BBC
16.10.2000, 22:30
Transkript emisije
Sloba, zavrsnica
(Sloba, the endgame)
Cetrdeset
milja juzno od Beograda nalazi se crno nebo i povrsinski kopovi Kolubare.
Ugalj iz ovog rudnika odrzava svetlost u Beogradu. Ovde, na ovom raskopanom,
pustom tlu, pocelo je budjenje Srbije. Kada je Milosevic namestio izborne
rezultate, rudari su zapoceli strajk. Zoran Lucic je rudarski inzenjer koji
radi ovde vec 20 godina. On je gledao kako rudnik polako tone u neefikasnost
i siromastvo bez investicija. On je jedan od onih koji su predvodili pobunu.
Lucic:"Bio sam tamo kad
je doneta odluka da se zapocne strajk. Bilo je sve smireno i normalno i svi
radnici ujedinjeni, nas zahtev je bio da se suprotstavimo po svaku cenu, cak
iako bude previsoka. Da se priznaju rezultati, koji su pokvareni
namestaljkama od izbora 24. Septembra."
Pocelo je
umereno i nije ni licilo na nesto sto bi mogla postati revolucija. Niko nije
ni pomisljao da ce oni biti ti koji ce za koji dan postaviti platformu sa
koje ce se lansirati narodni ustanak. Rudari nisu shvatali sa kojom silom se
mogu suociti. Ali rezim je shvatio. Milosevic je poslao policiju, uvek
oslonac njegovoj vlasti, da pokusaju da vrate silom radnike na posao. Rudari
su ostali cvrsti. Znali su da Kolubara ima zaliha uglja za samo 8 dana i da
ce konfrontacija koju izazivaju brzo doci do zakljucenja.
Lucic: "(ne razume se
najbolje) Uplasili smo se, niko bas nije dosao da nas prebije, ali
prepoznali smo da su ljudi sa oruzjem pripadnici specijalnih snaga MUP-a.
Ali i po cenu da neko bude ubijen, mi bi smo ostali da zastitimo nase
kuce."
Rudari su
uskoro otkrili da nisu sami. Lokalna radio stanica je emitovala dogadjaje iz
casa u cas. Rec se sirila. Bojeci se policijskog napada, rudari su emitovali
apel za pomoc. Pomoc je stigla u broju koji niko nije ocekivao. Prvo su
dolazili peske, a zatim u citavim konvojima, da pokazu svoju solidarnost.
Probili su policijske barikade. Ovaj autobus je prokrcio put kroz njih.
Graficka ilustracija dramaticne smene moci koja je stupala na scenu. Prerasporedjivanje policije je zahtevalo i njihovu redukciju, a to je
postalo ocigledno. Narod je znao za brutalnu taktiku za koju je policija
bila sposobna. Lucic: "U
sredu popodne je ovde za nekoliko sati doslo 100,000 ljudi! To niko nije
mogao da veruje! Narod se okupio u tolikom broju. Posle toga policija je
promenila svoj stav, jer nisu mogli da urade nista. Ustvari, cak su presli
na stranu naroda. Jer policajci nisu mogli da biju narod."
Vojislav Kostunica, covek koji je pobedio Milosevica na izborima, pojavio se
tu u prelomnom momentu.
Kostunica: "Mi
smo tu sada i ostajemo s vama, jer smo spasli ono sto smo osvojili 24.
Septembra. Profesor prava iz Beograda, odjednom je postao heroj radnicke
klase, kolubarskih rudara, koji su ga pokretali, sve dok nije postao sef
drzave. Tako je radnicka klasa dala ujedinjenoj srpskoj opoziciji ujedinjenu
podrsku, i jedan cilj oko koga su se ujedinili. Studentski pokret »Otpor«
koji je vec bio aktivan po opozicionim mestima, sada je medju rudarima video
vaznog novog saveznika.
