|
19. januar 2002.
Christopher Deliso
iz Makedonije
iz Makedonije
Makedonija: Uvod
Makedonija je zemlja mitova. Nikad nista nije onakvo kakvim se cini, a
stvari koje izgledaju kao nista su sve. To je nacija, ideja i drzava,
sve odjednom i sve opasno zavisno od proslosti koja je i krvava i
nejasna, i buducnosti koja se cini da treperi na vrhu veoma strme
litice. I tako se cesto cini da je bogata istorija Makedonije, i sve
sto ona sobom vuce, vise kao blagoslov nego kao prokletstvo. Nesrecna
secanja na Otomansku dominaciju, skepticizam Grcke i Bugarske oko
samog identiteta ove nacije, i tekuca albanska beskompromisnost, sve
je to dovelo do cudne mesavine kvaliteta koji cine makedonski duh.
Ponosni ali miroljubivi, fatalisticki a ipak odlucni, Makedonci su
primer balkanskog iskustva.
Usporeni beskrajnim pokoravanjem, okruzeni neprijateljski nastrojenim
susedima, oni su razvili bunker mentalitet i sumnju prema strancima.
Ipak su precesto ove karakteristike isuvise naglasene, do tacke gde
blokiraju najbolje kvalitete Makedonaca: radosni nacionalni ponos,
gostoljubivost i iskrenu toleranciju i ljubav prema miru. Ove
kvalitete bi trebalo izneti na videlo iz tame mita na svetlost dana -
ideal o kome su oni sanjali na zivom crveno-zutom suncu makedonske
zastave.
Mit Makedonije potice ne samo od njene vijugave proslosti. On se
odrzava na drugaciji nacin i fizickim dimenzijama same zemlje.
Makedonija je mala, nju mozete preci uzduz i popreko za manje od jedan
dan. Rat 2001. godine, od kojeg je toliko toga izbledelo u voljni
zaborav, stoga je ostavio svoj trag po najobicnijim i najblizim
mestima. Vozeci se autoputem Skopje-Tetovo mozete videti krivinu gde
su makedonski vojnici ubijeni u zasedi sa brda, ili gde je NOA ubila a
zatim unakazila civilne drumske radnike. U samom Tetovu mozete videti
rupe od metaka na zidovima kuca unistenim po jarkoj vrucini avgusta i
planine odakle su meci ispaljivani. Sada je zima i brda su tiha,
zamisljena i prekrivena maglom, ali je vojni kontrolni punkt i dalje
tu, a ko zna sta nosi sledeca sezona.
Zimska magla i sneg koji je prati drze Makedoniju u zastitnickom
zagrljaju; nije verovatno da ce doci do nekih borbi sve dok su oni tu.
Skrivene negde u toj magli su istine i poluistine slozenog skupa
dogadjaja. "Pogledaj", kaze moj vodic dok prolazimo kroz podvoznjak na
putu sa aerodroma do Skopja. "Ovde je umro onaj britanski vojnik". I
zaista, kroz gustu ledenu maglu vidi se mesto gde je pionir Ian Kolins
nasao svoj misteriozni kraj.
Uzrok Kolinsove smrti, ako se secamo, bio je pripisan kamenu bacenom
sa mosta iznad. Nije vazno sta je makedonska policija nasla, sve
tragove ove nesrece je NATO odmah uklonio, nije vazno sto su
mrtvozornici kasnije zakljucili da vrsta povrede ukazuje na neki drugi
uzrok smrti. Magla Skopja priziva drugu maglu, onu koju je cuvenom
ucinila izgovor Geralda Rivijere da je "magla rata" odgovorna za
njegovo obmanljivo izvestavanje iz Avganistana.
