|
09.05.2002.
Nebojsa Malic
Slike vredne hiljadu lazi
Balkan u popularnoj kulturi
S obzirom na prozimajucu osobinu zabava za mase SAD i dominaciju
zabave americke proizvodnje na svetskom trzistu, ne treba
potcenjivati uticaj koji americka popularna kultura ima na svetske
dogadjaje. Istoriju mozda pisu ucenjaci i neposteni novinari koje
placa vlada, ali njena uveliko pojednostavljena forma se urezuje u
mozgove masa preko filmova i televizije.
Predrasude protiv predrasuda
Na primer, slika Arapa kao terorista je vec dugo glavni proizvod
Holivudskog uspeha, tako sveprisutna tokom 1980-ih da su kultni
klasici kao `Povratak u buducnost` i `E.T.` Prikazivali elemente
teroristicke zavere ili ih spominjali. Muslimanski terorizam je
takodje bio kljucni element tehno-triler knjiga pocetkom 1990-ih,
kao sto su `Neprijatelj iznutra` Larija Bonda, ili `Zbir svih
strahova` Toma Klensija.
1998. godine je Edvard Cvik (`Slava`, `Hrabrost pod paljbom`)
napravio `Opsadu`, izuzetnu dramu koja se bavi nizom smrtonosnih
teroristickih napada islamskih militantista u Njujorku, i uzasnog
napada na gradjanske slobode od strane americke vlade koji je
usledio. To je bilo sablasno predvidjanje, s obzirom na to sta se
dogodilo Crnog utorka 2001. godine i posle toga. Ipak su
arapsko-americke grupe odmah protestvovale protiv ovog filma. Oni
su se toliko bili navikli na slike u popularnoj kulturi koje su
opisivale muslimane iskljucivo kao teroriste da su napali Cvikov
film a da ga nisu ni videli. Film koji je bio fer prema Arapima,
za promenu - narocito u poredjenju sa, recimo, filmom `Prave lazi`
Dzejmsa Kamerona (1994) - bio je tako podvrgnut kontroverzi i
bojkotu. Tako su se protiv navodnih predrasuda borili sa
neopravdanim predrasudama, i (sto ne iznenadjuje) predrasude su
pobedile.
Da nije bilo toliko slika muslimana kao terorista u popularnoj
kulturi, americki Arapi mozda ne bi reagovali na `Opsadu` sa tako
zestokim odbacivanjem. Da su lekcije `Opsade` uzete iole ozbiljno,
11. september se mozda ne bi ni dogodio. Sudbina, kao i uvek, igra
surove trikove sa onima koji joj se smeju.
Kroz ogledalo
Tokom 1990-ih, sa ratovima u bivsoj Jugoslaviji na svim naslovnim
stranicama, biznis zabave je pozurio da napravi novac na
misterioznim promenama na drugoj strani sveta. Uz slike arapskih
terorista sada su tu bile i slike balkanskih terorista - i to,
slucajno, skoro iskljucivo Srba. Stvarne dogadjaje, koje je prvo
pogresno protumacila stampa, zatim doterali ucenjaci, sada su
ponovo doterali profesionalni snabdevaci iluzija. Kroz knjige,
filmove i TV emisije, Balkan kakav nikada nije bio oziveo je u
umovima americke publike.
Nepostojece nuklearne bombe
Pre nego sto je Nikol Kidman mogla da ima traggicnu ljubavnu vezu
u `Mulen Ruzu`, ona je prvo morala da spasi Menhetn - uz pomoc
Dzordza Klunija - od jednog Srbina sa nuklearnom bombom u ruksaku,
u filmu `Mirotvorac` (1997). Ovaj zlikovac nije bio niko drugi do
clan bosansko-srpskog parlamenta, koji je prvo ubio svog kolegu da
osigura sebi mesto u delegaciji koja putuje u Njujork. Njegov
motiv? Osveta Ujedinjenim nacijama, jer su snajperisti ubili
njegovu porodicu a mirovnjaci nisu ucinili nista da pomognu.
Covek ne mora da zna mnogo o Balkanu da vidi u cemu je problem.
