovora, a onda govorio da to nema nikakve veze sa prekidom pregovora. A onda tu je bila najbolja izjava po svojoj prividnoj ubedljivosti - da je rat bio nezakonit ali moralno opravdan, kao da krsenje zakona samo po sebi nije bilo nemoralno. Sve u svemu, ovaj komitet je, cini se, mnogo puta skoro kritikovao moralno jezgro ovog zalosnog rata, a onda sam sebe ogranicavao u tome.
UZROK ZA CESTITANJA
Ne treba da stalno zakeramo. Sama cinjenica da je na celu nekog komiteta bio takav jedan niko kao sto je Donald Anderson, u stvari je rekla sve o pravnom statusu ovog rata. A ovaj izvestaj ima dovoljno toga da se preporuci kao pristojna kolekcija svedocanstava i izvora, i prilicno pristojni skup umerenog anti-srpskog gledista. Cinjenica da je priznao da je rat bio nezakonit sama po sebi je dobitak, iako nije tako dobro napisan ili toliko osudjujuci kao drugi izvestaji - kao pamflet koga je napisao Mark Litman - on barem ima neku zvanicnu sankciju. Ideja da nije bilo drugog izbora je lazno predstavljena korumpiranim ponasanjem gdje Del Ponte. Medjutim, nakon godinu dana ostaje da je rat za ocuvanje medjunarodnog prava prekrsio to pravo, rat za jacanje demokratije ju je zaobisao, a, iznad svega, rat da se povrati pravda ju je iskrivio.
Emanuel Goldstein je pseudonim politicke skitnice na ivici engleske klasicno liberalne i euro-skepticne aktivnosti. On je bivsi clan Laburisticke stranke, koji poznaje Blera i neke od njegovih najblizih drugara bolje nego sto su oni to jos shvatili. On ima izazovan posao u pravom svetu, radi za profitabilnu privatnu kompaniju i ne zivi na racun poreskih obveznika u politici, zurnalizmu, ili drzavnoj sluzbi. "Airstrip One," izlazi utorkom na sajtu Antiwar.com.