Jovan Ratkovic: »Dan
posle proboja organizovali smo autobuse, koji su prevozili ljude iz Beograda
za Lazarevac da pokazu rudarima svoju podrsku »Otpora«. Atmosfera je bila
mesavina radosti, jer su i Kostunica i DOS pobedili, pa je narod bio vrlo
srecan, i, tako da smo imali proslave i u Beogradu i sirom Srbije, ali u
isto vreme, ali i dosta tenzije se osecalo, jer smo shvatili da g. Milosevic
nece tako lako prihvatiti izborne rezultate, da sidje sa vlasti i pusti
Kostunicu u kabinet.«
Strajk se sada preneo na sve sektore srpske razorene ekonomije. Sva zemlja
je sad strajkovala. Ratkovic:
“Ovo je najveci strajk koji je ikada uspeo u ovoj zemlji. Veoma je vazno
sto je on uspeo. Neverovatno je da je sve stalo! Toliki broj pogona je
prestao da radi, pozorista, bioskopi, i sve ostalo. Mi smo pozvali sto veci
broj ljudi da dodje u Beograd, zaista smo zelelib da blokiramo grad na 7
dana. Mi smo znali da ljudi iz Beograda ne bi to mogli sami da ucine. Zato
smo pozvali ljude iz drugih gradova, i njihova pomoc je bila veoma vazna.”
Najznacajnija
pomoc je stigla iz Cacka, mesta u centralnoj Srbiji. Oni su ovde
proslavljali Milosevicevo svrgavanje, uz rok koncert, kao novorodjeni
festival “Srpske jeseni”. Njihov gradonacelnik, Velja Ilic, postao
je neka vrsta narodnog heroja. On je odigrao kljucnu ulogu u dogadjajima
koji ce svrgnuti poslednjeg velikog evropskog komunistickog diktatora. Posto
je dugo bio Milosevicev oponent, on je bio nameren da se politicki
revansira.
Velja Ilic: “Milosevic me
proganjao vec duze vremena.Tokom rata sam konstantno napadan od Milosevica,
njegovih ljudi i vojske zbog onoga sto sam rekao o ratu. Odbio sam da se
odazovem na poziv. Bio sam stalno napadan i hapsen (lose se cuje) pa sam se
krio i u pecini. Cacak je veliki industrijski centar Srbije i prica o Srbiji
u malom. Hiljade su izgubile posao kada je NATO bombardovao fabrike. Dekada
pod sankcijama srozala je nekad prosperitetni provincijski grad na
siromastvo. Gradonacelnik je pozvao sugradjane da ga slede do Beograda i do
samog srca nacionalne krize. Izgleda da se odazvao ceo grad. Konvoj sa
mehanizacijom, poput nekog karnevala, protezao se kilometrima. Neki su
poneli buldozere da uklone policijske barikade. (onda neko nabrajanje, ne
cuje se ko govori niti sta tacno, verovatno Velja Ilic, kolona traktora,
autobusa, kamiona i automobila, bila je dugacka 20km - vrlo tesko za
ozbiljan prevod).
Da bi
sprecili masovan dolazak u Beograd, srpska policija je postavila barikade da
zaustavi konvoj iz Cacka. (Onda poznate scene rusenja kamiona u jarak itd.)
V. Ilic ih je direktno izazvao da uklone policijske kamione sa blokade puta
za Beograd. (Onda prevod nije potreban – barikade se uklanjaju). Od
pocetka bilo je nesto cudno u ponasanju policije. Bila je odlucnost da se
primeni sila protiv demonstranata, ali nisu mogli da se suprotstave tolikoj
sili, koja je ipak uklonila blokadu policije. Policija u tome nije mogla da
ih spreci. Tako su Cacani nastavili prema Beogradu. U 10:30, 5. Oktobra, oni
su bili medju prvima koji su stigli u centar Beograda. Oni nisu u tom
trenutku znali da ce napraviti istorijsku prekretnicu. Ali kada su stigli
pred zgradu zvanu Savezna Skupstina, skupili su se pred simbolom
Milosevicevog rezima. Svi su znali da je ovo dan odluke. Opozicija je dala
Milosevicu ultimatum da prihvati i prizna izborne rezultate do 15:00 c ili
da se suoci sa potpunom i trajnom populistickom blokadom glavnog grada. I
pored svega, Beograd nije ziveo u iluzijama koliko daleko je rezim bio
spreman da ide u svojoj samoodbrani.
II Deo
Niko nije
znao kakva je naredjenja dobila policija, ali malo je njih ocekivalo od
predsednika Milosevica da preda vlast bez borbe. Vec nervozni, policajci su
zauzeli svoje polozaje oko skupstinske zgrade. Nelagodna napetost izmedju
mase i policije nije smanjivala tenzije ni kada su se demonstranti grlili i
ljubili sa policajcima. A onda je krenula lavina, prema centru Beograda, iz
svakog moguceg pravca. Crvena zastava grada Cacka bila je istaknuta napred.
