|
04.04.2002.
Nebojsa Malic
Bosna danas
10 godina kasnije
Na ovaj petak pre deset godina, bosanska prestonica Sarajevo se probudila pod blokadom. Nju je ustanovila milicija bosanskih Srba u znak protesta protiv nastupajuceg - i nezakonitog - proglasavanja nezavisnosti od strane muslimansko-hrvatskog rezima, pa je to preraslo u potpunu opsadu i krvavi etnicki konflikt koji su vukao 1326 dana. Tokom onoga sto je postalo poznato kao Bosanski rat (1992-1995), Srbi su se borili protiv muslimana, Hrvata i na kraju - NATO-a. Hrvati su se borili i protiv Srba i protiv muslimana, a povremeno su sklapali saveze i s jednima i s drugima. Muslimani su se borili protiv Srba, Hrvata i cak drugih muslimana, trazeci sve vreme da UN ili NATO intervenisu na njihovoj strani. Takodje su molili i prihvatili pomoc od na stotine zestokih "svetih ratnika" iz islamskih zemalja, tvrdeci istovremeno da su svetovni, demokratski, multietnicki i tolerantni.
Magla cinjenica
Rat je definisan kao agresija, gradjanski rat, religiozni ili etnicki konflikt, sukob civilizacija, genocid, rat secesije i rat sukcesije, pri cemu su svi zaraceni koristili definiciju koja im je najbolje odgovarala.
Ista stvar je bila i sa ciframa o zrtvama. Niko ne zna za sigurno koliko ljudi je zapravo umrlo u Bosni. Uobicajena ratna praksa naduvanih cifri o neprijateljskim zrtvama, u kombinaciji sa novom praksom naduvavanja sopstvenih civilnih zrtvi, da bi se pridobilo saosecanje iz inostranstva. Cifre tako idu od 250.000 samo muslimana do 60.000 na svim stranama. Slicno tome, tvrdi se da je oko 2 miliona ljudi raseljeno, ali jos uvek je nejasno koliko njih je prisilno raseljeno. Mnogi sigurno jesu, ipak svi tvrde da su prisilno. Niko ne priznaje da je od opasnosti, cak i ako je to istina.
Van svake je sumnje, rat u Bosni je bio brutalan. Zlocini su bili deo svakodnevnih borbi, a tesko da je iko vodio racuna o medjunarodnim konvencijama, te su granice izmedju civila i vojske bile zamagljene do nepostojanja. Snajperisti na urbanim linijama fronta pucali su u sve sto se kretalo. Milloni nagaznih mina ubijali su svakoga ko bi naisao na njih. Artiljerijska paljba ubijala je bez diskriminacije. Zarobljeni neprijatelji, vojni ili civilni, cesto su muceni i ubijani. Pravi zlocini, medjutim, brzo su zamagljeni morem preteranih tvrdnji proracunatih da zadobiju medijsku paznju: koncentracioni logori, masovna ubistva, masovna i sistematska silovanja zena i cak genocid. I dok je bilo lako dokumentovati svakodnevne zlocine, nalazenje dokaza za ove tvrdnje se pokazalo mnogo tezim.
Podeljena kuca
Sigurno je da postoji par cinjenica oko kojih se malo njih ne moze sloziti. Jedna je da je Bosna danas podeljena izmedju Srpske Republike (48%) i Muslimansko-Hrvatske Federacije (51%), a preostalih 1% zauzima "oblast" Brcko koja jepod medjunarodnom upravom. Federacija je dalje podeljena na 10 kantona, uglavnom duz etnickih linija.
Citavom zemljom zapravo - ali ne i zvanicno - upravlja medjunarodni vladar, sa prozaicnom titulom Visokog predstavnika i kancelarije postavljene duz bivsih linija fronta u centru Sarajeva.
Oko 20.000 NATO vojnika jos uvek su u Bosni kao deo "stabilizacionih" (t.j. okupacionih) snaga, ili SFOR-a. To je smanjeno sa 60.000 koji su poslati ovde pre 6 godina. Medju njima je jos uvek oko 1000 Amerikanaca, uprkos obecanju bivseg Imperatora da ce ostati samo godinu dana. Mnogi od onih koji su sluzili u Bosni sada okupiraju Kosovo, kao deo KFOR.
Igra reci
Malo drugih mesta svedoci o moci reci toliko kao Bosna danas. Samo njeno ime je postalo oruzje u politickom, kulturnom i etnickom konfliktu koji jos uvek tinja u toj ruiniranoj zemlji. Muslimani su dodelili sebi ime "Bosnjak", arhaizam iz doba Austrije koji oznacava stanovnike Bosne, time implicirajuci vlasnistvo nad tom zemljom. Vrlo cesto muslimane prosto nazivaju "Bosanci", sto jasno implicira da su Srbi i Hrvati dosadne manjine u najboljem slucaju, ubilacki nametljivci u najgorem.
Stanovnici Muslimansko-Hrvatske Federacije spominju frazu "Bosna i Hercegovina" sto je cesce moguce, kao da bi izgovaranjem tog imena nekako mogli prizvati njeno postojanje. U Srpskoj Republici, s druge strane, to ime se retko izgovara, ako ikad - kao da bi njegovo ignorisanje moglo uciniti da ta zemlja nestane.