Pre svega, bosanski Srbi nikad nisu imali nuklearno oruzje, niti
postoje neki dokazi o tome da su pokusali da ga nabave. Drugo,
motiv pripisan "teroristi" bio je lazan. Bosanski Srbi nikad nisu
ocekivali od UN da im pomogne - to su ocekivali muslimani. Nije
stvar u tome da bosanski Srbi ne osecaju stvarno neprijateljstvo
prema UN i Imperiji; na kraju krajeva, ovi su pomagali njihovim
neprijateljima - i to ponekad, kako se ispostavilo, preko nekih
pravih terorista. Ali nikad ne treba dozvoliti da istina stane na
put dobroj prici, zar ne?
Krijumcarenje nuklearnog oruzja od strane bosanskih Srba je ponovo
spomenuto u UPN seriji `Sedam dana` (1998-2001), jer se njen junak
koji putuje kroz vreme borio protiv Srba koji su hteli da kupe
plutonijum za oruzje od domacih americkih terorista. `Sedam dana`
se vratila u Bosnu u jos jednoj epizodi, da spasi americke taoce
od zlih Srba..
Bombardovati i suditi
Najcesi posetilac Bosni je sigurno bila hit drama kanala CBS, JAG.
Jedna od prvih epizoda je prikazala nesavladivog advokata-pilota
Harmona Rab Juniora kako ide u bombaski napad na Bosnu. Nakon
toga, on je pomogao da se spasu americki piloti, otisao dalje da
bombarduje Kosovo, i cak spasio americke obavestajce od
italijanske mafije koju su platitli Srbi.
U jednoj epizodi komandant Rab brani previse revnosnog kolegu
pilota, koji je bombardovao ruske mirovnjake misleci da su Srbi
koji cine zlocine. Zaista, pilot tvrdi da je pre toga vidjao
zlocine i zakleo se da nece dozvoliti da se ponovo dese. Cak i kao
uzlet maste, ovo je previse. Personal SAD ili NATO-a nikad nije
bio svedok nekih zlocina, a kamoli piloti. Oni su bili vise skloni
da ih pocine, kako to svedoce bombardovani vozovi, mostovi, skole,
bolnice, pijace i TV stanice sirom Srbije.
Samo neko ko ne zna nista o Jugoslovenskoj vojsci je mogao da
misli da ona koristi iste vojne transportere kao Rusi. Ne koristi,
te tako cini poentu kljucnog zapleta potpuno spornom. Osim toga,
jugoslovenska (ni srpska) vojska nije bila na Kosovu kad su "mirovnjaci"
se pojavili. Ostalo je bilo malo srpskih civila tamo, kad vec
pricamo o tome. Jedini zlocini kojih su svedoci bile NATO
okupacione trupe - a nisu uradile nista da ih sprece - bili su oni
koje je pocinila albanska OVK. To se, naravno, nikad ne spominje.
Moglo bi da iskomplikuje stvari, vidite.
Covek sa dva pogresna imena
U zemlji televizije takve kolosalne greske su bile vise pravilo
nego izuzetak. Foksova hit serija `24` pedstavlja Denisa Hopera
kao zlocinca Viktora Drazena, optuzenog za zlocine na Kosovu.
Naravno, svi znaju da je bilo masovnih zlocina na Kosovu, iako ni
za jedan jos nije ustanovljeno nesto vise od mastovite spekulacije.
Ali sigurno je da je vrhunska ironija da Foksov "Srbin terorista/gospodar
rata" ima hrvatsko ime, i uz to nemguce ime.
Drazen, kako je to u realnosti, je hrvatsko ime, a ne prezime. Kao
"Bob" u SAD. Zapravo, veca je verovatnoca da se naidje na nekog sa
prezimenom "Bob" u SAD nego na nekog na Balkanu sa prezimenom "Drazen".
A, naravno, Viktor je latinski za "pobednik", i tako prilicno
popularno ime medju katolickim Hrvatima. Tako, ne samo da su
jadnom Denisu Hoperu dali pogresno prezime, vec su mu dali i
pogresno ime i pogresnu nacionalnost! Da se toliko ne zna potrebno
je vise od talenta; potreban je trud.
Evo jos jednog pitanja: zasto srpske zlocince rutinski igraju
ne-Srbi? U svim gornjim primerima, u svim primerima koji ce
uslediti, i jos u prilicnom broju drugih, srpske zlocince uvek
igra neko drugi. Mozda srpski glumci - za razliku od njihovih
politickih lidera - jos uvek imaju nesto dostojanstva.
Spas od istine
Medju najopasnijim pod-zanrovima koji se bave Balkanom je `Spasavanje`.