Beograd je video mnogo masovnih demonstracija tokom Milosevicevih godina –
Milosevic ih je sve preziveo. Ali bilo je nesto nedefinisano razlicito ovog
5 oktobra.
Jovan Ratkovic: “Ljudi su
shvatili da dolaze da urade neki veoma vazan posao.”
Policijski
pokusaji da zablokiraju prilaze centru grada nisu mogli da se bore protiv
ovakvog talasa plime. Ali do popodneva je postalo jasno da je znacaj
masovnosti ovih demonstracija bez presedana. Doslo je vec pola miliona
ljudi.
Jos je
ostalo nepoznato kakva su naredjenja dobili policajci da bi zadrzali gomilu
- i da li ce ih poslusati. Da li ce policijske snage i zaista otvoriti vatru
na svoje sugradjane? Kako se tenzija povecavala, tako se povecavao i broj
policajaca. To je sve vise ljutilo masu. To je odjednom postalo opasno.
Policija javlja da je u zamci. Sopstvene snage bezbednosti su izlozene
zapaljivoj i ljutoj gomili. (skandira se Cacak, Cacak)
A onda,
dogadjaji su promenili sve.
Ratkovic: “Video sam ljude
kako krecu u zgradu. Policajci su imali svu potrebnu opremu da se bore
protiv demonstranata i da ih u tome sprece. Nisu ubadali ljude pendrecima,
ocigledno, mi smo bili blizu i mogli smo videti masu kako se potiskuje prema
ulazu. Onda je gomila pocela da se sklanja od suzavca. Zatim je Beograd
pobedio, rasterujuci taj suzavac od mase, prema policajcima. Onda su
nastavili da prilaze i ocigledno je akcija sa suzavcem propala. (Na snimku
se vidi povlacenje policije prema ulazu) Tako je cela opearcija postala vrlo
zbunjujuca.”
Gradonacelnik
Cacka nije bio zbunjen. On je znao sta ce se dogoditi, jer je bilo brizljivo
isplanirano.
Velja Ilic: ”Oformile su se
napadacke grupe, sastavljene od profesionalaca, padobranaca itd, i oni su
bodrili i vikali, Cacak, Cacak, sa tobom smo. (kraj se ne razume skoro
uopste) Tada smo udarili.”
Narod je kao
jedna sila uleteo u Skupstinu i simbolicno rasturio prozore i namestaj. A
onda ovaj simbol podvale, hiljade laznih glasackih listica bacane su kroz
prozore.
Spaljivanje
drzavne TV, izgleda da je zapecatio sudbinu rezima. Ceo grad je izgledao
simbolicno u plamenu. Ali u bocnim ulicama pored glavne scene, policija je i
dalje vodila borbu suzavcem. Do sada je rezultat bio katastrofalan. A onda
je dosao ovaj najodlucniji momenat – policijsku stanicu u blizini
zauzimaju demonstranti. Odjednom i dramaticno, oni menjaju stranu, menjajuci
svoju odanost rezimu za odanost narodu.
Velja Ilic: “U bliskom
kontaktu sa onim policajcima koji su presli na nasu stranu, dobijali smo i
instrukcije od njih. Oni su nam pruzili podrsku. Njihovi ljudi su bili na
nasoj strani i resili su da ignorisu naredjenja. Oni su govorili, nece niko
pucati, samo ce biti suzavca, ne odustajte, mi cemo se predati.”
Policajci su
prepustili svoja vozila besu gomile. Ali onima koji su se nasli u centru
zbivanja, ostalo je samo jedno resenje, da se ponizavajuce predaju volji
naroda. Revolucija je pocistila staro, ne otvarajuci put ka novom (snimci
zgarista iz Skupstine). Sve je izgledalo tuznije sledeceg dana. Ljudi koji
su ovo ucinili, nisu to uradili iz razloga da prigrabe vlast, vec da
sprovedu volju koju su pokazali na izborima. Ova revolucija nosila je pecat
demokratske legitimnosti. Za naciju toliko natopljenu u krvi i toliko
kompromitovanu zlocinima pocinjenim u njihovo ime, ovo je neverovatno
znacajno dostignuce. Predsednik Kostunica nije nasledio beskrvni tron, ali
uz pomoc koalicionih saradnika i fragmenata mnogih novih podrzavalaca, koji
su bili lojalni i odani Milosevicu, tokom godina etnickog ciscenja, a
Milosevic jos nije otisao. Njegova sopstvena partija ima kontrolu nad
malobrojnim institucijama. Duh Milosevica lebdi nad ovom inauguracijom,
Srbija je opsednuta do tacke sopstvene patnje. Niko ovde ne zeli da zna o
patnji koju je Srbija nanela drugima. Ali, kostunica bar nema krvi na
rukama, i to za sada mora biti dovoljno. Covek koji je komandovao
Milosevicevim ratovima, postao je temelj tranzicije. Covek s leva, general
Nebojsa Pavkovic, komandovao je jugoslovenskim snagama tokom NATO
bombardovanja prosle godine. Kao glava armije on je igrao vitalnu ulogu u
ublazavanju Milosevicevog svrgavanja.