Pre nego proste igre recima, ovo su ozbiljni indikatori da su stavovi koji su pre jedne decenije doveli do rata i danas zivi i zdravi, urezani duboko u tkivo drustva, i truju etnicke odnose svaki dan sve vise.
Oskar politika
Pre samo dve nedelje, film o bosanskom ratu dobio je nagradu (americke) Akademije za najbolji strani film. Ova nagrada, koju je dobio Danis Tanovic za svoju briljantnu reziju, vest scenario i dobru musiku, odmah je uvucena u politicki kovitlac Bosne. Njegove reci sa ceremonije dodele nagrade "Ovo je za moju zemlju, za Bosnu", izokrenute su i zloupotrebljene skoro cim ih je izgovorio.
Tako su se bosanski Srbi, prikazani prilicno nelaskavo u "Nicijoj zemlji", narugali i prezreli ovo dostignuce. Hrvati su tvrdili da je nagrada njihova, na osnovu toga sto je mnogo Hrvata imalo velike uloge uovom filmu. Bosanski muslimani, s druge strane, stalno pricaju o svom uspehu; Tanovic je Musliman, a film ponekad otvoreno prodaje njihovu ratnu propagandu. Ipak, oni zgodno zaboravljaju da su muslimanske vlasti odbile da dozvole Tanovicu da snima film u Bosni zbog cega je on snimanje obavio u Sloveniji.
Sve pohvale zasluzuje to sto je sam Tanovic odbio da bude uvucen u politiku, jer se drzao po strani od svetlosti reflektora i cak izbegao trijumfalni povratak u Sarajevo za koji je zano da bi se pretvorio u medijski cirkus.
Nazad na polje broj jedan?
Samo prosle nedelje, odlazeci vladar je uspeo da ubedi neke od vodecih politicara Bosne da se sloze o paketu ustavnih reformi koje ce dati veca prava svim trima glavnim etnickim grupama. Ovo se vidi kao korak napred od institucionalne diskriminacije Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je favorizovao etnicke oligarhije.
Uprkos tome, reforme se jos uvek zasnivaju na etnickoj, kolektivnoj politici, a njihov sistem kvota i pariteta prosto pokusava da povrati situaciju iz vremena pred rat. Ovaj sistem, i njegova zloupotreba od strane etnickih stranaka, dovela je do rata 1992. Njegovo ponovo ustanovljavanje tesko da ce otkloniti stetu.
Ironicno, pravni pregled koji je doveo do reformi iniciralo je muslimansko rukovodstvo iz ratnog doba, koje se nadalo da ce postici svoj cilj ujedinjenja Bosne pod muslimanskom dominacijom ukidanjem Srpske Republike. Sadasnji sporazum kvari taj plan, ali daleko od toga da je on porazen. Dok god on postoji, srpski i hrvatski politicari ce se ogorceno protiviti svim pozivima na gradjansku republiku, ne-etnicko politicko drustvo koje bi moglo dati Bosni raison d'etre i buducnost. Tvrdnja muslimanskih integracionista iz ratnog doba da predstavljaju svetovnu, gradjansku republiku cini se da je zatrovala taj bunar na duze vreme.
Nicija zemlja
Za razliku od ironije, tragedije, patnje ili prevare, nada je jedna stvar koja je stalno u manjku u Bosni. Posrcuci nad teretom gubitaka, unistenja, siromastva, kriminala i represije koji su obelezili proteklu deceniju, stanovnici Bosne su daleko od bilo koje vrste cudesnog oslobodjenja. Neke ruinirane zgrade su mozda popravljene, ali rane u dusama ljudi mozda nikada nece biti.
U medjuvremenu, Bosna i dalje postoji kao neka vrsta crne rupe, lisena znacaja, forme, funkcije ili buducnosti. Da bi bili slobodni, oni koji zive u njoj moraju da preuzmu odgovornost za svoja osecanja. Ali sta onda? Narodi Bosne bi mogli naci nacin da zive zajedno i izgrade pravu Bosansku naciju.
Ili bi mogli mirno da se razdvoje i sahrane Bosnu kao Jugoslaviju - jos jednu ideju o multi-etnickoj kogzistenciji - koja je nedavno sahranjena. Ili, sto je najverovatnije, prosto bi uskocili u jos jednu rundu etnickog krvoprolica, u nadi da bi nasilje moglo ubediti one druge, ili ih barem sve ubiti.
Okupacija se ne bavi nijednim od upornih etnickih, politickih ili cak socijalnih pitanja. Ona ih samo prigusuje, odlazuci dan obracuna i produzavajuci stalnu agoniju Bosne. Takav pristup je pomalo opravdan odsustvom krvoprolica, ali bi mogao i pogorsati stvari na duge staze - to jest, ako one uopste mogu da se pogorsaju.
Bosna je zivi spomenik horora raspada Jugoslavije, izmuceni podsetnik da ljudi nisu fusnote i da se ne mogu prosto izbrisati ili ostaviti za sobom. To je, kako to Tanovicev film tako zgodno navodi, "Nicija zemlja", koja pociva na nagaznoj mini koja bi sigurno ubila ako bi neko pokusao da je podigne. Ona je svedocanstvo kriminalnog pogresnog ponasanja Imperije na Balkanu, dok je htelo da nametne nesprovodljiva resenja bez razumevanja problema.
Vise od svega, deset godina kasnije, Bosna je i dalje paradoks. A u njima nikad nije bilo lako ziveti.
|
|