09.05.2002.
 
Nebojsa Malic
 
Slike vredne hiljadu lazi
 
Balkan u popularnoj kulturi
 
S obzirom na prozimajucu osobinu zabava za mase SAD i dominaciju zabave americke proizvodnje na svetskom trzistu, ne treba potcenjivati uticaj koji americka popularna kultura ima na svetske dogadjaje. Istoriju mozda pisu ucenjaci i neposteni novinari koje placa vlada, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u mozgove masa preko filmova i televizije.
 
Predrasude protiv predrasuda
 
Na primer, slika Arapa kao terorista je vec dugo glavni proizvod Holivudskog uspeha, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni klasici kao `Povratak u buducnost` i `E.T.` Prikazivali elemente teroristicke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je takodje bio kljucni element tehno-triler knjiga pocetkom 1990-ih, kao sto su `Neprijatelj iznutra` Larija Bonda, ili `Zbir svih strahova` Toma Klensija.
 
1998. godine je Edvard Cvik (`Slava`, `Hrabrost pod paljbom`) napravio `Opsadu`, izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih teroristickih napada islamskih militantista u Njujorku, i uzasnog napada na gradjanske slobode od strane americke vlade koji je usledio. To je bilo sablasno predvidjanje, s obzirom na to sta se dogodilo Crnog utorka 2001. godine i posle toga. Ipak su arapsko-americke grupe odmah protestvovale protiv ovog filma. Oni su se toliko bili navikli na slike u popularnoj kulturi koje su opisivale muslimane iskljucivo kao teroriste da su napali Cvikov film a da ga nisu ni videli. Film koji je bio fer prema Arapima, za promenu - narocito u poredjenju sa, recimo, filmom `Prave lazi` Dzejmsa Kamerona (1994) - bio je tako podvrgnut kontroverzi i bojkotu. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa neopravdanim predrasudama, i (sto ne iznenadjuje) predrasude su pobedile.
 
Da nije bilo toliko slika muslimana kao terorista u popularnoj kulturi, americki Arapi mozda ne bi reagovali na `Opsadu` sa tako zestokim odbacivanjem. Da su lekcije `Opsade` uzete iole ozbiljno, 11. september se mozda ne bi ni dogodio. Sudbina, kao i uvek, igra surove trikove sa onima koji joj se smeju.
 
Kroz ogledalo
 
Tokom 1990-ih, sa ratovima u bivsoj Jugoslaviji na svim naslovnim stranicama, biznis zabave je pozurio da napravi novac na misterioznim promenama na drugoj strani sveta. Uz slike arapskih terorista sada su tu bile i slike balkanskih terorista - i to, slucajno, skoro iskljucivo Srba. Stvarne dogadjaje, koje je prvo pogresno protumacila stampa, zatim doterali ucenjaci, sada su ponovo doterali profesionalni snabdevaci iluzija. Kroz knjige, filmove i TV emisije, Balkan kakav nikada nije bio oziveo je u umovima americke publike.
 
Nepostojece nuklearne bombe
 
Pre nego sto je Nikol Kidman mogla da ima traggicnu ljubavnu vezu u `Mulen Ruzu`, ona je prvo morala da spasi Menhetn - uz pomoc Dzordza Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom u ruksaku, u filmu `Mirotvorac` (1997). Ovaj zlikovac nije bio niko drugi do clan bosansko-srpskog parlamenta, koji je prvo ubio svog kolegu da osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili njegovu porodicu a mirovnjaci nisu ucinili nista da pomognu.
 
Covek ne mora da zna mnogo o Balkanu da vidi u cemu je problem. Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oruzje, niti postoje neki dokazi o tome da su pokusali da ga nabave. Drugo, motiv pripisan "teroristi" bio je lazan. Bosanski Srbi nikad nisu ocekivali od UN da im pomogne - to su ocekivali muslimani. Nije stvar u tome da bosanski Srbi ne osecaju stvarno neprijateljstvo prema UN i Imperiji; na kraju krajeva, ovi su pomagali njihovim neprijateljima - i to ponekad, kako se ispostavilo, preko nekih pravih terorista. Ali nikad ne treba dozvoliti da istina stane na put dobroj prici, zar ne?
 