Ljiljana Smajlovic, novinar:
“Postoje glasine da je to Milosevic zahtevao od Pavkovica da izadje sa
tenkovima – Pavkovic je na to rekao: "Slusajte, ako izadjemo sa
tenkovima, sledeca stvar koju cete videti je narod koji se penje na tenkove
i ljube vojnike, a onda ce vojnici poceti da placu..." I to je
verovatno istina.
Ali mladi su
se izmenili, Ucenici i studenti zele da uvedu revoluciju u svoje ucionice.
Univerzitetski profesori koji nisu podrzavali rezim, ocisceni su od strane
Milosevica, novi osecaj slobode potice studente da te stare profesore ponovo
dovedu nazad.
Ali za
druge, najocekivanije godine zivota su pokradene. Zoran
Lucic ima povrtarsku parcelicu i drzi svinje u dvoristu, jer njegova
plata, kao rudarskog inzenjera, nije vise dovoljna da prehrani porodicu. Za
njega, beznadne, nedovrsene godine su izgubljene. "Govorili su ljudi
kao Milosevic da kop Kolubarskog basena cveta i radi punim kapacitetom iz
godine u godinu. Bilo je potpuno suprotno. Ljudi su bili siromasni i sa
ugljem radili u samrtnim okolnostima. Nismo imali mehanizaciju, transport,
losa ishrana i grozne plate. Sve je bolje od gospodina Milosevica, nadamo se
da ce stvari krenuti na bolje. Verujemo gospodinu Kostunici. Milosevic i
njegovi sledbenici su bili odgovorni za rat. A za to je okrivljavan srpski
narod. Narod ne mislim da treba kriviti za rat. Ali mozda treba da imamo
nekakav osecaj moralne odgovornosti."
Beograd je
mesto razgovora, veoma ispolitizovano "Kafe drustvo". Ali 10
godina Milosevica, pokralo ga je od samokriticnosti. On ostaje mesto gde su
Srbi zauvek zrtve necijih drugih zloca – nikad pocinioci. Žaljenje
prolazi ovim ulicama ali ne i osuda.
Ljilana Smajlovic: "Srbi
osecaju da su vec kaznjeni vise nego sto bi trebali biti. I ako ih celi svet
juri zbog njihovih zlocina, oni trose energiju braneci se. Ja mislim, da
nisu bombardovani i da nisu uvek bili izolovani, da nisu billi blokirani, da
nisu bili uvek opisivani kao genocidni manijaci, Srbi bi bili mnogo
objektivniji prema sebi."
Ratkovic: "Ljudi iz
inostranstva nikad ne pitaju sta je sa zlocinima koje je ucinio Srbima. Ti
zlocini, su daleko najveci. On je bio pedsednik Srbije, on je ucinio toliko
ruznih stvari svom sopstvenom narodu i svojoj sopstvenoj naciji, tako da je
ocigledno da mi prvi hocemo da on odgovara za to. Njemu treba suditi ovde,
na srpskim sudovima i od srpskih sudija. Ja mislim da bi to bilo
najpostenije sudjenje koje bi mogao da dobije. Haski sud je vidjen, po
velikoj vecini Srba, kao americki sud, na prvom mestu, koji nije ni
demokratican ni posten uopste, to je politicki sud. I ako se Milosevicu bude
sudilo u Hagu, on ce dobiti status mucenika. A to je najgora stvar koja se
moze dogoditi za ovaj narod.
Milosevicevo
zbacivanje nije bas revolucija u kojoj srpski narod moze posteno da se
pogleda u lice, i da se suoce sa zlocinima koje su pocinili, ili koji su
pocinjeni u njihovo ime.
|