To je korisceno kao poenta zapleta za film iz 1997. `Dobro dosli u
Sarajevo`, koji je navodno bila optuznica za novinare koji su bili
indiferentni gledajuci ubistva. U stvarnosti, "zagovornicki
zurnalizam" - a ne indiferentnost - je ucinio bosanski rat toliko
prljavim, uz patnju i smrti namerno isprovocirane sa svrhom
hranjenja zapadnih kamera. Ovo nije samo klise koji film `Dobro
dosli u Sarajevo` ponavlja besramno: tu su i masakri i "koncentracioni
logori". Konacno, fokus pohoda jednog reportera - malo siroce koje
se on bori da spase iz grada pod opsadom uprkos policiji koja
zabranjuje svu evakuaciju - je musliman. A prava devojcica, na
cijoj prici se film (vrlo) labavo zasniva, bila je Srpkinja.
Mozda je najveci prekrsilac, medjutim, film iz 2001. `Iza
neprijateljskih linija`. Pateticni niz reciklirane propagande,
koji pokusava da ubaci malo holivudskog u neprijatnu pricu Lt.
Skota O'Grejdija. Rezultati su predvidljivo zlocinacki.
U leto 1995., O'Grejdijev avion F-16 je oboren raketom dok je
izvidjao pozicije bosanskih Srba za planiranu NATO kampanju
bombardovanja. On se katapultirao, krio u planinama i posle
nekoliko dana ga je izvukla ceta marinaca, bez ikakvih borbi.
Izgubiti multi-milionsko-dolarski avion zbog zastarelog raketnog
sistema pri dnevnoj svetlosti, vuci se po planinama zapadne Bosne
par dana, a onda avionom biti izvucen odatle od strane cete
marinaca nije bas neki heroizam. Ali je to postao kad su americkoj
vladi bili potrebni heroji da ucutka kriticare njene intervencije
na Balkanu.
Poenta je u tome da je prava prica O`Grejdija bila dosadna, cak i
kad suje doterali vojska i stampa. Pa je nastupio Holivud sa novom
pricom. Ovog puta "heroj" je bio navigator, koji je preziveo dok
su njegovog pilota brutalno ubili psihoticni Srbi (koje su opet
igrali ne-Srbi, sto nije iznenadjujuce). On je onda morao da bezi
da spasi zivot, kroz kisu metaka, vtarenih lopti, peleta nagaznih
mina i visestrukih eksplozija, da bi ga spasao odmetnuti officer.
Oh, a da li je iko spomenuo da je bio "svedok srpskih zlocina" (opet
to!) i da je doneo dokaze o tome?
Pravi O'Grejdi je oboren sto milja od svake ratne zone, a nigde
blizu mesta gde su navodno vidjeni zlocini. Ipak na kraju, film `Iza
neprijateljskih linija` tvrdi da je on doneo "dokaze" koji se
koriste na sudjenjima za ratne zlocine! Poznavajuci nacine Haske
Inkvizicije, uzimanje dokaza iz filmskih scenarija mozda i nije
tako neuobicajeno, ali ipak.
Usamljenost istine
Da bi se pravilno dokumentovali svi slucajevi uzasno iskrivljenih
balkansskih realnosti samo u americkoj popularnoj kulturi bilo bi
potrebno puno vremena, rada i novca. Ovo su samo neki od
upadljivijih primera. Naci druge, tacnije prikaze je mnogo lakse;
nema skoro nijednog.
Jedan izuzetak vredan paznje je novela Ralfa Pitersa, `Nema rata u
Melnici`. Izdvajajuci se iz inace blage Borbene antologije (knjiga
3) u ediciji Stivena Kuntsa, ova novela opisuje jezivi karakter
haosa u Bosni, sa pogresno protumacenim zlocinima i isceniranim
egzekucijama radi provociranja strane vojne intervencije.
Piters je bio u Bosni, za razliku od vecine scenarista i njihovih
producenata, tako da bi to delimicno moglo biti odgovorno za
njegovu istinitost. Medjutim, kako su i mnogi drugi zapadnjaci
bili u ovom regionu, a ipak izabrali da ispricaju lazi i
poluistine, pohvala treba zapravo da se uputi samom Pitersu: mali,
usamljeni glas istine medju bucnim morem ludih lazi. Istina, na
kraju krajeva, je cesto mnogo interesantnija od fikcije.
Ali fikcija, narocito losa fikcija, je mnogo laksa za produkciju.
|
|