Krijumcarenje nuklearnog oruzja od strane bosanskih Srba je ponovo spomenuto u UPN seriji `Sedam dana` (1998-2001), jer se njen junak koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su hteli da kupe plutonijum za oruzje od domacih americkih terorista. `Sedam dana` se vratila u Bosnu u jos jednoj epizodi, da spasi americke taoce od zlih Srba..
 
Bombardovati i suditi
 
Najcesi posetilac Bosni je sigurno bila hit drama kanala CBS, JAG. Jedna od prvih epizoda je prikazala nesavladivog advokata-pilota Harmona Rab Juniora kako ide u bombaski napad na Bosnu. Nakon toga, on je pomogao da se spasu americki piloti, otisao dalje da bombarduje Kosovo, i cak spasio americke obavestajce od italijanske mafije koju su platitli Srbi.
 
U jednoj epizodi komandant Rab brani previse revnosnog kolegu pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleci da su Srbi koji cine zlocine. Zaista, pilot tvrdi da je pre toga vidjao zlocine i zakleo se da nece dozvoliti da se ponovo dese. Cak i kao uzlet maste, ovo je previse. Personal SAD ili NATO-a nikad nije bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti. Oni su bili vise skloni da ih pocine, kako to svedoce bombardovani vozovi, mostovi, skole, bolnice, pijace i  TV stanice sirom Srbije.
 
Samo neko ko ne zna nista o Jugoslovenskoj vojsci je mogao da misli da ona koristi iste vojne transportere kao Rusi. Ne koristi, te tako cini poentu kljucnog zapleta potpuno spornom.  Osim toga, jugoslovenska (ni srpska) vojska nije bila na Kosovu kad su "mirovnjaci" se pojavili. Ostalo je bilo malo srpskih civila tamo, kad vec pricamo o tome. Jedini zlocini kojih su svedoci bile NATO okupacione trupe - a nisu uradile nista da ih sprece - bili su oni koje je pocinila albanska OVK. To se, naravno, nikad ne spominje. Moglo bi da iskomplikuje stvari, vidite.
 
Covek sa dva pogresna imena
 
U zemlji televizije takve kolosalne greske su bile vise pravilo nego izuzetak. Foksova hit serija `24` pedstavlja Denisa Hopera kao zlocinca Viktora Drazena, optuzenog za zlocine na Kosovu. Naravno, svi znaju da je bilo masovnih zlocina na Kosovu, iako ni za jedan jos nije ustanovljeno nesto vise od mastovite spekulacije. Ali sigurno je da je vrhunska ironija da Foksov "Srbin terorista/gospodar rata" ima hrvatsko ime, i uz to nemguce ime.
 
Drazen, kako je to u realnosti, je hrvatsko ime, a ne prezime. Kao "Bob" u SAD. Zapravo, veca je verovatnoca da se naidje na nekog sa prezimenom "Bob" u SAD nego na nekog na Balkanu sa prezimenom "Drazen". A, naravno, Viktor je latinski za "pobednik", i tako prilicno popularno ime medju katolickim Hrvatima. Tako, ne samo da su jadnom Denisu Hoperu dali pogresno prezime, vec su mu dali i pogresno ime i pogresnu nacionalnost! Da se toliko ne zna potrebno je vise od talenta; potreban je trud.
 
Evo jos jednog pitanja: zasto srpske zlocince rutinski igraju ne-Srbi? U svim gornjim primerima, u svim primerima koji ce uslediti, i jos u prilicnom broju drugih, srpske zlocince uvek igra neko drugi. Mozda srpski glumci - za razliku od njihovih politickih lidera - jos uvek imaju nesto dostojanstva.
 