"Magla rata" nije naravno usporila pomamu nekoherentnih reportera koja
se stalno proizvodila tokom borbi 2001. godine. U retrospektivi mozemo
izvuci neke zakljucke, razdvojiti neke istine od fikcije, ali ovo je
mala uteha zrtvama rata, izbeglicama i rodjacima otetih. Kao i u
svakom ratu, tu su ne samo nevine zrtve i otvoreni antagonizmi, vec i
mracne i nepoznate istine. I tako Makedonija ostaje i dalje ne samo
zemlja mita vec i zemlja insinuacija, sapata, i tajnih saveza. U tom
smislu, ona je potpuno ista zemlja kakva je bila i pre jednog veka,
kad su "Velike sile" i razliciti balkanski rivali igrali slozenu igru
za kontrolu nad Makedonijom, kao idealom i kao fizickim prostorom,
kako je jedna izreka govorila "onaj ko kontrolise Vardar kontrolise
Evropu".
Vidim ih svuda, u restoranima, na ulicama, u necistom otvorenom trznom
centru. Protagonisti i oni koji to verovatno nece biti prolaze kroz
ovu guzvu, u 2002.godinu i novu Veliku igru. Kazu da je rat zavrsen
ili barem privremeno, ali ja ne vidim nikakvo smanjenje priprema i
nabavki za novi. U hotelskom baru ljudi koji su mozda spijuni
pijuckaju svoja pica, dok britanski vojnici u punoj kamuflaznoj opremi
caskaju preko svojih mobilnih telefona. Glasni Amerikanci koji su
mozda trgovci oruzjem razgovaraju uz dorucak, o tome kako je NATO bio
iznerviran kad je poslednja isporuka bila pokvarena. "X je nas covek
tamo", mumla jedan tip, "on je navodno na sef tih ljudi". Jedna
Francuskinja siri neki portfolio po susednom stolu, ilustrujuci njegov
sastav svojim kolegama. Jesu li to poslovni planovi? Smernice neke
nevladine organizacije? Mogu biti bilo sta, ali u Skopju oni sigurno
nisu nesto nebitno. Ovaj bezbojni grad prekriven snegom jedva da
funkcionise; on ne bi privukao nekoga ko nema neki posao tu.
A ovo su tek stranci. Sami Makedonci su jos podozriviji,
konspiratorniji i ubedjeniji u nedostatak dobrih namera sopstvenih
sugradjana. Oni koji veruju u sopstveni patriotizam su sigurni da on
nedostaje njihovim drugovima, a oni koji vide situaciju kao izgubljeni
slucaj smatraju da nijedan Makedonac ionako ne voli stvarno svoju
zemlju. Korupcija, tajni poslovi i crne izdaje su na svcijim usnama;
ipak cak i ova osecanja dele samo oni koji se primetno interesuju za
svoju zemlju. Drugi su se pomirili sa dezintegracijom
Makedonije."Znate li", kaze jedna mlada zena, "da se prosle godine
preko 70.000 Makedonaca odselilo za Kanadu? 70.000! I ja cu otici
sledece godine".
Cudna mesavina fatalizma i ponosa su glavne karakteristike makedonskog
karaktera. Sadasnja kriza - privremeno zamrznuta snegom, sakrivena
maglom - je takva da za nju niko nema resenje. Postoji puno teorija i
puno onih koji bi okrivili i one unutar i one van zemlje. Ali
generalno, Makedonija je uhvacena u bitku sukobljenih sila koja se
polako odvija; a niko od njih nema ni sredstava ni uvida da manipulise
vecom situacijom. Makedonija ostaje stoga i fluidna i staticna i
beznadezna i puna mogucnosti. Kompleksnost situacije na terenu se ne
moze preceniti. U toj kompleksnosti narocito postoji velika slicnost
sa danima Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Dok se covek nada
da ce krajnji ishod ovog puta biti manje katastrofalan, razgovor sa
bilo kim ovde otkriva definitivne razloge za pesimizam.
U narednih par dana cu predstaviti ovu situaciju kako je ja vidim, da
bismo unapred postavili scenu onoga sto se cini verovatnim da ce biti
veci rat u 2002.godini. Da li ce Makedonija preziveti kao drzava, ili
prosto potpuno preci u carstvo mita, to je sada otvoreno pitanje.
|
|