Spas od istine
 
Medju najopasnijim pod-zanrovima koji se bave Balkanom je `Spasavanje`. To je korisceno kao poenta zapleta za film iz 1997. `Dobro dosli u Sarajevo`, koji je navodno bila optuznica za novinare koji su bili indiferentni gledajuci ubistva. U stvarnosti, "zagovornicki zurnalizam" - a ne indiferentnost - je ucinio bosanski rat toliko prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovocirane sa svrhom hranjenja zapadnih kamera. Ovo nije samo klise koji film `Dobro dosli u Sarajevo` ponavlja besramno: tu su i masakri i "koncentracioni logori". Konacno, fokus pohoda jednog reportera - malo siroce koje se on bori da spase iz grada pod opsadom uprkos policiji koja zabranjuje svu evakuaciju - je musliman. A prava devojcica, na cijoj prici se film (vrlo) labavo zasniva, bila je Srpkinja.
 
Mozda je najveci prekrsilac, medjutim, film iz 2001. `Iza neprijateljskih linija`. Pateticni niz reciklirane propagande, koji pokusava da ubaci malo holivudskog u neprijatnu pricu Lt. Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo zlocinacki.
 
U leto 1995., O'Grejdijev avion F-16 je oboren raketom dok je izvidjao pozicije bosanskih Srba za planiranu NATO kampanju bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle nekoliko dana ga je izvukla ceta marinaca, bez ikakvih borbi. Izgubiti multi-milionsko-dolarski avion zbog zastarelog raketnog sistema pri dnevnoj svetlosti, vuci se po planinama zapadne Bosne par dana, a onda avionom biti izvucen odatle od strane cete marinaca nije bas neki heroizam. Ali je to postao kad su americkoj vladi bili potrebni heroji da ucutka kriticare njene intervencije na Balkanu.
 
Poenta je u tome da je prava prica O`Grejdija bila dosadna, cak i kad suje doterali vojska i stampa. Pa je nastupio Holivud sa novom pricom. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preziveo dok su njegovog pilota brutalno ubili psihoticni Srbi (koje su opet igrali ne-Srbi, sto nije iznenadjujuce). On je onda morao da bezi da spasi zivot, kroz kisu metaka, vtarenih lopti, peleta nagaznih mina i visestrukih eksplozija, da bi ga spasao odmetnuti officer. Oh, a da li je iko spomenuo da je bio "svedok srpskih zlocina" (opet to!) i da je doneo dokaze o tome?
 
Pravi O'Grejdi je oboren sto milja od svake ratne zone, a nigde blizu mesta gde su navodno vidjeni zlocini. Ipak na kraju, film `Iza neprijateljskih linija` tvrdi da je on doneo "dokaze" koji se koriste na sudjenjima za ratne zlocine! Poznavajuci nacine Haske Inkvizicije, uzimanje dokaza iz filmskih scenarija mozda i nije tako neuobicajeno, ali ipak.
 
Usamljenost istine
 
Da bi se pravilno dokumentovali svi slucajevi uzasno iskrivljenih balkansskih realnosti samo u americkoj popularnoj kulturi bilo bi potrebno puno vremena, rada i novca. Ovo su samo neki od upadljivijih primera. Naci druge, tacnije prikaze je mnogo lakse; nema skoro nijednog.
 
Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, `Nema rata u Melnici`. Izdvajajuci se iz inace blage Borbene antologije (knjiga 3) u ediciji Stivena Kuntsa, ova novela opisuje jezivi karakter haosa u Bosni, sa pogresno protumacenim zlocinima i isceniranim egzekucijama radi provociranja strane vojne intervencije.
 
Piters je bio u Bosni, za razliku od vecine scenarista i njihovih producenata, tako da bi to delimicno moglo biti odgovorno za njegovu istinitost. Medjutim, kako su i mnogi drugi zapadnjaci bili u ovom regionu, a ipak izabrali da ispricaju lazi i poluistine, pohvala treba zapravo da se uputi samom Pitersu: mali, usamljeni glas istine medju bucnim morem ludih lazi. Istina, na kraju krajeva, je cesto mnogo interesantnija od fikcije.
 
Ali fikcija, narocito losa fikcija, je mnogo laksa za produkciju.

[ Ostali clanci i misljenja ]

Copyright ©2002 beograd.com. All Rights Reserved.